Zahvaljujem.

Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Socijaldemokratske partije Srbije, Sanja Jefić Branković.

Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi gospodine Milojeviću, mi danas razgovaramo o Predlogu odluke za izbor predsednika najvišeg suda u našoj zemlji, odnosno predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Tendenciozno kažem predsednik iako se radi o pripadnici ženskog pola, kako ne bih prejudicirala prerano donošenje zaključaka.

Za početak mogu reći da kao društvo možemo biti zadovoljni situacijom, odnosno načinom na koji se rodna ravnopravnost sprovodi u našoj zemlji. Tu mislim na činjenicu da se pripadnici manje zastupljenog pola nalaze na nekim veoma važnim i odgovornim funkcijama, ne samo u okviru izvršne, već i u okviru zakonodavne, sada vidimo i u okviru sudske vlasti u Republici Srbiji.

Vrhovni kasacioni sud je najviši sud u Republici Srbiji. On je počeo sa radom 2010. godine i trenutno ima 41 postupajućeg sudiju. Njegov zadatak, pre svega, jeste da koordinira, kontroliše i da usaglašava rad svih sudova na nivou naše zemlje. Složićete se da to nije ni malo jednostavan zadatak, jer se, između ostalog, od njega očekuje da se bavi brojnim pitanjima koja kao takva jesu vrlo kompleksna, odnosno složena.

Tu mislim na obezbeđenje jednake pravne zaštite svih građana u Republici Srbiji, pre svega sprovođenjem zakonitih postupaka, zatim organizacija rešavanja predmeta, u skladu sa načelima pravičnosti postupka u razumnom roku i sve to uz poštovanje ljudskih i manjinskih prava i osnovnih sloboda svih građana koji žive na teritoriji Republike Srbije.

Osim toga, dobro pravosuđe zavisi od delotvornog upravljanja, ali i od kvalitetnog i racionalnog korišćenja resursa kojima pravosudni sistem u jednoj zemlji raspolaže.

Dakle, vidimo da se ovde radi o jednoj uzročno-posredničinoj vezi između svega onoga što Vrhovni kasacioni sud sa jedne strane radi, i svih sudova sa druge strane. On se mora posmatrati isključivo na ovaj način, odnosno svako drugačije shvatanje bilo bi pogrešno.

Vrlo često se u javnosti pominje da je pravosuđe sinonim za sudove. Naprotiv. Pravosudni sistem ima jedno potpuno šire značenje i ono obuhvata niz institucija koje svaka u okviru svojih ingerencija može doprineti stvaranju jedne uobičajene, odnosno jedne jedinstvene slike o stanju pravosuđa u jednoj zemlji.

Isto tako, moram da pomenem da sudovi nisu ni generatori mnogih društvenih problema koje mi imamo, iako se tako ponekad čini. Ako posmatramo kvalitet pravde kroz način postupanja sudija, ja moram da izdvojim da ona zavisi od niza faktora.

Jedan od njih su kvalitetno zakonodavna rešenja koja moraju biti usaglašena sa međunarodnim standardima, zatim dobre obuke nosilaca sudske vlasti koja podrazumeva i njihovo permanentno usavršavanje, odgovarajuća teritorijalna organizacija sudova, što znači da moraju biti adekvatno podeljeni u smislu njihove stvarne nadležnosti i na kraju, obezbeđenjem adekvatnog broja sudija i sudijskog osoblja kako bi sav taj posao mogao i da se kvalitetno iznese.

Započeta sudska reforma, odnosno reforma sudske vlasti nije moguća samo uz izmene Ustava. Tačno je, Ustav predstavlja i početnu i krajnju fazu, odnosno segment uređenja jednog pravosudnog sistema, ali mislim da mi kao društvo moramo stvoriti jedan ambijent u kome će se položaj sudske vlasti posmatrati na jedan nezavisan način u smislu da ne sme zavisiti ni od kog drugog organa vlasti koje u zemlji imamo, ali samo u onoj meri i onom obimu koji je neophodan da bi mu se ta nezavisnost i samostalnost obezbedila.

Pomenuću i to da Vrhovni kasacioni sud ima priliv od preko 15.000 predmeta godišnje, odnosno da otprilike 15.000 predmeta godišnje završi pred ovim sudom, od čega su krivičari znatno manje opterećeni u odnosu na građansku materiju, što je i logično ako uzmemo u obzir da ona obuhvata i radno pravo i privrednu materiju. To jeste ogromno opterećenje za sam Vrhovni kasacioni sud.

Mi tu ne smemo zaboraviti da, osim ovih predmeta po kojima Vrhovni kasacioni mora da postupa, on ima i neke druge obaveze izvan suđenja, a koje u krajnjoj liniji utiču na celokupno sudstvo, suđenje i sudove na nivou cele zemlje. On se mora baviti ujednačavanjem sudske prakse kako bi sprečio, odnosno otklonio nejednako postupanje sudija u istim ili sličnim predmetima. Zatim, mora se baviti zauzimanjem jedinstvenih stavova oko spornih pitanja koja još uvek izazivaju nedoumice, pa zatim ponovo stvaraju neujednačenu sudsku praksu. Zatim, Vrhovni kasacioni sud mora aktivno učestvovati u samom procesu donošenja zakona. Tu mislim na davanje određenih predloga kako bi se stvorile, odnosno kako bi u zakone ušle pravne norme koje bi bile primenljive i koje bi kasnije mogle da otklone potencijalne probleme u funkcionisanju pravosuđa.

