Vi možete da pitate šta hoćete, ali nemate više vremena. Znači, možete na drugoj sednici.
Idemo dalje.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.
Izvolite.

Gospodine predsedniče, zahvaljujem.

Imao sam nameru da postavim drugo pitanje, zapravo da uputim vama molbu i da izrazim određeni niz konstatacija lično vama, ali počeću sa onim što je malopre rečeno – genocid u Srebrenici.

Ja želim da podsetim da je ovo jedini parlament u regionu koji je izrazio jasan stav po pitanju Srebrenice i usvojio Rezoluciju o Srebrenici. Donošenjem Deklaracije o Srebrenici mi smo izvršili i moralnu i međunarodnu obavezu. Da li je to učinio bilo koji parlament u regionu?

Da li znate šta je genocid u Srebrenici? To kada predsednik države ode da se pokloni žrtvama, a za uzvrat pokušaju ubistvo predsednika države.

Kada već postavljate pitanje tužilaštvu, onda postavite pitanje da li je neko to osudio, da li je neko bilo šta uradio po tom pitanju? Ali, da se vratim na ono što sam želeo da pitam danas.

Uvaženi predsedniče, film „Dara iz Jasenovca“ poslanička grupa Socijalističke partije Srbije smatra da je veoma važan za naš narod, jer govori o mestu najvećeg stradanja našeg naroda. To nije propaganda, to je glas žene koja priča o stradanju i logoru koji je bio jedinstven po tome što je u svom sistemu imao logor smrti, nažalost, za decu. Ne postoji nijedno više i veće stratište i stradanje srpskog, romskog i jevrejskog naroda.

Nakon 75 godina, država, predsednik i Vlada su se setili da bi trebalo da se učini nešto što će da govori o našim žrtvama u Drugom svetskom ratu. Kritike koje su upućene na račun ovog filma su neutemeljene, neistinite, neprimerene i političke.

Kritike nisu upućene konkretno na račun filma. Ove kritike su upućene kako bi se osporilo pravo Srbiji da priča o žrtvama i o stradanjima Srba, Roma i Jevreja u Jasenovcu.

Sada želim da napravim jednu paralelu. Predsednik i Vlada su učinili svoje. Poslanički klub Socijalističke partije Srbije je razmatrao, analizirao, razmišljao na koji način mi kao najviši organ zakonodavne vlasti možemo da pomognemo u svemu tome da se žrtve Drugog svetskog rata ne zaborave i ja želim da vas podsetim, predsedniče, da mi imamo Komisiju za saradnju Narodne skupštine Republike Srbije sa Državnom dumom i sa Kinom i da je to najviši oblik bilateralne saradnje koji ima Narodna skupština Republike Srbije.

Na poslednjem zasedanju Komisije za saradnju Narodne skupštine Republike Srbije i Državne dume povodom 75. godišnjice obeležavanja Drugog svetskog rata i pobede nad fašizmom, na inicijativu upravo predsednika Državne dume, usvojena je, zapravo prihvaćena je inicijativa za stvaranje jednog instituta za očuvanje istorijskog sećanja.

Mi smatramo da je to od izuzetne važnosti i izuzetnog značaja. Mislim da je ovo predlog od ogromnog značaja za Srbiju i za srpski narod, jer svi smo svedoci pokušaja revizije istorije i pokušaja da se minimiziraju žrtve.

Naš zajednički zadatak, zadatak svih nas je da sačuvamo naše zajedničko nasleđe, jer važno je i da se nauka uključi sa ciljem da se sačuva prava istina o kreiranju slobodne Evrope.

Gospodine predsedniče, ja znam da vi imate komunikaciju sa predsednikom Državne Dume, gospodinom Vjačeslavom Volodinom i moja molba, nije pitanje, moja molba upućena vama je da u narednom razgovoru sa predsednikom Državne Dume postavite pitanje dokle se stiglo sa realizacijom ove inicijative, jer znam da je ova inicijativa prihvaćena i od srpske strane, učestvovao sam u tom sastanku, smatram da je od velike važnosti i značaja za Srbiju i za srpski narod. Zahvaljujem.

