Hvala.
Ja bih samo želeo da zamolim sve koji koriste ovaj član da razumeju da ovde nije reč o političkim polemikama, replikama i svemu ostalom. Dopustio sam da se govori više od pet minuta, kako je jasno predviđeno Poslovnikom.
Isto tako Poslovnikom je predviđeno da se može postaviti pitanje ili tražiti određena obaveštenja ili objašnjenja. Svako drugo tumačenje i prilaz ovome podrazumeva da mi u stvari ulazimo u neke druge tačke dnevnog reda i da onda vodimo jednu raspravu sa polemikama, replikama, povredama Poslovnika itd.
Imajući u vidu važnost ove teme i ovih tema, neka ovo bude poslednji put da na ovaj način koristimo ovaj član, jer valjda imamo dovoljno vremena i prostora da u svim ovim raspravama koje imamo ova tri dana o ovoj temi raspravljamo i van ovog člana 287. Ako imate pet minuta da postavite pitanje, tražite objašnjenje ili odgovor, to iskoristite. U tih pet minuta nema mesta za iznošenje političkih stavova i polemike. To govorim samo zbog toga što bi sada ispalo da verovatno mnogo njih, kao što je gospodin Jokić tražio povredu Poslovnika, što nije predviđeno. Nije predviđeno ovim Poslovnikom, a verovatno bi izazvalo i veliki broj replika.
Tako da shodno tome, ja sam i kada je govorio gospodin Imamović, ja sam mu dozvolio, da ga ne prekidamo zbog tog minuta ćutanja, pa je govorio više od šest minuta. Gospodin Martinović je takođe govorio duže, imajući u vidu značaj ove teme i potrebe da se iznesu određeni stavovi.
Zamolio bih vas da sledeći put koristimo ovaj član isključivo kako je predviđeno Poslovnikom. Ako nam taj član i ovo vreme ne treba, da ga ukinemo. Imamo polemike, imamo raspravu, sada počinje rasprava o drugoj temi gde, kao što znate, niko nikome neće oduzimati reč, čak i ako govori nešto što nije usko vezano za temu.
Pošto se više niko ne javlja nastavljamo rad i prelazimo na jedinstveni pretres o 7. tački dnevnog reda – IZVEŠTAJ O RADU KOMISIJE ZA ZAŠTITU KONKURENCIJE ZA 2019. GODINU SA PREDLOGOM ZAKLjUČKA ODBORA ZA PRIVREDU, REGIONALNI RAZVOJ, TRGOVINU, TURIZAM I ENERGETIKU OD 3. FEBRUARA 2021. GODINE
Saglasno članu 90. stav 1. i član 239. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju Nebojša Perić, predsednik Komisije za zaštitu konkurencije, Čedomir Radojčić, Danijela Bokan, Miroslava Đošić i Siniša Milošević, članovi Saveta Komisije.
Pre nego što krenemo dalje, samo bih želeo da vam dam određena obaveštenja o današnjem radu. Imajući u vidu da danas imamo praktično četiri celine, želim da znate da bi do 13.00 časova trebalo da raspravljamo o ovoj tački dnevnog reda, odnosno ovom Izveštaju, od 13.00 do 15.00 časova bi tema bila rasprava u pojedinostima o Zakonu o poreklu imovine, onda je pauza od 15.00 do 16.00 časova. U 16.00 časova počinjemo sa postavljanjem pitanja, pošto je poslednji četvrtak u mesecu, članovima Vlade i u 19.00 časova, kada se to završi, biće glasanje. To je neka okvirna satnica koje ćemo se danas držati.
Primili ste Izveštaj o radu Komisije sa zaštitu konkurencije, kao i predlog zaključaka.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Shodno članovima 192. i 238. st. 3. i 4. Poslovnika, otvaram jedinstveni pretres o Izveštaju o radu Komisije za zaštitu konkurencije za 2019. godinu sa Predlogom zaključka Odbora za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku.
Da li predstavnici predlagača žele reč?
Gospodine Periću, izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče Skupštine, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da na samom početku napomenem da je sadašnji Savet Komisije za zaštitu konkurencije izabran od strane Narodne skupštine 14. novembra 2019. godine, ali bez obzira na to želim da kažem da mi je čast što u ime Komisije za zaštitu konkurencije, kao važne državne institucije, mogu da prezentujem rezultate rada ovog tela, koji pokazuju kontinuitet u obavljanju bitnih aktivnosti u oblasti zaštite konkurencije koje su pred zakonom poverene Komisiji.
Kao što i sami znate, Komisija za zaštitu konkurencije osnovana je zakonom iz 2005. godine, a prvi Savet počeo je sa radom 2006. godine. Ukoliko bismo posmatrali rad Komisije sa tog aspekta onda bismo rekli da, u odnosu na nacionalna tela u drugim razvijenim zemljama, naša Komisija za zaštitu konkurencije predstavlja relativno mlado telo i da smo, naravno, svesni da broj kumuliranih „kejsova“ upravo čini iskustveno značajnijim jednu instituciju, ali u dosadašnjem periodu svakako da je Komisija za zaštitu konkurencije stekla značajna iskustva, da je značajno podigla kadrovski kapacitet, ali da takođe postoji prostor za izvesnim napretkom, posebno jer je reč o jednoj ipak multidisciplinarnoj i specifičnoj oblasti koja predstavlja, sa jedne strane, kombinaciju prava i ekonomije. Reč je o oblasti koja je suštinski značajna i bitna za svaku zemlju, za blagostanje građana, za fer konkurentsku utakmicu.
Međutim, ono što bih takođe hteo da istaknem ovde, a mislim da je bitno jer se često u javnosti stvara zabuna po pitanju nadležnosti same institucije, a to je da Komisija za zaštitu konkurencije ne štiti konkurente na tržištu, niti je regulator na tržištu, već Komisija za zaštitu konkurencije štiti konkurenciju kao institut od javnog interesa.
Kada je u pitanju sam administrativni kapacitet Komisije za zaštitu konkurencije, mogu da kažem da broj zaposlenih odgovara trenutnoj angažovanosti Komisije. Međutim, imajući u vidu brzinu razvoja pojedinih tržišta, smatramo da u budućnosti će zasigurno biti potrebe za kadrovskim ojačanjem Komisije, za unapređenjem rada Komisije u smislu obuka samih zaposlenih u Komisiji, bilo kroz određene domaće i međunarodne projekte i kroz neke dodatne edukacije.
U pogledu samog finansiranja za rad Komisije, treba napomenuti da se Komisija samostalno finansira iz sopstvenih prihoda i to najviše od prihoda koje ostvaruje od izdavanja akata prilikom izdavanja, odnosno odobravanja koncentracija, jednim manjim delom od pojedinačnih izuzeća restriktivnih sporazuma, ali da su rezultati Finansijske komisije uvek pozitivni i da praktično ostaje višak prihoda koji se svake godine uplaćuje u budžet Republike Srbije, pored, naravno, kazni, odnosno mera zaštita konkurencije koje se svakako već uplaćuju u budžet.
Smatramo da je ovakav način finansiranja Komisije dobar zato što on i te kako omogućava operativnu nezavisnost Komisije u njenom radu.
Kada je reč o pregledu najvažnijih i najznačajnijih aktivnosti koje je Komisija obavljala u izveštajnom periodu, svakako da su to postupci za utvrđivanje postojanja povreda konkurencije, ispitivanje postupaka koncentracija pojedinačnih izuzeća restriktivnih sporazuma o zabrani, sprovođenje sektorskih analiza i analiza uslova konkurencije u određenim granama privrede ili pojedinačnim tržištima, davanje mišljenja iz delokruga nadležnosti Komisije, aktivno učestvovanje u pristupanju Republike Srbije Evropskoj uniji kroz Poglavlje VIII, učestvovanje u međunarodnim i domaćim projektima, odnosno domaća i međunarodna saradnja.
Pokušaću sada da na jedan precizan i koncizan način vas sprovedem kroz sve ove oblasti koje sam pomenuo, odnosno najznačajnije oblasti u obavljanju svojih aktivnosti koje obavlja Komisija za zaštitu konkurencije.
Naravno, potrudiću se da vas ne zatrpavam prevelikim brojem statističkih podataka, jer su oni već sadržani u samom izveštaju o radu Komisije, ali ću svakako pomenuti neke koji i te kako pokazuju, odnosno merljivi su vezano za rezultate rada same Komisije.
