Zahvaljujem se narodnoj poslanici.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Dabić.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, uvažena ministarka Obradović sa saradnicima, i danas na dnevnom redu imamo veliki broj zakona pred narodnim poslanicima, veliki broj izmena i dopuna zakonskih rešenja i to samo pokazuje da Narodna skupština radi punom parom zarad boljeg života svih građana Srbije.

Svi ovi zakoni i danas su usmereni upravo ka tom cilju, a to je bolji život svih građana Srbije. To namerno kažem, upravo zato što se već dugo vremena vodi jedna negativna kampanja protiv ovog parlamenta, na najbestijalniji način vređaju se narodni poslanici, prave se razne scene ispred samog parlamenta, videli smo prethodne nedelje te ružne scene kada ste imali napade na narodne poslanike i to samo pokazuje bezidejnost danas naše opozicije koja potpuno svesna činjenice da na vlast ne mogu doći na legitiman način, kao što se to radi u svim normalnim državama, tako što će da kandiduju neki program na izborima, pa da onda neki građani glasaju za taj program, kažem, svesni svih tih njihovih promašenih politika i činjenice da im danas u Srbiji apsolutno niko više ne veruje, oni se ostrvljuju na ovaj parlament, na Narodnu skupštinu. Kažem, rade sve one stvari koje su negde dovele do toga da smatraju da će možda kao 5. oktobra neko sa strane da im da pare, pa da oni dođu na vlast mimo izbora, na način na koji su i u prethodnim nekim vremenima njihovi idoli, a i sami oni danas, praktično cela naša opozicija jeste samo jedna prekomponovana DS koja je potpuno potučena na izborima 2012. godine. Oni opet smatraju da će na način na koji su nekada došli na vlast opet ovde moći da zavladaju.

To im nažalost neće poći za rukom i siguran sam da će svi građani Republike Srbije stati iza naše politike, iznad predsednika Aleksandra Vučića i da ćemo čvrsto braniti stav da građani Srbije mogu da biraju svoju vlast, a ne bilo ko sa strane, kao što misle da je slučaj.

Kažem još jednom danas veliki broj zakonskih rešenja na dnevnom redu. Prvi na redu je Predlog o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Glavna novina jeste da ćemo mi ovim predloženim izmenama kao osnovni dokument kreiranja javnih politika staviti strategiju zapošljavanja i akcioni plan. Dakle, imaćemo jasno definisanu strategiju kako i gde želimo da radimo zapošljavanje.

Mi smo, kao što znate, još pre 2013. godine kada smo došli na vlast usvojili zabranu zapošljavanja u javnom sektoru. Na taj način smo uspeli da konsolidujemo javne finansije, da sprečimo nekontrolisano zapošljavanje i danas ovim dokumentom usvajamo takođe još jedno zakonsko rešenje kojim ćemo sprečiti nekontrolisana zapošljavanja u javnom sektoru kada je reč o lokalnim samoupravama.

Na taj način ćemo doneti do toga da se zapošljava samo tamo gde ima prostora, odnosno gde finansijski pokazatelji nekih javnih preduzeća na lokalu dozvoljavaju zaposlenja i svakako da je to dobar pokazatelj kako se domaćinski upravlja javnim finansijama. Jer, kao što znamo, bivše vlasti su nekontrolisano zapošljavale u javni sektor. Mi smo upravo zbog toga bili prinuđeni da ograničimo zaposlenje u javnom sektoru i da na taj način prosto pomognemo da država izađe iz velikog problema u koji su je bivše vlasti uvele.

Mi smo, opet kažem, uprkos svim tim merama uspeli da nezaposlenost smanjimo sa 26% kolika je bila 2012. godine na današnjih 7% što je pokazatelj da smo upravo podstakli zapošljavanje u privatnom sektoru, a da smo prosto sprečili nekontrolisana stranačka zapošljavanja kakva su ranije bila u javni sektor. Ovim ovde predlogom zakona takođe uvodimo red u javne institucije na lokalnom nivou.

Takođe je danas na dnevnom redu Zakon o pečatu državnih organa kojim se reguliše razmena dokumentarnog i drugog materijala koji je pripremljen i nastaje u radu ovih organa elektronskim putem.

Ovo je još jedan zakon koji je pored Zakona o elektronskoj upravi ima za cilj da se javna uprava digitalizuje na način na koji je to i bio predlog premijerke Brnabić u ekspozeu kada je to stavljeno na vrh samih prioriteta u radu nove Vlade, praktično dve prethodne vlade, upravo digitalizaciju javne uprave imaju kao prioritet i to je nešto što svakako i danas ovim zakonom mi potvrđujemo.

Činjenica da danas želimo da unapredimo našu javnu upravu, da ona zaista bude servis građana to je, kao što ste i vi sami rekli, nešto što je apsolutni prioritet. Želimo da smanjimo tu nepotrebnu birokratiju, želimo da smanjimo administrativne postupke na minimum, želimo da digitalizujemo našu javnu upravu i siguran sam da će ovaj zakon na pravi način unaprediti upravo sve to što smo danas ovde na Skupštini govorili.

