Hvala vam.
Zaista nema potrebe da se nervirate i da se raspravljamo na taj način, čini mi se i da sam ja i da su moji ministri u Vladi potpuno jasno rekli neke stvari. Možemo mi da pričamo Amerika, Kina, sudbina sveta, nego da pričamo mi o zajednici srpskih opština.
Dakle, da ne vodimo mi baš neki veliki politike, da mi pričamo o tome kako zapadani Balkan može da bude region prosperiteta, mira, saradnje i kao što znate, ja pričam sa Prištinom kad god mi se ukaže prilika. Volela bih da je to češće. Nemamo naročitog sagovornika u Priština. Da mogu da pričam svaki dan, a volela bih pričam svaki dan zato što bi onda mogli da nađemo neko rešenje nego ima tamo političkih lidera u Prištini koji kažu da im je razgovor sa Beogradom šesti ili sedmi prioritet. Pa, tako da mi evo sedimo, čekamo, a nama nije, nama je jedan od prvih prioriteta. Mi mislimo da je mir i stabilnost, bezbednost, zaštita života ljudi, dovođenje investitora, podrška privrede, otvaranje radnih mesta, za šta je sve preduslov taj dijalog, da je to najvažnija stvar u ovom trenutku.
Tako da, evo, gospodine Kamberi, volela bih ja da pričam sa Prištinom, nego Priština neće da učestvuje u tom dijalogu, nije joj važan. Toliko je važno kako žive građani na Kosovu i Metohiji. Vi pričate, gospodine, poštovani narodni poslaniče o jeziku mržnje i apropo jezika mržnje pominjete Marka Đurića. Jezik mržnje čoveka koji je bio otet u Kosovskoj Mitrovici, koga su tukli i mučili, koga su vezali, pa fotografisali da bi se hvalili kao zveri sa mladim političarem iz Beograda koga je njih desetorica uhvatilo, vezalo, tuklo, vuklo za kravatu kao da smo u 14 ili 15 veku.
Vi pričate o jeziku mržnje, pa, gde je Priština od jezika mržnje. Pa, jezik mržnje je za Prištinu civilizacijsko dostignuće. Vi ste još na mučenju, otmicama, ubijanju, pa, gde smo mi do jezika mržnje.
Marko Đurić je to najbolje osetio na svojoj koži. Hoćete da vas podsetim slike kada su ga izveli i paradirali ulicama Prištine, vukući ga za kravatu kao psa. Jel, to ta Priština, jel, su to ti dobrosusedski odnosi? Jel, to, nije provokacija. Jezik mržnje.
Mi pričamo ovde o lingvistici sa ljudima koji odu, ubiju decu na kupanju i nikad niko ne odgovara. Niko, nikad nije odgovarao za decu koju su pobili na kupanju. Za uništene crkve, manastire, ubijane, proterivane porodice 2004. godine, niko nikada nije odgovarao.
Nisu tada Albanci na KiM uništili samo srpsku kulturnu baštinu, nego i svetsku kulturnu baštinu pod zaštitom UNESK-a, kao što je ISIS uništavao hramove u Palmiri, što su tada UN proglasile za zločin protiv čovečnosti. Tako su Albanci 2004. godine uništavali svetsku kulturnu baštinu na KiM. Niko reč jednu nikada nije rekao. Niko nikada za to nije odgovarao.
Mi smo okrenuli drugi obraz u razgovoru, dijalogu sa Prištinom samo da bi bio mir, samo da bi imali drugačiju budućnost, i vi pričate o jeziku mržnje. Ni za jedan jedini zločin protiv srpskog naroda, pa, makar srpske dece, niko nikada tamo nije odgovarao. Ni u tim tzv. kosovskim institucijama ni u UNMIK, ni u Euleksu, ni u međunarodnim institucija, koje su tamo bile i te 2004. godine, da čuvaju ljude, bezbednost, mir na tom području.
Kada pričate o stereotipima prema Albancima, zaista, ja nemam nikakve stereotipe prema Albancima, ja nemam stereotipe ni prema jednom ljudskom biću, nekom narodu, ili nekoj veri.
Imam prijatelje na sve strane, kao što postoje ljude svih vera i nacionalnosti koje ne cenim. Ne delim ljude po tome da li je neko Srbin, ili Albanac, nego po tome koliko je kvalitetan čovek. Na primer o tome koliko stoji iza datih obećanja, koliko stoji iza svog potpisa, da li je čovek ili nije, po tome.
Dakle, političare u Prištini, određene, ne cenimo ama, baš ni malo. Ne cenim ih zato što nešto pregovaraju, potpišu, i onda misle da svi ostali mogu da budu budale koje ne vide da neće da ispune ono što su potpisali. Čemu onda gubljenje vremena?
Mogli ste odmah da kažete da neće da pričate, da za vas nikakav dijalog nema nikakvu važnost, da to što dogovorimo, potpišemo, nikada neće sa jedne strane biti ispunjeno. Ali, znate, problem u tome je što je na tom Sporazumu i potpis EU, što oni moraju, na kraju dana da obezbede da se Briselski sporazum u potpunosti implementira.
Vraćam se na početak, poštovani narodni poslaniče, Zajednica srpskih opština, mislila sam, pošto vam je toliko u interesu, kako kažete, dobrosusedski odnosi, saradnja među narodima, pomirenje, drugačija budućnost, u tom smislu sam mislila kao molbu da pričate sa političarima iz Prištine, da kažete – ljudi, fer je, ljudski je, da kad se nešto potpiše da se to onda i ispuni. Ja ću to, naravno, kao što uvek i govorim reći na svakom mestu kada mi se pruži prilika, sa Prištinom sešću sa bilo kim iz Prištine kad god treba da razgovaramo o bilo čemu, samo da bi bio mir.
Ali, to je Srbija, a u Prištini, nažalost, čujem da sagovornika nemamo. To ja čujem od gospodina Kurtija, i to me i plaši i zbog toga sam tužna, i žao mi je, zato što ne mogu da verujem da ne vidi da je jedini način, pa da, i na teritoriji KiM i da svima nama bude bolje, dijalog sa Beogradom.
Ali, mi smo tu, ali nemojte govoriti o jeziku mržnje, posebno nemojte da stavljate Marka Đurića u istu rečenicu sa tim da je jezik mržnje čoveka koji je jedini čovek, verovatno, u celom, čitavom 20. veku u Evropi, koji je kao pas bio vođen ulicama jednog grada, samo zato da vi pokažete, odnosno da vaši politički lideri, u Prištini pokažu, jel te, koliko su jaki, ali pokazali su time i koliko su civilizovani. Hvala.