Dakle, vidimo da se ovde radi o jednom veoma širokom spektru međusobno povezanih pitanja koja samo u jednoj zajedničkoj sinergiji mogu dati odgovarajuće evekte.

One se velikim delom već rešavaju na sednicama građanskog odeljenja koje se održavaju jednom mesečno u okviru Vrhovnog kasacionog suda i oni jesu primer dobre prakse, jer predstavljaju neku vrstu usavršavanja, razmenom mišljenja i to jeste u suštini zadatak Vrhovnog kasacionog suda.

Pomenuću i to da su napori Vrhovnog kasacionog suda na ujednačavanju sudske prakse pohvaljeni od strane Evropskog suda za ljudska prava. Recimo, stav Vrhovnog kasacionog suda o konverziji kredita koji su uzeti u švajcarskim francima, poslužio je kao inspiracija za donošenje zakona. Kao takav on jeste pravičan iz mnogo razloga. Najpre, pomirio je suprotstavljene interese, održao je zaključene ugovore na snazi, olakšao je položaj dužnika, otklonio je eventualnu, krizu bankarskog sistema koja je mogla nastupiti u tom slučaju i, na kraju, potencijalno je smanjio broj sudskih predmeta koji su mogli znatno usporiti rad sudova, koji su i onako do tada bili dovoljno opterećeni.

Navešću primer Slovenije koja je upravo po modelu, odnosno stavu Vrhovnog kasacionog suda po ovom pitanju donela svoj zakon o konverziji i to jeste pohvalno, odnosno pokazuje da je, kada je reč o ovom pitanju, Vrhovni kasacioni sud zaista uložio napore da se ovim pitanjem ozbiljno i pozabavi.

Gospodine Milojeviću, vi ste pre nekih mesec dana, ukoliko se ne varam, među prioritetne aktivnosti Vrhovnog kasacionog suda naveli rešavanje starih predmeta i u tom smislu izneli svoj predlog jedinstvenog programa rešavanja starih predmeta u Srbiji za period od 2021 - 2025. godine. Mislim da je važno da o tome govorimo sve češće i sve glasnije kako bismo razumeli značaj rešavanja ovih predmeta, jer jedino na taj način možemo sumirati realan rad sudova u ovom trenutku, a koji bi bili rasterećeni tih starih predmeta koje nosimo godinama unazad.

Tako je Vrhovni kasacioni sud, uz podršku EU, kroz projekat izvršio analizu rešavanja starih predmeta prema izmenjenom jedinstvenom programu za period 2016 - 2020. godine. Nakon toga, izvršena je sveobuhvatna analiza onoga što je urađeno po pitanju starih predmeta za period od 2012. do 2020. godine i ja moram da kažem naglas da rezultati nisu bili pohvalni, odnosno oni ukazuju da nije ispunjen program koji je predviđen strateškim dokumentima Vrhovnog kasacionog suda.

Tu ne bih odsustvo rezultata povezivala sa radom sudija i sudova. Naprotiv, ne smemo ih posmatrati subjektivno i za to postoje verovatno mnogi objektivni razlozi koje moramo sumirati i sagledati da bismo znali da pronađemo uzrok neispunjenja onih planova koji je strateškim dokumentima Vrhovni kasacioni sud odredio. Tu mislim na preopterećenje beogradskih sudova i sudova u sedištima apelacije, odnosno na manje opterećene sudove. Zatim mislim na neočekivani priliv novih predmeta,zbog čega je u

sudski sistem u tom periodu ušlo preko dva miliona novih predmeta koji nisu ni planirani ni obuhvaćeni ovim strateškim dokumentom.

Mogu reći da jedan od razloga za to može biti i nepopunjavanje slobodnih sudskih mesta, kojih je u zadnje četiri godine otprilike bilo 400 na godišnjem nivou. Taj trend se u poslednjih godinu, dve znatno poboljšao u smislu da se zaista vodi računa o tome da se slobodna, odnosno upražnjena sudijska mesta popunjavaju kako bi se posao mogao što pre završiti.

Na kraju, ne manje važna jeste situacija oko vanrednog stanja i pandemije virusa Kovid, koja je u velikoj meri smanjila efikasnost, odnosno usporila trend smanjenja ovih starih predmeta.

Sudski sistem se jeste stabilizovao u tom smislu 2018. i 2019. godine, ali još uvek treba raditi na tome se preispitaju razlozi postojanja starih predmeta, pre svega u građanskoj materiji, što nije slučaj i sa krivičarima, da se popune, odnosno da se dopune pojedinačni programi njihovog rešavanja, jer ćemo jedino na taj način, aktivnošću samih predsednika sudova moći da pronađemo uzrok, a samim tim i rešenje ovog problema.

Vi ćete se složiti sa mnom da formiranje timova za praćenje rešavanja starih predmeta u sudovima, takođe, nisu dali očekivane rezultate, a razlog za to je možda bio što oni nisu bili dovoljno produktivno iskorišćeni, što možda mehanizam za njihovu kontrolu u smislu izveštavanja, obaveze redovnog sastajanja i ostalih sitnih segmenata koji u krajnjoj liniji mogu imati krucijalni značaj za smanjenje predmet.

