Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, poštovane narodne poslanice i kolege narodni poslanici, današnje svoje izlaganje ne mogu da ne počnem sa jednom temom koje su prethodne kolege narodni poslanici pomenuli, a tiče se pogroma Srba na Kosovu i Metohiji, koji se desio pre 17 godina i koji je ostavio velike posledice na naš narod.
Nekako ovaj mart mesec kroz istoriju uvek nosi neke teške datume, neke situacije koje se dešavaju, a nikako nisu u prilogu našoj zemlji.
Danas moramo da se podsetimo da je pre 17 godina proterano više od 4.000 Srba, da je na 33 lokacije sinhronizovano vršeno nasilje prema srpskom stanovništvu, da je u tom nasilju poginula i 21 osoba koja je bila kriva samo zato što govori, krsti se, misli drugačije ili se zove i preziva drugačije.
Porušeno je više od 35 crkava, manastira, gde su neki ljudi prikazali svo svoje divljaštvo i svu svoju frustraciju, rušeći i lomeći, paleći nešto što je tamo vekovima.
Ono što posebno boli jeste činjenica da za te stvari gotovo niko nikada nije odgovarao. Ako uzmete u obziru da je u tome učestvovalo preko 60 hiljada Albanaca u dva dana, onda znate da je ta akcija bila sinhronizovana, dobro pripremljena, unapred i organizovana.
U tom pogromu je uništeno i više od hiljadu kuća i to je bila samo uvertira da za ono što je usledilo četiri godine kasnije, a to je jednostrano proglašenje nezavisnosti, tzv. nezavisnosti, Kosova i Metohije. Kada danas govorimo o tome, moramo da se osvrnemo i da kažemo da ljudi koji danas predstavljaju jedan deo opozicije, a tada su bili na vlasti, a danas predsednika Aleksandra Vučića i Vladu Srbije optužuju za nekakvu izdaju Kosova i Metohije, tada nisu učinili ništa.
Ostavili su naš narod dole, bez bilo kakvog poteza. Pustili ih kao glinene golubove da se sami bore za svoj život, a danas se predstavljaju za nekakve vajne patriote i oni nam danas govore o borbi za Kosovo i Metohije. Kako su te 2004. godine postupali, isto tako su se poneli i 2008. godine, kada su bili u Rumuniji, kada su se sakrili i, zamislite to, jednim bednim saopštenjem iskazali svoju borbu za interese naše zemlje.
Ovu temu ću završiti rečenicom koja najbolje oslikava poziciju kakva je danas Srbija, koliko je danas Srbija nezavisna i jaka, a predsednik Aleksandar Vučić čovek na koga se ne može izvršiti bilo kakav pritisak. Citiraću njegove reči koje je danas izgovorio. Danas više ništa slično ne može da se desi, a da Srbija ne odgovori jasno, ozbiljno i pre svega odgovorno. To je nešto što je bilo neophodno da se desi i 2004. godine, ali zbog nesposobnosti tadašnje vlasti i pozicije u koju su nas jako brzo doveli tih godina, ali posebno 2008. godine, taj odgovor je izostao.
Što se tiče današnje teme i same statistike, prethodne kolege govornici su pričali i diskutovali jako dobro na tu temu i mislim da je ovaj Program jako dobar i sve ono što smo danas čuli mislim da je dobro i, pre svega, korisno, ali šta je statistika je neko opšte pitanje i možemo posmatrati iz različitog ugla – da li su to samo brojevi, da li su to neki parametri koje posmatramo, da li je to suočavanje više brojeva, da li je to prosta statistika gde diskutujemo o deset podataka ili diskutujemo o deset nekakvih rezultata. Sve je to statistika i postoje različite definicije i zavisi ko kako posmatra statistiku, ali ono što je meni mnogo bitnije jeste statistika koja se direktno odnosi na život građana Srbije i gde na semaforu, ako to posmatrate nekim sportskim terminom, jasno imate rezultate koji su vidljivi i koji predstavljaju nešto što je bilo do 2008, 2009, 2010, 2012. godine i nešto što se dešava danas.
Zbog te statistike i onoga što je najbitnije za građane Srbije, ja želim sa ovog mesta samo da prođemo svi zajedno kroz neke podatke, pa neka građani onda sami procene da li je istina ovo što statistika pokazuje, egzaktni podaci ili je, pak, istina ono što ljudi koji su do juče bili na vlasti, a predstavljaju ih Dragan Đilas, Boris Tadić, Vuk Jeremić, da li je istina ono što oni na svojim medijima plasiraju svakodnevno, ne bi li nekako svojim lažima pokušali da zamaskiraju svoje ne rezultate i katastrofalnu politiku koju su vodili.
