Zahvaljujem.
Reč ima Adam Šukalo.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Dobro sam proučio oba ova zakona koja danas u objedinjenoj raspravi razmatramo. Moram da kažem da sam ja zaista uvek radostan kada i ove ugovore i sporazume koji su regionalni, usklađeni sa evropskom regulativom, potpisujemo, nekako i u ovom mandatu upravo nas zateklo da sve više i više usklađujemo ovih sporazuma i aneksa i da na neki način šaljemo iz Beograda poruku da priča, da kažem, i regionalnog vezivanja, ali usklađivanja naše regulative, pa bilo da je reč i o zajedničkom vazdušnom prostoru, bilo da je reč o svemu drugome, da upravo dolaze na ratifikaciju u ovom sazivu parlamenta.

Nadam se da će takvih sporazuma biti sve više, a sada bih se referisao i na ovu temu koju su moje uvažene kolege danas praktično najviši deo vremena i posvetili, a koji se tiče ovog novog zaduženja. Ja ne bih rekao zaduženja ili zajma, ja bih pre svega rekao ulaganja.

Zašto ulaganja? Pa iz prostog razloga, iz svih onih razloga koje smo danas mogli ovde da čujemo, ja ne volim da se ponavljam sa svojim uvaženim kolegama, ali bih možda iz jednog ugla opisao tu situaciju na koju su se mnogi danas referisali da je ovo jedan od preduslova za ostanak i mladih ljudi i obrazovanih i onih koji rade nešto u ruralnim sredinama, da imaju brz i kvalitetan internet. To u svakom slučaju pospešuje kvalitet života u ruralnim i seoskim mesnim zajednicama, ali ja bih rekao iz jednog drugog ugla koji je možda važniji da će to biti preduslovi da u ovoj eri urbanizacije mnogi mladi ljudi ili radno sposobni koji su otišli u urbane sredine, pre svega prema Beogradu, Novom Sadu, Nišu, da razmisle i da se vrate u ona mesta koja će im omogućiti ono što su nekada imali, ali sada po daleko kvalitetnijim uslovima života.

Paralelno uz ovu digitalnu infrastrukturu koja se radi sistemski u Republici Srbiji, radi se svakodnevno infrastruktura, putna i svaka druga koja u suštini treba da omogući osnovne stvari koje u značenju reči koja znači kvalitet života na jednom mestu, sigurno unapređuju u svakom smislu.

Kada već pričamo o kvalitetu života, ja sam dva puta u životu ili dva perioda u životu imao priliku, pošto sam iz urbane sredine, da odlazim na selo. To je nažalost, jedan je bio period ratnih dešavanja kada je u mom gradu rodnom, bio je obasipan granatama. Ja sam tada bio u osnovnoj školi, morali smo da odlazimo u obližnja sela gde domet nije bio tako lak za naše neprijatelje koji su dolazili sa druge strane reke Save, koji danas gledaju Srbiju na jedan potpuno drugačiji način, o tome ću posle da govorim, razmišljali su da će Srbija da propadne u svakom smislu reči, ali da se vratim na temu.

Ti trenuci, odlasci, iako je bio rat i sve ono što se moglo videti šta je život na selu, za mene su ostali urezani ceo život. U pozitivnom smislu reči. Apelovao bih danas sa ove pozicije, sa ovog mesta, pre svega ne u tom smislu ostanka , već povratka svih onih koji su možda pojurili prema Beogradu i drugim većim sredinama ili su otišli u inostranstvo, da razmisle kakve preduslove danas, pa i ovaj zajam što sam rekao, ulaganje, znači i da praktično sve ono što možda pokušavaju da ostvare na nekim drugim mestima će imati ili već imaju na svom kućnom pragu koji ne može da se zameni bilo gde.

U tom smislu reči, hoću nekoliko stvari da kažem koje su takođe važne u svemu tome, videli smo da u ovoj eri digitalizacije naša Kancelarija za IT, za elektronsku upravu Vlade Republike Srbije je uradila jedan ogroman i fantastičan posao. Koliko je to važno, možda u ovoj eri pandemije, upravo u onom drugom smislu koji sam hteo da kažem kada sam malopre pričao o tome, druga prilika koju sam morao zbog dece da uradim, da ih odvedem na selo da praktično provedu dva meseca prošle godine kada je bilo sve zaključano je upravo bila u eri korone, u eri pandemije korona.