Osim toga, prema zaključku radne grupe koja je trebalo da prati rešavanje, odnosno sprovođenje tog jedinstvenog programa, ideja je bila da se stari predmeti dodeljuju isključivo iskusnim sudijama. Praksa je pokazivala da u pojedinim sudovima te iste predmete rešavaju mlađe sudije koji su ili nedovoljno iskusni ili, prosto, nisu toliko u materiji da bi se njom mogli ozbiljno baviti.

Na kraju, kandidatkinja za predsednika Vrhovnog kasacionog suda gospođa Vasović je u svom programu unapređenje rada sudova kao neki od osnovnih ciljeva navela niz stvari. Ja ću pokušati da ih sumiram na jedan jednostavan način.

To podrazumeva ujednačavanje sudske prakse, o kojoj sam malopre govorila, zatim unapređenje stručnosti pravosuđa kroz usavršavanje rada samih sudija, unapređenje transparentnosti i dostupnosti samog pravosuđa i, na kraju, institucionalno jačanje sudske vlasti i jačanje saradnje sa ostalim institucijama koje zajedno čine jedan pravosudni sistem.

Priznaćete da jedan ovakav plan jeste prilično ambiciozan, ali, kao što je Gete govorio, svaka smela ideja u početku izgleda kao ludost i zato, nesumnjajući u dobre namere kandidatkinje, kao i spremnost da se navedenim pitanjima zaista ozbiljno i pozabavi, Socijaldemokratska partija Srbije Rasima Ljajića će u danu kada se bude odlučivalo o njenom izboru podržati vaš predlog. Hvala.

Zahvaljujem, koleginice.
Reč ima ovlašćeni predstavnik Socijalističke partije Srbije, narodni poslanik Toma Fila.
Izvolite.

Uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, dobar deo onoga što sam hteo da govorim izgovorila je prethodna govornica i ja je podržavam i ne mislim da ako pet puta izgovorim jednu istinu, da više vredi nego kada se jednom kaže.

Znači, ovo što ste vi izgovorili je apsolutno dobro. Posebno želim da pozdravim bivšeg predsednika Vrhovnog kasacionog suda Dragomira Milovića, jer sam imao i čast da branim pred njegovim većem. On je vrsni krivičar i dobro će razumeti ono što ću ja da kažem.

Ono što je najbitnije da kažem jeste da će u danu za glasanje poslanici Socijalističke partije Srbije podržati za predsednika Vrhovnog kasacionog suda Jasminu Vasović.

Video sam biografiju, video sam sve što je potrebno. Ne smeta mi što je jedina predložena. To ne znači da je odsustvo demokratije. Možda bi se drugi i uplašili kada vide takvog kandidata. Advokatska komora i komore nemaju ništa protiv. Prema tome, mi smo svi u Socijalističkoj partiji za.

Ono što hoću da iskoristim deo ovog vremena koji imam jeste za razgovor o pravosuđu, a taj razgovor nikad nije dovoljan. Generacije su učile na Pravnom fakultetu, kojoj ja pripadam, jednu maksimu da je Bog na nebu, a sud na zemlji. To je ideal pravosuđa koji je i moja generacija, kao i prethodne, pokušala da dostigne, ali nismo. Nadam se da ćete vi mlađi možda da dostignete. Želeo bih da dostignete taj nivo pravosuđa koji će biti – Bog na nebu, a sud na zemlji.

Da bi se to postiglo, sud mora biti nezavisan. Kad kažem sud, to podrazumeva i tužilaštvo i advokaturu. Ali, sud je ključ priče. Da bi sudije bile nezavisne, moraju dobro plaćene.

Znate, ja jako dugo trajem, skoro 60 godina sam advokat, od 1965. godine. Bio sam prisutan, kada sam počinjao, bilo je dve žene sudije u Okružnom sudu u Beogradu, sada ima dva-tri muškarca. Nije to zbog ravnopravnosti polova, da smo mi to hteli, nego je došlo do katastrofe u platama sudija i nastalo je bežanje muškaraca iz suda. Mnogi su otišli u advokaturu, mnogi su uspeli u advokaturi i jedan od njih, Novak, koga zna i predsednik, neću reći prezime, nije ni zgodno, mi je rekao, posle pet-šest meseci advokature - prvi put sa ženom ulazimo u samoposlugu a da ne moram da gledam cene.

Plate sudija treba da budu takve, da i oni ne moraju da gledaju cene, ako hoćete nezavisno pravosuđe. Jer, tada možemo očekivati od suda da sude po Ustavu, zakonu, međunarodnim ugovorima itd, a ne da sude kao što je u zakonu cara Dušana, kraj bio, da sudije sude po zakonu a ne po strahu.

Kakvo mi pravosuđe u stvari želimo? Ja ću vam opet dati primer. Evo, ovde je sada aktuelna „Porodica“, priča se o Miloševiću, priča se kako je bilo i šta je bilo. Ja ću vam reći, pošto sam bio akter, prisutan i branilac Slobodana Miloševića. Ja ću vam ispričati i ono što je divno za sud u tom postupku, a što je loše za tužilaštvo.