Tako ste mogli videti u Izveštaju o radu kada je reč o prijavama koncentracija a da napomenem da su koncentracije najjednostavnije rečeno, određene transakcije koje se obavljaju između kompanija na tržištu u smislu preuzimanja i sticanja kontrole jedne kompanije nad drugom, neke statusne promene koje se dešavaju unutar njih, odnosno promene upravljačkih prava, odnosno kontrole unutar samih kompanija.
Kao što ste videli, takvih predmeta, odnosno prijava u 2019. godini je bilo ukupno 197, što na jedan izvestan način govori i o aktivnostima tržišta i gustini transakcija koje se sprovode u Republici Srbiji.
Svakako, najznačajnija aktivnost Komisije za zaštitu konkurencije odnosi se na povredu konkurencije i Komisija je u 2019. godini ispitivala postojanje povrede konkurencije u 23 ispitna postupka, od kojih je 10 okončano i to na način da je u nekim postupcima izrečena mera zaštite konkurencije, da su neki postupci obustavljeni usled nedostatka dokaza, dok je u nekim postupcima određen prekid postupka koji podrazumeva obavezu ispunjenja određenih naloženih mera strankama u određenom vremenskom periodu.
Naravno, bez obzira na rezultate koji su postignuti, mi svakako smatramo da i u budućnosti fokus rada Komisije treba da bude u stvari na povredama konkurencije, bez obzira da li se radi o restriktivnim sporazumima, horizontalnim ili vertikalnim ili zloupotrebi dominantnog položaja.
Ono što mislim i smatram, to je da smo za sve ovo vreme postojanja dovoljno ojačali institucionalno, ako hoćete i kadrovski i tehnički, da možemo da se upustimo i u one oblasti kojima se Komisija do sada u svom radu nije bavila, a što ćete imati prilike da vidite već kroz Izveštaj o radu za 2020. godinu.
Takođe, Komisija je i tokom 2019. godine nastavila sa korišćenjem mehanizama koji joj stoje na raspolaganju prilikom otkrivanja, odnosno dokazivanja povreda konkurencije, od kojih bih ja izdvojio i dva možda najznačajnija, a to su nenajavljeni uviđaji i "leniency“ program.
Dakle, nenajavljeni uviđaji su oni uviđaji koji se sprovode u situacijama kada se na osnovu osnovane pretpostavke pokrene postupak, kao i da bi se sprečilo eventualno uništavanje ili sakrivanje dokaza, sprovode se nenajavljeni uviđaji. Zaista, za sve ovo vreme su se pokazali kao efikasno sredstvo za otkrivanje povreda konkurencije.
Posebno što smo i mi, evo, kroz praksu ustanovili da očigledno i same kompanije sve veću pažnju poklanjaju ovoj oblasti i da sve ređe se u samim ugovorima ili u pratećoj dokumentaciji uz ugovore mogu naći eksplicitne odredbe vezano za povredu prava konkurencije.
Upravo iz tog razloga ne najavljeni uviđaji su dobar mehanizam, odnosno dobar instrument da se dođe do dokaza koji samo potvrđuju postojanje takve vrste povrede. Takođe, u izveštaju za 2020. godinu imaćete priliku da vidite kakvi su rezultati bili vezano za sprovođenje nenajavljenih uviđaja.
Kad je reč o drugom institutu, institutu "leniency", odnosno tzv. "pokajničkog programa", radi se o institutu kada učesnici u restriktivnom sporazumu mogu da prijave postojanje takvog restriktivnog sporazuma. Ukoliko postupak nije pokrenut, mogu da budu oslobođeni odgovornosti, a ukoliko je postupak pokrenut, a ispunjeni su određeni uslovi, propisani zakonom, u tom slučaju učesnik restriktivnog sporazuma može da bude blaže kažnjen.
U 2019. godini postojao je jedan "leniency" aplikant na osnovu kog je Komisija i pokrenula postupak. Naravno, to smatramo da nije dovoljno. S jedne strane, očigledno da postoje određene, rekao bih, i kulturološke barijere za prijavljivanje od strane učesnika za postojanje restriktivnih sporazuma.
Sa druge strane, iskustva drugih nacionalnih tela su takva da je u stvari ovo jedan od najefikasnijih načina za otkrivanje restriktivnih sporazuma, prvenstveno kartela, učesnika na tržištu. Mi ćemo svakako i u budućnosti nastaviti sa promocijom ovog instituta.
Takođe, smatramo da je neophodno da se podsetimo i osnovnih tekovina zaštite konkurencije, a to je svakako obezbeđenje fer tržišne utakmice između igrača na tržištu, sa ciljem maksimizacije blagostanja krajnjih potrošača, odnosno efekata koje će odluke komisije imati na krajnje potrošače.
Sledeća aktivnost Komisije za zaštitu konkurencije tokom 2019. godine odnosila se na pojedinačna izuzeća restriktivnih sporazuma o zabrani. Dakle, radi se o takvim sporazumima koji po svojoj prirodi su restriktivni, ali ukoliko su ispunjeni zakonom propisani uslovi, oni mogu biti odobreni od strane komisije za određeni vremenski period, bez obzira, kažem, što su po svojoj prirodi restriktivni.
Tokom 2019. godine Komisija je odlučivala o 28 ovih predmeta i u 21. predmetu je donela rešenja kojim se izuzimaju od zabrane takvi restriktivni sporazumi, dok je u sedam predmeta postupak obustavljen zato što sporazumi koji su podneti nisu bili restriktivni.
Takođe, jedan vrlo bitan segment u radu Komisije predstavljaju sektorske analize i analize uslova konkurencije. Naime, sektorske analize su korisne pre svega za integralno sagledavanje konkurentskih trendova u jednoj grani. Sam Zakon o zaštiti konkurencije je predvideo da u situacijama kada kretanje cena ili druge okolnosti na tržištu ukazuju na moguće sprečavanje, narušavanje i ograničavanje konkurencije, mogu se sprovoditi ovakve sektorske analize.
Tokom 2019. godine Komisija je sprovela dve sektorske analize i jednu analizu uslova konkurencije. Ono što predstavlja iskorak u 2020. godini, što ćete takođe imati prilike da vidite kroz izveštaj za 2020. godinu, jeste da se Komisija više posvetila sprovođenju sektorskih analiza, odnosno svojoj proaktivnoj ulozi zato što smo zaključili da dobro urađene sektorske analize ne samo što nam daju sliku o stanju tržišta ili stanju konkurencije u određenoj grani privrede, nego zato što po pravilu sadrže i dokaze koji i te kako mogu biti dobra polazna osnova, odnosno predstavljati osnovanu pretpostavku za pokretanje postupka u odnosu, recimo, na anonimne podnete prijave ili inicijative koje po pravilu ne sadrže dovoljno dokaza.
Kada je upitanju promocija zaštite konkurencije, napomenuo bih da postojanje Komisije za zaštitu konkurencije nije vezano isključivo i samo za kažnjavanje, odnosno za izricanje mera zaštite konkurencije, već prevashodno i za edukaciju učesnika na tržištu. Pošto smo primetili da neke od povreda se često dešavaju i iz nehata, akcenat je nekada više na preventivi nego što je na reaktivni.
Jedan od načina kako Komisija može preventivno da deluje jeste i davanje svojih mišljenja prilikom izrade određenih zakonskih propisa koji sa jedne strane nisu obavezujući, ali i te kako mogu da predstavljaju određenu preventivu.
U pogledu međunarodne saradnje, trenutno se sprovodi projekat sa italijanskim telom za zaštitu konkurencije, gde jedan od segmenata i upravo obuka sudija upravnog suda, imajući u vidu da odluke koje Komisija donosi u upravnom postupku su konačne, ali da njihovu zakonitost provera upravni sud i da čak i u nekim nacionalnim telima, odnosno zakonodavstvima drugih zemalja postoje specijalizovana odeljenja u okviru sudova koja se bave samo ovom oblašću.
Za kraj, hteo bih da vam se zahvalim na prilici da prezentujem rezultate rada Komisije za zaštitu konkurencije u 2019. godini, sa najavom da će sledeći izveštaj za 2020. godinu, koji će se uskoro naći pred vama sadržati još veću gustinu aktivnosti Komisije i još bolje i merljive indikatore performansi Komisije za zaštitu konkurencije. Zahvaljujem se još jednom na pažnji i stojim na raspolaganju za sva vaša eventualna pitanja.