Razgovarajući tada sa meštanima koji žive na selu, da ne govorim o kom selu i o kom području je reč, da ne ističem bilo koga, smatram da su upravo ove stvari koje su možda za njih najveći hendikep. U tom periodu je počinjala on-lajn škola itd. Brzina interneta zaista može pospešiti tu odluku da roditelji koji donose odluku u ime svoje dece ne donesu tu odluku da prodaju neko seosko imanje koje vredi sigurno desetine a možda i stotinu puta više, da se presele u neku urbanu sredinu, da bi njihova deca mogla ići u bolju ili kvalitetniju školu. To sada i ovakvim sistemskim unapređenjima sve više i više ta razlika će da se topi i neće biti uopšte razlike, a daleko kvalitetnije će biti živeti u prigradskim mestima, u seoskim mestima i neće biti razloga da se odlazi, izuzev ako nemate neki posao i poziv koji vam može doneti druge vrednosti da obezbedite svom domaćinstvu.

Ono što želim u svemu ovome da kažem, što je mnogo važno u toj vrsti priče, je momenat u kojem se mi danas nalazimo, a to je period praktično koji je kompletan, ne samo u regionu, već i u Evropi i svetu, to je pandemija korona virusa, koja nas je dovela sada u poziciju da Republika Srbija, za razliku od drugih zemalja u regionu, značajno se bolje postavila i u ovom momentu ona svojom politikom, koju je bazirala na spoljnoj politici, je omogućila da imamo ogroman broj vakcina i ogroman broj vakcinisanih.

Ono što je važno, i sa ovog mesta još jednom apelovati, za sve druge građane koji praktično još nisu ni preležali koronu, i oni koji jesu, da se vakcinišu, da se revakcinišu i da praktično tim svojim činom urade najbolje moguće i za svoje najbliže i za svoje porodice i za svoje komšije i za svoje prijatelje, a i za svoju državu Srbiju, jer to je najuzvišeniji patriotski čin koji u ovom momentu može bilo koji pojedinac u našem društvu da uradi, bez obzira da li živi na selu ili gradu, a pogotovo s obzirom da vidimo da smo sada krenuli sa kampanjama i u seoskim ambulantama, i u mobilnim timovima, da je to praktično omogućeno, i ne samo uz ove elektronske načine, digitalne, elektronske uprave, prijave i svega ostalog, sada i fizički, svako ko ima nameru, a trebalo bi da ima svako nameru, treba da se vakciniše i dođe, pa makar to bila i seoska ambulanta.

Poruke koje je uputio i ministar poljoprivrede i predsednik Republike najavom gde će se vakcinisati upravo idu u tom pravcu i ja još jednom želim da apelujem u tom smislu na sve.

Ono što takođe želim da istaknem kao jednu paralelu u svemu ovome, recimo, sa Republikom Hrvatskom, ako bi poredili Republiku Srbiju, koji su nažalost u proteklih 20 godina svi smatrali da je Republika Srbija poražena, da je sve ono što se dešavalo 90-ih, pa nažalost što se dešavalo i početkom 2000. i svi oni političari koje smo u proteklom vremenskom periodu kao predstavnike bivšeg režima mogli da slušamo kako su se izvinjavali za sve ono što se tobože dešavalo 90-ih i da je to krivica Srba odnosno Srbije, da smo došli u tu poziciju teške ekonomske situacije nakon toga i da je Srbija u odnosu na, recimo, Republiku Hrvatsku, sigurno da 20-30 godina zaostaje i to je bila njihova percepcija, svakog prosečnog građanina Republike Hrvatske.

Danas kada odete u Republiku Hrvatsku, ja imam priliku pošto često putujem, percepcija se promenila. Smatraju da Republika Srbija ne samo da se izjednačila sa Republikom Hrvatskom koja je postala u međuvremenu i članica EU, već da značajno napreduje, da oni svojom pozicijom, svojim članstvom u EU, a to se najbolje pokazalo u eri pandemije na korona virus, najbolje se pokazalo u kontekstu priče upravo nabavke vakcina, prethodno i respiratora, da od EU u onom smislu što je obećavano i što se desilo, nisu dobili ono što se očekivali.

Ako bi mi to poredili ovde sa Draganom Đilasom, koji je promovisao … sistem, mi u Republici Srbiji danas, kao, nažalost, i u Bosni i Hercegovini, koja se baždarila … sistem ne bi imao nijednu vakcinu i mi bi brojke koje su i danas sumorne imali sigurno za 10 do 100 puta više.

Prema tome, politička odgovornost, vizija predsednika Aleksandra Vučića da spoljnu politiku odmah nakon preuzimanja vlasti u Republici Srbi baždari na četiri stuba je omogućila vizionarski da ovako se možemo postaviti danas i da ovakve rezultate imamo u smislu pre svega obezbeđivanja vakcina, ali kroz digitalizaciju i kroz rad Kancelarije za e-Upravu, kroz promociju koju radimo svakodnevno i ovaj broj vakcinisanih koji je među najvećim u Evropi i u svetu.

