Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, nemojte mi zameriti, ali mislim da svaki moj kolega, narodni poslanik, na današnji dan, 24. mart 2021. godine, mora da spomene jednu zločinačku agresiju, dela međunarodne zajednice koju je zadesila Srbija, u kojoj je stradalo preko 3.000 građana Republike Srbije, ubijeno osamdesetoro ili devedesetoro dece, sa nadom da ćemo kroz rad raznih komisija utvrditi koliko je zaista stradalo naših građana i koliko je zaista ubijeno i pogubljeno naše dece, jer kada dete strada od bombe, nije poginulo, nego je pogubljeno.

Nemamo pravo o tome da ćutimo. Imamo obavezu da stalno o tome pričamo i da naše potomke učimo o tome da Srbija nije kriva za jedan takav zločinački čin dela međunarodne zajednice, da ništa nije uradila da bi bila bombardovana, da bi bila rušena, a njeni građani pogubljeni.

Ja se izvinjavam što sam malo govorio mimo teme, jeste u pitanju regulacija vazdušnog saobraćaja, ali te 1999. godine, nama iz vazduha je stizala samo smrt, razaranje i strahote.

Šteta koja je nastala je ogromna. Neki kažu 30 milijardi evra, dolara, direkte štete, neki kažu preko 100 milijardi indirektne. Neka to istraže, verovatno će jednom ti podaci biti potpuno dostupni i potrebno je vreme da se sve to uradi.

Posle tog zločinačkog čina, samo nešto malo više posle godinu dana došlo je do promene režima u Srbiji i to je jedan od razloga što danas govorimo o tome.

Bilo nam je zabranjeno da govorimo o zločinačkoj agresiji. Ja bih već dobio opomenu od predsedavajućeg ako mi ne bi bila i oduzeta i reč samo ako bih bilo šta spomenuo od toga. Bilo nam je zabranjeno da se sećamo na svoje poginule. Bilo je zabranjeno da govorimo ko smo, šta smo i odakle smo. Bilo nam je zabranjeno da govorimo da je to zločin. Trebalo je da se zaboravi, a srpski narod i srpska država da polako uvenu i nestanu.

Pa, ne znam da li je u materijalnom smislu šteta koju je Srbija preživela, ali samo u materijalnom, ljudski životi su nemerljiv i najveći gubitak, da li je veća šteta koju je Srbija preživela u zločinačkoj agresiji, bombardovanju ili je veća materijalna šteta koju je Srbija imala za vreme bivšeg režima?

Vi ste u svom izlaganju dotakli i saobraćajnu infrastrukturu i kapitalne investicije koje tek treba da se dese u Republici Srbiji. Moram da vas pitam nešto - jeste li pitali zato Fiskalni savet šta oni misle o tome? Pavle Petrović šta misli o tome, baš bih voleo da čujem?

Znate, vi sad odgovarate na određen način i za rad našeg, imate jako značajno ministarstvo, našeg nacionalnog avio-prevoznika, pa proverite. Za vreme vlasti Pavla Petrovića, Mirka Cvetkovića, Nikezića, koliko je bilo letno sposobnih aviona u tadašnjem JAT-u. Ono ja što sam čuo, od sedam „Boinga“, samo tri su mogla da lete, nisu bila potpuno ispravna ali su mogla da lete.

Zašto to pričam? Zato što smo, kad smo imali raspravu o budžetu Republike Srbije, čitavo jedno poglavlje o mišljenju Fiskalnog saveta na Predlog zakona o budžetu imali koji je vezan za poslovanje „Er Srbije“. Stalno sam se pitao zašto toliko neprijateljski stav i Fiskalnog saveta i predsednika Fiskalnog saveta, kako ga oni zovu čika Pavle, deda Pavle ne ulazim u to.

Onda sam pogledao malo biografije predsednika Fiskalnog saveta. Je li vam poznata firma „Ces Mekon“? Ne znam da li jeste, vi ste iz privrede došli na ministarsku funkciju i mislim da je to sasvim u redu, ali „Ces Mekon“ je bila neka konsultantska firma iz koje su osim Nikezića, bio je i Mirko Cvetković, koji je kasnije bio direktor Agencije za privatizaciju, a suosnivač je bio baš Pavle Petrović.

Pogledajmo malo zašto toliki napadi i na „Er Srbiju“ i na vlade, od prve vlade Aleksandra Vučića 2014. godine, pa na sve vlade do sad i postupke koje vuče Vlada i koje vuku predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić u proteklom periodu.

Evo danas vi ste spomenuli da Srbija započinje novi ciklus investicija po pitanju izgradnje raznih saobraćajnih infrastruktura i to je jedan potez koji se pozdravlja. I niko normalan neće reći da to ne treba da se radi. Jedan od razloga, ne samo onaj primarni, a to je da se Srbija unapredi u infrastrukturnom smislu, onaj sekundarni je da da podsticaj svojoj privredi da privreda preživi ove mere koje imamo.

Da ste to rekli prošle godine, vas bi podržao i Fiskalni savet, ali uz jedan uslov, ne bi moglo da se isplati onih čuvenih 100 evra svakom punoletnom građaninu koji je to želeo.

Sad kad ste ministar, znate i sami da novi investicioni ciklus ne možete da započnete preko noći. Potrebno je vreme da se urade projekti, da se izvrši eksproprijacija zemljišta, utvrdi javni interes, vrednost projekata i svega toga. Pod nekim normalnim okolnostima to bi potrajalo tri-četiri godine, u vanrednim, kao što je epidemija korone, nemamo vremena za takav luksuz, ne više od godinu, godinu i po dana.

Ali, ministre, moram da vas pitam, šta će naši građani da rade i da prežive za tih godinu, godinu i po dana? Šta će naša privreda da radi tih godinu i po dana?