Kada govorimo o tome svakako da je i glavna zamerka investitora koji dolaze u našu državu upravo ta troma administracija i da mi moramo da pozitivnim zakonskim rešenjima i određenim izmenama zakona utičemo na to da se sve te procedure smanje i da prosto imamo jednu efikasnu upravu, kao što ste rekli, to je svakako prioritet. Želimo da naši građani imaju evropski kvalitet života, samim tim i ovi zakoni su upravo upereni ka svemu tome.

Tu je takođe na dnevnom redu i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju. Još jedan zakon, to građani Srbije treba da čuju, koji upravo se odnosi na poboljšanje kvaliteta samog života građana Srbije.

Dakle, sve što mi govorimo u plenumu naravno da treba da što plastičnije objasnimo koliko je značajno da građani čuju šta je to što mi danas radimo da im olakšamo funkcionisanje kroz to i da donesemo boljitak njihovim životima.

Kada je reč o ovom zakonu, činjenica jeste da se tu konačno uređuje ono što je doduše i po toj evropskoj agendi nama ovde prioritet, a to je da uskladimo naše zakonodavstvo sa samom EU, sa njihovim zakonodavstvom. Konkretno ovde je reč o pravima putnika kada je uopšte železnički saobraćaj u pitanju, odnosno plastično da objasnimo, prevedeno na srpski jezik, kada zakasni voz imate pravo na refundaciju sredstava koje ste platili, kartu.

To je što smo ranije mogli da čujemo negde da se dešava u Japanu, u EU ili nekim drugim naprednijim državama, upravo sada se implementira ovde i kod nas. Dakle, kada voz kasni imate pravo na refundaciju iznosa koji ste platili za kartu. Ovim zakonskim rešenjima poboljšavamo uopšte položaj putnika u železničkom saobraćaju.

Kada govorimo o železničkom saobraćaju, ne možemo da se ne setimo da praktično 50 godina ništa nije ulagano u samu železničku infrastrukturu. Ja dolazim sa Zlatibora, pruga Beograd-Bar, žila kucavica celog tog našeg okruga i generalno naše države, zapostavljena je 4,5 decenije, nikakva ulaganja niste imali, a pre neki dan svi smo se zaista obradovali kada smo videli da se konačno rade merenja, rade ispitivanja, projekat vredan 20 miliona evra, revitalizacija celog putnog pravca od Zlatibora do granice sa Crnom Gorom. Radimo revitalizaciju putnog pravca Beograd-Bar, hoćemo da opet naši vozovi idu od Beograda do Bara, kao što su 1976. godine išli, zamislite, pet sati, a mi danas, ja se sećam kad sam student bio, po 15 sati smo znali da se vozimo iz Beograda do Bara. To je neverovatno da smo mi do te mere unazadili samu železničku infrastrukturu. Kažem, 1976. godine kada je otvorena pruga pet sati se išlo, a evo do skoro smo bili svedoci da se putovalo i po 15 sati. Dakle, upravo danas imamo dovoljno sredstava i možemo da ulažemo u sve ono u šta se nije ulagalo decenijama za nama.

Kada govorimo o tome, svakako je 2017. godine na toj trasi urađen veliki poduhvat sredstvima ruskog kredita, finansiran je taj kredit koji je imao za cilj da se obnovi 77,6 kilometara pruge od Resnika do Valjeva, gde sada vozovi idu 100 kilometara na sat.

E, to je ono što mi želimo da vratimo, da vratimo železnicu tamo gde je bila. Želimo da se ljudi opet voze vozovima zato što godinama, decenijama ništa se nije ulagalo. Naravno da smo poneli onaj neslavni epitet najsporije železnice u Evropi upravo za vreme svih bivših vlada koje apsolutno ništa nisu ulagale u to da se taj generalno vid saobraćaja na neki način pomogne, da se daju određena sredstva.

Mi danas ovim sredstvima svakako da ćemo uspeti da revitalizujemo tu prugu, želimo da se tim vozovima i dalje ide preko 100 na sat, a kao što vidimo, može i mnogo brže. Evo, predsednik je najavio da će od Beograda do Niša da se stiže za sat i 20 minuta, upravo na toj pruzi će vozovi ići preko 200 kilometara na sat. Dakle, vidimo da može danas, kada Srbija ima dovoljno sredstava, kada može da finansira, što sama, što iz kredita, povoljnih, doduše, koje uzimamo da bi gradili, a ne da bi plaćali plate i penzije, kao što su žuti radili. Dakle, možemo da vidimo kako se ulaže u državu i, evo, vidite, do Novog Sada će se za svega godinu dana, odnosno i manje od godinu dana ići za 27 minuta. Kada ste ranije to možda govorili, niko nije mogao da veruje da će biti istina.