U tom smislu reči želim samo još jednom da istaknem jednu stvar koja je izuzetno važna. Danas smo imali Administrativni odbor. Razmatrali smo nešto što ima veze sa internetom i svim onim što se dešava proteklih dana. Mi smo danas na Administrativnom odboru razmatrali zahteve za kršenje etičkog kodeksa narodnih poslanika Martinovića, Atlagića, Orlića u smislu te priče da su oni prekršile određeni etički kodeks koji smo mi svi zajedno ovde na predlog dr Martinovića, koji je izvršio praktično i sam predlog i uvažio sve ove dopune koje su omogućile da danas neko zloupotrebljava i podnosi te prijave, da smo došli u poziciju da raspravljamo o onome što je neko u Narodnoj skupštini ovde rekao kao svoju slobodu izražavanja kao narodni poslanik.

Imali smo priliku da vidimo da bi određeni kreatori javnosti koji pre svega obnašaju svoju funkciju na Tviteru pokušavajući da opravdaju svoje postojanje kroz različite oblike projektizma da bi napali ne gospodina Martinovića, Orlića, Atlagića ili bilo koga drugog od nas, već da bi unizili Skupštinu i pokazali da je Narodna skupština Republike Srbije institucija koja ne vredi ništa i u kojoj narodni poslanici govore neke teške kvalifikacije, ne gledajući sa druge strane šta oni na tim istim društvenim mrežama, na tim istim portalima, da ih ne reklamirao, i neki danas pišu kolumne, ne samo da su jednosmerne, već su toliko ružne da ih ovde nije lepo ni ponoviti. To što oni pišu na svojim portalima, na svojim Tviter nalozima o dr Martinoviću, Orliću i svima ostalima neka bude njima na čast, a ja im ovde sa ovog mesta kažem – neka ih bude sramota. Mi ćemo nastaviti da se borimo za Srbiju, za njenu decu bez obzira da li žive u gradu ili na selu. U svakom slučaju, ono što nas čeka u budućnosti podrazumeva samo jednu stvar, a to je da mi se nećemo povući pred njihovim napadima već da ćemo širokog osmeha i uzdignutog čela boriti se za budućnost naše dece.

Zahvaljujem.
Reč ima Miloš Banđur.
Izvolite.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, uvažene koleginice i kolege poslanici, imam zadovoljstvo da uzmem učešće u raspravi povodom zakona kojim se potvrđuje ovaj zajam koji građane ruralnih krajeva, područja i građane visoko urbanih sredina čini ravnopravnim, barem u ovoj oblasti kada je u pitanju internet, kada je u pitanju razmene podataka, kada su u pitanju visoke tehnologije.

Naime, poznato je da u urbanim sredinama, u gradovima imate i više operatora, imate i njihovu konkurenciju i borbu za tržište, a da tamo gde ima manje ljudi, tamo gde se nalaze neka sela do kojih je teže doći i treba preći više kilometara, a broj korisnika mali, da tamo niko ne ulaže. To je zato što jednostavno operatori gledaju sve kroz ekonomski interes. Oni se bore tamo gde je mnogo kupaca, odnosno korisnika, tamo gde treba mnogo uložiti u infrastrukturu, u komunikacionu mrežu. Jednostavno, ta područja za njih nisu zanimljiva i dobro je što je država prepoznala da u toj situaciji ona mora da interveniše kako bi građane koji žive u ruralnim krajevima učinila u ovom smislu ravnopravnim sa građanima koji žive u visoko urbanim sredinama. Tamo gde operater neće jer nema interes, tamo će država da uskoči i koliko vidim iz materijala 2017. i 2018. godine trajali su razgovori sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj, odnosno naše ministarstvo i banka su proučavali modaliteta na koji način stimulisati operatere da jednostavno razviju mrežu u ruralnim sredinama.

Verovatno je kao rezultat tih razgovora, odnosno tih analiza izašao i model koji je prezentovan u materijalu, a to je da od magistralne komunikacije koju poseduje operater do neke pristupne tačke u selu, a to je obično škola, država bude ta koja će da investira u komunikacionu infrastrukturu i preda operateru na upravljanje na 25 godina, pri čemu operater ima dalje obavezu da od te pristupne tačke, a kažem to je obično škola, dom kulture ili neka javna ustanova, razvuče mrežu, optičku mrežu po selu.

Kao što vidimo iz podataka, negde manje od 3% domaćinstava u Srbiji, ali to je negde 70.000 domaćinstava uopšte nema širokopojasni internet, tj. nema mogućnost da ostvari komunikaciju širokopojasnim internetom i to su tzv. bele zone, kako sam ja prepoznao u materijalu, odnosno bele tačke na mapi Srbije.