Zahvaljujem, gospodine Periću.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, kao predlagač ispred Odbora za privredu. Izvolite.

Dame i gospod narodni poslanici.

Kao što se često pomisli u našoj javnosti da je Komisija za zaštitu konkurencije ta koja ima primarnu ulogu da zaštiti krajnjeg potrošača od monopolskog položaja pojedinih učesnika u trgovini. Međutim, sama suština rada ove Komisije mnogo je ozbiljnija i dublja nego što to običan građanin može da pomisli, a verujem i većina nas narodnih poslanika jer je teško razumeti ko je sve posledice možemo da imamo u slučaju da Komisija ne radi svoj posao ili ne postoji. Ovde je reč o jednom jako važnom organu koji odgovara za svoj rad, pre svega Narodnoj skupštini. Mi kao narodni poslanici u obavezi smo da ukoliko taj organ radi kako treba, da uživa našu punu podršku i zaštitu od svega onoga što može da im se desi u njihovom radu.

Da li je uvek bilo baš tako? Pa, ne mogu da kažem da jeste. Često naši organi koje smo postavili da bi regulisali određena dešavanja u ekonomskom, političkom i svakom drugom životu Republike Srbije budu ometana u vršenju te svoje primarne funkcije. Pre svega, ako neko ima monopolski položaj na tržištu, nije samo pitanje po kojoj će ceni da pruža svoje usluge ili prodaje svoju robu i da na taj način štitimo krajnjeg potrošača, odnosno konzumenta robe i usluga, već ako neko ostvari taj monopolski položaj on počinje da kontroliše sve privredne tokove u Srbiji.

Na žalost, imamo jako bolna iskustva iz prošlosti da se to dešavalo. Cilj svake države jeste da se u najvećem delu izdržava od domaće potrošnje. Domaća potrošnja pokreće na prvom mestu domaću privredu, a količina domaće potrošnje opredeljuje državi saznanja u kakvom ekonomskom i socijalnom statusu ima svoje građane.

Druga stvar, vezano za domaću potrošnju jeste i učešće svih dobavljača u tom procesu i nekoj trgovini ili pružanju usluge. Imamo jedno jako loše iskustvo kako to izgleda kada Komisija nije postojala, čak i kada je postojala bila ometana od raznih državnih organa, sudova, od predsednika Vlade i nije mogla da zaštiti, odnosno ostvari svoju primarnu delatnost zbog čega je osnovana od Narodne skupštine.

S druge strane, zbog nepostojanja ili nemoći Komisije da uradi ono što se od nje očekuje imali smo jednu jako duboku ekonomsku krizu u kojoj je jedan mali broj ljudi sticao veliku ekonomsku dobit, a pri tom je uništavan svaki sektor u Srbiji koji je imao bilo kakve veze sa delatnošću koja se obavljala na toj teritoriji.

Početak tog jednog zločinačkog, ekonomski zločinačkog poduhvata koji je bukvalno osiromašio ne samo građane, već i onaj zdravi deo i realni deo srpske privrede, započeće 2005. godine. U tome su učestvovali, mogu da kažem i tadašnji predsednik Vlade Vojislav Koštunica i mnogi drugi, naravno uz posredovanje i predsednika Republike Srbije Borisa Tadića. Reč je o preuzimanju C marketa od strane kompanije Delta. Tada Komisija nije postojala, možda je postojala neka Vladina, ova kakvu sada imamo, ne. Ona je započela sa radom februara meseca 2006. godine, čini mi se. Ovde je reč o 2005. godini kada za 44 miliona evra i stečaja, uz saglasnost Trgovinskog suda koji je vodio stečajni postupak, kompanija Delta postaje vlasnik 60% udela, odnosno imovine C marketa.

Pričam o 44 miliona evra, ali pričam i o 64% tržišta i udela na tržištu koji je imala kompanija Delta i koji je dobila preuzimanjem C marketa. Kada kontrolišete 2/3 tržišta, vi kontrolišete sve, svakog dobavljača, bez obzira da li je proizvođač, da li je uvoznik, da li je velikoprodaja. Sve privredne tokove u Srbiji.

Kada imate 2/3 tržišta, vi određujete rokove po kojima ćete da platite robu, uslove kako ćete da je nabavite i kako ćete da je prodajete, koliko će dobavljač da vam plati što ćete da prodajete njegovu robu, sa kojim rokovima ćete da mu plaćate robu i na koji način ćete da gomilate njegov kapital na svojim računima ili imovini kompanije kojom raspolažete?

Takav jedan potez koji je napravljen 2005. godine i koji nije mogao da se desi bez političke podrške države, pre svega mislim na tadašnjeg predsednika Vlade, Vojislava Koštunicu, njegovu Vladi, ali i sudova koji su u tome i te kako učestvovali.

Šta su rekli tadašnji nekakvi ekonomisti, analitičari? Kažu da je to presedan i ukazuju na to da je bez odgovarajuće reakcije državnih organa. Prošla je i činjenica da jedan čovek na poziciji direktora firme koja se prodaje i na čelu firme koja se kupuje.

Obzirom na to da je Delta već vlasnik Maksi diskonta, da je kupila Pekabetu, kupovinom C marketa, Delta bi mogla da postane monopolista kada je reč o trgovini. Tu bi trebalo da reaguje antimonopolska komisija i da utvrdi koliki procenat tržišta Delta ima. Možda je bila pri Vladi ta monopolska komisija, ali ne ova kakvu sada imamo.

Znači, kupovinom C marketa, Mišković je postao 2/3 vlasnik Srbije. Počeo je preko svoje kompanije da isisava novac, da uzima, da otima od svakog dobavljača, jer ako se ne prihvate njegovi uslovi neće nabavljati robu i nabavljaće robu od konkurentske firme. Rokovi su bili bajkoviti, godinu i više dana.

Preduzeća koja su bila prinuđena da rade sa „Delta kompanijom“ da bi pokrivali svoju likvidnost podizali su kredite koji su bili indeksirani u evrima, a Centralna banka da bi još više osiromašila te dobavljače, a pomogla Miškoviću da postane bogatiji određivala je visoke kamatne stope na dinarske kredite, pa su mogli da biraju hoće li da se izlože riziku promene kursa dinara u odnosu na evro ili će bez rizika da kupe kredit koji ne mogu da otplate. Rezultat je bio da ni jedan, ni drugi kredit nisu mogli da otplate, jer je kompanija „Delta“ raznim špekulacijama kupovala devize na tržištu, držala na raznim računima sestrinskih kompanija bo belom svetu i plaćala robe i usluge koje je konzumirala posle godinu dana 20% i 30% jeftinije u evrima nego što je to bilo u trenutku nastanka dužničko-poverilačkog odnosa.

Mnoge kompanije su tada otišle iz Srbije, mnoge kompanije su propale u Srbiji da bi „Delta lend“ bio bogatiji. Pričam ne samo o stotinama miliona evra, pričam i stotinama hiljada izgubljenih radnih mesta, sve zato što, na prvom mestu, država nije htela da radi svoj posao.

Kako se dalje odvijala situacija? Valjda zbog pritiska koji je Srbija trpela, jer, znate šta, srpsko tržište je zanimljivo i drugima, Mišković dolazi na ideju da proda svoj trgovinski lanac, zaradio je dovoljno novca. U toj transakciji treba da se zaradi još malo.

Da ne bi neko rekao da ja pričam neke stvari koje nisu osnovane govorim vam sledeći primer kako je Narodna skupština postupala tada. Da bi se uvećala vrednost imovine koju je Mišković hteo da proda morali ste da napravite neke zakonske pretpostavke po kojima će ta vrednost da postane još veća. Narodna skupština jula meseca 2010. godine, na predlog ministra trgovine, Slobodana Milosavljevića, donosi nov Zakon o trgovini, zakon kojim direktno povećava vrednost imovine kojom raspolaže „Delta kompanija“.

U članu 45. zakona se kaže – za trgovinske formate čiji ukupni prodajni i skladišni prostor iznosi preko 2.000 kvadratnih metara bruto površine izrađuje se studija uticaja na strukturu tržišta. Studija uticaja naročito sadrži ocenu u pogledu interesa potrošača i drugih kupaca za postojanje trgovinskog objekta date površine i namene, potrebe postojanja različite strukture različite strukture trovinskih formata i različitih trgovinskih subjekata na širem i užem tržišnom području, potrebe unapređenja trgovine uvođenjem novih oblika prodaje i distribucije robe, itd., da ne čitam.