Hvala.
(Mihailo Jokić: Povreda Poslovnika.)
Po ovim tačkama nema povrede Poslovnika, niti replike.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, želim da postavim pitanje nadležnim organima u Republici Srbiji, šta će da preduzmu da se licu pravde privede Naser Orić, koji je u periodu od 1992. do 1995. godine, sa svojim oružanim formacijama, izvršio teške pokolje srpskog stanovništva u Podrinju i ubio oko 3.500 Srba, pretežno, većinom žena, dece i staraca? Svedoci koji su preživeli njegove masakre svedoče da je nekim ljudima na živo vadio oči, a da je jednog čoveka zaklao.

Tom čoveku je suđeno u Haškom tribunalu i osuđen je na neku beznačajnu kaznu zatvora od, ako se ne varam, godinu dana i sada je slobodan građanin Bosne i Hercegovine, učestvuje u televizijskim emisijama i optužuje Republiku Srbiju za agresiju na Bosnu i Hercegovinu.

Ono što želim da kažem zbog građana Srbije, zbog građana Srbije koji su i srpske i bošnjačke nacionalnosti, za one Srbe koji su, nažalost, bili očigledno patološki tipovi, kakvih je bilo na svim ratnim stranama i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini i za zločine u Prijedoru i u Omarskoj i Keletermu i Štrpcima i u Sjeverinu, počinitelji su osuđeni.

Nebojša Ranisavljević, koji je organizovao zločin u Štrpcima, osuđen je od suda u Bijelom Polju na kaznu zatvora od 15 godina. Milan Lukić, komandant paravojne formacije Osvetnici, za zločin u Sjeverinu osuđen je od suda u Beogradu na 20 godina zatvora, a nakon toga mu se sudilo u Haškom tribunalu.

Ovde je bilo reči o filmu „Dara iz Jasenovca“ i data je minuta ćutanja za žrtve Jasenovca, ali čini mi se ne čistog srca, nego sa namerom da se zločin u Jasenovcu izjednači sa zločinima u Prijedoru, u Foči, u Sjeverinu i u Štrpcima.

Kao što vidite, za sve ove srpske zločine, Srbi su osuđeni. A, ja sada pitam, ne znam da li da pitam Republiku Srbiju ili da pitam istorijsku pravdu, a šta je sa Alijom Izetbegovićem, za čije vladavine je pobijeno preko 10.000 Srba u mestu Kazani kod Sarajeva, na Trebeviću, gde su im mačetama odsecali glave?

Šta je sa onima koji su BiH doveli odred mudžahedina El Mudžahid? Imate televizijske snimke kako jedan pripadnik tog odreda oštri sekiru i nakon toga se vidi odrubljena glava zarobljenog srpskog vojnika. Niko im nije sudio.

Gospodin koji je govorio pre mene, iz stranke Demokratske akcije Sandžaka, pričao je o Jasenovcu.

Ja ga pitam, kad ga već tek toliko bole žrtve iz Jasenovca, da li zna da je ruci pravde umakao i Ante Pavelić i Vjekoslav Luburić? Andriju Artukovića su doveli 1986. godine u Zagreb da umre u svojoj domovini. Dinka Šakića su doveli u Zagreb 1998. godine da umre u svojoj domovini. Nebrojeni ustaški koljači, ne samo iz Jasenovca, ustaški koljači iz BiH, umakli su ruci pravde.

Da li treba da vas podsećam šta je uradila Francetićeva Crna legija, kada je vodila operacije i protiv partizana i protiv četnika početkom 1942. godine, kakve je zločine počinila na samoj reci Drini? Da nije bilo generala Nedića, kakav god da je bio, pale bi još na hiljade srpskih glava. On ih je spasao od ustaškog noža.