Dana 31. 3. 2001. godine, bila je subota, Slobodan Milošević je sa mnom otišao u CZ, u kolima su bili istražni sudija Goran Čovlina. Saslušan je Slobodan Milošević. Na isti taj dan kada je hapšen, 31. marta, podnet je zahtev okružnog tužioca za određivanje pritvora, zahtev za sprovođenje istrage i predlog za određivanje pritvora. To je uradio Goran Čovlina, kao istražni sudija, i tada je postupak protiv Slobodana Miloševića ušao tamo gde i treba da bude, u zakonit tok, tamo gde rukovodi sud, sudije. To znači da pre 31-og nije postojao zahtev ovlašćenog tužioca, a prema tome nije postojao ni istražni sudija, jer ne može da bude istražni sudija pre tužioca.

I onda vas pitam – a šta je to bilo u petak, kad se pucalo, kad su ljudi u mantilima, ne u uniformi, u mantilima sa dugačkim cevima pucali na ove koji su obezbeđivali vilu i bivšeg predsednika, bili ranjeni, itd? Šta je onda to bilo? Pravno nije. Onda je bilo nešto nepravno, a to nepravno se zove banditizam. Sada se zove terorizam, to je novi izraz.

Znači, onda je valjda trebalo da pošto utvrdimo da pravnog ničeg nije moglo da bude, 30. marta tužilaštvo ispita ko je to bio na toj ogradi, ko je to pucao, ko je ranio policajca, šta je to bilo uopšte, ko su ti ljudi? Međutim, tužilaštvo ne tada nego ni dan danas ne zna. Evo, ovaj Legija javlja iz zatvora, koliko mu je verovati, da to nisu bili Surčinci nego njegovi iz JSO, a to znači da je policija, državna policija. Jedan političar koji je do skoro sedeo ovde u klupi tvrdi da mu je Dušan Spasojević rekao da su oni oštećeni za pet miliona, koliko bi dobili da su ugrabili Miloševića i odveli ga u Tuzlu. Kome verovati, ne znam?

Jedno je sigurno, da nikakav zahtev tužilaštva 30. marta nije postojao. Znači, to su bili banditi, organizovani od države ili na svoju ruku, sve jedno je. Ja govorim pravno. Mi smo podelili uloge ovde, koleginica i ja, Dubravka i ja govorimo o pravu, drugi govore, evo, koleginica o muzici, ima i o medicini i o svemu ostalom. Dakle, ja ću pravno da govorim, ne politički, to me ne interesuje. Nije me interesovala politika kad sam bio mlad, a ne interesuje me ni sada.

Donošenjem rešenja o pritvoru i istrazi, koja se odnosila, a rešenje o istrazi se odnosilo na carinu, da je Milošević oštetio Saveznu carinu tako što pare iz Republičke carine nije slao u državnu carinu. To je ostalo do odlaska u Hag. Kasnije je proširena istraga, kada je već bio u Hagu. Dakle, da nije tužno, bilo bi smešno da

bivši predsednik Republike treba da ide u zatvor zbog carine, a pri tom drugi optuženi, koji su bili, Zebić itd, su svi kod kuće. Bilo je jasno i ja sam mu rekao da su mu te garancije za tu noć.

Sad slušam razne, one čemerne članove Vlade koji su inženjeri, ne znam šta su i govore kako je jedan pravnik, kao Toma Fila, mogao da poveruje tom aneksu na koji je udaren državni pečat Vlade Srbije i potpisao Zoran Đinđić, onaj glasnik Čeda u njegovo ime. Kako sam mogao da poverujem? Nisam poverovao. Poverovao je Milošević, jer je verovao, sad nije važno kojima, kojima je obećao Zoran Đinđić da ga neće izdati, izručiti u Hag.

Znate, kada vam neko nešto priča tako, onda pomislite da li su oni zaboravili da su 31. marta do ponoći morali da izruče Miloševića, da ga uteraju u zatvor, ako su računali da će dobiti to što im je obećano od strane Amerike itd. Da li im je dato? Ne znam, ali su obećali i to je već sad politika i to me ne zanima.

Šta se sad dalje dešava? Vlada te Srbije, ta tzv. Vlada, shvata da nešto nije u redu, da imaju tu zapreku i valjda im je profesor Grubač to objašnjavao, Bog da mu dušu prosti, i donose nekakvu uredbu kojom hoće da ih pošalju, ne samo Miloševića, već navodno i sve druge, u Hag. Šta se sada dešava? Mi advokati Slobodana Miloševića, bilo nas je mnogo, mislim da je Zdenko Tomanović napisao taj zahtev Ustavnom sudu, ja znam da nisam, ili Miša Ognjenović, neko od nas, svi smo potpisali, podnesemo ocenu da uredba nije u skladu sa Ustavom Jugoslavije. Ustavni sud donosi da tačno… Ja uvek želim da vam pokažem papire, da ne pričam napamet

Ustavni sud je stavlja vam snage, a onda 6. novembra kada je već Milošević gore, taj isti Ustavni sud, izvestilac je bio Aranđel Markićević, donosi odluku da je neustavna uredba Savezne Vlade u saradnji sa Haškim tribunalom.

Imamo sada drugu zapreku, ne samo aneks, koji eto ja kakav sam nikakav pravnik mogu da progutam, sada imate i odluku Ustavnog suda da ne može.

Šta se sada dešava? Kao što znate, Centralni zatvor nije hodnik, nije to železnička stanica. Da bi ste otišli u istražni zatvor, mora da bude akt sudije i tako aktom sudije Čavline, Gorana Čavline, istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu, Slobodan Milošević postaje stanovnik ili pritvorenik, bolje rečeno, Centralnog zatvora.