Kada smo govorili o planu 2025. upravo sve ovo danas što govorim, svi su se smejali i mislili da je to nemoguće. E sada vidite da je moguće, do kraja godine ili do februara, kako je predsednik rekao, ići će se 27 minuta od Beograda do Novog Sada. Dalje ćemo da radimo železnicu ka Subotici, odnosno ka Budimpešti i to sve takođe finansiramo ruskim kreditom. Ovamo radimo ka Nišu sa Evropskom unijom. Dakle, pokazujemo da sa svima sarađujemo i da je to suština, da bez obzira na geopolitičke okolnosti mi radimo sa svima, na način da građanima Srbije bude bolje, da može da se putuje i na zapad ka Zlatiboru, ka Crnoj Gori i ka Nišu. Dakle, železnička infrastruktura apsolutno je prioritet sada u ovih par godina narednih, što ćemo uspeti da revitalizujemo sve ono što nije rađeno godinama za nama.

Kada govorimo o tome, ne možemo da ne pomenemo da se ove godine pored toga radi i osam auto-puteva, da se radi i sve ono što se nije godinama radilo, ulaže se u zdravstvo, ulaže se u bolnice, ulaže se u škole. Danas Srbija pokazuje da kada vodi domaćinsku i odgovornu politiku ima prostora za sve, što ranije apsolutno nije bio slučaj.

I da se još jednom na kraju osvrnem na ovo što smo, kolege su više o tome govorile, poslednji, ali ne i najmanje važan, čak mislim da je i možda najvažniji današnji akt koji donosimo ovde – osnivanje Muzeja žrtvama genocida.

Činjenica da u prethodnim godinama i uopšte decenijama nije smelo da se govori o genocidu nad srpskim narodom – i to je danas zasluga predsednika Aleksandra Vučića. Smemo da govorimo o tome koliko je naš narod stradao brutalno u prethodnom veku. U 20. veku srpski narod je pored Jevreja i Jermena bio jedini narod nad kojim je sproveden genocid i mi nemamo pravo da ćutimo o toj činjenici. Mislim da će svakako inicijativa koju je predsednik podneo, a to je da Narodna skupština usvoji jednu rezoluciju kojom će se definisati da je nad srpskim narodom počinjen genocid, nešto što je mnogo značajno i važno.

Čuju se kritike u javnosti kako će to da se odrazi na naš odnos sa Republikom Hrvatskom. Nisam baš siguran, naravno da je to važno pitanje, ali mislim da su sene svih onih ljudi koji su pobacani u jame po Hercegovini, Jadovnom, svi oni stradalnici srpski koji su u Jasenovcu zaklani, oni su ipak nešto što mora biti veći prioritet od bilo kakvog odnosa sa naslednicima onih država koje su u prethodnim vremenima vršile i sprovodile sistematski genocid nad našim narodom. Zato apsolutno podržavam inicijativu da se donese jedan akt kojim će Skupština Srbije osuditi apsolutno genocid nad našim narodom koji je počinjen u 20 veku. Da li će to svet da prizna ili neće, pa vidimo i da nad Jermenima 100 godina nisu hteli da priznaju, pa polako istina izlazi na videlo. Prema tome, mi imamo obavezu prema svim tim stradalnicima koji su pripadnici bili našeg naroda i krivi su bili samo zato što su Srbi, zato su ubijeni, nisu štedeli ni decu, nisu štedeli ni majke koje su trudne bile, ubijali su, dakle, sve od kolevke pa do starijih ljudi.

Mi apsolutno moramo danas da donesemo jedan akt kojim ćemo da se svim tim ljudima prosto odužimo sećanjem na njih i da ne zaboravimo nikad koliko su naši preci stradali zbog toga, samo zbog toga što su Srbi. Mi danas imamo priliku da o tome raspravljamo i govorićemo o tome. Srbija danas nije ničija kolonija, kao što je bila pre 2012. godine, kada nismo smeli da pominjemo ništa o čemu danas ovde u Skupštini možemo da slobodno i argumentovano govorimo.

Još jednom, mi iz poslaničke grupe „Aleksandar Vučić – Za našu decu“ glasaćemo za sve predložene zakone, upravo zato što su oni stvoreni da pomognu boljitak svih građana Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem.
Sada reč ima narodni poslanik Nebojša Bakarec.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, poštovani građani, ja ću govoriti nešto o Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o muzeju žrtava genocida, jer i onaj prethodni zakon je, to su ljudi rekli, a to treba da ponovimo, donet davne 1992. godine i od tada ga nijedna vlast nije takla. Znači, ove izmene i dopune ovog zakona će omogućiti delotvoran, plodonosan i neometan rad muzeja.

Izmene i dopune ovog zakona svedoče, to je još jedna stvar, o odgovarajućem pristupu kulturi sećanja i o tome smo danas ceo dan slušali ovde u Skupštini, što je izvanredna stvar. Pogledajte tu razliku. Prethodne vlasti nikada u ovoj Skupštini nisu govorile o kulturi sećanja koja je uvedena od kada je ova vlast nazad devet godina. Dakle, mi govorimo sada o pravilnom pristupu kulturi sećanja, na šta? Pa na genocid Nezavisne Države Hrvatske nad srpskim narodom. U NDH je počinjen trostruki genocid, prvo, nad Srbima kao primarnoj žrtvi, onda istovremeno holokaust nad Jevrejima i naravno genocid nad Romima.