Da li treba da vas podsećam na zločine i da li se iko izvinio Srbima za zločine koje je počinila SS divizija tzv. handžar divizija, koja je formirana 1943. godine, a koja je počinila najteže moguće zločine nad Srbima u BiH? Jel se neko izvinio Srbima zbog toga što je Ante Pavelić formirao tri pukovnije, kako ih je on zvao, 369, 373. i 392. koje je poslao na Istočni front, da se bore protiv Crvene armije, pa kad su se vratili sa Istočnog fronta, onda su ubijali decu sa Kozare, onda su učestvovali u svim nemačkim ofanzivama na Neretvi, na Sutjesci, pa čak i ovde u Srbiji?

Ne znam da li vam je poznato, u jesen 1942. godine, goneći potpukovnika Dragutina Keserovića, jednog od najistaknutijih Mihailovićevih komandanata, pored Nemaca, Bugara, učestvovali su i pripadnici te famozne 369. vražije divizije Ante Pavelića. Draža Mihailović poslao je telegram predsedniku Vlade Slobodanu Jovanoviću u London i rekao – znači, sad Hrvati ubijaju Srbe i u Srbiji, nije im dovoljno što ubijaju u NDH.

Gospodine Martinoviću, samo moram da vas upozorim da vam je isteklo vreme.

Dobro.
Ja sve ovo govorim da bi građani Srbije znali, oni među Srbima koji su okrvavili ruke, oni su osuđeni ili ogromna većina njih, neki od domaćih sudova… Hvala ovim kolegama što puštaju muziku dok se govori o ovoj temi.
Dakle, oni među Srbima koji su počinili zločine su osuđeni, ali šta ćemo sa onima koji nisu osuđeni i na strani Hrvata i na strani Bošnjaka? Jel treba da vas podsećam da je Ante Gotovina slobodan čovek, da je Markač slobodan čovek? Jel treba da vas podsećam da je Republika Srpska Krajina napadana istovremeno 1995. godine iz 11 pravaca? Pod optužbom su bili samo komandanti dva napadna pravca – Ante Gotovina i Mladen Markač.
Niko nije osuđen za „Oluju“. Niko nije osuđen za „Bljesak“. Niko nije osuđen za „Maestral“. Niko nije osuđen za operaciju „Ljeto 1995. godine“, apsolutno niko. Od bosansko-hercegovačkih Hrvata osuđeni su samo oni koji su učestovali u zločinima nad Bošnjacima.

Gospodine Martinoviću, ja stvarno moram da vas prekinem.

Evo, završavam.
Niko nije osuđen za prvi zločin koji se desio u Bosni i Hercegovini, a to nije ubistvo srpskog svata na Baščaršiji, nego ubistvo 19 srpskih civila u mestu Sijekovac kod Bosanskog Broda u martu mesecu 1992. godine, koju su izvršili pripadnici tzv. regularne hrvatske vojske Franje Tuđmana i Hrvatskog vijeća odbrane zajedno sa lokalnim muslimanima.
Hoću da kažem, za srpske suze očigledno niko ne haje. Klanjam se duboko žrtvama i hrvatskog i muslimanskog, odnosno bošnjačkog naroda, ali vas molim kad ustajete da date minut ćutanja za žrtve u Jasenovcu radite to čistog srca. Vi ste to danas uradili iz dnevno političkih razloga i mislim da treba da vas bude sramota zbog toga.