Znači, niko nije mogao ni jedan ozbiljni trgovinski format da otvori u Srbiji bez ove studije koju je bilo nemoguće dobiti kao pozitivnu. Ako bi se neko pobunio od narodnih poslanika opozicije bio bi napadnut da štiti interese velikih trgovinskih lanaca, a ne malih pružaoca trgovinskih usluga, a te male više niko nije mogao da zaštiti zato što je Mišković kontrolisao 65% tržišta. Bili su osuđeni na propast gde god se nalazila „Delta“, jer niti su mogli da nabave robu po uslovima po kojima je kupovala „Delta“, ni po ceni, ni po drugim rokovima.

Narodna skupština usvaja ovaj zakon. Na taj način smo oterali već i „Ikeu“ i „Lidl“ i svakog drugog, svaki drugi trgovinski lanac koji je hteo da bude prisutan u Srbiji.

Da je to tako govorim, a činjenica je šta se dešavalo sledeće. Pričam o julu 2010. godine. Jula 2011. godine započinje formalna prodaja jednog dela „Delta kompanije“, odnosno „C–marketa“ i povezanih lica koja su to radila u „Delta kompaniji“. Naša Komisija dva puta odbija da da saglasnost. Dva puta Upravni sud poništava odluku Komisije za zaštitu konkurencije i dva puta je vraća na ponovno odlučivanje, da bi iz trećeg puta Komisija dala pozitivno mišljenje. A, što ga ne bi dala?

Jesu li imali podršku Narodne skupštine? Nisu, to se vidi po Zakonu o trgovini iz 2010. godine. Jesu li imali podršku pravosudnih organa? Nisu, jer su sudovi donosili odluke, iako su odluke Komisije bile potpuno u skladu sa zakonom. Jesu li su imali zaštitu Ministarstva trgovine? Nisu. Jesu li imali zaštitu predsednika Vlade? Nisu. Jesu li imali zaštitu predsednika Republike tada, Borisa Tadića? Nisu. Naprotiv, svi su oni učestvovali u tome da se Mišković još više obogati. Svi do jednog.

Tadić je išao da pregovara sa „Delezom“, da im potvrdi svoju odanost Miškoviću i transakciji Zakonom o trgovini iz 2010. godine. Cvetković je pregovarao sa Miškovićem, pomagao mu da se ta transakcija obavi. Šta su rekli na kraju? „Delez“ kupuje „Maksi“, odnosno trgovinski lanac koji pripada „Delti“, za 932,5 miliona evra. Pazite, 2005. godine je Mišković to kupio za 44 miliona evra, samo 44. Na ovaj iznos treba dodati 300 miliona evra dugova koje kupuje „Deleze“, koji su nastali neplaćanjem obaveza dobavljačima koji su snabdevali „Delta“ kompaniju i tih 300 miliona evra „Delta kompanija“ je na razne načine rasporedila po svojim sestrinskim i povezanim licima u okviru Miškovićeve imperije.

Kako prolaze mali akcionari? Nikako. „Deleze“ je kupovinom preuzeo sve obaveze „Maksija“, pa i sudske sporove. Čuli smo za spor sa deoničarima „C-marketa“ i „Delez“ poštuje zakone u svim zemljama pa će tako uraditi i u Srbiji.

Jelena Krstović je napomenula da je odbačena žalba deoničara „C-marketa“ tako da „Delez“ neće imati nikakvih problema kada je u pitanju pravni spor u vezi sa privatizacijom „C-marketa“. Sud je potpuno očistio sve Miškovićeve dugove, prevalio ih je na obične građane. Više ništa ne duguje.

Šta kažu dalje iz „Delte“? Da je to srpska kompanija i da porez ostaje ovde. Tačan iznos još nije poznat, jer se tek rade finansijski obračuni. Sredstva od prodaje uložićemo u agrar, primarnu proizvodnju voća i povrća. Povećavamo naš voćnjak u Čelarevu, a novac će biti usmeren i u nove tehnologije u agraru. Deo sredstava će ići u izgradnju šoping molova, pa se priprema početak radova u Bulevaru Despota Stefana i na Autokomandi. U planu su i centri u Banjaluci i Novom Sadu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ništa od ovoga nije ispunjeno. Novac je ispumpan iz Srbije, završio je jednim delom u Sloveniji, jednim delom je završio u Bugarskoj, jednim delom i to najvećim na Kipru. Nigde više, ni porez nije plaćen u Srbiji. Sve laži. Sve je laž do laži.

Dok nas iz Delte tako obmanjuju, šta kaže premijer tadašnji Mirko Cvetković? „Siguran sam da će velikih ulaganja biti još i da će Srbija ove godine ostvariti planirani nivo investicija od tri milijarde direktnih investicija belgijskog Deleza od skoro milijardu evra, jedne od najvećih u poslednjih nekoliko godina.“ To je ta njihova najveća strana investicija, prodaja imovine koja je kupljena iz stečaja od države. Time se hvali i Đilas. Time se hvalio i Mirko Cvetković. Time se hvalio i Boris Tadić. Time se hvalio i Balša Božović. Time se hvalio i ovaj predsednik Fiskalnog saveta. Ne znam samo da li je možda i „Ces Mekon“ učestvovao u ovome, u o voj nečasnoj celoj priči.

Znači, ništa od svega ovoga se nije desilo. Nismo suštinski imali te prave, stvarne investicije strane u Srbiji. Jer, nije isto kada na livadi napravite fabriku i u nju zaposlite ljude, s tim da to ne može da se meri. Kada kupite trgovinski lanac i zaposlite ljude koji već rade u njemu i to prikažete kao stranu investiciju, a od te strane investicije novac je završio u egzotičnim poreskim rajevima. Tako su vodili državu do 2012. godine. I to im je bilo malo.

Šta kaže Miodrag Kostić? Ne vidim ništa dramatično u odluci Miškovća, mada je priznao da bi više voleo da je ostao u društvu velikih srpskih biznismena itd, da ne čitam eksponente politike bivšeg režima.

Dame i gospodo narodni poslanici, i to im je bilo malo. Nije samo Zakon o trgovini promenjen 2010. godine da bi se Mišković još više obogatio. Promenjen je još jedan zakon, jer je trebao da bude amnestiran za sva krivična dela koja je radio u privredi, za koje je povlačio krivičnu odgovornost, a i ovaj novac koji nije mali i koji je Srbiji u tom trenutku bio preko potreban, koji je izneo van Srbije. Te iste 2011. godine menja se i Zakon o deviznom poslovanju, i po tom zakonu iz 2011. godine Delta je mogla da iznese novac iz Srbije, da avansira plaćanja roba i usluga i da nikada ne uveze tu robu, nikada ne uveze te usluge i nikada ne vrati devizna sredstva u Srbiju. Zašto bi to i radio, ionako je zarađivao na rastu kursa evra, na propadanju standarda života građana i propadanju srpske privrede.

Sada, neka me neko ubedi iz bivšeg režima da Mišković nije imao podršku za sve ovo što je radio. Neka me ubede ovi iz bivšeg režima koji bi ponovo na vlast, pre svega mislim na Đilasa i Šolaka, a da ne sarađuju sa Miškovićem, da bi on opet u nekoj situaciji sve ovo ponovio samo sa nekom drugom kompanijom. Mene niko ne može da ubedi.

Naš posao, narodnih poslanika, jeste pre svega da one državne organe koji nama odgovaraju za svoj rad zaštitimo od bilo kakvih spoljnih uticaja, da očekujemo od njih da rade u skladu sa zakonom, da u skladu sa zakonom koji smo mi izglasali donose odluke i regulišu ono za šta smo očekivali da bude regulisano kada smo ih osnivali, da kao narodni poslanici postavimo sve institucije na svoja mesta i ne dozvolimo da više bilo ko, bilo kada, na bilo koji način, ponovi nešto što je uradila Delta kompanija sa Srbijom, sa srpskom privredom i sa srpskim građanima. Jedna jako teška i bolna lekcija.

Tako da, ne vidim nijedan od razloga, pošto je izveštaj sasvim korektan, tačno su opisane nadležnosti koje ima Komisija, šta su radili sa tim nadležnostima u 2019. godini, kakvi su njihovi kadrovski kapaciteti, kakve imaju planove za stručno usavršavanje kadrovskih kapaciteta i za još bolji rad te Komisije, tako da ne vidim nijedan razlog zašto ne bismo ovaj zaključak koji je predložio Odbor za privredu usvojili i na plenumu Narodne skupštine.

Zahvaljujem.
Pre nego što pređemo na predsednike poslaničkih grupa koji su se javili za reč, jedno obaveštenje o današnjem radu.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima Muamer Zukorlić.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Komisije za zaštitu konkurentnosti, dame i gospodo narodni poslanici, tema zaštite konkurentnosti, iako na prvi pogled ne tako inspirativna, ali je veoma važna tema za zdravost privrede, ali isto tako i za zdravost celokupnog društva, u privrednom, sociološkom i svakom drugom pogledu.