Uspostavljanje kulture pamćenja, sećanja i osećanja jednog naroda koji nosi iskustvo iz genocida iz Drugog svetskog rata je neobično važno. Ne radi se samo o sećanju, odnosno radi se i o pojmu osećati, radi se o osećanjima. Naša sećanja i osećanja su i pojedinačna i zajednička.

Do 2012. godine osnov da kažem kulturnog pamćenja i sećanja na genocid u NDH je osmišljavala, odnosno to se nije radilo, ali osmišljavala je i određivala mala grupa ljudi, uglavnom pripadnika lažne intelektualne elite, tzv. autošovinista. Ova grupa je gajila i nametala kulturu zaborava, tj. nekulturu slepila. Kulturu pamćenja mi definišemo kao čuvanje svesti o kontinuitetima i čuvanje ostatka prošlosti. Suprotno tome, režim do 2012. godine je nametao diskontinuitet, zaborav i kulturu ravnodušnosti prema prošlosti. Do pre devet godina ova Skupština i ova zemlja su zvečale od priče o genocidu u Srebrenici. To je bilo na nedeljnom nivou. Znači, samo o tome se pričalo, nije bilo dozvoljeno, slično možda kao i u vreme komunizma. Nije bilo dozvoljeno da se govori o genocidu nad Srbima u Jasenovcu i nad Jevrejima i nad Romima, ali se o genocidu u Srebrenici govorilo i čak su se donosile određene odluke u ovoj Skupštini.

Dvadeseti vek je bio jedno od najtraumatičnijih razdoblja u čovekovoj istoriji, a naravno i time u istoriji srpskog naroda. Dvadeseti vek nosi sa sobom duboka moralna i etička pitanja o stepenu uopšte civilizacijskog razvoja naroda i čovečanstva, jednostavno kada je bilo moguće, pazite, da u vreme, da u decenijama, recimo, posmatraću tri od '29. do '52. da u decenijama velikih naučnih otkrića na scenu istorije negde u sredini tog razdoblja stupa i nacizam i fašizam i ustaštvo kao njihova specifična forma.

Ostajemo zapitani kako je bilo moguće da samo dve decenije pre prvog leta u kosmos počne genocid '41. godine kao deo Drugog svetskog rata, a u razdoblju od 1929. do 1952., dakle, u tim decenijama velikih naučnih otkrića penicilina, neutrona, nuklearne fisije, magnetne rezonance o hromozomima i DNK vakcine protiv dečije paralize, dakle u tom periodu, na sredini tog perioda otkrića koja sam pomenuo pojavila se kvislinška tvorevina država NDH, u čijim konclogorima je na neopisivo neljudske načine ubijeno 700.000 Srba, Jevreja i Roma. Mislim da, Srbi jesu Sloveni. Jedan ambasador je sad skoro rekao da su ubijeni Sloveni, Jevreji, Romi, što je delimično tačno, ali mi Srbi imamo, zna se kako se zovemo. Jesmo bili Sloveni i jednom smo bili samo to pre 1.000 godina, možda, sada smo Srbi i potrebno je to reći, nema razloga da se krije ko je bio glavna žrtva u Jasenovcu.

Nažalost, komunističke vlasti i o tome smo ovde slušali, to su bile sjajne diskusije mojih kolega iz stranke, znači komunističke vlasti Jugoslavije u ime lažnog bratstva i jedinstva, jer ono je bilo potpuno lažno, nisu pokrenule procedure da genocid u Jasenovcu i zvanično bude proglašen genocidom. To je onda postao osnov zaborava, nekulture, amnezije o etničkoj pripadnosti većine žrtava Jasenovca. Danas je to osnov revizionizma, lažnog tumačenja istorije, koji teži da žrtvu proglasi za dželata, a dželata za žrtvu.

Zbog toga je predsednik Vučić pre neki dan rekao: „Naše je da ne krijemo istinu, naše je da o tome otvoreno govorimo, a ne da dozvolimo da laž tu istinu pobedu. Nije ni čudo što u našem regionu prisustvujemo dnevnom prekrajanju činjenica i pokušajima potpunog prekrajanja istorije, ali Srbi neće da ćute i neće da se dodvoravaju“. Kaže predsednik Vučić: „Ponosan sam što predvodim generaciju koja će da štiti mir, ali neće da pogne glavu. Srbija danas počiva na razumu, zahvaljujući njemu, zna da svoju veličinu mora da pronađe u svojim, a ne tuđim dvorištima, da su rast, napredak, putevi, investicije, slobodna trgovina jedini odgovor koji nosi život. Svaki drugi odgovor je put ponavljanja istorije“.

Mi iz SNS, ali i građani Srbije, smo ponosni što nas predvodi državnik koji štiti mir, koji neće da pogne glavu, koji neće da zaboravi, koji gaji kulturu sećanja i osećanja. I zbog toga, između ostalog, danas Srbija ponosnija, snažnija, dostojanstvenija, nego što je ikad bila u poslednjih 100 godina.