Hvala.
Ja bih samo želeo da zamolim sve koji koriste ovaj član da razumeju da ovde nije reč o političkim polemikama, replikama i svemu ostalom. Dopustio sam da se govori više od pet minuta, kako je jasno predviđeno Poslovnikom.
Isto tako Poslovnikom je predviđeno da se može postaviti pitanje ili tražiti određena obaveštenja ili objašnjenja. Svako drugo tumačenje i prilaz ovome podrazumeva da mi u stvari ulazimo u neke druge tačke dnevnog reda i da onda vodimo jednu raspravu sa polemikama, replikama, povredama Poslovnika itd.
Imajući u vidu važnost ove teme i ovih tema, neka ovo bude poslednji put da na ovaj način koristimo ovaj član, jer valjda imamo dovoljno vremena i prostora da u svim ovim raspravama koje imamo ova tri dana o ovoj temi raspravljamo i van ovog člana 287. Ako imate pet minuta da postavite pitanje, tražite objašnjenje ili odgovor, to iskoristite. U tih pet minuta nema mesta za iznošenje političkih stavova i polemike. To govorim samo zbog toga što bi sada ispalo da verovatno mnogo njih, kao što je gospodin Jokić tražio povredu Poslovnika, što nije predviđeno. Nije predviđeno ovim Poslovnikom, a verovatno bi izazvalo i veliki broj replika.
Tako da shodno tome, ja sam i kada je govorio gospodin Imamović, ja sam mu dozvolio, da ga ne prekidamo zbog tog minuta ćutanja, pa je govorio više od šest minuta. Gospodin Martinović je takođe govorio duže, imajući u vidu značaj ove teme i potrebe da se iznesu određeni stavovi.
Zamolio bih vas da sledeći put koristimo ovaj član isključivo kako je predviđeno Poslovnikom. Ako nam taj član i ovo vreme ne treba, da ga ukinemo. Imamo polemike, imamo raspravu, sada počinje rasprava o drugoj temi gde, kao što znate, niko nikome neće oduzimati reč, čak i ako govori nešto što nije usko vezano za temu.
Pošto se više niko ne javlja nastavljamo rad i prelazimo na jedinstveni pretres o 7. tački dnevnog reda – IZVEŠTAJ O RADU KOMISIJE ZA ZAŠTITU KONKURENCIJE ZA 2019. GODINU SA PREDLOGOM ZAKLjUČKA ODBORA ZA PRIVREDU, REGIONALNI RAZVOJ, TRGOVINU, TURIZAM I ENERGETIKU OD 3. FEBRUARA 2021. GODINE
Saglasno članu 90. stav 1. i član 239. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su pozvani da sednici prisustvuju Nebojša Perić, predsednik Komisije za zaštitu konkurencije, Čedomir Radojčić, Danijela Bokan, Miroslava Đošić i Siniša Milošević, članovi Saveta Komisije.
Pre nego što krenemo dalje, samo bih želeo da vam dam određena obaveštenja o današnjem radu. Imajući u vidu da danas imamo praktično četiri celine, želim da znate da bi do 13.00 časova trebalo da raspravljamo o ovoj tački dnevnog reda, odnosno ovom Izveštaju, od 13.00 do 15.00 časova bi tema bila rasprava u pojedinostima o Zakonu o poreklu imovine, onda je pauza od 15.00 do 16.00 časova. U 16.00 časova počinjemo sa postavljanjem pitanja, pošto je poslednji četvrtak u mesecu, članovima Vlade i u 19.00 časova, kada se to završi, biće glasanje. To je neka okvirna satnica koje ćemo se danas držati.
Primili ste Izveštaj o radu Komisije sa zaštitu konkurencije, kao i predlog zaključaka.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Shodno članovima 192. i 238. st. 3. i 4. Poslovnika, otvaram jedinstveni pretres o Izveštaju o radu Komisije za zaštitu konkurencije za 2019. godinu sa Predlogom zaključka Odbora za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku.
Da li predstavnici predlagača žele reč?
Gospodine Periću, izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče Skupštine, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da na samom početku napomenem da je sadašnji Savet Komisije za zaštitu konkurencije izabran od strane Narodne skupštine 14. novembra 2019. godine, ali bez obzira na to želim da kažem da mi je čast što u ime Komisije za zaštitu konkurencije, kao važne državne institucije, mogu da prezentujem rezultate rada ovog tela, koji pokazuju kontinuitet u obavljanju bitnih aktivnosti u oblasti zaštite konkurencije koje su pred zakonom poverene Komisiji.