Ukoliko jedno društvo želi da se razvija normalno, da napreduje i da ima željeni prosperitet, jedan od ključnih uslova jeste ambijent u kome će svi oni koji žele da rade moći da zarade i ostvare i kušaju rezultate svoga rada, gde će onima vrednima, sposobnima biti valorizovan rad kroz mogućnost da ostvare željene rezultate. To znači da oni drugi koji ne žele da rade, neradnici koji spavaju do podne, zapravo neće moći postići ono što postižu ovi prvi. Sve to je moguće, između ostalog, ukoliko imamo zakonske okvire i norme koji se korektno i dosledno primenjuju, gde se taj ko hoće pošteno i zdravo da radi štiti od onoga koji hoće nekom prečicom da dođe do istih ili većih rezultata.

Osiguranje ambijenta lojalne konkurencije i konkurentnosti je zapravo jedan od takvih uslova i ukoliko se on poremeti gubimo mogućnost dinamike razvoja koju obezbeđuje lojalna konkurencija ili zakonita konkurencija. Pretenzija prema monopolu je nešto što postoji otkako postoji ljudska vrsta i otkako postoji bilo koji oblik poslovanja, jer imati monopolni položaj znači izbaciti konkurenciju, a to znači nelojalno ili nelegalno osigurati profit, uspeh, pobedu, šta god od toga bilo.

Zato ova tema, ma koliko zvučala proceduralno, kao što je pitanje usvajanja izveštaja Komisije o zaštiti konkurentnosti, zapravo je veoma važna. Možda bi ova tema i ovaj izveštaj bili manje važni da smo mi zaista ostvarili onaj stepen zaštitne konkurentnosti koji je poželjan ili kojim se odlikuje ili treba da odlikuje jedno uređeno društvo, odnosno uređena država i uređeni državni aparat i sistem.

Nažalost, imamo pokazatelje koji nam potvrđuju da je to drugačije. Ja ću i ovoga puta ostati dosledan da govorim samo o onome što znam i onome što mi je poznato, a poznato mi je ono što se dešava oko mene tamo gde živim, u Novom Pazaru i na prostoru Sandžaka.

Neću navoditi one primere koji su teže dokazivi ili koji nisu tako očigledni ili koji izgledaju relativno u pogledu namere zbog kojih se navode.

Pitanje televizije Novi Pazar, ranije poznate pod imenom Regionalna televizija, je nešto što je po pitanju konkurentnosti odnosno antikonkurentnosti, tj. nepoštovanja zakonitosti konkurencije više ne samo očigledan primer brutalnog kršenja zakona i nezakonitog ponašanja i nezakonitog ispumpavanja i pljačke novca građana i pri tom sa tim novcem sticanja takve monopolske pozicije u medijskom prostoru u lokalno-regionalnom za Novi Pazar i širu regiju.

Naime, već godinama, a evo, imamo i najsvežiji primer od pre nekoliko dana, gradska uprava u Novom Pazaru je raspisala konkurs za podršku medijima i medijskim projektima. Na tom konkursu ili po tom konkursu je 55 miliona dinara stavljeno na raspolaganje medijima koji su se javili na taj konkurs. Javilo se 19 medijskih subjekata. I zamislite kakav je bio ishod odluke komisije koja je određena od strane gradske uprave? Podela se desila na sledeći način – 85% tih sredstava, negde oko 46 miliona je dodeljeno jednoj televiziji, televiziji Novi Pazar, odnosno regionalnoj televiziji Novi Pazar, čiji je suosnivač gradonačelnik Novog Pazara. I to se dešava u proteklih najmanje tri ili četiri godine.

Ja ne mogu da verujem da za to niko ne zna. Ne mogu da verujem da treba i ova komisija i svi ostali nadležni organi da čekaju mene, narodnog poslanika, da ih o tome obavestim iz poslaničke klupe, i to nakon tri, odnosno četiri godine. Ponekad i pomislim da stvarno informacije iz Novog Pazara i Sandžaka ne mogu da preskoče ni Kopaonik, ni Goliju, ni Zlatibor, ni Mokru Goru, da su toliko visoke da predstavljaju takvu barijeru da ovde mogu da dospiju samo neistine i poluistine.

Pa sam se malo i time pozabavio, zbog činjenice da mediji u Beogradu, posebno televizije sa nacionalnim signalom, nemoguće da ih ne zanima šta se dešava južno od ovog pomenutog planinskog masiva. Onda sam došao do još jednog frapantnog podatka koji je svakako vezan i za ovo o čemu sam prethodno govorio. Svi dopisnici svih medija u Beogradu, osim RTS-a, koji je imao dopisnika od ranije, su na platnom spisku iste televizije, iste političke stranke, istih vlasnika, istih šefova. E, zamislite vi kako se ovde čini nepravda. Znači, opljačka se 46 miliona dinara, skoro 400 hiljada evra iz budžetskih sredstava gradske uprave Novog Pazara, tj. sredstava građana Novog Pazara i sa tim novcem se finansira privatna televizija gradonačelnika i njegove političke partije. Da, mogući je kriminal. Da, moguća je korupcija.

Ali, da li možete da dokučite koliko je ovo štetno ne samo na konkurentnost, ne samo što će ovih 18 medija kojima je samo 15% dodeljeno tih sredstava, biti u prilici da prežive ili ne prežive ili svedu svoje medijske aktivnosti broju uposlenika i sve ostalo na totalni minimum da samo prežive, to je jedan aspekat štete. Ali, ova sredstva ukrasti, staviti ih u privatnu firmu, a potom finansirati i držati pod kontrolom ljude koje ste zbog političkog uticaja već instalirali kao dopisnike skoro svih beogradskih medija i time ste zapravo na liniji Kopaonik-Golija-Zlatibor-Mokra Gora postavili tako gusto sito kroz koje ne mogu da prođu istine.

Moram vam još nešto priznati. Jedan od razloga što sam se lično uključio u politiku, iako sam ranije obavljao duhovne funkcije, i to veoma važne, kao što mnogi znaju, je zapravo bio jedan trzaj, ljudski trzaj, da razbijem ili da pomognem da se sruši ta barijera laži koja stoji ovim planinskim masivom i kojim se sandžačka regija drži u mraku neznanja, neinformisanosti i neistina.

Naravno da kada imate samo laži koje vam dolaze, a koje zbog korupcije, pljačke budžetskih sredstava plaćaju sami ti građani, plaćaju sopstvenu propast, plaćaju laži i sebi, onda vam je jasno kada godinama ili decenijama imate takvu cirkulaciju odnosa i laži koliko će se formirati predrasuda.

Zato su poslanici Stranke pravde i pomirenja zapravo neko ko ruši taj zid i mi smo ovde da srušimo taj zid. Da vi ovde u Narodnoj skupštini, ali i javnost Srbije vidi da postoje Bošnjaci koji niti su poltroni koji bi prodavali veru za večeru, niti su oni koji će gurati prst u oko bilo kome od vas ovde, individualno ili kolektivno. Dakle, već da se radi o ljudima koji vole svoju veru, svoju naciju, autentično pripadaju svom narodu i svojoj zajednici, ponosni su na to što jesu, ali isto tako su svesni da žive u državi u kojoj nisu sami, u kojoj postoji većinski srpski narod sa kojim su gradili komšijske dobre odnose kroz celokupnu istoriju i ponosimo se takvim odnosima, čak i kada su se dešavali sukobi u nekim ratnim ambijentima, odnosno i sami zločini, uvek je to bilo izazvano spolja, nekom politikom i nekim otrovom koji je ubačen.

Zato ne smemo i ne želimo da se pomirimo sa time da ovo postane normalno. Kriminal se može desiti, zlo se može desiti, korupcija se može desiti, pljačka se može desiti, zloupotreba vlasti se može desiti.

To je samo po sebi nešto što je loše, nešto što je zlo, ali veće zlo i mnogo lošije od toga je da to postane normalno i da nas oni svojim bezobrazlukom, svojom drskošću ubede da je to normalno. I da nakon nekoliko godina takve bezočne pljačke i otimačine, i Komisija nadležna za ovo, državni organi, nadležni da progone lopove, pljačkaše i nosioce korupcije. Zaćute i kažu – u redu je, evo to je tako bilo i proteklih godina.