Osmog maja, pre neki dan, 2021. godine obeležen je dan sećanja na genocid u Jasenovcu, u Nacističkoj NDH. Predsednik Vučić je u Gradini, povodom kulture sećanja rekao: „Kulturu sećanja ko nema, on ne može da ima snagu ni za budućnost i sećanje. Jedinu prepreku ovim zločinima ne smemo više nikada da izgubimo“.

Od kada je Aleksandar Vučić na vlasti u poslednjih devet godina Srbija je počela uspešno da se bori protiv zaborava o genocidu nad srpskim narodom. U narednim godinama treba očekivati još veći otpor prema ovoj ideji i u zemlji od strane autošovinista ali, Boga mi, i u regionu i prema toj kulturi sećanja koju gaje već sada uveliko i Republika Srpska i Republika Srbija.

Tako je zbog toga na veliki otpor i naših suseda ali i naših autošovinista dragih naišao briljantni srpski film „Dara iz Jasenovca“. Mene lično brine i ravnodušnost prema srpskom narodu i našim žrtvama. Dakle, samo da vam kažem ovo.

Svet brine i govori o sudbini Jevreja, o genocidu o Drugom svetskom ratu. To je humano. Svet brine i o sudbini Kurda, Palestinaca, Sudanaca, Kutua i to je u redu. Svet brine o genocidu Turaka nad Jermenima i to je plemenita briga, pre više od sto godina i ta briga je opravdana. Otvoreno se govori već dugo vremena o genocidu nad severnoameričkim i južnoameričkim starosedeocima. Već pola veka i više svet brine i treba da brine zbog genocida pogroma i gladi u Africi. Svet brine i o narodima za koje smo tek prekjuče čuli o Rohindžama u Mjanmaru.

Sve ove brige su hvale, hvale vredne i treba da budu i naše brige. Međutim, možda mi je promaklo ali nisam primetio svetsku brigu za sudbinu srpskog naroda. Nisam primetio svetski bol, to se nemački kaže „veltšmerc“ zbog nas Srba, a nije da nismo stradali. Stradali smo pod Turcima 500 godina. U 18. i 19. veku naučnici poput Dimitrija Bogdanovića koji je napisao kapitalno delo „Knjiga o Kosovu“ kažu da su turski pogromi u 18. i 19. veku poprimili karakter genocida.

Stradali smo u Prvom svetskom ratu na strani slobode, više od milion mrtvih. Stradali smo u Drugom svetskom ratu opet na strani slobode i antifašizma, gotovo milion mrtvih. Stradali smo u Jasenovcu, u Nacističkoj NDH 700.000 mrtvih. Stradali smo i u zločinima novoustaške Hrvatske 90-ih, stradali smo i pod NATO zločinima prekjuče i pod bombama. Niko se u svetu, čast izuzecima, poput velikog nobelovca Petra Handkea nije mnogo potresao zbog naše sudbine. Mi smo, mi Srbi smo u nazad dvadeset godina žrtve zapadne propagande mašinerije, spinovanja stereotipa, predrasuda i demonizacije. Uz Ruse i Muslimane, mi smo idealni negativci u holivudskim i belosvetskim filmovima.

Sebe i svet moramo da upitamo zbog čega smo kao narod žrtve dvostrukih aršina. Mislim, da li naša krv nije crvena, da li nismo dovoljno lepi, dobri i poželjni, da li naša deca nisu deca ovog sveta, da li smo i šta svetu skrivili. Da li smo mi razapeli Hrista? Da li smo mi ubili Gandija, Martija Lutera Kinga i Kenedija? Da li smo mi izmislili konclogore i gasne komore? Možda svet misli da smo mi bacili atomske bombe na Japan? Možda svet smatra da smo mi pobili milione duša u Koreji, Vijetnamu, Iraku i Avganistanu? Zbog čega naše žrtve i stradanja izazivaju ravnodušnost?

Potrebno je da Republika Hrvatska odlukom svojih najviših organa prihvati istorijsku i svaku drugu odgovornost za genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima tokom Drugog svetskog rata, u ustaškoj NDH, uključujući i područje Bosne i Hercegovine. Hrvatska to ne želi, zbog toga što nema snage da se suoči sa sopstvenom odgovornošću i da dovrši proces denacifikacije. Hrvatska to ne želi, zbog toga što su u toj državi koja počiva na genocidu predaleko otišli procesi revizije, istorije, glorifikacije ustaštva. Hrvatska to želi zbog toga što bi onda bila u obavezi da se utvrdi u razumnom roku isplati pravična odšteta žrtvama genocida i njihovim potomcima.

Jedno od najpotresnijih svedočanstava o zločinu genocida u NDH je svakako poema „Jama“ velikog Ivana Gorana Kovačića, inspirisana zločinima ustaša. Poema je inače nastala 1942. godine, godinu dana pre smrti samog pesnika koga su 1943. godine ubili kvislinzi u blizini Foče. „ Krv je moje svetlo i moja tama, blaženu noć su u meni iskopali sa sretnim vidom iz očinjih jama. Samo kroz prste kapale su kapi tople i guste koje krvnik nađe još gorčom mukom duplja koja zjapi – Da bodež u vrat zabode mi slađe. A meni dragost ove krvi uze, i ćutio sam kaplje kao suze.“ Hvala vam i živela Srbija.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik, Marko Parezanović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovana ministarka, poštovane kolege.