Kada je doneta ta odluka Ustavnog suda, pojure sad za sudijama, jer sud je smestio Slobodana Miloševića u zatvor. Treba sud i da dozvoli da on bude transportovan u Hag.

Zašto sam ovo ispričao? Zato što te sudije su nam potrebne, kao što su bili i predsednik Vrhovnog suda i Okružnog sud i istražni sudija, neću da im kažem imena, zato što da ne pomisle da nešto radim. Oni su svi u opoziciji danas.

Šta sam hteo da kažem? Znači, nijedan sudija nije hteo da potpiše takav jedan protivustavni, nezakoniti i bedni akt ne samo na Vidovdan, nego što uopšte tog dana. Šta rade? Traže nekog službenika u ministarstvu da im to potpiše. Zapamtite svi, vi koji slušate i svi oni koji su bili članovi te Vlade, nije samo zapreka za izručivanje Miloševića u Hag bila garancija Zorana Đinđića, nego i odluka Ustavnog suda Jugoslavije da to ne može i odbijanje sudija da potpišu akt kojim dozvoljavaju da se Slobodan Milošević transferiše u Hag.

Tri prepreke postoje, ali ovi pritisnuti onim što su pritisnuti, to i urade. Zato ja govorim da čestitom sudijama tada, takve nam sudije trebaju, hrabre, nezavisne, a takvi tužioci nam ne trebaju koji će sedeti i trčati u Vladu da čuju šta treba da rade.

Kako je mogao Milošević da izađe iz suda, iz zatvora, bez odluke suda? Pa, sud ga je i smestio u zatvor. Taj koji te smesti, taj može da te i izmesti. Nikada nisam do sada video da je pritvor ukinut odlukom Zorana Đinđića ili sličnog njemu. Nego, sud koji odredi pritvor, taj ti ga i ukine ili Vrhovni sud po žalbi itd.

Sada se pitam, po drugi put, šta tužilaštvo preduzima? Upravnik zatvora daje, predaje Slobodana Miloševića, Čedomiru Jovanoviću koji pravno nije ništa, niko i ništa i koji ga prati u helikopter, a onda dozvoljavaju fotografisanje, slikanje i te slike se pojavljuju u listu „Telegraf“ ili ne znam kako se zvao, što je i uvreda za čoveka i povreda ljudskih prava. Ali, najmanje je ta povreda.

Zato mi moramo da znamo da nam ovakvi ljudi kao taj upravnik zatvora, kao ljudi koji su sačekali njega i pratili, i sada skoro ispade da su ti ljudi sačuvali njega, ko zna šta bi mu se desilo da nije bilo njih… Šta je tužilaštvo uradilo? Jel upravnik zatvora dao? Jel je ovaj učestvovao u tome? Da li je uradilo on nešto? Ništa, samo imate tri sudije kojima, po treći put ponavljam, po treći put govorim, svaka kapa … što kažu Francuzi.

Da završim do kraja, zato je ova inicijativa Vlade Srbije u smislu promene Ustava da bi se ojačao sud i tužilaštvo neophodna. Ako to ne bude u mandatu ove Skupštine, ja vam želim da u idućem mandatu, većina vas će biti tu, ja iz nekih određenih, naročito zbog krštenice neću biti, ali vi ćete biti, da to uradite. Mislim da nije naš posao da biramo predsednika Vrhovnog i ne treba Kasacionog. To su babe i žabe, ali biće verovatno i Vrhovni sud, kako i treba da bude i kako je bio u moje vreme. Moramo da ojačamo to. Imamo pandemiju danas. Danas lekare dižemo u nebesa, ali je sud osnova priče, osnova demokratije, zaštite ljudskih prava. Bez suda nema ništa i ne govorim to kao advokat, nego govorim zato što je to tako.

Što se tiče onih koji pričaju – nije onaj aneks vredeo, i o vama i o nama, slušam ih po televizijama raznoraznim, znate Ajnštajn je jednom rekao – dve stvari su nemerljive, ljudska glupost i vasiona, a za vasionu nije siguran. Hvala lepo. To je sve što sam hteo da vam kažem.

Zahvaljujem gospodine Fila.
Reč ima ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, narodni poslanik Milenko Jovanov.
Izvolite.

Hvala najlepše.

Poštovani gospodine Milojeviću, poštovane kolege, mi smo dobili predlog koji ste vi obrazložili. Dobili smo i biografiju koju ste obrazložili. Ja se na tome neću nešto zadržavati iskreno rečeno. Primetili smo i mi, ne bih ja to nazvao šumovima, ne bih nazvao na način ili definisao na način na koji ste vi to učinili, ali jesmo primetili aktivnosti nekih ljudi iz pravosuđa koji su na dnevnom nivou gosti tajkunskih medija i koji za potrebe jedne političke grupacije okupljene oko najbogatijih ljudi u politici, ne samo u Srbiji nego i šire, Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i ostalih, iznose određene stavove i iznose određene stvari koje u principu nemaju mnogo utemeljenja sa onim što su činjenice, ali verovatno tim gore po same činjenice.