Godine 2009. je rast BPD-a, zamislite rast, a govorimo o minusu od 2,7% bio. Zamislite kakva nam je ekonomija tada bila kada smo bili u minusu 2,7%. Godine 2019, ako uzmemo kao parametar, ne uzimajući 2020. godinu zbog kovid krize, rast je bio 4,2%, među najboljima u Evropi.
Bruto društveni proizvod po glavi stanovnika 2012. godine je bio 4.677 evra, dok je 2019. godine bio 6.600 evra.
Inflacija 2008. godine je iznosila čak 12%, dok je 2019. godine ona bila 1,7% u rangu najrazvijenijih zemalja u Evropi.
Ono što mene posebno zanima, a danas smo ovde diskutovali o tome, jeste i činjenica da broj zaposlenih 2012. godine je bio 2,2 miliona ljudi, dok je 2019. godine on iznosio skoro tri miliona ljudi. Ovde jasno vidite da je laž kad vam govore da se nezaposlenost smanjuje jer ljudi se sele. Ne, ljudi se zapošljavaju. I to možete videti i u ovim podacima. I tu vidite samo koliko su njihove priče šuplje i o kakvim se lažima radi, kakvim se neistinama služe ne bi li za sebe ubrali nekakav jeftin politički poen.
Prosečna zarada 2012. godine je iznosila svega 366 evra, dok je danas ona 562 evra.
Rast javnog duga, o kome oni nedeljama pričaju, pozivajući se na neke podatke iz cipiripi istraživanja, koja verovatno samo oni znaju gde se sprovode i znaju podatke odakle oni mogu da ih nađu, verovatno u nekom košu sa orasima, vade ih tako i pokušavaju da ubede nekog da je to ozbiljna studija, da je to ozbiljno istraživanje. Nikoga nisu prevarili, jer je rast javnog duga zaustavljen 2015. godine i tada je iznosio negde oko 70%, a onda smo krenuli u smanjenje, da bi u septembru 2020. godine došao na 56%. Koliko je to dobar rezultat, možete videti samo iz nekih javnih dugova najjačih zemalja u Evropi.
Prema Mastrihtu javni dug Nemačke je skoro 80%, Hrvatske 83%, Španije 117%, Francuske 114%, Italije 157%, dok je Grčke čak 212%. Ovo vam jasno pokazuje koliko je Srbija jaka, zdrava ekonomija i koliko su bolne reforme koje smo sprovodili 2014. godine donele rezultate.
Ukupan izvoz robe i usluga 2012. godine je iznosio negde oko 11 milijardi, dok je 2019. godine bio čak 24 milijarde evra.
Prozivaju nas za našu dobru saradnju i sve ono što razvijamo sa Kinom, ne ceneći sve ono što oni čine za našu zemlju, kako na međunarodnom, tako i investicijama koje se nalaze u našoj zemlji, a oni su u 2012. godini, ukupan izvoz u Kini je bio 4,9 miliona evra, dok je 2019. godine taj izvoz bio čak u visini od 300 miliona evra.
Završiću sa time, najbolji pokazatelj koliko vam je zemlja stabilna i jaka, moćna, jesu uslovi koje pružate stranim investitorima i kako privlačite investicije u svoju zemlju.
Direktne strane investicije su bile tada u njihovo vreme u visini od 753 miliona evra, dok smo 2019. godinu završili sa čak 3,6 milijardi evra i na taj način pokazali i Evropi i svetu jasno koliko je Srbija spremna da se razvija, da ide u korak sa svetom i koliko smo pogodno mesto za investicije i to se vidi na svakom koraku.
Što se tiče investicija, one sa sobom vuku i radna mesta. Danas smo ovde bili u prilici da čujemo određene podatke i da, činjenica je da je u njihovo vreme, i to je statistički podatak, više od 500 hiljada ljudi je ostalo bez posla. Firme su se zatvarale, ljudi su ostajali na ulici bez bilo kakvog prihoda, dok su se oni samo bogatili.
Danas Srbija se razvija u svakom pogledu i smislu, otvaraju se nove fabrike, otvaraju se nova radna mesta i iz ovih podataka to jasno vidimo.
Kada govorimo o tome kako su oni vodili i Beograd i Srbiju, mislim da smo bili u prilici da svi zajedno diskutujemo prethodnih meseci i godina. I, nažalost, nekako, da li zbog nedovoljno dobrih zakona ili dovoljno zainteresovanosti nadležnih institucija, sve ono o čemu smo mi pričali nije naišlo na dobar odgovor tih institucija. I od juče ne možemo da se ne osvrnemo na glavnu temu, a tiče se jednog ostrva, egzotičnog mesta na kome je Dragan Đilas sakrio više od pet miliona evra, ubeđujući nas nedeljama i mesecima unazad da on nikada nije imao nikakav račun tamo.