Kao što i sami znate, Komisija za zaštitu konkurencije osnovana je zakonom iz 2005. godine, a prvi Savet počeo je sa radom 2006. godine. Ukoliko bismo posmatrali rad Komisije sa tog aspekta onda bismo rekli da, u odnosu na nacionalna tela u drugim razvijenim zemljama, naša Komisija za zaštitu konkurencije predstavlja relativno mlado telo i da smo, naravno, svesni da broj kumuliranih „kejsova“ upravo čini iskustveno značajnijim jednu instituciju, ali u dosadašnjem periodu svakako da je Komisija za zaštitu konkurencije stekla značajna iskustva, da je značajno podigla kadrovski kapacitet, ali da takođe postoji prostor za izvesnim napretkom, posebno jer je reč o jednoj ipak multidisciplinarnoj i specifičnoj oblasti koja predstavlja, sa jedne strane, kombinaciju prava i ekonomije. Reč je o oblasti koja je suštinski značajna i bitna za svaku zemlju, za blagostanje građana, za fer konkurentsku utakmicu.
Međutim, ono što bih takođe hteo da istaknem ovde, a mislim da je bitno jer se često u javnosti stvara zabuna po pitanju nadležnosti same institucije, a to je da Komisija za zaštitu konkurencije ne štiti konkurente na tržištu, niti je regulator na tržištu, već Komisija za zaštitu konkurencije štiti konkurenciju kao institut od javnog interesa.
Kada je u pitanju sam administrativni kapacitet Komisije za zaštitu konkurencije, mogu da kažem da broj zaposlenih odgovara trenutnoj angažovanosti Komisije. Međutim, imajući u vidu brzinu razvoja pojedinih tržišta, smatramo da u budućnosti će zasigurno biti potrebe za kadrovskim ojačanjem Komisije, za unapređenjem rada Komisije u smislu obuka samih zaposlenih u Komisiji, bilo kroz određene domaće i međunarodne projekte i kroz neke dodatne edukacije.
U pogledu samog finansiranja za rad Komisije, treba napomenuti da se Komisija samostalno finansira iz sopstvenih prihoda i to najviše od prihoda koje ostvaruje od izdavanja akata prilikom izdavanja, odnosno odobravanja koncentracija, jednim manjim delom od pojedinačnih izuzeća restriktivnih sporazuma, ali da su rezultati Finansijske komisije uvek pozitivni i da praktično ostaje višak prihoda koji se svake godine uplaćuje u budžet Republike Srbije, pored, naravno, kazni, odnosno mera zaštita konkurencije koje se svakako već uplaćuju u budžet.
Smatramo da je ovakav način finansiranja Komisije dobar zato što on i te kako omogućava operativnu nezavisnost Komisije u njenom radu.
Kada je reč o pregledu najvažnijih i najznačajnijih aktivnosti koje je Komisija obavljala u izveštajnom periodu, svakako da su to postupci za utvrđivanje postojanja povreda konkurencije, ispitivanje postupaka koncentracija pojedinačnih izuzeća restriktivnih sporazuma o zabrani, sprovođenje sektorskih analiza i analiza uslova konkurencije u određenim granama privrede ili pojedinačnim tržištima, davanje mišljenja iz delokruga nadležnosti Komisije, aktivno učestvovanje u pristupanju Republike Srbije Evropskoj uniji kroz Poglavlje VIII, učestvovanje u međunarodnim i domaćim projektima, odnosno domaća i međunarodna saradnja.
Pokušaću sada da na jedan precizan i koncizan način vas sprovedem kroz sve ove oblasti koje sam pomenuo, odnosno najznačajnije oblasti u obavljanju svojih aktivnosti koje obavlja Komisija za zaštitu konkurencije.
Naravno, potrudiću se da vas ne zatrpavam prevelikim brojem statističkih podataka, jer su oni već sadržani u samom izveštaju o radu Komisije, ali ću svakako pomenuti neke koji i te kako pokazuju, odnosno merljivi su vezano za rezultate rada same Komisije.