Meni je drago da danas baš govorimo o tome da se gospodin Miodrag Majić oglasio u NIN-u. Ispozirao je na naslovnoj strani. Vidite, imate ovu sliku ovako sa ovim rukama i blagim pogledom ka gore levo, a imate i ovu fotografiju posebno sa prekrštenim rukama, a pogled se negde u daljini gubi dok brine o tome kako će funkcionisati država Srbija.

Za čim žali gospodin Majić, pa ću onda i tome šta je rekao o kandidatkinji o kojoj danas govorimo. Gospodin Majić je pre četiri godine najavio pobunu u pravosuđu koja se na njegovu žalost nije desila i sada lamentira nad tom činjenicom, najgore govoreći o svojim kolegama, gospodine Milojeviću. On o vama govori u prvom delu svog intervjua, pa kaže da ste pristali na nivo činovnika, kaže da ste razočarana i defetistični. Žali se i na narod jer narod želi čvrstu ruku pa mu ništa ne smeta u ovoj zemlji. Žali se na mlade ljude koji su prihvatili poltronstvo, a ne kao on nekakvu borbu ili šta već. Dakle, kriv je narod, krive su mu kolege. Naravno, kriv mu je predsednik Republike koji se provlači kroz svaki odgovor, a kriva mu je i Skupština Srbije jer se moj uvaženi kolega Verolju Arsić u jednoj raspravi drznuo da ga pita o tome zašto štiti silovatelje i da bi on kao poslanik voleo da vidi gospodina Majića ovde, da ga priupita šta on to radi.

Naravno, sudija Majić je skandalizovan, samom idejom da njega neko pozove u Skupštinu da on odgovara. Evo ja mu sada poručujem da niti ćemo ga zvati, niti želimo da ga vidimo. Mi se njega iskreno rečeno gadimo, jer ja ne mogu da nađem drugi izraz za čoveka koji je sudio onako kako je on sudio i obrazlagao presude onako kako ih je on obrazlagao. I posebno mi je drago, što danas na Svetski dan Roma koji želim da čestitam našim sugrađanima i prijateljima Romima, imamo priliku da govorimo o skandaloznoj presudi sudije Majića za koju kaže da niko od nas nije pročitao. Evo je presuda – KŽ 1392/2019 od 10. juna 2019. godine kojom je sudija Majić kao predsednik Veća oslobodio od optužbe optuženog, okrivljenog da je od 20. jula 2017. godine do 24. avgusta 2017. godine počinio krivično delo obljuba sa detetom iz člana 180. stav 2, a u vezi stav 1. KZ.

Pošto želi kolega Majić da se priča o presudi, evo pričaćemo i o presudi. Prvostepeni sud kaže da okrivljeni nije postupao u neotklonjivoj pravnoj zabludi koja isključuje postojanje krivičnog dela i izveo je zaključak da je okrivljeni kao prosečan građanin bio svestan da je stupanje u polne odnose sa detetom zabranjeno, da je pre prvog stupanja u polne odnose sa detetom insistirao na starosnoj dobi oštećene, da je kasnije utvrđena trudnoća kod oštećene, kao i da se stiču sva obeležja krivičnog dela koja mu se stavljaju na teret određena zakonom i tako dalje i tako dalje.

Međutim, tada na scenu stupa upravo sudija Majić. A, ja sam uveren da poštovane dame iz SPS poseban senzibilitet imaju kada su u pitanju devojčice od 13 godina, nad kojima neko vrši obljubu. I da su posebno zainteresovane da iskažu svoj protest zbog toga što osoba koja vrši obljubu nad detetom od 13 godina bude oslobođena zbog neotklonjive pravne zablude, jer je oštećena bila pripadnica Romske nacionalne zajednice. I to poštovane dame stoji u obrazloženju presude sudije Majića.

Polazeći od činjenice da su okrivljeni i oštećena pripadnici Romske nacionalne manjine, Apelacioni sud u Beogradu je najpre okolnosti konkretnog slučaja cenio u sklopu sociološko-kulturoloških osobenosti navedene etničke zajednice u pogledu obrasca bračnih i porodičnih odnosa. Ovo je draga gospodo fašizam, ovo je rasizam. I zato nam se gadi sudija Majić i zato ga nikada nećemo pozvati da sedi ovde sa nama.

Ono što nas zanima, to je da srpsko pravosuđe smogne hrabrosti da sudi onima koji za sebe smatraju da imaju pravo da ne odgovaraju nikome za ono što su radili. Nažalost jedan deo srpskog pravosuđa je saučesnik u maltretiranju političkih protivnika Dragana Đilasa.

Više stotina tužbi je taj giga lopov podneo protiv svakoga ko mu je rekao da je giga lopov, jer kada je krao i otimao od ovoga naroda i ove države niko nije smeo da ga pita šta to radiš, jer je bio vlast, a sada kada treba da odgovara za ono što je radio, niko ne sme da ga pita, jer će da ga tuži. I to je ideja kojom se on vodi kada podnosi više stotina tužbi protiv svojih političkih protivnika. To je taktika nazvana „slap“ ili „slep“u SAD, kao šamar, kojom se suštinski strahom i materijalnim iscrpljivanjem postiže tišina koju on želi. Da se niko ne usudi da kaže lopovu da je lopov, da se niko ne usudi da pita odakle ti pare na Mauricijusu, u Luksemburgu, u Holandiji, u SAD, u Švajcarskoj, u Italiji, u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori, u Srbiji, u Makedoniji, u Bugarskoj, u Moldaviji, u Češkoj, u Sloveniji, Kipru, Hong Kongu?