Ukoliko budemo ćutali, onda imamo to zlo gde i oni koji ne žele da se bave korupcijom i oni koji ne žele da pljačkaju sopstvene građane i narod, da će u nekom trenutku kazati – pa nije moguće drugačije. Ovo je nametanje novih standarda, gde i oni drugi pošteni će biti naterani da kažu – e, pa sada ćemo i mi da se borimo da i mi se dočepamo nekog komada vlasti, pa da tako radimo.

Ovih dana izašla su u javnost dokumenta gde je bivši predsednik opštine u Sjenici poklonio 830 hektara zemljišta na Pešteru. Seo u kafanu i potpisao kao da mu je dedovina. Bez jedne odluke, opštinske vlasti, bez jednog, apsolutno koraka legalne procedure, on je fino sedeo, i nekoj stranoj firmi koja je opet povezana sa njima u nekim interesnim relacijama, poklonio 830 hektara zemljišta. U redu, odlučio se čovek na kriminal, mislio da će doveka ostati na vlasti, da će moći to da krije, ali nakon što se saznalo on i dalje hoda Sjenicom, kabadahijski koristeći svoje pare i sve ono što je opljačkao od svog naroda, a da pri tom ni policija ni tužilaštvo ne reaguju, tačnije dozvoljavaju mu da se tako ponaša.

Juče, na zasedanju gradske skupštine u Novom Pazaru, tokom rasprave u salu Skupštine ušao je direktor Doma kulture, odnosno sada to zovu Kulturnog centra, i nastojao, pokušao da tuče odbornika opozicije zato što mu se ne dopada diskusija. Dakle, imate snimke, ganja po sali, hoće da tuče ljude zato što diskutuje onako kako mu se ne dopada. Zamislite da u ovu Skupštinu uđe neki direktor, neke javne ustanove i sada ne sviđa mu se moja diskusija ili ne znam čija i on sada nasrće, hoće fizički da se sa njim obračuna.

Znate gde je problem? Da li ste to videli na nekoj televiziji ili nekom mediju u Beogradu? E, pa niste to videli. E, pa nećete ga ni videti. Zašto? Zato što su svi dopisnici tih medija u Beogradu plaćenici, odnosno na platnom spisku jednog čoveka, jedne političke partije, tačnije same te gradske vlasti.

Onda se vi ovde izčuđujete za tog predsednika opštine, izčuđujete se kada vam ja govorim da tamo proteklih 15, 20 godina, ne znam da li je ijedan seoski put, u režiji tih lokalnih vlasti u Novom Pazaru, Tutinu i Sjenici asfaltiran, bez toga da narod nije opljačkan. Imali su dve linije, Beograd, odnosno Direkcija za puteve ili ko je već davao novac, finansira put, gradi se put, a lokalni vlastodršci skupljaju pare od naroda sa pričom kako ovi u Beogradu neće da asfaltiraju dok im se ne daju pare. Onda se skupi 50 hiljada, 100 hiljada. Nema problema, krstite se, čudi te se, znam da se čudite, ja znam da su ovo novine, ali ovo mora da se kaže.

Ovo su gole istine. Znači, onaj ko želi može dobiti spiskove, dakle, na kojima je skupljan taj novac, količine, evo sada u Tutinu, selo Dobri Dug traže da im se vrate pare pošto im nisu asfaltirali put itd. Dakle, ovo su stravične stvari, ovo je nešto sa čim mi moramo da se suočimo.

Prema tome, moramo srušiti tu barijeru. Mi godinama imamo priču o tome kako neko hoće Sandžak da otcepi, kako postoje neke politike. Ljudi, i ta priča je uvek bila priča za dnevnopolitičke upotrebe i performanse nekih političara koji su hteli skretati na sebe pažnju, ali najgori oblik ugrožavanja suvereniteta zemlje na jednom prostoru jeste držati taj prostor u laži, držati taj prostor u mraku, držati taj prostor u nepravdama.

Najgore od toga što narod tamo ne kaže, pljačka nas gradonačelnik ili predsednik opštine ili ova partija, lokalna ili ova. Ne, nego, građani govore da ih ne štite ovi iz Beograda oni to ne bi mogli da rade. E, pa gospodo mi moramo da pokažemo, iz Narodne Skupštine i od strane ostalih državnih organa da oni ne mogu imati zaštitu, niti iz Beograda, niti od policije, niti od tužilaštva, niti od pravosuđa i da se ne mogu zaklanjati iza partnerskih odnosa sa bilo kime u politikom smislu i da definitivno se moraju pipci te hobotnice rezati.

Drago mi je, danas ministar policije u Novom Pazaru, što je po drugi put u poslednje vreme, što to ukazuje na odlučnost da se krene sa obračunom sa organizovanim kriminalom koji jeste opasan i strašan samo kada ima podršku od određenih politika. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima predsednik poslaničke grupe SDPS, Branimir Jovanović. Izvolite.

Hvala predsedavajuća.

Poštovani članovi Saveta Komisije za zaštitu konkurencije, koleginice i kolege, za trenutak sam se malo pre zbunio i morao sam da proverim šta je zapravo tačka dnevnog reda. Govoriću o onome što je na dnevnom redu i neću koristiti i zloupotrebljavati tačku dnevnog reda da pričam jednostrano neke priče koje su suviše propaganda nego što su teme o kojima treba danas razgovarati.

Kada govorimo o Izveštaju Komisije za zaštitu konkurencije važno je što danas raspravljamo o njemu. To je jedan sadržajan izveštaj i uvek treba nešto reći kada govorimo o Izveštaju i osamom radu Komisije za zaštitu konkurencije kao o jednom centralnom telu koje se bavi pitanjem konkurentnosti na tržištu i koji ima pre svega zadatak između ostalog ali možda i najvažniji, da spreči svaku vrstu monopola na tržištu.

Koliki je značaj Komisije za zaštitu konkurencije navešću samo, odnosno reći ću po tome da su nadležnosti Komisije da brine o pravima i obavezama svih učesnika na tržištu. Da učestvuje u izradi propisa koji se odnose na zaštitu konkurencije, da donosi uputstva i smernice u sprovođenju zakona, da prati i analizira uslove na tržištu ali i da određuje upravne mere. Kada ekonomisti često govore i citiraju Adama Smita i njegovu metaforu o nevidljivoj ruci koja reguliše procese na tržištu, na slobodnom tržištu upravo ulogu Komisije za zaštitu konkurencije vidim u tome da ona obezbedi uslove da bi ta nevidljiva ruka normalno funkcionisala i regulisala kretanja na tržištu.

Ovo telo pre svega mora da bude nezavisno i tu nezavisnost garantuje mu to što se finansira iz sopstvenih prihoda. U Izveštaju se navodi da je u 2019. godini ostvaren višak od 266 miliona dinara i od te sume je 160 miliona uplaćeno u budžet Republike Srbije, što je za svaku pohvalu. Uz sve nadležnosti koje sam malo pre naveo moram da kažem da je još jedna značajan uloga Komisije za zaštitu konvencije i ta, što ona u kontinuitetu radi na razvijanju svesti o potrebi zaštite konkurencije. To je jedna edukativna uloga koja je neizbežna i koju Komisija uspešno obavlja.

Ali, kada govorimo o toj edukativnoj ulozi, ne mislim tu samo na proces u koji je usmeren prema građanima, prema javnom mnjenju, već i prema zaposlenima u samoj komisiji i u izveštaju video podatak, da je u 2019. godini da su zaposleni učestvovali na 16 radionica i konferencija u inostranstvu i mislim da će to pozitivno uticati na njihovu stručnost ili na obavljanje posla u budućnosti.

Koliko je važna ova tema? Ima mnogo načina da dokažemo, ali obično o njoj razgovaramo u nekim kritičnim vremenima, odnosno koliko je važna Komisija, vidimo i njen rad, vidimo tek onda kada izostane konkurencija na tržištu, kada se pojavi monopol. Tada je šteta nemerljiva kako i za sve privredne subjekte tako i za potrošače, kao krajnje korisnike roba i usluga.

Za uspešan rad komisije, naravno, neophodno je da sarađuju sa svim institucijama i po prirodi posla povezane sa Upravom za javne nabavke, Komisijom za zaštitu prava, Državnom revizorskom institucijom, pravosudnim organima i organima izvršne vlasti.

Da bi se javni interes zaštitio na najbolji mogući način važno je da ove institucije rade usaglašeno. Takođe, važno je i međunarodna saradnja.

Vi ste, malopre, gospodine Periću, rekli da je Komisija i u izveštaju se navodi, imala dobru saradnju sa Italijanskom komisijom za zaštitu konkurencije i to će u svakom slučaju, kao što sam i malopre reko, siguran sam doprineti osposobljavanju zaposlenih u komisiji za dalji rad.