Sećanje na žrtve genocida je od suštinske važnosti, posebno ako uzmemo u obzir da je srpski narod koji je platio izuzetno veliku cenu za slobodu u 20. veku, jako dugo, jako malo govorio o srpskim žrtvama, iz nekih verovatno nadnacionalnih ili političkih razloga, a verovatno i zbog toga što u to vreme nije bilo previše popularno govoriti o srpskim žrtvama.

I nema nikakve dileme da nas je kao narod to puno koštalo i krajem 20. veka devedesetih godina, a ništa se nije promenilo i u modernoj istoriji s početka novog veka. Nastavilo se sa ćutanjem do te mere da čak je bilo nepopularno izgovoriti reč "nato zločin" nego su mnogi koristili reč "intervencija", ne bi li se neko slučajno na njih naljutio, pa čak išli i do toga da se bivši predsednik Srbije, izvinjavao za sve i svašta po Hrvatskoj, i to u vreme kada su zlotvori iz Jasenovca, Nada i Dinko Šakić bili još uvek u životu, i ne samo što su bili u životu, već su uživali mnoge privilegije od strane države Hrvatske i apsolutno nikome nije palo na pamet da postavi pitanje - a šta vi to radite? Da li vi to iznova, ponovo ubijate jasenovačke žrtve?

Sve je to počelo drastično da se menja poslednjih pet šest godina, prvo sa načinom na koji je država Srbija obeležavala godišnjice i NATO bombardovanja i godišnjice Oluje, a posebno nakon filma "Dara iz Jasenovca", koji je probudio neke davno uspavane duhove prošlosti i otkrio neke tajne, za koje su neki mislili da su zauvek zakopane u jasenovačkim jamama, i koji je pre svega, rekao bih, iz temelja srušio matricu i stereotip da je Srbija u svemu najgora i najnazadnija, a da srpski narod ima oreol dežurnog krivca, za sve što se desilo u regionu poslednjih decenija.

I ne treba puno da nas čudi ta reakcija u regionu, iako taj film svakako nije usmeren protiv države Hrvatske već isključivo protiv ustaša. Međutim, iz svih ovih razloga koji sam pomenuo bilo je za očekivati da takva reakcija postoji.

Ono što možda i nije toliko logično i što ne bi trebalo da bude logično jeste, što ta vrsta propagande ima jednu ozbiljnu podršku i među delom domaćih srpskih medija, a nažalost i u delu opozicionih političara.

Podsetiću vas da u danima kada kosovski Albanci najavljuju tužbe za genocid protiv Srbije, a zvanična Hrvatska obećava pomoć u tome, podsetio bih vas da smo ovde imali narodne poslanike koji su u ovom parlamentu se takođe zalagali da se srpski narod obeleži kao genocidan narod, tvrdeći decidno da su počinjeni genocidi, odnosno da je počinjen genocid u Srebrenici i to kako su rekli u ime države Srbije.

Takođe ću vas podsetiti da brojni političari opozicionih iz Srbije često daju izjave za hrvatske medije i govore o tome kako se nadaju da će uz pomoć Evrope ili ne znam koga, da sruše Aleksandra Vučića sa vlasti, o tome kako je država Srbija diktatorska država i sve ono najgore što im padne na pamet.

Ja se zaista nekada zapitam, ne mogu da napravim razliku između izjava pojedinih opozicionara u Srbiji sa onim izjavama, koje dolaze iz Zagreba, Sarajeva, Prištine, pa ponekad i iz Podgorice, jer one imaju potpuno istu percepciju države Srbije kao najgore, najnazadnije i države koja je kriva za sve loše što se dogodilo i, to je ona percepcija koja govori da što je državi gore to je njima bolje i oni zapravo nisu opozicija SNS niti Aleksandru Vučiću, već isključivo opozicija državi Srbiji.

I ja sam iskreno zbog toga veoma ponosan zbog načina na koji država Srbija u prethodnih pet godina, poslednjih pet godina se odnosi prema srpskim žrtvama sa količinom dostojanstva sa kojom se o tim temama, teškim temama govori, pri tom apsolutno ne vređajući bilo koga i ne osporavajući i tuđe žrtve, i gledajući u budućnost boreći se pre svega za mir a ne za ratove koji ih je bilo mnogo na ovim prostorima.

Bilo je dosta komentara malopre koji su se ticali percepcije jugoslovenske ideje i načina na koji je ona nastala i jedan komentar koji je meni zasmetao i moram da prokomentarišem, dakle on je glasio, da je na kraju Prvog i na kraju Drugog svetskog rata, načinjena ista greška sa jugoslovenskom idejom, ja ne mogu sa tim da se složim iz tog razloga što nakon Prvog svetskog rata, ovde je postojala iluzija o zajedničkoj državi, iluzija o Jugoslaviji, i ona nije nastala u tom trenutku kao što je kolega Rajić rekao, nastala je još u 19. veku.