Gde bre više nemaš pare čoveče? I sve ukupno 67.966.814 dolara i 35 centi. Vaših para, naših para, jer ove pare nisu pale s neba, nego su otete od vas, od vaših roditelja, od vaših baka i deka. I kada pitaju što nema ovoga i što nema onoga, pa evo zašto nema i zašto nije bilo. Jer ne može da bude i 68 miliona dolara na računima Dragana Đilasa i puta od Zrenjanina do Novog Sada u četiri trake. Ne može, nema dovoljno za sve.

Evo šta je bio prioritet i njega i njegove vlasti. Ne to da mi imamo puteve, ne to da mi imamo bolnice, ne to da penzioneri imaju penzije, nego da on ima 68 miliona dolara u 17 zemalja, na 53 računa.

Sada se pokreće pitanje odgovornosti. Konačno pitanje odgovornosti. To rade državni organi. Imaćemo uskoro, odnosno već je počela primena Zakona o ispitivanju porekla imovine, pa ćemo da vidimo ko je kako stekao imovinu i ko je kako postao toliko bogat. Da li su tu oštećeni i koliko su oštećeni, jer sam uveren da jesu i država i njeni građani.

U svakom od tih slučajeva mora neko da sudi. Neko ko ima dovoljno hrabrosti i neko ko ima dovoljno integriteta da se odupre ovoj kriminalnoj hobotnici Dragana Đilas, neko ko ima dovoljno hrabrosti i dovoljno integriteta da odgovori na pitanje zašto je jedna strana ambasada Vuku Jeremiću uplaćivala novac za bavljenje politikom u Srbiji? Odakle sedam miliona evra za predsedničku kampanju 2017. godine predsedničkom kandidatu Vuku Jeremiću itd.?

Odakle milioneri u evrima nakon svega nekoliko godina provedenih na vlasti? Odakle su došli i kako su došli dotle da njihovo čukununuče ništa osim kašike ne treba da podigne, a da bude milioner? I kako su došli baš u tu poziciju u vreme kada je ova država najviše propadala, kada su podelili 500.000 otkaza, kada su uništili privatni sektor, kada su posle toga uništili javni sektor, kada su faktički uništili sve?

Pravdu čeka narod. Pravdu želi da vidi. Znam i razumem da su pravo i pravda nažalost dve različite kategorije, ali treba težiti tome da budu koliko toliko bliske. Narod čeka pravdu, jer mu je dosta lopuža poput Dragana Đilasa koje ga pravim blesavim svih ovih godina, koji nas gledaju u lice i koji nam se smeju i koji sada podnosi krivične prijave protiv onih koji kažu da ima ove račune, ali ne piše u krivičnim prijavama da računa nema, nego da ono što je pokazano nisu izvodi.

Znači, predmet spora nije to da li Đilas ima ili nema pare, nego to da li je ono izvod ili nije izvod, da li je šija ili vrat. Pa, ako nije šija, nego je vrat, onda ćemo da mašemo presudom i kažemo - aha, evo, vidite kako su lagali. Niko nije lagao. Lažov je Đilas, kao što je i lopov. Normalno je da neće da kaže da ima 68 miliona dolara na stranim računima, jer je to kraj političke karijere. Zato je i ćutao tri dana, jer nije znao šta će da odgovori kada su ga pitali. Onda se setio da ne odgovara na pitanja, kao genijalnu taktiku da primeni ćutanje, brani se ćutanjem. Kako će se braniti pred državnim organima i pred sudovima ove zemlje, to ćemo imati prilike da vidimo.

Ono što nama treba, to su sudije koje su slobodne, koje su nezavisne i koje su hrabre da sude po zakonu i prema svima jednako, i kada su u pitanju Đilas i njegovi lopovi, i kada su u pitanju ljudi koji su zloupotrebili činjenicu da Aleksandar Vučić svakoga dana radi za Srbiju, pa su iza njegovih leđa trpali u džepove. I oni moraju da odgovaraju i nikome članska karta ne može da bude ni izgovor niti oproštajnica, nijedne stranke, ni vladajuće, ni opozicione, ni SPS.

Prema tome, to je ono što će dovesti do zadovoljenja pravde i vere naroda u pravosuđe, da vidi da konačno sve one bitange po lokalnim samoupravama koje su ni iz čega postali milioneri odgovaraju na to kako su stekli te pare dok su oni krpili kraj sa krajem.

Na kraju, drago mi je da je kandidatkinja Jasmina Vasović, između ostalog, prošla obuke o pravima deteta, o krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica itd, i jako bi me zanimalo šta bi imala da kaže na ovaj skandal od presude Miodraga Majića.

Dakle, da se još jednom osvrnem na presudu broj KŽ 1392/2019, pošto kaže uvaženi sudija da se mi time ne bavimo i da bi ga ovde neko gađao paradajzom kad bi došao. Kao što rekoh, ne bavimo se mi njime zato što nam je to zadovoljstvo, nego zato što ovo ne sme da bude uzor ni za jednog sudiju. Ovo ne sme da bude slika našeg pravosuđa. Ovo ne može i ne sme da bude pravilo u Srbiji. Umesto da se bavi svojim poslom, on deli lekcije drugima, čekajući pobunu valjda sudija, na čijem će čelu biti on, pa će tako svi pobunjeni da urade ne znam ni ja šta.