Osim toga imamo i područja u kojima negde ispod 40% stanovništva ima mogućnost da komunicira preko 30 MB u sekundi, ima brzi internet, ali je pokrivenost teritorije nedovoljna. U pitanju je nešto ispod 40% domaćinstava, odnosno stanovništva. Takvih domaćinstava je 250 hiljada i to je negde oko 11% domaćinstava u Srbiji.

Kako sam prepoznao u materijalu, to su te sive zone o kojima se govori, u kojima barem jedan operater ima neku razvijenu širokopojasnu mrežu, ali pokrivenost područja nije zadovoljavajuća, odnosno ono nije pokriveno na zadovoljavajući način.

Mislim da su predmet ovog projekta i prve faze o kojoj pričamo i one sledeće druge faze, upravo bele i sive zone. To su targeti, jel tako? Bele i sive zone. One u kojima uopšte nema interneta, odnosno širokopojasnog interneta i one u kojima širokopojasni internet postoji, ali postoji brzi internet, preko 30 MB u sekundi, a mi hoćemo ultra brzi, odnosno preko 100 MB u sekundi.

Koncept dodeljivanja posla operateru je vrlo zanimljiv i on ima moju podršku, nadam se i podršku svih narodnih poslanika. Evropska banka za obnovu i razvoj koja daje sredstva, insistira da njihov konsultant bude prisutan prilikom dodeljivanja posla operaterima, tj. da svi operateri kažu gde su njihove najbliže pristupne tačke njihovim magistralama i da odatle do određenih seoskih sredina, odnosno škola koje su seoske pristupne tačke za lokalnu mrežu. Napravi se ta komunikaciona optička infrastruktura i naravno tu će biti raspisan javni tender. Onaj ko bude najbolji, ko bude ponudio najbolje uslove proći će. Sve će to nadzirati konsultant Evropske banke koja je zajmodavac.

Rekao sam na početku, obaveza operatera je da razvije lokalnu mrežu i ponudi građanima, odnosno stanovnicima tih mesta internet brži od 100 MB u sekundi. U materijalu stoji da će u prvoj fazi biti pokriveno oko 500 škola, mada vidim da ima 1.500 naselja, odnosno 1.500 tih belih tačaka, belih zona, verovatno nema ni svako selo ili zaseok školu pa će verovatno iz jednog mesta koje je veće, koje ima školu se formirati pristupna tačka odakle će operater morati da i u ostala manja mesta razvuče mrežu, tako da je to bio podatak koji je malo zbunjivao, ali vaše potvrđivanje mi govori da je to to, da sam bio u pravu.

Kada budu završeni i prva i druga faza koja podrazumeva 900 škola i 135.000 domaćinstava, a to je negde ukupno 230 hiljada domaćinstava, onda će svi korisnici iz belih i sivih zona biti u prilici da koriste ili da uvedu ultra brzi internet. Znači, onaj koji podrazumeva brzine veće od 100 MB u sekundi, koji omogućuje sve servise.

Imamo situaciju da sada u koroni deca u obrazovanju, bez obzira na nivo obrazovanja da li je to osnovna, srednja škola, fakultet prate "onlajn" nastavu i treba da učestvuju u "onlajn" nastavi. Imamo da oni koji imaju mogućnosti mogu da rade od kuće. Zašto ljudi iz ruralnih krajeva ne bi imali istu tu mogućnost ako imaju ultra brzi internet. Tako da će ovog uvođenje ultra brzog interneta rešiti mnoge probleme, izjednačiti status u mnogome građana koji žive u tim sredinama i građana koji žive u urbanim područjima, apsolutno povećati interesovanje za one koji ulažu da ulažu tamo i svakako doprineće povećanju BDP.

Ono što je zanimljivo je da su uslovi kredita, odnosno zajma klasični. Kad kažem klasični mislim jako povoljni. Evropska banka za obnovu i razvoj, Svetska banka, Banka Saveta Evrope, sve te institucije kada ulažu u zelenu energiju, zaštitu životne sredine, u neke elementarne i promotivne stvari, one daju jako povoljne uslove. Vidim da ovaj zajam ima iste uslove. Tri godine je grejs period i to je ustvari onaj period do kada treba da se završi implementacija projekta i onda kreću rate, 12 godina puta dve rate godišnje, svakog 22. decembra i 22. juna i sve se završava sa 22. juna 2035. godine.

Što se tiče procenata kamate na ne povučena sredstva, mogućnosti prevremene otplate itd. sve je isto kao i u ostalim zajmovima koje je ova Skupština imala pred sobom. Tako da je zajam izuzetno povoljan, cilj za koji se zajam koristi je više nego i plemenit i dobar i koristan i mislim da će građani koji žive u ruralnim krajevima to najbolje oceniti.