Tako ste mogli videti u Izveštaju o radu kada je reč o prijavama koncentracija a da napomenem da su koncentracije najjednostavnije rečeno, određene transakcije koje se obavljaju između kompanija na tržištu u smislu preuzimanja i sticanja kontrole jedne kompanije nad drugom, neke statusne promene koje se dešavaju unutar njih, odnosno promene upravljačkih prava, odnosno kontrole unutar samih kompanija.
Kao što ste videli, takvih predmeta, odnosno prijava u 2019. godini je bilo ukupno 197, što na jedan izvestan način govori i o aktivnostima tržišta i gustini transakcija koje se sprovode u Republici Srbiji.
Svakako, najznačajnija aktivnost Komisije za zaštitu konkurencije odnosi se na povredu konkurencije i Komisija je u 2019. godini ispitivala postojanje povrede konkurencije u 23 ispitna postupka, od kojih je 10 okončano i to na način da je u nekim postupcima izrečena mera zaštite konkurencije, da su neki postupci obustavljeni usled nedostatka dokaza, dok je u nekim postupcima određen prekid postupka koji podrazumeva obavezu ispunjenja određenih naloženih mera strankama u određenom vremenskom periodu.
Naravno, bez obzira na rezultate koji su postignuti, mi svakako smatramo da i u budućnosti fokus rada Komisije treba da bude u stvari na povredama konkurencije, bez obzira da li se radi o restriktivnim sporazumima, horizontalnim ili vertikalnim ili zloupotrebi dominantnog položaja.
Ono što mislim i smatram, to je da smo za sve ovo vreme postojanja dovoljno ojačali institucionalno, ako hoćete i kadrovski i tehnički, da možemo da se upustimo i u one oblasti kojima se Komisija do sada u svom radu nije bavila, a što ćete imati prilike da vidite već kroz Izveštaj o radu za 2020. godinu.
Takođe, Komisija je i tokom 2019. godine nastavila sa korišćenjem mehanizama koji joj stoje na raspolaganju prilikom otkrivanja, odnosno dokazivanja povreda konkurencije, od kojih bih ja izdvojio i dva možda najznačajnija, a to su nenajavljeni uviđaji i "leniency“ program.
Dakle, nenajavljeni uviđaji su oni uviđaji koji se sprovode u situacijama kada se na osnovu osnovane pretpostavke pokrene postupak, kao i da bi se sprečilo eventualno uništavanje ili sakrivanje dokaza, sprovode se nenajavljeni uviđaji. Zaista, za sve ovo vreme su se pokazali kao efikasno sredstvo za otkrivanje povreda konkurencije.
Posebno što smo i mi, evo, kroz praksu ustanovili da očigledno i same kompanije sve veću pažnju poklanjaju ovoj oblasti i da sve ređe se u samim ugovorima ili u pratećoj dokumentaciji uz ugovore mogu naći eksplicitne odredbe vezano za povredu prava konkurencije.
Upravo iz tog razloga ne najavljeni uviđaji su dobar mehanizam, odnosno dobar instrument da se dođe do dokaza koji samo potvrđuju postojanje takve vrste povrede. Takođe, u izveštaju za 2020. godinu imaćete priliku da vidite kakvi su rezultati bili vezano za sprovođenje nenajavljenih uviđaja.
Kad je reč o drugom institutu, institutu "leniency", odnosno tzv. "pokajničkog programa", radi se o institutu kada učesnici u restriktivnom sporazumu mogu da prijave postojanje takvog restriktivnog sporazuma. Ukoliko postupak nije pokrenut, mogu da budu oslobođeni odgovornosti, a ukoliko je postupak pokrenut, a ispunjeni su određeni uslovi, propisani zakonom, u tom slučaju učesnik restriktivnog sporazuma može da bude blaže kažnjen.
U 2019. godini postojao je jedan "leniency" aplikant na osnovu kog je Komisija i pokrenula postupak. Naravno, to smatramo da nije dovoljno. S jedne strane, očigledno da postoje određene, rekao bih, i kulturološke barijere za prijavljivanje od strane učesnika za postojanje restriktivnih sporazuma.
Sa druge strane, iskustva drugih nacionalnih tela su takva da je u stvari ovo jedan od najefikasnijih načina za otkrivanje restriktivnih sporazuma, prvenstveno kartela, učesnika na tržištu. Mi ćemo svakako i u budućnosti nastaviti sa promocijom ovog instituta.
