Pa evo vidite, gospodin Lončar je izgleda odavno otišao od mame i tate, pa ne zna taj osećaj kakav je. Na selu ljudi žive za svadbu, za svadbeno veselje, pogotovu deka i baka, koji kažu – da sačekam da mi se oženi unuk, da zaigram kolo, pa neko sutra umrem.
Dalje, mi smo najbolji u svemu i to ne da govori statistika, nego govore činjenice, da imamo najmanje zaraženih, da najveći broj građana su vakcinisani na osnovu broja stanovnika, ekonomski standard itd.
Ako svake godine u Srbiji umre više od 35.000 ljudi nego što se rodi, kako ćemo mi onda da se borimo protiv bele kuge? Onda se to gospodine ministre zove suživot. Znate li šta je suživot? To je kada dvoje mladih ljudi odu negde u stan da žive, ne venčaju se i čekaju da dođu bolji dani, a kada će doći bolji dani?
Pratim sve medije i domaće i svetske. Oni nam kažu da će ovo da potraje više godina. I više godina mi da čekamo, ako se toliki broj vakciniše i ogroman broj imao već koronu, kada pogledamo na osnovu broja stanovnika, znači, na tom svadbenom veselju, možda od 150 ljudi, 5% bi bila ugrožena lica, odnosno sa nekim strahom da dobije koronu ili ne.
Dozvolite mi na kraju. U fabrikama mora da se radi, da punimo budžet, ali ja u Jagodini imam tri fabrike gde u smeni fabrika ima 250 ljudi, u jednoj smeni i nisam čuo da se neko zarazio, osim u administraciji. Ne znam da li ste to pratili, ali najveći broj zaraženih u privredi je upravo u administraciji, zato što su kancelarije male i kada jedno lice dobije virus, prenese na ostale kolege u kancelariji.