Zato što smo branili privredu, zato što smo branili naše zaposlene, naše penzionere, mi smo napadani od Fiskalnog saveta, i vi ćete, budite u to uvereni.

Znate šta, kad bi mogli gospoda iz Fiskalnog saveta, oni bi prodali vazdušni prostor iznad Srbije. Nije to tako teško. Dovoljno je da prodate samo Kontrolu leta i rekli bi – nema problema, bolje da time upravljaju Šolak, Đilas ili neko drugi nego država. Prodali bi i „Er Srbiju“, ali novi vlasnik te kompanije nema nikakvih obaveza više prema Srbiji. Da li će avioni da doleću ili odleću iz Srbije odlučuje novi vlasnik. Ne znam ko bi onda donosio medicinsku pomoći vakcine kad je to bilo najneophodnije?

Nisam znao da Fiskalni savet za da leti, verovatno ni ne bi mogli. Ne bi mogao niko. Pa, i ako bi neko mogao, to bi nam skupo naplatio.

Kad pogledate još šta su radili preko „Ces Mekona“, onda vidite o svemu i povezujete stvari kako idu, jer „Ces Mekon“ je učestvovao u upravnom odboru „Agrobanke“. Ne znam da li ste upoznati, to je ona afera kad je nestalo blizu milijardu evra državnih para. Pa je „Ces Mekon“ učestvovao u upravljanju Azotarom. Tu je opet Mirko Cvetković, deda Pavle, čika Pavle, kako ga zovu, Nikezić itd, zajedno sa Sašom Draginom, pohapšeni svi, uhapšeni Nikezić i ekipa, čini mi se, za nekih pet miliona evra zloupotrebe, a Azotara, koju su oni privatizovali, vraćena je državi, uz dugove, naravno. Tako to rade Pavle i Nikezić, samo uz dugove vraćaju.

Učestvovali su i u radnoj grupi za prodaju Telekoma. To je ono što je SNS sprečila 2011. godine. Inače su planirali naš Telekom da poklone. I mnogo bitna stvar, Telekom je bio mnogo jeftiniji zato što je u dugogodišnjem zakupu bio niko drugi do Šolak i Đilas, pa je taj jeftin zakup uticao na ukupnu vrednost Telekoma, kompletno sva optika, svi optički kablovi za prenos kablovskih signala bili su kod njih u zakupu. Nemoj da se čudimo onda kako je tu par stotina, možda i pola milijarde evra nestalo iz Srbije, izneto u toku 2010, 2011. i 2012. godine.

Pa, nema gde sve nisu bili. Samo da vas podsetim, pa Fiskalni savet, ovaj put ne Nikezić, bio je predsednik Saveta NBS. Nisam znao da je kurs tada u to doba bio baš tako dobar kao danas. I, naravno, deda Pavle je bio i pomoćnik ministra finansija, i to baš u onom periodu kada je uveden porez na upotrebu, držanje i nošenje dobara. To kad kažem građanima, oni to većinom ne znaju šta je. E, pa to je taj porez na oružje koji vam nije niko drugi uveo nego Pavle i Boža derikoža. Tako smo ga zvali ovde u Narodnoj skupštini.

E, sad takvi ljudi napadaju nas i predsednika Srbije Aleksandra Vučića zašto postoji „Er Srbija“. Napadali su i koncesiju za aerodrom „Nikola Tesla“. Napadali su i aerodrome koji su osposobljeni u Nišu i Kraljevu. Kažu – nije dobro za finansijsku stabilnost i bezbednost. Pa, najbolje da ništa ne radimo, da ništa ne leti, da sve predamo strancima i da mi nemamo ništa. Ne bi to bili stranci, to bi samo bili kao onaj Ho što je došao iz Hong Konga, koga je doveo Vuk Jeremić da postanu vlasnici Srbije, ne oni pravi investitori koji gledaju i da zarade, ali i da rade i daju posao. Sad, ne znam, u materijalnom smislu, koja šteta je veća, ona 1999. godine ili ova koju je pravio bivši režim, sa Srbijom koju smo zatekli i još uvek, nažalost, od onih koje predstavljaju kao relevantne, dobijaju stalno neku podršku.

Gospodine ministre, siguran sam da ćemo davati saglasnost na određena zaduženja za programske kredite koji će biti podizani kod međunarodnih institucija za realizaciju svih ovih projekata koje imate u planu, i to je nešto potpuno jasno, vidljivo, svi znamo o čemu se radi i ulazi u procenat zaduženja države u odnosu na BDP.

Samo, ministre, ako nešto finansirate iz tekućih obaveza, pa ne ostvarite planiran prihod, a napravili ste obavezu, da li je i to javni dug? Jeste, jer dugujete. Mi vas nismo ovlastili za tako nešto, ali država duguje. Ko koga pita za šta je ko ovlašćen, a država je dužnik prve kategorije, ne sme nikoga da prevari, da mu ne plati, jer gubi kreditni rejting i bonitet u bilo kakvim odnosima i svi investitori beže i od te države i iz te države, bili domaći ili strani, svejedno.

Vidite, i tu je Fiskalni savet pravio gimnastiku, da ne bismo znali koliko je režim Đilasa i Šolaka zadužio Srbiju, a to je blizu 80%, 75 ili 76%. Kada smo otkrili sve dugove koje smo morali da servisiramo, morali smo da podižemo kredite kod komercijalnih banaka da dugove bivšeg režima vraćamo. Znate kako je reagovao na to Fiskalni savet? Pričao je da penzionerima treba još više smanjiti penzije, da zaposlenima u javnoj upravi, smanjiti broj zaposlenih znači otpuštati ljude s posla, a ono što ostane da im se smanje plate, da „Elektroprivredu Srbije“ treba prodati, da „Srbijagas“ treba prodati, da „Telekom“ treba prodati. Jel po ovom modelu po kome su prodavani Azotara i sve ono što je ranije bilo prodato? Verovatno po tom. Zašto? Nisu stigli baš sve da upropaste, kao što su upropastili JAT koji je tada imao samo tri od sedam Boinga 737 koji su bili u letnom stanju.

