Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u jednom delu svog izlaganja dotakli ste se i toga da je 2012. godine, posle smene koju je predvodio Dragan Đilas i Boris Tadić, u našem vazduhoplovstvu bio samo jedan avion koji je mogao da poleti. Mislim na ratno vazduhoplovstvo, vojno. Da vam kažem još jedan podatak, gospodine ministre, za aeromiting koji je Dragan Šutanovac zajedno sa Đilasom organizovao 2010. godine. Na avionima su gume bile izraubovane, odnosno istekli su im resursi, pa ja Vojnotehnički institut morao da produžava resurse na avionskim gumama. To samo govori o stanju u kakvom je bila naša vojska i pokazuje u kakvom je stanju bila naša država.
Sad onaj drugi deo vezano za istu godinu, ali samo za jednu drugu oblast vazduhoplovstva. Da razjasnimo, vojno vazduhoplovstvo troši novac. Osim bezbednosti, tu država nema nikakvu drugu korist, ali civilno trebalo bi da zarađuje. Mi smo tada imali, kao i sada, nacionalnog avio-prevoznika, zvao se JAT. Imali smo u eskadrili JAT-a sedam Boinga 737 koje smo dobili pod povlašćenim uslovima od proizvođača Boinga, a najviše zahvaljujući jednoj našoj kompaniji, Prva petoletka iz Trstenika koja je bila komponentaš Boingu i mislim da je čak i prvi komercijalni avion pripao tom istom JAT-u. Znate li koliko je tih aviona bilo u letnom stanju 2012. godine? Samo tri, gospodine ministre. U tom periodu JAT je imao samo tri aviona na kojima je bilo moguće kako tako leteti, preostala četiri su kanibalizovana. Da prevedem, skidani su delovi sa njih da bi ova tri mogla da lete. To je samo jedan deo priče kakvu smo državu zatekli 2012. godine.
Moja koleginica Katarina Rakić je izračunala da je u proteklih četiri, pet godina napravljeno negde oko 315 kilometara autoputeva na teritoriji Republike Srbije u različitim kategorizacijama, ali to su autoputevi u punom profilu. Godinu 2012. sačekali smo u istom onom stanju u kakvom je i Srbija sačekala nezavisnost, odnosno raspad Jugoslavije, a to je bilo sa nekih 300 kilometara autoputeva, od Šida do Niša, i tu se priča završavala.
Bilo je pokušaja, gospodine ministre, da se naprave neki autoputevi. Ja bih jedan autoput i jedan pravac nazvao Skadar na Bojani, a to je autoput od Subotice do Beograda, Subotica-Novi Sad-Beograd, pravljen je jedno desetak godina. Započela je to Marija Rašeta Vukosavljević, čak i onaj deo, ono nije čak ni autoput, ona deonica koja je postojala između Subotice i Beograda i gde se naplaćivala nekakva putarina, dat nekoj privatnoj kompaniji za održavanje puteva koja je trebala da dobije posao izgradnje i koncesiju za taj autoput. Mogu da kažem da su oni samo naplaćivali putarinu, da ništa nisu uradili od onoga što je bilo predviđeno, tako da su u jednom trenutku, čini mi se odmah posle ili za vreme vanrednog stanja, bukvalno, specijalne jedinice isterivale te zakupce tog autoputa i da se vrati u državno vlasništvo.
Nešto se malo pomaklo u narednim godinama. Čuveni most na Beški. Završena druga traka, autoput nikad nije završen za vreme bivšeg režima. Završen je u prvim godinama otkad je SNS na vlasti. Ono što nas je iznenadilo, kada je u pitanju taj autoput, je da smo dugo, dugo godina dobijali račune za izvršene radove na tom autoputu, pogotovo kada je u pitanju most kod Beške. Ja ne verujem ni dan danas da mi tačno znamo koliko je taj most plaćen i nemojte, ministre, da se iznenadite ako i vi dobijete neki račun posle desetak godina. Tako je bivši režim sprovodio u investicije.
Čuvena obilaznica oko Beograda koja je bila, ne mogu da kažem, poluizgrađena, izgrađen je bio jedan manji deo, nekih 30%, napravljen je jedan od mostova, napravljeni su neki tuneli, jedna kolovozna traka. Za 12 godina njihove vlasti, znate li šta se uradilo po pitanju obilaznice oko Beograda? Samo rekonstrukcija puta od tunela do auto-pijace i ništa više. Ako je nešto i postavljeno, postavljeno se radi u kampanji i tu se priča zaustavljala.
Stelt autoput. Bilo ih je mnogo, ali jedan je, po meni, opomena kako više nikako ne sme da se radi, a to je da je autoput plaćen stranoj kompaniji koja je na neki čudan način bila povezana sa Delta kompanijom u Srbiji, dobila posao, dobila novac od država, a onda otišla u stečaj i otišao u stečaj novac dobijen od Srbije. To mislim na autoput od Preševa do Vranja.
Ako napravim paralelu, za 50 godina ona velika Jugoslavija u Srbiji je napravila 300 kilometara autoputeva. Za manje od 10, odnosno pet ili šest godina Srbija koju predvodi Aleksandar Vučić napravila je 315 kilometara autoputeva i još se prave. Čisto da imamo neko poređenje kako je to bilo nekad, a kako je sada.