Socijaldemokratska partija Srbije, opšte je poznato, zalaže se za evropski put Srbije, za pristupanje Srbije EU i u tom smislu je važno da naše zakonodavstvo bude usaglašeno sa zakonodavstvom EU.

Upravo će i ovo pitanje, pitanje zaštite konkurencije biti možda jedna od najosetljivijih ekonomskim i možda najsloženijih pitanja kada govorimo o pristupnom putu, odnosno pristupnom pregovorima Srbije sa EU.

Od predstavnika Komisije očekujemo uspešan rad u pregovaračkoj grupi za Poglavlje 8, koji se odnosi upravo na politiku konkurencije u Poglavlju 10, koji se odnosi na informaciono društvo i medije i u poglavljima 14. i 15, koji se odnose na transport i energetiku.

Za pohvalu je, sa druge strane, što je i sada naše zakonodavstvo poprilično u ovoj oblasti usklađeno sa zakonodavstvom EU i to je potvrđeno u izveštaju Evropske komisije kada govori o napretku Srbije.

Na početku izlaganja, gospodin Perić je konstatovao da je naša Komisija mlada, mlado telo koje se bavi ovim poslom u odnosu na druge evropske komisije. Jeste sigurno mlada kada je uporedimo sa nemačkim regulatornim telom koji je nastalo još 1954. godine, i zaista ovakva jedna tela u EU nastajala su 1980. godine prošlog veka, ali sa druge strane, možda i nije mlada kada uporedimo sa Luksemburgom, gde je ovakvo jedno telo uspostavljeno 2007. godine, dakle, dve godine nakon što je formirano u Srbiji, a opšte Luksemburg je jedna uspešna tržišna ekonomija koja ima najveći BDP po glavi stanovnika u Evropi.

Možemo da budemo ponosni što je Srbija jedna od malobrojnih zemalja koja je početkom 20. veka svojim propisima tretirala ovu jednu temu. Već početkom 20. veka postojali su zakoni koji su se bavili zaštitom konkurencije na tržištu u Srbiji.

Kada govorimo o značaju zdrave ekonomije, moramo da znamo da je konkurencija na tržištu ono što je demokratija u politici, ali i sa druge strane moramo da budemo svesni da savršena konkurencija postoji samo u teoriji, u praksi teško je ostvariti. Postoji mnogo prepreka na tom putu da bi ona bila savršena i uvek je potrebno boriti se protiv monopola. Monopol je antipod zdravoj konkurenciji i monopol je omiljen samo tamo gde se bogatstvo stiče uz nečiju pomoć, uz pomoć privilegija i gde se stiče samo na monopol.

Kada govorimo o sprečavanju monopola, taj fenomen je veoma važan i on, pre svega, se odnosi na tri ključne stvari na tržištu, a to su cene, kvalitet proizvoda i usluga i sloboda izbora.

Svaki monopolista kada je u toj situaciji, on će povećati cene, jer kupac nema alternativu. On na taj način uvećava svoj profit, sa druge strane, potrošač je prinuđen da plati nešto više nego što bi inače platio da postoji konkurencija. Kada postoji zdrava konkurencija, onda je situacija na strani potrošača.

Zato je važno da Komisija, ne samo Komisija nego i drugi državni organi konstantno prate kretanje na tržištu da bi se sprečilo nelegalno udruživanje i stvaranje monopola.

Slično je i kada govorimo o kvalitetu. Ako postoji monopol od strane jednog proizvođača ili pružaoca usluga, u tom slučaju on neće mnogo voditi računa o kvalitetu, neće imati motiva da pruža kvalitetne usluge ili da pravi kvalitetne proizvode, on čak neće ni razmišljati o unapređivanju kvaliteta, ali kada postoji zdrava konkurencija, odnosno kada ima više proizvođača ili pružaoce usluga, to je jedan dobar motiv za svakoga da usklađuje kvalitet sa cenama da bi privukli što više kupaca.

Još jedna opasnost, stalan je pristup od monopola, a to što u takvim situacijama često bude sužen izbor potrošačima, a sloboda izbora je jedan efikasan mehanizam koji pritiska proizvođače da vode računa i o ceni, i o kvalitetu, odnosno afinitetu potrošača.

Iz izveštaja Komisije za zaštitu konkurencije moram da izdvojim i da pohvalim organizovanje javnih debata koje su posvećene novom zakonu, koji ima za cilj upravo da unapredi politiku zaštite konkurencije.

Takođe, i Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija je obrazovalo radnu grupu koja radi Nacrt zakona i nadam se da će novi zakon dati, pre svega, bolje mehanizme Komisiji da može da reaguje na tržištu, ali i da će unaprediti samo poslovanje na tržištu.

Navedeni su u izveštaju i postupci koje je pokrenula Komisija za zaštitu konkurencije, navedene su i analize koje je sprovela Komisija i njihov cilj, zapravo, jeste bolji uvid u stanje konkurencija na tržištu gde se određeni parametri sagledavaju na jedan, rekao bih, objektivan način. Upravo ti parametri nekada mogu da budu upozorenje na mogućnost potencijalnog ograničenja ili narušavanja konkurencije na tržištu.

Krajem prošle godine emitovan je jedan video spot koji je Komisija emitovala. On promoviše mehanizam pokrajničkog programa. O tome ste nešto govorili. On je izazvao veliku pažnju u javnosti.

Šta je program, odnosno, mehanizam pokrajničkog programa? To je potpuni ili delimični imunitet za otkažnjavanje za učesnike koji prijave restriktivni sporazum na tržištu.

U 2019. godini, koliko vidimo u izveštaju, nije bilo nijedne ovakve prijave, u 2018. godini jedna, ali se nadam da će Komisija nastaviti u kontinuitetu da promoviše jedan ovakav mehanizam koji je zaživeo u drugim razvijenim zemljama i koji se pokazao kao dobar.

Ja namerno iz izveštaja, iako je izveštaj zaista sadržajan, iscrpan, nisam želeo da navedem niti jedan pozitivan primer, niti jedan negativan primer. Smatram da to možda ne bi bilo korektno, možda i bi, ali bi se moglo posmatrati kao tendenciozno, ako bih ja to izgovorio odavde.

Poslanike štiti imunitet za izgovorenu reč za ovom govornicom, i to im daje za pravo da kritikuju. Često kritikuju i neopravdano, često iznose neistine. Lako je optužiti bilo koga, ali treba to i dokazati i da li je zaista tako. Ne možemo jednostrano da gledamo. Lako je optužiti i novinare da rade u svojim matičnim televizijama ili novinama i da su dopisnici drugih novinara i televizije.

Sve je to lako, ali treba sagledati kakvi su uslovi u kojima novinari rade. Ja sam radio kao novinar, znam kolika je plata. Imam mnogo kolega na lokalu koji su novinari. Teško žive.

Zamislite nekoga ko je završio fakultet koji mora da vodi računa o svom ponašanju, o svojoj dikciji, o svom izgledu i radi za platu koja je veća od minimuma.

Svako traži da bude dopisnik, da ima još jedan dodatan posao i nekorektno je spočitavati njima što žele da rade više da bi više zaradili.

Naravno, možda to neko ne može da razume sa svoje pozicije, koja je prilično lagodna, ali opet kažem namerno nisam naveo nijedan ni pozitivan, ni negativan primer. Želeo sam da ukažem na značaj Komisije za zaštitu konkurencije i želeo sam da ukažem na značaj postojanja zdrave konkurencije u našem društvu i da brižno moramo da se odnosimo prema ovoj temi i da kontinuirano radimo u ovoj oblasti. Hvala.

Zahvaljujem, kolega Jovanoviću.
Reč ima zamenik predsednika poslaničke grupe Jedinstvena Srbija Života Starčević.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Komisije za zaštitu konkurencije, danas raspravljamo o vašem izveštaju, o Iizveštaju Komisije za zaštitu konkurencije za 2019. godinu.

Jedinstvena Srbija smatra da ste vi, odnosno to nezavisno regulatorno telo važan kontrolni činilac u funkcionisanju našeg domaćeg tržišta i zbog toga će naša poslanička grupa Jedinstvene Srbije u danu za glasanje glasati za ovaj vaš izveštaj.

Mi iz Jedinstvene Srbije smatramo da je konkurencija neka vrsta tržišne utakmice, nadmetanja, rivalitet između pojedinaca, preduzetnika, između privrednih subjekata za što bolji položaj na tržištu, za stvaranje što većih prihoda, za pridobijanje novih kupaca, za jednostavno nadmetanje i borba za poslovne interese tih privrednih subjekata.