Naravno, to da škole budu pristupne tačke i da pre svega škole budu povezane na ultra brzi internet, odnosno da dobiju ultra brzi internet povezivanje na široko pojasnu mrežu je jako korisno naravno i za sam proces obrazovanja u našim ruralnim školama.

Vidim da uz ovaj zajam ide i grant od 1,7 miliona evra od strane Investicionog fonda za Zapadni Balkan. Radi se o prilično visokom grantu, to je gotovo 10% ukupnog zajma. Naravno vidim da grant ima i svoju specifičnu namenu, to su konsultantske usluge, usluge projektovanja, izrade studije itd. Obično su grantovi koji su namenjeni tim tehničkim aktivnostima prilično manji. Nadam se da će Ministarstvo za turizam, trgovinu i telekomunikacije koje se javlja kao jedinica za upravljanje projektom povesti računa i o tome kako će najracionalnije i na najbolji način da upotrebi sredstva koja dobija iz ovog granta.

Zahvaljujem što ste mi dali reč i naravno želim uspešnu realizaciju projekta.

Hvala.
Reč ima Vladica Maričić.
Izvolite.

Hvala predsedavajući.

Danas na dnevnom redu imamo ugovor o zajmu koji će omogućiti da u 135.000 domaćinstava u Srbiji dođe širokopojasni brzi internet. Ovaj internet, odnosno širokopojasnu mrežu za pristup internetu izgradiće im država zato što kod privatnih komercijalnih operatera ne postoji komercijalni interes da izgrade tu tzv. magistralnu internet mrežu. Ovim će domaćinstva u oko 800 sela u Srbiji moći da osete sve koristi koje pruža 21. vek, moći će ravnopravno da se uključe u proces digitalizacije, moći će da koriste elektronske usluge uprave, moći će da trguju preko interneta, moći će da koriste elektronsko bankarstvo, moći će takođe da rade preko interneta.

Vreme korone pokazalo nam je koliko je internet bitan. Svako onaj ko je imao pristup brzom internetu nekako je lakše mogao da se prilagodi novonastalim uslovima vanrednog stanja, uslovima delimičnog ili potpunog zatvaranja, nego onaj ko nije imao pristup internetu. Tu govorim i o deci u školama, ali govorim i o svima onima koji su svoj posao mogli da obavljaju preko interneta.

Veliki gradovi u Srbiji, čak i središta opština u Srbiji imaju relativno dobar internet. Problem jesu zabačena sela, sela do kojih je teško, odnosno skupo izgraditi infrastrukturu koja bi se isplatila komercijalnim operaterima. Zbog toga tu dolazi država i država će izgraditi tu infrastrukturu do pristupnih tačaka u selima. Te pristupne tačke najčešće su škole i od škola će sve početi. Oko 800 škola dobiće pristup kvalitetnom i brzom internetu, a onda će od škola komercijalni operateri moći da razvedu tu tzv. „last mile“ mrežu, koja će ići do oko 135 hiljada domaćinstva u Srbiji. Komercijalni operateri koji grade „last mile“ mrežu i koji će od nje imati koristi, imaće obavezu i da održavaju „middle mile“ mrežu, koju je država izgradila.

Ovo nas dovodi do veće ravnopravnosti građana Srbije onih u gradu i onih na selu tzv. digitalne ravnopravnosti, jer više neće biti bitno da li živite u centru Beograda, da li živite u Nišu, Novom Sadu ili živite na nekoj planini, gde je vazduh lep, gde je hrana zdrava, gde je voda zdrava i iz tog svog mesta gde živite, gde ste možda nasledili neku kuću, neku dedovinu, moći ćete ravnopravno da se uključite u sve svetske tokove, jer kao što je nekada tamo šezdesetih i sedamdesetih godina televizor bio prozor u svet, danas internet možemo nazvati prozorom u svetu. Za razliku od televizora koji je bio jednosmeran, internet je dvosmerni prozor u svet gde se ravnopravno uključujete sa svim učesnicima na kugli zemaljskoj.

Izgradnja ove internet mreže širokopojasne u selima Srbije pripala je baš SNS. Ne, slučajno, oni pre nas nisu mnogo brinuli o građanima, više su brinuli kako da napune svoje džepove, a onda da taj novac sakriju od građana Srbije i izvezu na svoje račune na Rajskim ostrvima, kao što su Mauricijus, da izvezu u Švajcarsku, koji je poreski raj, da izvezu u Hong Kong.

Srpska napredna stranka na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, prva je koja je pokazala istinsku brigu za građane na selu, odnosno za svakog građanina Republike Srbije. Predsednik Aleksandar Vučić, proklamovao je Program Srbija 20-25, koji će omogućiti svim stanovnicima Srbije u svakom selu da do 2025. godine dobiju vodovodnu i kanalizacionu mrežu.