To su sve problemi, ministre, sa kojima ćete da se sukobljavate u narednom periodu. Ja vam poručujem da, bez obzira, koliko god vas budu napadali, imate ciljeve koje smo započeli da ostvarujemo još 2014. godine, zajedno sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem nastavite ka tim ciljevima. Šta god da oni pričaju, građani će da vas zato podrže i pohvale.

Reč ima ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.

Poštovani gospodine Arsiću, izvinjavam se što sebi dajem za pravo da govorim posle vas, uslovno rečeno da repliciram.
Hvala vam što ste podsetili na milijardu evra od privatnih banaka, „Agrobanke“ i ostalih koje su tom čuvenom hokus-pokus gimnastikom, hokus-pokus privatizacijom negde nestale, stvorile obavezu za budžet Republike Srbije, a gde su se prelile mi do danas ne znamo. Neki krivični postupci su u toku, ali to je definitivno ušlo u javni dug, kao što ste rekli 78% je bilo kada je predsednik Republike preuzeo ovu državu i preuzeo Vladu Republike Srbije.
Malo ću izaći iz svog resora, kada ste već na tako kvalitetan način otvorili ovu problematiku, mislim da treba napomenuti da je stopa nezaposlenosti u tom trenutku bila 28%. Danas je 9%. Da li neko zna kolika je bila prosečna plata tada, a kolika je sada? Kolika je bila minimalna plata, kolika je sada?
Ovde bih samo dozvolio sebi da vas ispravim ili da dam neko svoje mišljenje koje je malo drugačije od vašeg. Znate, ne bi oni privatizovali „Er Srbiju“ ili JAT, oni bi uništili tu kompaniju. To je bio cilj privatizacije, da kompanija jednostavno nestane, da mi više nemamo nacionalnu kompaniju. To se na sreću nije desilo i mi danas imamo nacionalnu kompaniju koja je najjača u regionu, a kada prođe pandemija, uveren sam, sa pripremama na kojima radimo, sa investicijama u infrastrukturu, ona će biti jedan evropski lider u avio saobraćaju. Uveren sam u to. Voleo bih da svi ljudi zapamte ove reči i da se vidimo za nekoliko godina, da vidimo gde će biti „Er Srbija“, zato što zaista verujem u te ljude. Znam koliko smo uložili u njihovo znanje, koliko su ti ljudi napredovali. Mi danas letimo na 61 destinaciju. Koliko kompanija u Evropi, voleo bih da imam tu analizu u ovom trenutku, ne znam tačno koliko kompanija u Evropi ima tako živ avio saobraćaj?
Dobro ste rekli, zaista, ovakvi infrastrukturni projekti ne mogu da se izgrade u jednoj godini, ne mogu da se izgrade u dve godine. Znate, ponekada pomislim lako je bilo graditi autoputeve 2010. godine, projektovati, formirati tim, kada se ni jedan autoput nije radio, kad nije bilo nikakvih investicija. Ni jedan autoput se tada nije radio. Tada se samo pričalo o autoputu Beograd-Čačak i 2010, i 2005, i 1995, i 1985. godine. To je postala kao jedna lagana priča, kao beogradski metro. I nije bilo problema. Danas kažu ima problema.
Da vam kažem iskreno, ima mnogo problema. Samo Valjevo, koje smo posetili juče, Valjevo-Lajkovac, brza saobraćajnica, 850 katastarskih parcela ima na teritoriji grada Valjeva i 550 Lajkovca. Mi smo masakrirali ljude u katastru, svi su razboleli, pa smo poslali ljude iz Beograda i oni su se razboleli. Jedva smo uspeli da sastavimo tehničku dokumentaciju, da stvorimo uslove za gradnju tog autoputa. Da li ima problema? Ima mnogo problema. Naravno da imamo problema kada radimo na 12 autoputeva i brzih saobraćajnica, kada radite na pet velikih obilaznica. Te neke obilaznice su veće nego autoputevi koji se grade u regionu. Srbija je danas u najvećem investicionom ciklusu.
Još jednom se vraćam, da, ne može autoput da se izgradi za godinu dana, ne može za dve godine, ne može da se pripremi rad na njegovoj izgradnji. Zato sam pomalo osetljiv kada, kao vi što ste mi dali na značaju i laska mi, hvala vam na tome, o značaju mog ministarstva i mene lično. Moram da kažem da sam ipak samo jedan mali šraf u ovoj Vladi i u ovom političkom sistemu koji gradi ove autoputeve. Ovo su projekti koje je započeo predsednik Republike, neke je lično inicirao, a neke je pogurao da se završe. Vrlo sam zadovoljan tom ulogom i daću sve od sebe da zaista još više ubrza i da za nekoliko godina mi imamo najbolju putnu, železničku, vazdušnu, vodnu infrastrukturu u regionu.
Još jednom se izvinjavam što sebi dajem za pravo da se obratim posle vas i hvala na komentaru.

Zahvaljujem se ministru Momiroviću.

Dobro je da imamo ovako aktivnog ministra danas i da odgovara poslanicama i da reaguje na njihova izlaganja.

Sledeći je narodni poslanik Uglješa Mrdić.

Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća gospođo Kovač.

Uvaženi ministre Momiroviću sa svojim saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, uvaženi građani Republike Srbije, danas je 24. mart. Na današnji dan 1999. godine počela je zločinačka NATO agresija na Republiku Srbiju. Devet januara 1996. godine rođena je Milica Rakić. Sedamnaestog aprila 1999. godine ubijena je NATO bombom. Imala je tri godine. Sedela je na noši u kupatilu na drugom spratu svoje porodične kuće u Batajnici. Smrt je bila trenutna.