Naime, slobodno tržište mora biti prostor gde ima mesta za sve, a koliko će ko od tog prostora imati mora zavisiti, pre svega, od menadžerskih, preduzetničkih sposobnosti, od inovativnosti, kvaliteta, cene i mnogih drugih faktora.

Suprotno stanje od konkurentnog tržišta jeste monopol. Monopol je stanje na tržištu gde na jednoj strani, na strani ponuđača, imate jednog prodavca koji u poziciji u kojoj jeste ima najveći uticaj i na formiranje cene i na kvalitet proizvoda. Na drugoj stran je više kupaca, koji, nažalost, zbog takve situacije nisu u stanju da biraju ponuđače, niti da bitno utiču na cenu i na kvalitet. Jednostavno, monopolistička situacija na tržištu podrazumeva maksimalizaciju profita monopoliste.

Komisija za zaštitu konkurencije je osnovana 2006. godine sa osnovnim zadatkom da se stara o zaštiti konkurencije, odnosno o zaštiti slobodnog tržišta.

Iako je ovakav način regulisanja tržišta putem nezavisnog regulatornog tela, hajde da kažemo, relativno nov za nas ovde u Srbiji, takav način regulisanja nije nov u svetu. Negde kamen temeljac toga, početak toga jeste bio 1911. godine, kada je čuveni Rokfelerov „Standard Oil“ razbijen na čak 34 kompanije.

Danas ta regulatorna tela u svetu imaju veliku moć. Kolika je moć, recimo, antimonopolske Komisije EU pokazuje nam i slučaj iz 2017. godine, kada je ta antimonopolska Komisija EU kaznila firmu „Alfabet“, vlasnika „Gugla“ za, ako se ne varam, rekordnih 2,42 milijarde evra zbog zloupotrebe dominantnog položaja.

Kažem, kod nas je Komisija formirana 2006. godine, u okruženju su takva tela formirana ranije. Recimo u Češkoj i Mađarskoj 1991. godine, u Rumuniji i Sloveniji, ako se ne varam, 1997. godine.

Od 2006. godine do danas mi možemo izneti i primedbe i pohvale u radu Komisije za zaštitu konkurentnosti i neki narodni poslanici su pričali o tome, ali ono što bih ja ovde naveo jeste da je Komisija za zaštitu konkurentnosti nezavisno regulatorno telo koje je dobilo pozitivan izveštaj od Evropske komisije koja prati vaš rad kroz Poglavlje 8 u procesu pristupanja Srbije EU, što je, takođe, važno i bitno.

Koliko je veliki značaj fer konkurencija na nekom tržištu upravo nam govori i definicija Evropske komisije koju sam maločas spomenuo, koja kaže da konkurencija omogućava efikasnu upotrebu ograničenih društvenih resursa, omogućava veći i brži tehnološki razvoj, inovacije, niže cene, veći kvalitet, raznovrsnost proizvoda i, na kraju krajeva, ono što je najvažnije, povećava produktivnost.

Direktna posledica konkurentskog tržišta jeste jeftinija roba većeg kvaliteta za kupce i to je ono što je najvažnije.

Naravno, svako ko se bori na tom slobodnom tržištu, svako od tih konkurenata teži da osvoji što veći prostor na tržištu, što je i prirodno, po mogućstvu da dostigne taj status monopola, jer trka na tržištu jeste u krajnjoj liniji trka za profit, pa je samim tim i ta antimonopolska borba neka večita borba, rekao bih, mačke i miša.

Ono što je bitno reći jeste da vi radite po Zakonu o zaštiti konkurencije i da prepoznajete dva različita oblika povrede konkurencije. To su restriktivni sporazumi i zloupotreba dominantnog položaja.

Vi ste u 2019. godini odradili puno predmeta, negde oko 80 predmeta, ali što se tiče povrede konkurencije, tu ste završili tri predmeta vezana za restriktivne sporazume i sedam predmeta vezanih za zloupotrebu dominantnog položaja.

U javnosti smo mogli čuti više vaših reakcija na te negativne pojave narušavanja slobodnog tržišta. Poznata je i ona vaša reakcija na najveće uvoznike, distributere i prodavce sportske obuće koji su se, naravno, međusobno dogovarali o ceni te sportske obuće koja je bila višestruko, neverovatno bih rekao, veća od nabavne cene tamo gde se ta sportska obuća radila u zemljama kao što su Vijetnam, Bangladeš itd. Vi ste te privredne subjekte tada kaznili sa nešto više od 45 miliona dinara. Ipak, najveća takva vaša sankcija bila je kada ste reagovali na zloupotrebu dominantnog položaja na tržištu sladoleda i kada ste firmu koja je izvršila tu povredu, ne bih sada pominjao ime, kaznili sa skoro 302 miliona dinara ili sa 2,8 miliona evra.

Što se tiče rada Komisije, javnost često misli da vi utičete, odnosno postavljate relaciju između vaše Komisije i konkurenata, što jednostavno nije tako. Ljudi teško prihvataju da monopol sam po sebi nije kažnjiv, već da je kažnjiva samo zloupotreba tog monopola, odnosno vaš zadatak je da se starate o postojanju jednakih uslova za sve i pružanju šanse konkurentima da, na osnovu svojih sposobnosti, zauzmu određeni deo prostora na tom tržištu, odnosno Komisija nema, kako bih rekao, tu robinhudovsku ulogu da štiti male od velikih. To nije posao Komisije. Posao Komisije jeste da stvori iste uslove za sve, a kako će se ko snaći na slobodnom tržištu, to je, praktično, stvar koja zavisi od sposobnosti privrednih subjekata.

Naravno, svako ograničenje i povreda konkurencije dovodi do negativnih pojava kao što su gušenje inovacija, kao što je zatvaranje tržišta za druge učesnike, naročito one manje i takva situacija može obuhvatiti čitave grane i sektore privrede, industrije itd, ali, ono što je bitno, nema razvoja privrede, guše se mala i srednja preduzeća tako i, jednostavno, sve stagnira.

Možda najbolji primer tih negativnih pojava na tržištu jeste i može se ilustrovati kroz dogovaranje ponuđača u postupku javnih nabavki i to spada u jedan od najtežih oblika povrede konkurencije. Naravno, opet na kraju kupac je taj koji trpi najveće konsekvence takvih pojava.

Mi iz Jedinstvene Srbije svakako podržavamo borbu protiv takvih negativnih tržišnih aktivnosti, da tako kažem.

Ono što bih rekao jeste da ne postoji ni jedna tržišna ekonomija na svetu koja u nekom segmentu nema ograničenje konkurencije, samo je pitanje kada će se to ograničenje otkriti i kako će se sankcionisati.

Srbija nije ništa posebno u odnosu na druge takve države i na druga tržišta, odnosno, ono što sam hteo da kažem je da u Srbiji stepen ograničenja konkurencije nije ništa veći nego u nekim drugim čak razvijenijim tržištima i ekonomija sveta, a razlog tome je zato što imamo usaglašene svoje propise sa evropskim i, da kažem, svetskim zakonodavstvom u toj oblasti.

Ono što bih rekao jeste da vi imate neke instrumente, pomenuli smo kažnjavanje, ali nije cilj kažnjavanje. Cilj je da se tržište i konkurentnost na tržištu dovedu u red, da ono što je moj kolega narodni poslanik maločas rekao – konkurentnost u ekonomiji jeste kao demokratija u politici, i prosto, da se tu dovedu stvari kako treba.

Vi imate i druge mere, ne samo kazne, recimo, čak meru da se zabrani učestvovanje u javnim nabavkama ili neke druge aktivnosti u tržištu na određeni vremenski period, usled čestog povređivanja, da tako kažem, pravila ponašanja na tržištu.

Da rezimiram, mi iz Jedinstvene Srbije zalažemo se za funkcionisanje slobodnog tržišta, za stvaranje što veće konkurentnosti u našoj privredi i našem tržištu, jer na taj način preduzeća u našoj zemlji posluju i usmerena su na kvalitet, na kreiranje konkurentskih cena, na inovativnost, pa samim tim će vremenom biti konkurentni ne samo na domaćem tržištu, već i na inostranom tržištu i na taj način osnažićemo još više privredni i ekonomski razvoj naše države.

Iz ovih razloga poslanička grupa Jedinstvena Srbija u danu za glasanje podržaće ovaj vaš izveštaj. Hvala.