Najveći deo intelektualne elite u to vreme je bio za tu ideju, postojali su i mnoge druge objektivne okolnosti koje su na to uticale. Međutim, nakon svega što se dogodilo u Kraljevini Jugoslaviji nakon ubistva kralja, nakon svega što se dešavalo u Drugom svetskom ratu, nakon Jasenovca, stvaranja nezavisne države Hrvatske, ta iluzija je morala da nestane.

Moguće je i da napravite grešku jednom, ako je napravite drugi put to više nije bila greška. I kada posmatramo karakter Kraljevine Jugoslavije, ona jeste bila, ona jeste štitila srpski interes, i srpski narod je bio dominantan u njoj, posebno se vodilo računa o zaslugama iz Prvog svetskog rata i ko se borio na pravoj strani, a ko ne.

I upravo sve to je bio razlog zašto su ustaše toliko mrzele tu državu i zašto su na kraju izvršili atentat, i zašto je kralj, postao prva žrtva fašizma, a ništa od toga se nije dešavalo u drugoj Komunističkoj Jugoslaviji i, upravo zato što im ona kao takva nije smetala, jer je štitila njihove interese, a pod tepih gurala sve ono što se srpskom narodu dogodilo pre svega za vreme Drugog svetskog rata.

I zbog toga sam posebno poseban što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokrenuo inicijativu da Grad Beograd ponovo dobije spomenik Kralju Aleksandru Karađorđeviću, spomenik koji je 1946. godine uništen i ne zbog toga što je on sad bio savršen ili bezgrešan ili ništa od toga nije bio, već zbog toga što država Srbija danas se trudi da mnogo realnije gleda na svoju istoriju, da ne pokušava da iz današnjeg ugla i sa današnjim saznanjima, govorim o nečemu što je bilo pre više od 100 godina, a i na kraju krajeva zbog toga što je Kralj Aleksandar još kao regen bio vrhovni zapovednik Prve armije koja je u balkanskim ratovima oslobodila Srbiju, posle 500 godina vratila Kosovo, što je delio hleb sa svojim vojnicima tokom Prvog svetskog rata, i na kraju rata se vratio sa 45 kilograma teško bolestan.

I makar zbog toga i tog doprinosa koji ima kao oslobodilac, drago mi je što će Beograd dobiti taj spomenik, istovremeno mi je kao što rekoh jako drago što država Srbija mnogo drugačije se odnosi prema svojoj prošlosti, posebno prema svojim žrtvama što je od suštinske važnost, jer ako taj princip ne promenimo, i ako buduće generacije ne budu znale sve o onome što se u prošlosti izdešavalo, uvek postoji velika verovatnoća da će nam se takve stvari ponovo događati.

Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima Nevenka Kostadinova.

Zahvaljujem predsedavajući. Uvažena ministarka sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti.

Cilj ovih izmena i dopuna postojećeg zakona koji je donet 2009. godine, jeste njegovo dalje unapređenje, a pre svega usklađivanje pojedinih njegovih odredbi sa Zakonom o planskom sistemu Republike Srbije, kao i preciziranje pojedinih termina.

Predloženim izmenama i dopunama važećeg zakona, određuju se osnovni dokumenti, javnih politika u oblasti zapošljavanja kao što su strategija zapošljavanja, i akcioni plan.

Nacionalna strategija zapošljavanja za period od 2011. do 2020. godine, doneta je na period od 10 godina. A akcioni planovi od 2009. godine donošeni su na godišnjem nivou. Ovim izmenama i dopunama, predviđeno je da se strategija donosi na period od 6 godina dok će se akcioni planovi donositi na period od 3 godine.

Ovim izmenama i dopunama, definiše se program zapošljavanja kao dokument javnih politika na lokalnom nivou, a to podrazumeva da program ima akcioni plan kojim se planiraju aktivnosti i prate ciljevi tog programa.

Jedinice lokalnih samouprava će biti u obavezi, na osnovu Zakona o planskom sistemu Republike Srbije, da za svaku od mera urade procenu finansijskih sredstava, kao i procenu finansijskog efekta na godišnjem nivou na osnovu čega će nadležno Ministarstvo za zapošljavanje odlučivati o sufinansiranju aktivnih mera zapošljavanja na lokalnom nivou.

Time će se omogućiti koordinacija i praćenje stanja u oblasti zapošljavanja, efikasnije planiranje, praćenje aktivnosti i analiza efekata sprovođenja.

Sve ove izmene i dopune imaju za krajnji cilj unapređenje aktivnih mera politike zapošljavanja čime se povećava zaposlenost, a smanjuje nezaposlenost.

Stopa zaposlenosti je jedan od glavnih pokazatelja stanja ekonomije jedne zemlje, takođe, stopa nezaposlenosti je jedan od najvećih problema.

Srbija je u proteklom periodu uspela da se izbori sa problemom nezaposlenosti koji je u jednom trenutku bio veći od 20% i isti je uspela da svede na jednocifreni iznos sa tendencijom daljeg smanjenja.