Upravo je SNS smogla snage da uvede novo ministarstvo u sastav državne uprave, to je Ministarstvo za brigu o selu. Sve ovo, i Program Srbija 20-25 i Ministarstvo za brigu o selu i izgradnja širokopojasne internet mreže, do oko 800 sela u Srbiji jeste briga o selu, jeste briga o seljacima, jeste briga o svakom građaninu Srbije.

Zbog toga ću ja, kao i moje kolege iz poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu u danu za glasanje podržati ovaj predlog. Živela Srbija. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Vesna Marković.

Hvala.

Ja bih najpre da se osvrnem na sve ono što je zapravo uticalo na način našeg života, na sve segmente naših života, a to je pandemija Korona virusa i ona je samo dodatno potvrdila da je upotreba interneta postala neophodna i da internet mora svima da bude dostupan kako bismo se prilagodili novonastalim uslovima.

Tu se postavlja pitanje zašto nam je potreban pristup internetu, ali ne samo to, već i veća brzina prenosa podataka. Pre svega zbog nastave koja se u prethodnih godinu dana odvija onlajn. Sve što je urađeno pre pandemije u oblasti obrazovanja, mislim na uvođenje digitalnih udžbenika i digitalnih učionica, olakšalo je funkcionisanje u toku pandemije.

Srbija je među retkim zemljama u Evropi u kojoj učenici nisu izgubili ni jedan čas nastave u toku pandemije. Mi živimo u eri u kojoj čak i najmlađi osnovci u najudaljenijim selima koriste smart telefone. Zaista je neophodno da svima njima obezbedimo kvalitetniji, brži i jeftiniji pristup internetu.

S druge strane, svakodnevno raste broj zaposlenih koji svoje poslove obavljaju od kuće. Porasla je prodaja onlajn proizvoda različite namene, odnosno naručivanje od kuće i to je u ovim uslovima pandemije jedina grana koja beleži veliki rast.

Naše aktivnosti u parlamentu takođe su vezane za komunikaciju sa kolegama iz drugih zemalja, iz drugih parlamenata, odvijaju se takođe onlajn, ali i brojne druge konferencije.

Danas je svetska diplomatija, bilo da su u pitanje bilateralni ili multilateralni sastanci, nezamisliva u ovom momentu bez interneta. Svedoci smo dase susreti najvažnijih svetskih lidera takođe održavaju onlajn.

Iz svega ovoga možemo da zaključimo da je danas nezamislivo poslovati, obrazovati se, jednostavno funkcionisati u modernom svetu bez upotrebe interneta. Svi smo mi korisnici usluga koje sam nabrojala bez obzira da li živimo u centru grada ili u udaljenim seoskim sredinama.

Smatram da je korišćenje interneta možda čak više potrebno ljudima koji žive u udaljenim seoskim sredinama, pre svega što na taj način štede ne samo novac veći i vreme, jer korišćenjem ovih tehnologija omogućava nam se da se brzo informišemo, da plaćamo račune bez odlaska u poštu, da ne čekamo u redovima, možemo da apliciramo za različite vrste podsticaja za pokretanje posla i to bez čekanja, da pratimo prijavljujemo se na konkurse iz različitih oblasti. I, ako želimo da idemo u korak sa razvojem tehnologije, pokrivenost mrežom mora da bude istog intenziteta na celoj teritoriji Srbije.

Kratko bi se osvrnula na ekspoze premijerke Brnabić, u kome je istakla digitalizaciju kao jedan od prioriteta Vlade Srbije. Istakla je takođe da je cilj Vlade Srbije da naša zemlja postane jedan od vodećih digitalnih habova u Evropi. Naši potencijali u oblasti ljudskih resursa u ovoj oblasti su globalno prepoznati. Beogradski, novosadski start-ap ekosistem uvršten je među pet najboljih u svetu kada je reč o kvalitetnom i dostupnom inženjerskom kadru.

Vlada je investirala oko 100 miliona evra u oblasti inovacione infrastrukture, u naučno-tehnološke parkove, start-ap centre, naučne institute i univerzitetsku infrastrukturu. Svi zajedno moramo da radimo na digitalnoj budućnosti Evrope, jer intenzivnija saradnja među evropskim zemljama, bolja razmena znanja i iskustva neophodni su za jačanje jedinstvenog evropskog tržišta i njegovu konkurentnost na globalnom nivou.

Sada bih se osvrnula i na digitalnu agendu za zapadni Balkan koji je pokrenula Evropska komisija 2018. godine na digitalnoj Skupštini u Sofiji, a godinu dana pre toga ta ideja je zapravo pokrenuta na samitu u Trstu koji je održan u okviru berlinskog procesa gde su lideri zapadnog Balkana podržali digitalnu integraciju kao jednu od četiri komponente višegodišnjeg akcionog plana za uspostavljanje regionalnog ekonomskog područja.