Milica Rakić je jedna od 79 ubijene dece u zločinačkoj NATO agresiji koju ne smemo nikada da zaboravimo. Ta NATO agresija, pored toga što je ubila preko 2.000 građana Srbije, od kojih 79 dece, nanela je i ogromne materijalne i nematerijalne gubitke našoj državi.

Sami ste, ministre, u svom odličnom izlaganju rekli da je uništeno oko 25.000 stambenih objekata, 60 mostova, 300 fabrika, uništeno ili oštećeno 190 škola i 20 bolnica. Čini mi se da je materijalna šteta prema nekim podacima i oko 100 milijardi dolara. Srbija se još uvek oporavlja što se tiče materijalne i nematerijalne štete i ovih životnih gubitaka od kojih se ne možemo nikada oporaviti kada je u pitanju ova zločinačka, sramna NATO agresija.

Par godina posle NATO agresije i posle petooktobarskih promena nastavljeno je uništenje srpske privrede dolaskom DOS-ovih stranaka na vlast, dolaskom i Dragana Đilasa i Borisa Tadića na svoje pozicije. Nastavljeno je da se uništava i avio-saobraćaj i aerodromi i privreda. Nisu građeni, ako su i građeni neki mostovi, građeni su po varijanti „3 u 1“ jedan izgradiš, tri staviš u džep. Tako je to radio Dragan Đilas.

Sada odgovorna vlast radi kako treba, Vlada Republike Srbije, vi kao ministar koji vodite ogromno ministarstvo, predsednik Vučić. Tu su rezultati i ja ovom prilikom želim da vam prenesem pozdrave koji se odnose i na vas, ministre, i na Vladu Srbije i predsednika Aleksandra Vučića iz mog rodnog Trebinja.

U toku jučerašnjeg i današnjeg dana dobio sam nekoliko telefonskih poziva gde narod istočne Hercegovine se zahvaljuje Republici Srbiji što brine o srpskom narodu u istočnoj Hercegovini, što se gradi aerodrom u Trebinju, kao što ste vi, ministre, rekli i moj kolega Vujadinović, Trebinje koje i taj aerodrom i te kako strateški bitan i za Republiku Srpsku i Srbiju i srpski narod i zahvaljujem se i kolegi Dabiću koji je za Trebinje rekao, i tu se slažem sa njim, da je jedan od najlepših srpskih gradova.

S druge strane, mi smo imali situaciju ubrzo posle 5. oktobra kada je primera radi, što se tiče telefonskog saobraćaja i mnogih drugih stvari, Srbija i tadašnja SRJ pod komandom DOS-a i DS prekinula specijalne veze Srbije, SRJ i Republike Srpske, pa kada ste želeli da pozovete nekog bliskog rođaka, prijatelja ili kuma koji živi u Republici Srpskoj niste više mogli da ga dobijete na 059, nego ste zahvaljujući DOS-u morali da zovete kao da zovete inostranstvo, da ukucate +387, pa onda pozivni broj.

To samo govori o odnosu DOS-ove vlasti, DS, Đilasa, Tadića i njihovih saradnika prema srpskom narodu u Republici Srpskoj i govori kako danas rukovodstvo Srbije brine o srpskom narodu. Uprkos krizi izazvanoj korona virusom novac se raspoređuje kako treba, ulaže se. Srbija se spaja, što se tiče puteva, istok sa zapadom, sever sa jugom. Gradi se po celoj Srbiji. Ne znam sada tačno u ovom trenutku da kažem koliko je samo izgrađeno kilometara auto-puta i koliko se ulaže po celoj Srbiji. Biću slobodan da citiram blaženopočivšeg patrijarha Irineja koji je prošle godine, kada smo obeležavali zajedno božićne praznike na Vračaru, januara 2020. godine, pre ove pošasti od korona virusu, on hvaleći predsednika Vučića i Vladu Srbije kaže: „Evo, da izdvojim jedan podatak, što se tiče saobraćaja. Kad sam bio mladić, meni je trebalo od moga Čačka do Beograda četiri-pet sati da idem vozom, a sada omladina stigne za sat vremena modernim auto-putem“. Dakle, te reči blaženopočivšeg patrijarha dovoljno govore o odgovornosti i države i našeg rukovodstva.

S druge strane, samo želim da kažem građanima – možete li zamisliti šta bi sve moglo da se izgradi i ovo što ste vi rekli ministre i moje kolege narodni poslanici, za 619 miliona evra koliko je Dragan Đilas oteo od građana Srbije? Koliko aerodroma, koliko zgrada, koliko bolnica, koliko fabrika, koliko puteva? Ogroman novac je ukraden, ali moram da budem iskren, Dragan Đilas je imao određenu vrstu ulaganja.

Imao je ulaganja i kad su u pitanju i putevi i aerodromi. Redovno kad je išao na aerodrom „Nikola Tesla“, kupovao je avio karte da bi mogao svoj milionski novac u koferima da nosi po raznim državama u regionu, po raznim egzotičnim ostrvima.

Imao je i ulaganja što se tiče putne infrastrukture tako što je redovno plaćao putarinu kada je išao auto-putem da napusti Republiku Srbiju, po okolnim zemljama dođe do Rumunije, Švajcarske, Moldavije i drugih država da ostavi svoje kofere sa milionima ukradenog novca od građana Srbije na svoje račune.

Na sreću to vreme je prošlo. Mi našu Srbiju možemo da volimo. Mi, poslanici iz poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – Za našu decu“, kao i vi u Vladi Srbije, kao i predsednik Vučić volimo Srbiju. Zato se ovako i odgovorno ponašamo prema njoj. Ali, Srbiju voleti znači Srbiju čuvati i jačati je, a ne krasti od države i naroda, kao što je radio Dragan Đilas.