Predsednika Aleksandra Vučića su danima, mesecima i godinama optuživali za kojekakve izmišljene afere. Lagali su da je učestvovao u ubistvu i organizaciji ubistva Olivera Ivanovića, lagali su kada je u pitanju afera „Jovanjica“, lažno su ga optuživali i u aferi „Krušik“, nema laži koju nisu spominjali i pokušali da prišiju njemu i njegovoj porodici.
Za njegovog brata su se vezivale najgore moguće afere, te da je vlasnik nekakvih lanaca pekara, ekskluzivnih restorana u Beogradu, pa nekakvog poljoprivrednog zemljišta i nikada nigde nisu izneli ni jedan jedini dokaz, a i kako bi kad su sve to bile neistine i gole laži.
Međutim, kada su se pojavili konkretni dokazi da Dragan Đilas na Mauricijusu skriva pet miliona evra, u Švajcarskoj nešto više od pola miliona evra, kada je počelo da se priča o tome da takvih računa ima minimum još 15 na raznoraznim destinacijama, evo sada je negde oko 16,30 časova, sinoć od tog čoveka ni traga ni glasa. Dragan Đilas, koji je onako glumeći hrabrog čoveka, kršio ruke 12. marta pre sednice Skupštine grada Beograda, nevešto pokušavajući da nam objasni kako nema nijedan račun u stranim bankama, pogotovo na Mauricijusu, od sinoć se ne oglašava.
Moguće je da je otišao da podigne taj novac. Moguće je i da je otišao na neku drugu egzotičnu destinaciju da sakrije i prikrije taj svoj novac. Ali, nevešto su oni koji su zaposleni kod njega u firmi, poput Marinike Tepić, pokušali da opravdaju svog gazdu i da opravdaju zarađeni novac nekakvim nemuštim objašnjenjem da stoji da je ta banka ugašena 2018. godine, a prikrivajući činjenicu da i dalje posluje njihova ćerka firma, koja i dalje radi i lepo se može videti da je taj račun aktivan.
Ono što građanima svi duguju, a pre svega Dragan Đilas, jeste i činjenica što se može posmatrati kao statistički podatak koji je nemoguće objasniti, kako to da uđete u politiku sa 75.000 evra prijavljenog profita, a onda za osam godina bavljenja politikom izađete sa hiljadu puta uvećanim, minimum hiljadu puta uvećanim bogatstvom. E, ja ne znam koja bi to matematika mogla da nam objasni i koja bi to statistika i kako i na koji način izvukla kao relevantan podatak, gde bi građani mogli da shvate kako je to moguće, posebno ako na to dodate da je kao državni funkcioner imao platu ne veću od hiljadu evra na mesečnom nivou.
Mnogo je pitanja o kojima ćemo diskutovati i sutra. Ja ću svoje pravo kao narodni poslanik iskoristiti i da nadležnim institucijama postavim to pitanje da konačno jednom za svagda, evo sada imamo i taj Zakon o poreklu imovine koji je stupio na snagu baš gle čuda tog 12. marta, kada je Dragan Đilas pokušao nevešto da se opravda, pa da vidimo kako se to od preprodavaca žvaka, najboljeg perača prozora i neuspešnog menadžera dolazi do jednog od najbogatijih ljudi u ovom delu Evrope.
Samo ću se složiti sa predsednikom naše poslaničke grupe gospodinom Martinovićem, ja ne mogu da se setim nijednog političara u ovom delu Evrope, ne mogu da se setim nijednog biznismena da je za osam godina stekao takvo enormno bogatstvo koje odavno prevazilazi onih 619 miliona evra.
Uveren sam da će malo kada se oporavi od ovog šoka kad su sve ove istine izašle na videlo, da će malo sada izaći iz te rupe i da će doći do dometa, pa će nam možda u narednih nekoliko sati pokušati opet tragikomičnim izjavama, a možda i očima punih suza, jer mu to nije strano, da nam odgovori i da nam konačno već jednom objasni zašto je lagao građane Srbije da nema račune na Mauricijusu.
Što se statistike tiče, želim samo građanima da poručim i sa time završavam, statistika će pokazati i da ćemo do 2025. godine ispuniti obećanja koja smo vam dali, koja se nalaze u programu Srbija 2025, da će plate biti iznad 900 evra, da ćemo povećati i penzije, da će naša Srbija, mesto u kome svi živimo i radimo, biti baš onakvo kako želimo da ostavimo za našu decu i generacije koje dolaze.
Hvala i živela Srbija.