Cilj ove agende je podrška tranziciji regiona u digitalnu ekonomiju i ostvarenje dobrobiti digitalne transformacije kao što su brži ekonomski rast, više zaposlenih i bolje usluge.

Digitalna agenda za Zapadni Balkan obuhvata ulaganje u širokopojasnu povezanost na prvom mestu i o tome mi danas upravo govorimo i prema rečima ministarke za evropske integracije Jadranke Joksimović, koja je jedna od potpisnika ovog ugovora, Srbija je kandidovala projekat uvođenja širokopojasnog interneta u ruralnim područjima Srbije za Ekonomsko-investicioni plan EU za Zapadni Balkan, koji je značajan za povezivanje sa evropskim ekonomijama i izvorima novog rasta.

Ovaj projekat je važan za klaster 4 u okviru pregovora sa EU po novoj metodologiji, a klaster 4 se odnosi na digitalnu povezanost i zeleni dogovor, ali je takođe povezan i sa klasterom 5 koji je posvećen resursima i razvoju poljoprivrednih politika.

Digitalna agenda za Zapadni Balkan takođe obuhvata povećavanje sajber bezbednosti, poverenje i digitalizaciju industrije, zatim jačanje digitalne privrede i društva, to podrazumeva jačanje alata u oblastima e-uprave, e-nabavki, e-zdravstva, ali i razvoj digitalnih veština među građanima, bez kojih naravno ovo ne bi bilo moguće.

Na kraju, možda i najvažniji segment ove digitalne agende, a to je podsticanje istraživanja inovacija, jer digitalna agenda će podržati uspostavljanje nacionalnih istraživačkih centara i razvoj najsavremenije e-infrastrukture na Zapadnom Balkanu i integrisati ih u digitalni evropski istraživački prostor. To će nove generacije istraživanja i inženjera organizovati vrhunsku obuku i istovremeno promovisati saradnju širom Evrope. Srbija je spremna, naravno i ima kapacitet, da predvodi region u promenama koje stvaraju nove i jednake mogućnosti za sve.

Proces digitalizacije poboljšaće standard i kvalitet života, smanjiće se troškovi, kreirati nove vrednosti u skoro svim oblastima života i rada. Proces digitalizacije je najvažniji katalizator inovacije i rasta.

Usvajanje ovog Predloga zakona svakako će biti značajan pokretač razvoja u svim oblastima koje sam već navela, a samim tim smatram da je izuzetno značajno njegovo usvajanje. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Milan Jugović.

Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Ministarstva, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, pred nama je danas jedna veoma važna tema za ravnomeran razvoj Srbije, jedna veoma važna tema za stvaranje uslova za jednake šanse svih građana u našoj zemlji, bez obzira u kom kraju Srbije oni živeli, da li živeli u Beogradu, Novom Sadu, Nišu ili u nekim ruralnijim sredinama.

Prethodnih godina državno rukovodstvo na čelu sa predsednikom Vučićem uložilo je ogromne napore da zemlju ekonomski oporavi, da otvori nova radna mesta, tako da danas, pored toga što imamo ekonomiju sa najvišim rastom u Evropi, pored toga što imamo nove fabrike, nova radna mesta, pored toga što imamo rekordno nisku stopu nezaposlenosti, ja bih se osvrnuo na jednu veoma važnu činjenicu. Danas se u Srbiji fabrike ne otvaraju samo u velikim centrima. Danas se u Srbiji fabrike otvaraju i u manjim, nerazvijenijim, ruralnijim sredinama, poput Lebana, poput Dimitrovgrada, poput Malog Zvornika.

Naravno, do pre nekoliko godina to je bilo nezamislivo, bilo je nemoguće. Najpre je bilo potrebno obezbediti preduslove, kvalitetnu putnu infrastrukturu, kvalitetnu komunalnu infrastrukturu, kvalitetnu električnu infrastrukturu, što je prethodnih godina državno rukovodstvo, Vlada i predsednik Republike u velikoj meri ostvarilo.

Srpska napredna stranka vodi politiku koja nastoji da obezbedi iste ili približno iste uslove za život za sve građane Republike Srbije, ma gde oni živeli. Sledeći korak u tom smeru je realizacija projekta o kome mi danas raspravljamo, dakle, projekta izgradnje širokopojasne infrastrukture u ruralnim oblastima.

Dakle, država će u ruralnim oblastima, gde operateri nisu imali ekonomski interes, izgraditi širokopojasnu infrastrukturu gde će fokus biti pre svega na školama kao pristupnim tačkama, odakle će se dalje povezivati domaćinstva koja nisu ranije bila u mogućnosti zbog udaljenosti tih naselja od gradskih sredina.