Na kraju, želim svoje izlaganje da završim rečima predsednika Aleksandra Vučića povodom današnjeg dana: „Srbija ne zaboravlja. Da živi ponosna i slobodarska Srbija“. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Srbislav Filipović. Izvolite.

Hvala vam, predsedavajuća.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je naravno 24. mart, uvek dan kada se sećamo zločinačkog, ne običnog zločinačkog bombardovanja NATO pakta, ne samo SRJ tada, nego pre svega Republike Srbije.

Pre svega, Republika Srbija je bila žrtva NATO agresora, bila žrtva onih koji su učinili sve da Srbiju sruše, ponize, da otmu deo teritorije Srbije, temelj Srbije, Kosovo i Metohiju i da daju svojim mezimčićima, šiptarskim teroristima u ruke kako bi ostvarili svoje zacrtane interese.

Ovo je zato tužan dan za Srbiju, ali ne samo za Srbiju, ovo je tužan dan za čitavu Evropu, za čitavu pristojnu Evropu, onu staru Evropu koja baštini i gaji svoje dobro poznate evropske vrednosti.

Pitanje koliko je danas u ovom surovom svetu kapitalizma ostalo tih starih dobrih evropskih vrednosti na koje se i mi pozivamo i na koje se oslanjamo, koje poštujemo, koje sledimo, na kojima stojimo kao društvo kada se jedini u Evropi danas mi sećamo svega ovoga i oplakujemo naše žrtve, onu nevinu decu koja su stradala samo zato što su srpska deca.

Milica Rakić nije jedina, ali je postala simbol stradanja ovog naroda, rekao bih čitavih devedesetih godina. Agresija je na Srbiju vršena iz više pravaca uvek, iznutra i spolja. To smo tek nažalost mogli da vidimo tu agresiju posebno iznutra nakon 2000. godine kada je došlo ono glavno čišćenje. Jedni su napali spolja pod izgovorom da treba srušiti nedemokratski režim. Zatim su došle navodne demokratske snage koje treba da završe ono što je započeo NATO pakt, a to je zapravo ključno čišćenje države od novca, od kapitala i od ljudi.

Od ljudi tako što ćete opljačkati državu, pokrasti novac i ostaviti Srbiju kao državu u srcu Evrope bez ikakve perspektive za ljude koji su rođeni u njoj. Naravno, u njoj stvoriti perspektivu samo za tajkune i tajkunsku decu. U njoj stvoriti perspektivu samo za kriminalce, narko-dilere, za ubice, upravo je tako Srbija izgledala nakon 2000. godine, bez obzira što su neki od nas očekivali da će Srbija mnogo bolje izgledati tada.

Priznajem, i sam sam u to vreme sa 16, 17 godina imao daleko veća i bolja očekivanja od samih tih čuvenih već, famoznih petooktobarskih promena. Kao čovek sagledate sve ono što se dešavala u godinama pred nama tada i vi ste kao privatni preduzetnik sigurno imali određena očekivanja da će Srbija ukidanjem sankcija itd. otvoriti se prema svetu, da će to sve drugačije izgledati.

Međutim, uvek je ono „ali“ na kraju, a posebno to „ali“ je zabolelo našu privredu, našu državnu, društvenu imovinu koja je rasparčana u param parčad, koja je otimana od onih koji su do tada išli u izlizanim, pocepanim patikama, na kraju su završili u „Prada“ cipelama, ne znam ni ja kakvim sve, od po više hiljada evra. Neki su sa skupocenim vilama, neki imaju danas helikoptere, avione, kamione. Neki su kao Dragan Đilas, mogu slobodno da kažem, najveće zlo koje se u Srbiji pojavilo po srpske finansije, ekonomiju u poslednjih 50 ili 100 godina. Veće zlo nismo imali nego što je Dragan Đilas.

On je iznosio, kako uvaženi kolega Mrdić kaže, u koferima ne milione, stotine miliona evra iz ove zemlje, pa se zbuni, ja mogu donekle, i da razumem da nije bio siguran možda da li baš novac na Mauricijusu ili je možda pomešao sa nekim od drugih egzotičnih destinacija gde je sve išao, verujem da svake godine više puta ide na neka egzotična mesta da letuje, jer treba tobože potrošiti tolike pare koje su opljačkane od ovog naroda, pa više čovek ne zna gde, pa od silnog besa je zaboravio na te milione koji se negde zaturiše na Mauricijusu, pa je pomešao da ta banka više ne postoji, ne radi. Postoji sve to. Sve su to lepo obrazlagali prethodnih dana i vidi se da je istraživačko novinarstvo radilo svoje. Naravno i ministar finansija Siniša Mali je to na jako lep način objasnio građanima Srbije koji su imali priliku da se uvere sada i kroz dokaze, konkretne dokaze, nije samo priča ima neke stotine miliona koji su negde odneseni, pa je neko to trošio. Imamo račune, papire, dokumenta koja pokazuju gde su ti računi, gde je taj novac. Sada vidimo kako je iznošen, na koje načine, kako je sam od sebe kupovao svoje sopstvene firme, zbog čega je to radio.

Znate, mnogo ima ljudi koje svako od nas zna koji se bave nekim privatnim poslom. Zašto sam od sebe da kupim firmu? Zašto novac iz svoje zemlje da iznosim na nekakve mauricijuse, u Moldaviju, ne znam ni ja gde? Pa, imam svoju zemlju. Zar nije moralnije ako se bavite javnim poslom, politikom, pretendujete na to da budete premijer, ili predsednik ove zemlje, ministar ili poslanik, šta god, da porez plaćate u zemlji u kojoj živite, da porez plaćate u onoj zemlji u kojoj tražite od naroda podršku? Kako ćete tom narodu bilo šta vi da obezbedite ako izbegavate da porez u toj zemlji da platite iz koga se finansiraju i putevi i aerodromi i železnička infrastruktura i radna mesta i sve ono što ljudima podiže kvalitet života?