To je, pre svega, rezultat odgovorne politike Vlade Srbije na polju privlačenja stranih investicija i otvaranja fabrika širom naše zemlje, kao i aktivnih mera politike zapošljavanja koje je Ministarstvo za rad sprovodilo preko NSZ kroz raznorazne projekte i javne pozive u godinama za nama.

Nacionalna služba za zapošljavanje je u prethodnim godinama bila pravi partner kako nezaposlenim licima, tako i privrednim subjektima. Ona osluškuje potrebe privrede i posreduje u povezivanju poslodavaca i nezaposlenih lica na tržištu rada.

Kao neko ko godina iz ugla privrednika, tj. poslodavaca prati javne pozive i sarađuje sa NSZ, ja bih iskoristila priliku da javno pohvalim rad NSZ filijala Vranje, čiji su zaposleni godinama unazad servis i podrška zainteresovanim poslodavcima na jugu Srbije, tačnije u Pčinjskom upravnom okrugu.

Posebno bih se osvrnula na mere podrške koje su usmerene ka privatnom sektoru, dakle preduzetnicima i malim i srednjim preduzećima, kako u vidu finansijskih podsticaja, tako i u organizovanju i sprovođenju raznoraznih obuka za potrebe poslodavaca, dokvalifikacije, prekvalifikacije, mere stručnih praksi i slično.

Ovim programima se podstiče zapošljavanje teže zapošljivih kategorija, kao što su mladi do 30 godina, žene, Romi, korisnici novčanih socijalnih pomoći, stariji preko 50 godina, kao i osobe sa invaliditetom, ili bolje rečeno lica koja imaju umanjenu radnu sposobnost.

Posebno bih naglasila važnost i značaj programa podrške samozapošljavanju, kao i programima podsticaja sektoru malih i srednjih preduzeća u vidu subvencija za otvaranje novih radnih mesta.

Ovi programi su se pokazali kao veoma korisni, jer su mnogi počeli svoj biznis upravo na ovaj način. Odlučili su se da uplove u burne vode biznisa jer su u početku dobijali neka podsticajna sredstva, koliko god ona bila mala i skromna. Naravno, nisu svi uspeli koji su pokušali, ali su mnogi prerasli iz preduzetnika u uspešna preduzeća i ozbiljne poslodavce. To znači da su ti programi bili prava investicija koja se višestruko isplatila.

Ovi programi su veoma značajni za preduzetnike i mala preduzeća u devastiranim područjima, jer ti mali privredni subjekti nemaju kapaciteta, niti finansijsku moć za veća investiranja, te ne mogu ostvariti podsticaj za zapošljavanje po drugim osnovama.

Imam neke preporuke vezano za programe NSZ, očekivala sam da sam ministarka biti tu da to čuje, ali svejedno, ja ću ih izneti.

Prvo, mislim da treba pojednostaviti procedure apliciranja, pogotovo kasniji tok praćenja realizacije programa jer, opet napominjem, korisnici preduzetnici nemaju dovoljno kapaciteta da se nose sa svim obavezama koje nastaju nakon realizacije programa. Tu pre svega mislim na raznorazna dokazivanja i praćenja programa. Mislim da to može da se sistemski uredi da bude i lakše i jednostavnije i efikasnije.

Drugo, smatram da treba povećati budžet za podsticaj zapošljavanja i samozapošljavanja u privatnom sektoru, jer vi kad jedno lice po tom osnovu skinete sa evidencije nezaposlenih lica to lice više nije na teret budžeta, vi ste ga trajno skinuli. Ako ga niste trajno skinuli, onda najmanje na period od 12 meseci, a vrlo često i mnogo duže, to lice više nije na teret budžeta, a zapravo sada već donosi novac u taj isti budžet koji je pomogao da se to lice zaposli.

Treće, predlažem da se za devastirana i nerazvijena područja povećaju iznosi subvencija za otvaranje većeg broja novih radnih mesta.

Podsećam da je u periodu pre desetak godina taj iznos po novozaposlenom licu bio 300.000 do deset novih radnih mesta, a preko deset novih radnih mesta iznos subvencije po zaposlenom licu je bio 400.000 dinara.

Ovo opet iz razloga što za male devastirane sredine kakva je i moja opština Bosilegrad, nisu zainteresovani ozbiljni investitori sa strane, te su mala i srednja preduzeća nosioci razvoja tih sredina, pa je jako važno da njima damo šansu da oni mogu da jačaju, da rastu, da se razvijaju i da napreduju.

Na kraju, naravno da naglasim da ću u danu za glasanje podržati ovaj veoma važan zakon.

Hvala.

Hvala, gospođo Kostadinova.
Dame i gospodo narodni poslanici, na listama više nema prijavljenih za reč.
Da li neko od ovlašćenih predstavnika ili neko ko nije iskoristio pravo iz člana 96. želi da se obrati? (Ne.)
Zaključujem zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz tačaka prve do pete dnevnog reda.
Nastavljamo sa radom sutra u 10. časova.
Zahvaljujem svima.