Takođe, smatramo da je neophodno da se podsetimo i osnovnih tekovina zaštite konkurencije, a to je svakako obezbeđenje fer tržišne utakmice između igrača na tržištu, sa ciljem maksimizacije blagostanja krajnjih potrošača, odnosno efekata koje će odluke komisije imati na krajnje potrošače.
Sledeća aktivnost Komisije za zaštitu konkurencije tokom 2019. godine odnosila se na pojedinačna izuzeća restriktivnih sporazuma o zabrani. Dakle, radi se o takvim sporazumima koji po svojoj prirodi su restriktivni, ali ukoliko su ispunjeni zakonom propisani uslovi, oni mogu biti odobreni od strane komisije za određeni vremenski period, bez obzira, kažem, što su po svojoj prirodi restriktivni.
Tokom 2019. godine Komisija je odlučivala o 28 ovih predmeta i u 21. predmetu je donela rešenja kojim se izuzimaju od zabrane takvi restriktivni sporazumi, dok je u sedam predmeta postupak obustavljen zato što sporazumi koji su podneti nisu bili restriktivni.
Takođe, jedan vrlo bitan segment u radu Komisije predstavljaju sektorske analize i analize uslova konkurencije. Naime, sektorske analize su korisne pre svega za integralno sagledavanje konkurentskih trendova u jednoj grani. Sam Zakon o zaštiti konkurencije je predvideo da u situacijama kada kretanje cena ili druge okolnosti na tržištu ukazuju na moguće sprečavanje, narušavanje i ograničavanje konkurencije, mogu se sprovoditi ovakve sektorske analize.
Tokom 2019. godine Komisija je sprovela dve sektorske analize i jednu analizu uslova konkurencije. Ono što predstavlja iskorak u 2020. godini, što ćete takođe imati prilike da vidite kroz izveštaj za 2020. godinu, jeste da se Komisija više posvetila sprovođenju sektorskih analiza, odnosno svojoj proaktivnoj ulozi zato što smo zaključili da dobro urađene sektorske analize ne samo što nam daju sliku o stanju tržišta ili stanju konkurencije u određenoj grani privrede, nego zato što po pravilu sadrže i dokaze koji i te kako mogu biti dobra polazna osnova, odnosno predstavljati osnovanu pretpostavku za pokretanje postupka u odnosu, recimo, na anonimne podnete prijave ili inicijative koje po pravilu ne sadrže dovoljno dokaza.
Kada je upitanju promocija zaštite konkurencije, napomenuo bih da postojanje Komisije za zaštitu konkurencije nije vezano isključivo i samo za kažnjavanje, odnosno za izricanje mera zaštite konkurencije, već prevashodno i za edukaciju učesnika na tržištu. Pošto smo primetili da neke od povreda se često dešavaju i iz nehata, akcenat je nekada više na preventivi nego što je na reaktivni.
Jedan od načina kako Komisija može preventivno da deluje jeste i davanje svojih mišljenja prilikom izrade određenih zakonskih propisa koji sa jedne strane nisu obavezujući, ali i te kako mogu da predstavljaju određenu preventivu.
U pogledu međunarodne saradnje, trenutno se sprovodi projekat sa italijanskim telom za zaštitu konkurencije, gde jedan od segmenata i upravo obuka sudija upravnog suda, imajući u vidu da odluke koje Komisija donosi u upravnom postupku su konačne, ali da njihovu zakonitost provera upravni sud i da čak i u nekim nacionalnim telima, odnosno zakonodavstvima drugih zemalja postoje specijalizovana odeljenja u okviru sudova koja se bave samo ovom oblašću.
Za kraj, hteo bih da vam se zahvalim na prilici da prezentujem rezultate rada Komisije za zaštitu konkurencije u 2019. godini, sa najavom da će sledeći izveštaj za 2020. godinu, koji će se uskoro naći pred vama sadržati još veću gustinu aktivnosti Komisije i još bolje i merljive indikatore performansi Komisije za zaštitu konkurencije. Zahvaljujem se još jednom na pažnji i stojim na raspolaganju za sva vaša eventualna pitanja.