Ako nema od čega da se naplati porez u ovoj zemlji, onda nema ni svega toga o čemu govorim, onda nema ni boljeg života. Prosto, ako nema novca od poreza ne možemo da očekujemo ni bolje zdravstvo, ni jaču vojsku, ni bolje opremljenu policiju, onda ne možemo da očekujemo nikakav prosperitet.

Upravo kroz takav način ophođenja prema državnom novcu, novcu građana Srbije, a neka me neko slobodno ispravi ako grešim, uveren sam da ne grešim, je Dragan Đilas na pravi pravcijati način pokazao kako bi se on ponovo da je, ne daj Bože, da je u mogućnosti ponašao prema novcu građana Srbije. Ne samo oni brojni projekti u gradu Beogradu o kojima smo milion puta govorili. O tramvajima koji nisu mogli da koriste onu šinsku infrastrukturu, imali staru, pa je prvo trebalo uraditi infrastrukturu pa onda kupiti nove tramvaje.

Znači, mora kuća da se gradi od temelja, ne od krova. Kod njega je to bilo svejedno. Bilo je bitno samo da se kupi nešto, jer je tu dobra prilika da se ućari neki milion i to je bilo važno tada. Lep je nov tramvaj, ali ne može to da prođe ako infrastruktura nije bila predviđena za to. Lepo je imati neke nove stvari, ali da vidimo koja je cena toga što kupujemo. Da li su Mađarskoj kupovali iste te tramvaje po nižoj ceni, nego u Srbiji? Lepo je imati raznorazne replike, ali, čemu će one da služe, neka one donesu nekakvu zaradu građanima Srbije da vide korist od toga, ne da na kraju vide obične krpe. Lepo je imati Pazl grad na Voždovcu, jel tako kolega Mirkoviću, ali da on služi deci na Voždovcu.

Danas imate desetine parkova u Beogradu koju je vlast SNS, da kažem, predvođena predsednikom Aleksandrom Vučićem, uradila za ovu decu. Desetine parkova, ali bezbednih parkova. Ne parkova gde ne smete dete da odvedete, pa se oni nama smeju kada pričamo o parkovima, to je mnogo smešno njima. Nego, roditelji kad idu da izvedu svoje dete u park da ide dete da se igra, a da se to dete tamo ne povredi i da to ne košta zaista više nego što vredi.

Tako danas posluje vlast SNS i tako je poslovao i gradonačelnik Siniša Mali, dok je bio, pa nam se dug grada Beograda sa milijardu i 200 miliona smanjio na 600 miliona evra tada i opada dug. Zato sada nemamo nezaposlenost od 28%, kao što ste rekli, nego imamo nezaposlenost manju od 9%. Zato imate rekordno visok nivo zaposlenosti u Beogradu, kakav nikada nije bio do sada. Zato danas kada neko kaže – nema posla, posla ima. Gde god da izađeš na ulicu neki privatnici traže radnika, ali školovanog, obučenog. Zato je i dualno obrazovanje, zato je i mnogo toga u Srbiji promenjeno u godinama koje su iza nas, u kojima imamo na čelu Srbije odgovornog čoveka kakav je Aleksandar Vučić.

Zato danas Srbija nije zemlja o kojoj govorimo poražena zemlja, nego zemlja koja prvi put u prethodnih 100 godina na čelu sa Aleksandrom Vučićem je naučila i nastavlja da uči da pobeđuje, ali da u tim pobedama pamti i Milicu Rakić i sve one heroje svojih pobeda, svojih podviga velikih kao što su oni piloti koji su izginuli u agresiji NATO pakta, svi heroji sa Košara koje smemo da pomenemo danas, smemo da im podignemo spomenike, da snimamo dokumentarne filmove, svi oni mučenici iz Jasenovca, kojih se neko stideo, mi smemo da ih pomenemo i da govorimo o tome. To je pravi način, to je temelj da ne zaboravite sebe, a ako ne zaboravite sebe onda neće ni budućnost da zaboravi vas.

Živela Srbija i predsednik Aleksandar Vučić.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Tomić.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, danas je dan koji nikada ne smemo da zaboravimo. Današnji datum je početak jednog strašnog zločina koji je učinjen prema jednoj maloj državi i narodu koji se trudio i borio za svoju slobodu, za opstanak svog naroda.

Ono što mi je posebno drago i u današnjem izlaganju kolega narodnih poslanika jeste to što taj čin nazivamo pravim imenom. To je agresija. To je zločin. Nije nikakva vojna intervencija, kako su žuti tajkuni dok su bili na vlasti govorili o tome i trudili se da ta tema bude tabu među našim građanima. Ona više nije tabu tema, već je tema o kojoj se otvoreno govori, o kojoj se diskutuje i zbog naših budućih pokolenja ne smemo nikada da zaboraviti šta se tada desilo i narednih 78 dana, kroz kakve smo nažalost probleme prolazili, koji su zločini činjeni.

Ja sam tada bio dečak, četvrti razred osnovne škole i sećam se odlično tog dana, s obzirom da je moj mlađi brat bio na ekskurziji u Bukovičkoj banji u blizini mesta gde su i prve bombe pale.