Nije on 5. oktobra bio u nekoj mišjoj rupi. Pošto je mnogo osetljiv na političko postavljenje, nije mu smetalo političko postavljenje njegovo od strane pokojnog ministra Zorana Stojkovića. To je bilo u redu? Znači, kada je on u pitanju, onda politika nema veze, onda je politika u redu. Ali, kada su drugi u pitanju, onda traži dlaku u jajetu i trun u oku koji mu ne smeta kada je u njegovom pitanju.

Sve u svemu, mi ćemo, naravno, u danu za glasanje, odnosno danas podržati izbor kandidatkinje za predsednicu Vrhovnog kasacionog suda, Jasminu Vasović, sa uverenjem i nadom da će i ovo postavljenje dovesti do toga da građani Srbije, da Srbija vidi pravdu, oseti pravdu i da se svakom sudi u skladu sa onim što je radio. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Pretpostavljam replika. Reč ima koleginica Snežana Paunović.

Poštovane kolege, uvaženi kolega Jovanov, kvalitetno ste govorili, to potvrđuje aplauz koji sam sačekala da prođe da bih mogla da ne repliciram, pojasnim.

Imali ste intervenciju, izvesno je s pravom, o zainteresovanosti ili ne i govorili o jednom specifičnom slučaju koji je, nažalost, na sramotu za sve ljude koji obraza imaju, ne i za one koji su takvu presudu doneli.

Nemojte imati dilemu, ni vi ni građani Srbije, da kada su u pitanju takvi presedani poslanici Socijalističke partije Srbije apsolutno stoje protiv toga i boriće se protiv toga dok god nas ima u ovoj sali.

Ono što se, takođe, dešava kada govorimo, jeste da umemo da ponekad jedni druge ne čujemo ili nam nešto drugo, što nam se čini važnim, odvuče pažnju, a opomenuli ste koleginice koje se spremaju da ne tako vešto i ne tako iskusno kao vi govore na istu ovu temu, koja nije lagana.

Dakle, kada govorimo o sudijama, bojim se da smo svi svedoci o tome da bi socijalisti mogli na tu temu dugo govoriti, kako to izgleda kada neprofesionalne sudije optužuju i sude. Ako je neko bio žrtva toga, onda su to bili pripadnici, članovi i funkcioneri Socijalističke partije Srbije decenijama unazad. Mnogo je stvari zloupotrebljeno kada je u pitanju pravosuđe.

Mnogo puta smo mi bili žrtve toga i potpuno se sa vama slažem kada stavljate akcenat na neprofesionalnost, kada stavljate akcenat na činjenicu da strogo moramo voditi računa ko su ljudi kojima ukazujemo poverenje, naročito danas kada mi se čini da sa nekih bočnih strana ponovo imamo pokušaje da nam se kojekakva kukavičja jaja poture.

Dakle, reagujem, i pošto je kraj vremena za repliku, uzimajući u obzir i onaj početak koji sam sačekala, nije ovo bila replika nego jedno objašnjenje, imajte malo tolerancije prema mlađim kolegama, njima iskustvo manjka u odnosu na nas koji smo stari vukovi. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Replika, Milenko Jovanov.

Nije to apsolutno ništa sporno, koleginice Paunović, samo smatram da postoje neke teme…

Inače, meni ne smeta ni graja ni dobacivanje, apsolutno nemam problem sa tim. Parlament je takav da prosto živi i kada neko od nas govori ljudi razgovaraju, nije to ništa sporno. Na kraju krajeva, i neki naši poslanici razgovaraju kada ja govorim i kada vi govorite. Nije to ništa sporno, ali prosto smatram da postoje nekad neke teme pred kojima treba zaćutati i koje ne znam ni kako bih okarakterisao.

Znate, kada dođete u situaciju da moramo danas da objašnjavamo čoveku koji svima deli lekcije ovde, vama i meni, Vladi, ministarstvima, predsedniku, svojim kolegama, građanima i narodu, mladima, dakle, svima on zna šta treba da kaže, onda se bavimo time da moramo da objasnimo da ne može objašnjenje da bude onako kakvo je dato.

Postavlja se samo jedno jedino pitanje – da li bi gospodin Majić isto presudio da je u pitanju njegova ćerka od 13 godina i deset meseci, kako piše u presudi? Samo to neka mi kaže. Da li bi isto presudio ili bi rekao – eto, znate, moja ćerka nije Romkinja i na nju se ne odnose ta pravila koja sam primenio u ovom slučaju?

Zato samo molim i apelujem na kraju, ove po ambasadama koje posećuje, a za šta kažu ovi ljudi iz tih tajkunskih medija, koji su prepoznali u mojim rečima i kada ga nisam spomenuo da je baš on taj koji ide po stranim ambasadama, da mu više ne daju vetar u jedra pričajući mu kako je on mnogo bitan itd, jer posle mi s tim ludacima koje oni napumpaju informacijama i pohvalama ne znamo šta da radimo. Neka mu objasne da treba da radi svoj posao, pošto izgleda samo njih sluša. Neka mu kažu da treba da sudi po zakonu i neka mu kažu da je dete dete, ma čije bilo. Hvala.