U prvoj fazi 500 škola u seoskim područjima biće povezano na postojeću širokopojasnu mrežu, dakle na internet sa brzim protokom podataka, a dalje na škole kao pristupne tačke povezaće se u prvoj fazi negde oko 80 hiljada domaćinstava.

Ovo je veoma važno za naše ruralne sredine, posebno za obrazovanje u tim krajevima, jer ćemo na ovaj način omogućiti kvalitetniji nastavni proces u ovim školama, ali i realizaciju nastave na daljinu, što smo videli koliko je važno u ovim teškim pandemijskim vremenima korona virusa. Na ovaj način iste ili bar približno iste uslove za obrazovanje imaće deca i u Beogradu i na Kopaoniku i na Zlatiboru i u Novom Sadu itd.

Ono što je takođe veoma važno je da će razvoj širokopojasnih mreža u velikoj meri uticati i na poboljšanje svakodnevnog kvaliteta života ljudi, uticaće na realizaciju svakodnevnih aktivnosti, takođe nadamo se da će u nekoj meri uticati i na ostanak stanovništva u svojim selima, dakle u ruralnim sredinama, da ćemo ako ne sprečiti, ono bar donekle usporiti odliv stanovništva iz seoskih sredina. U prvoj fazi ovaj projekat koštaće našu zemlju negde oko 18 miliona evra.

Poštovani građani Srbije, zamislimo šta smo mogli sve da učinimo sa 619 miliona evra koje je Dragan Đilas ukrao od države, ukrao od građana, ukrao od naše dece? Mogli smo sagraditi stotine škola, stotine školskih dvorana, sportskih terena, kilometre puteva i auto-puteva, obezbediti svakom domaćinstvu u Srbiji internet sa velikom brzinom protoka podataka, svakom učeniku, ali nažalost svi ti potencijalni putevi, škole, tereni završili su na više od 50 računa u 17 zemalja sveta.

Istraživačko novinarstvo došlo je do podataka da samo na računima u Švajcarskoj, Mauricijusu, Hong Kongu Dragan Đilas poseduje više od 10 miliona evra. Pitam se šta će jednom poštenom čoveku za kakvog se izdaje Dragan Đilas 50 računa u 17 zemalja sveta, nekoliko ofšor kompanija, ako posredi nisu neke nezakonite radnje, ako posredi nije pokušaj da se sakriju neki tragovi, ako posredi nisu neke malverzacije. Nedeljama unazad Dragan Đilas se trudio, ubeđivao građane Srbije da nema čak račune ni u Švajcarskoj ni na Mauricijusu, onda, gle čuda, ispostavi se da nema bankovne račune u te dve zemlje, već čak u 17 zemalja i pitanje je da li je to konačan broj. Nadam se, duboko sam uveren, da će naši nadležni organi, Uprava za sprečavanje pranja novca, Poreska uprava, istražiti do detalja šta se sve tu dešavalo i kako, na koji način i iznad svega da li je protivzakonito, a na osnovu činjenica do kojih je istraživačko novinarstvo došlo, očigledno jeste bilo nezakonitih radnji, odnosno pre svega kada je u pitanju utaja poreza.

Građanima Srbije je sada jasno zašto Dragan Đilas ne sme na poligraf, jer zna se ko ne sme na poligraf, onaj ko laže, ko nešto krije. Treći razlog ne postoji i to je u redu, čovek zna da krije nešto, ne želi na poligraf, poštujemo. Ali nije u redu i ovom prilikom izrazio bih svoje zaprepašćenje, svoje zgražavanje odnosom Dragana Đilasa prema novinarima, prema novinarima koji su mu nepodobni, odnosno, kako on kaže koji ne zadovoljavaju njegove uslove ili u prevodu oni koji nisu na njegovom platnom spisku. Ovom prilikom pružiću maksimalnu podršku novinarki Andrijani Nešić i čitavom istraživačkom timu „Večernjih Novosti“, da nastave da istraju u ovom poslu koji su započeli, jer građani Srbije zaslužuju da znaju istinu.

Draganu Đilasu poručujem da je prošlo vreme kada su oni spaljivali RTS, on i njegova klika, odnosno ekipa čiji je on bio deo. Prošlo je vreme kada su prebijali tadašnjeg generalnog direktora RTS Dragoljuba Milanovića. Prošlo je vreme i državni organi više neće dozvoliti upade u Javni medijski servis testerama samo iz razloga što im se ne sviđa izveštavanje novinara.

Kada je u pitanju ovaj predlog zakona, naravno, kao i sve moje kolege podržaću ga, naročito zato što će on dati dodatni impuls za oporavak naših najugroženijih sela, dodatni impuls za pokušaj da mladi ljudi ostanu u svojim mestima. Zahvaljujem.