Večna slava i hvala svima onima koji su dali živote u odbranu slobode naše države i drago mi je da se mi danas sećamo i heroja koji su ne samo branili vazdušni prostor, već su branili teritoriju naše zemlje. Sećamo se i onih heroja sa Košara koji su sprečili invaziju trupa iz susedne države boreći se sa jedne strane protiv terorista koji su bili na teritoriji AP, a sa druge strane van granica naše države. Nikada ih ne smemo zaboraviti. Uvek treba da pričamo o njima i drago mi je da danas o tome i govorimo.

Ono što je karakteristika tog perioda jeste da smo pokazali jednu našu osobinu o kojoj često pričamo, a to je taj srpski inat, o kome ste i vi, uvaženi ministre, govorili. Mi smo tada tih 78 dana prkosili NATO agresorima. Izlazili smo na ulice, branili smo naše mostove, branili smo naše objekte i njihov plan da u nedelju dana prosto sruše moral naše vojske, da umanje njenu borbenu opremljenosti i da slome otpor našeg naroda nisu uspeli.

Ono što je jako bitno da kažem je da mi u današnje vreme taj inat i dalje pokazujemo. Inat su upravo ovi rezultat, ekonomski rezultati o kojima smo govorili juče i o kojima smo govorili prethodnih dana i o kojima govorimo danas, ali i o kojima ćemo govoriti u budućnosti, a sve zahvaljujući politici koju sprovodi predsednik Aleksandar Vučić, koju sprovodi premijerka Ana Brnabić i vi kao deo njihovog tima, a to je da podižemo infrastrukturu naše države, podižemo privredu, rast zaposlenosti naših građana i da radimo na tome da mladi ljudi ostaju u Srbiji, da tu žive i tu rade.

Tako da pored 320 kilometara autoputeva koje smo uradili, pored renoviranja železničke infrastrukture, gde ćemo je značajno unapredi, jedan od važnih segmenata za razvoj privrede je svakako avio saobraćaj i ta infrastruktura o kojoj danas govorimo.

Uvaženi ministar i moje kolege su napomenuli koji su to rezultati, ja bih voleo čisto da ponovimo i zbog javnosti. Dok su žuti tajkuni Aerodrom „Nikola Tesla“, koji je inače, podsetiću, u njihovo vreme bio jedini funkcionalni aerodrom, „Konstantin Veliki“ je u stvari samo bio aerodrom koji se nalazio na geografskim kartama i možda neko ko je bio u Nišu da je znao za njega, mahom su im služili za odlazak na egzotične destinacije poput Maldiva, Mauricijusa, Hong Konga, Švajcarske, neki su išli turistički da letuju, neki su ušli poslovno da otvaraju svoje račune, da tamo novac koji su pre toga opljačkali od strane građana Republike Srbije polože na račune i da naravno taj novac obrću kako bi se oni dok obavljaju javne funkcije mogli da bogate i da sebi stvaraju budućnost ne mareći za budućnost dece Srbije. Ono što je bilo njima bitno to je bio taj krug dvojke, njihovi saradnici da svoje lične ciljeve zadovolje.

Dolaskom SNS na vlast uložena su značajna sredstva u razvoj avio-industrije, pričam o JAT kompaniji. Nažalost, u vreme njihove vlasti mi smo imali ovakve tekstove koje smo mogli da vidimo. Evo, konkretno, ovde piše – JAT prikovan za zemlju. To je bio njihov rezultat rada njihove politike. Oni su uspeli šestu najstariju kompaniju u Evropi, koja je postojala od 1927. godine, da prikuju za zemlju, da njihovu flotu smanje, kao što je uvaženi kolega Kebara rekao, na šest aviona koji su mogli da lete, od ogromne flote koja je postojala, da rasprodaju avione. Ali, nije im to bilo dovoljno. Oni su 2005. godine rasparčali to preduzeće na još manja preduzeća i time onemogućili da „JAT Ervajz“ koji je tada poslovao i radio uopšte može da radi, zato što su postojali sporovi između samih firmi oko finansiranja i održavanja samih aviona.

Dolaskom na vlast SNS taj problem se rešava. Danas imamo „Er Srbiju“ kao jednu uspešnu kompaniju, koja ima zaista veliku flotu, o kojoj je kolega Kebara i govorio, koja ima sada 40 destinacija na kojima putuju njihovi avioni i za vreme svog poslovanja oni su uspeli da udvostruče broj putnika koje su prevezli.

Takođe, značaj poslovanja same ove kompanije videli smo i u periodu ove pandemije, kada su njihovi avioni, njihovi piloti bili ti koji su odlazili po jako važnu pomoć, setimo se, u Kinu i u druge prijateljske zemlje koje su nam slale pomoć kako bismo se uspešno borili protiv korona virusa, ali su takođe bili i na usluzi našim građanima koji su se nalazili u Parizu, Pragu, Bratislavi i na drugim destinacijama da idu po njih kako bi ih vratili kući i da mogu to vreme da provedu kod kuće, gde imaju mnogo bolje uslove za život i da se bore protiv korona virusa.

Kada je u pitanju aerodrom „Nikola Tesla“, ono što ja želim da kažem je da se u periodu od 2013. do 2019. godine broj putnika povećao za 74%, a transport robe za 140%. Inače, aerodrom je danas pod koncesijom, kao što je uvaženi ministar rekao. To je bila jedna jako mudra i odlično tempirana odluka koja je donesena, zato što ćemo, zahvaljujući ovoj koncesiji, imati dovoljno sredstava koja ćemo moći da uložimo u dalji razvoj avio-saobraćaja, u razvoj infrastrukture, u razvoj železnice, otvaranje novih radnih mesta, a sa druge strane koncesionar je taj koji će omogućiti da se aerodrom „Nikola Tesla“ i dalje razvija, da primeni svoju uspešnu poslovnu koncepciju koju koristi na svojim drugim aerodromima, i na aerodrom „Nikola Tesla“ koji će postati važni regionalni centar kada je u pitanju avio-saobraćaj.

Inače, govorimo i o aerodromu „Konstantin Veliki“ u Nišu. Kao što sam rekao, taj aerodrom je u vreme žutih tajkuna bio samo jedna lokacija koju smo mogli da nađemo na geografskim mapama i ništa više. Ona danas postaje jedan novi regionalni aerodrom koji se razvija, u kome su uložena ogromna sredstva i danas se inače javno preduzeće „Aerodromi Srbije“ nalazi sa sedištem u gradu Nišu, koje ima strateški cilj da dalje razvija sam naš avio-saobraćaj, aerodrome po Srbiji i ono što mi je drago, da je gospodin ministar najavio da će tu biti novih ulaganja, novih investicija, obnavljanje same zgrade aerodroma „Konstantin Veliki“ koji će zapravo služiti svima nama na ponos i koji će biti jedan važan segment u daljem razvoju ekonomije tog dela Srbije koji se nalazi oko Niša, odnosno južne, istočne i centralne Srbije.

Takođe mi je drago da je spomenut aerodrom „Rosulje“. Inače, svi znate da ja dolazim iz Kruševca i aerodrom „Rosulje“ je jedan jako važan projekat i za razvoj same privrede grada Kruševca. Inače, napomenuću, zbog javnosti, da je javno preduzeće aerodrom „Rosulje“ formirano 1995. godine i da, nažalost, i za vreme žutih tajkuna je samo služio za uhljebljavanje njihovih partijskih kadrova i ništa više. Znači, to preduzeće je imalo tri radna mesta. Nisu se trudili da ono što je cilj tog preduzeća, to izmeštanje sportskog aerodroma koji se nalazio u Kruševcu, na lokaciji Rosulje koje se nalazi u selu Parunovac, nisu uspeli da sprovedu kako treba. Uslovi su se stvorili tek 2016. godine, odnosno nakon dolaska gospodina Bratislava Gašića kao gradonačelnika Kruševca, koji je tu ideju ponovo pokrenuo, gde je završen postupak eksproprijacije zemljišta na lokaciji gde je predviđen sam aerodrom i 2017. godine kreću intenzivne investicije i ulaganja u opremanje same površine, tako da novine više nisu mogle da pišu da je, eto, aerodrom „Rosulje“ postao neki pašnjak ili neka livada na kojoj treba da se nađe neki aerodrom. Ne. Tu imamo sada izgrađen hangar, imamo urađenu infrastrukturu, imamo uređene protivpožarne sisteme.

Ono što je jako bitno, gospodin ministar, prilikom posete Kruševcu, sa gradonačelnikom je dogovorio nove investicije, 300 miliona dinara, koji će se uložiti u izgradnju poletno sletne piste, čime ne samo da će aerodrom biti sportskog karaktera, već je i sam cilj tog aerodroma da pomogne daljem razvoju privrede u Kruševcu, odnosno kao jedan novi vid i transporta robe koja se proizvodi u Kruševcu. Napomenuću da zahvaljujući Aleksandru Vučiću, zahvaljujući SNS, Kruševac je vratio taj svoj status industrijskog grada i danas tu imate „Henkel“, koji posluje i proširuje kapacitete, „Kuper tajres“ odnosno „Gudjir“ koji je sada preuzeo tu kompaniju, imate „Valvolajn“ koji posluje, imate ponovo obnovljenu proizvodnju u „14. oktobru“, hemijsku industriju „Župa“ i veliki broj sitnih preduzetnika koji se razvijaju zato što su stimulisani politikom koju Aleksandar Vučić vodi za razvoj preduzetništva i za razvoj biznisa.

Realizacija ovog projekta je jako važna i za građane Kruševca, ali i za sam region i za dalji razvoj same industrije. Siguran sam da ćemo na tom putu uspeti i da ćemo ovaj projekat koji je, kao što sam rekao, pokrenut još 1995. godine, uspešno realizovati kao jedan primer dobre prakse i realizacije same politike koju sprovodimo. Pored toga, kolege su govorile i o aerodromu „Moravi“, koji je jako važan.

Siguran sam da se tu neće stati. Apsolutno, u narednom periodu, sa strategijom razvoja privrede, umerenog regionalnog razvoja Republike, naći će se i nove lokacije gde postoji ekonomska isplativost za izgradnju ovakve infrastrukture koja će pomoći i razvoju turističkih potencijala, ali i razvoj same privrede.

Inače, sam Sporazum koji se nalazi ovde pred nama je jako bitan upravo u tom segmentu gde ćemo učiniti naš avio-saobraćaj znatno konkurentnijim u samom regionu. Zapravo, kao što je i rečeno, kad govorimo o usklađenosti sa evropskim propisima, avio-saobraćaj, odnosno taj segment, je jedan koji je najviše usklađen sa evropskim propisima, evropskim standardima i usvajanje ovog sporazuma, odnosno Predloga zakona koji je pred nama, pomoći će da idemo ukorak sa tim principom, da i taj segment i dalje pokrivamo i da sebi obezbedimo jednu dobru startnu poziciju i tržišnu borbu za razvoj ne samo „Er Srbije“ već i drugih kompanija koje u Srbiji posluju a koje su privatnog karaktera, ali i potpunu upotrebljenost naših kapaciteta, naših aerodroma i dalji razvoj naše ekonomije.

U danu za glasanje svakako ćemo, zajedno sa kolegama iz poslaničke grupe „Aleksandar Vučić - Za našu decu“, ali siguran sam da će i ostale uvažene kolege narodni poslanici, podržati ovaj sporazum, jer je ovo važan segment za dalju borbu i za dalji razvoj naše ekonomije, naše države i prosto za dalju uspešnu borbu za budućnost naše dece. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Preostalo vreme za poslaničku grupu je 36 minuta.

Reč ima prof. dr Marko Atlagić.