Priča oko metroa. Prvo, ako pogledate kako bivši režim ocenjuje tu našu priču oko metroa, a koga su i oni najavljivali i u mislima, snovima ili sopstvenim lažima pokušavali da započnu, već se provlači teza - a šta će to nama, da li to nama treba i, ono što je najvažnije, koliko će to da košta i da li cena koštanja opravdava u ekonomskom smislu, u smislu poboljšanja kvaliteta života izgradnju jednog takvog metroa ili od te ideje treba da odustanemo.
Prvo, da raščistimo, Beogradski metro danas na određen način započinje svoj život, donošenjem svog zakona. Beogradski metro nije mogao za vreme stare Jugoslavije, one velike, da se napravi iz političkih razloga, a bio je već tada potreban. Beograd kao prestonica Jugoslavije, a bogami i Srbije, kao srpski glavni grad, nije mogao da ima toliku ekonomsku ili bilo kakvu drugu prednost nad ostalim glavnim gradovima ostalih članica SFRJ i zbog toga nije dobio metro. Pravo je čudo kako je tadašnji gradonačelnik Pešić uspeo da napravi Gazelu. To je pravo čudo i, u svakom slučaju, na tome smo mu zahvalni.
Po osamostaljivanju, da preskočimo godine ratova i sankcija, ali bilo je pomaka na tome i započeo je tu jednu priču režim Slobodana Miloševića otvaranjem one podzemne stanice kod Vukovog spomenika i tu se sve zaustavilo i od tada smo imali samo određena obećanja da će to u nekoj budućnosti da se desi.
Kad počnu da napadaju da li je to Beogradu potrebno i da li to radimo isključivo u slavu, da bismo lakše pobedili na nekim narednim izborima, moram da vas podsetim da se neka slična kampanja vodila i protiv Beograda na vodi. Vi tada niste bili ministar i ne znam koliko ste učestvovali u političkom životu Srbije, ali znam da su moje kolege, kolege koje su podržavale bivši režim, po nalogu Dragana Đilasa, na svaki mogući način taj projekat pokušavale da zaustave.
I sada ono kakvi su to licemeri i kakvi su to dupli standardi, oni su ti koji se utrkuju da onim novcem koji su na jako sumnjiv način, doduše, zarađivali za vreme svoje vlasti kupuju stanove u tom istom „Beogradu na vodi“.
Neki se čak bave i transakcijama, odnosno učestvuju u preprodaji i prodaji tih stanova što samo pokazuje koliko su oni zaista bili iskreni u tome i kada su napadali jedan takav projekat, ali još više nam pokazuje koliko su bili neiskreni u tom delu koliko su zaista voleli Srbiju i svoj glavni grad.
Naići ćete odmah na sledeću osudu iz Fiskalnog saveta koji će odmah da vam izračuna da li je to Srbiji potrebno ili ne. Napraviće jednu čitavu naučnu analizu, onu analizu koja je, recimo, bila a to je da se porast rasta zaposlenih nije desio zato što nije bilo porasta rasta BDP-a. Evo, to je predsednik Fiskalnog saveta, čika Pavle, deda Pavle, kako ga zovu, čak i prezentirao na Biznis forumu na Kopaoniku.
Isto će pokušati da nas ubede da i ovi automobili koji danas prolaze beogradskim ulicama, čiji je broj značajno veći u poslednjih nekoliko godina, da su to neki stelt automobili, da oni ne postoje kao ni ti novozaposleni od pre nekoliko godina i da nama beogradski metro nije ni potreban i da bi bilo bolje da taj novac usmerimo u nekom drugom pravcu, verovatno po preporuci ili Danice Popović ili Šoškića ili onog Milojka Arsića. Oni koji su upropastili zemlju sada žele nas da uče kako se Srbija vodi.
Napravio sam jednu analizu svega onoga što se dešavalo ili onoga što će da se dešava u jako bliskoj budućnosti i videćete da tu niko od njih neće gledati suštinu, gledaće samo formu i ako mogu da pronađu neku manjkavost u formi da to istaknu kao jednu prevaru, zato što će u početku pokušati da predstave da to nikad neće da se desi, Dragan Đilas je takav, a kad to počne da se materijalizuje onda će svojom autoprojekcijom da kaže da su pokradena sredstva građana Republike Srbije prilikom izgradnje tog metroa. Uvek će spominjati taj čuveni maligni uticaj zaduženja i kredita, ako je taj kredit dobijen od određene ili bilo koje finansijske organizacije iz Kine.
To će uvek biti problem i za to će uvek oni da se hvataju i to će uvek predstavljati kao grešku Srbije i otežavajuću, kao nešto što nas onemogućava ili sprečava da pristupimo EU.
Novac je roba kao i svaka druga i ima svoju cenu. Naša politika je da biramo najpovoljniju cenu, a o tome neka razmisle ovi koji će tom pričom da nas napadaju.
Zašto ja kao, recimo, narodni poslanik iz Požarevca, dakle iz unutrašnjosti, vodim diskusiju oko beogradskog metroa? Za ove godine koliko sam narodni poslanik u poslednjih nekoliko godina meni više vremena treba, gospodine ministre, da dođem od Lastine garaže do Narodne skupštine, nego da iz Požarevca stignem do Lastine garaže. To samo govori u prilog tome da je Beogradu potreban i metro, ali isto tako govori činjenica da naši građani žive mnogo pristojnije i mnogo bolje nego što je to bilo pre šest, sedam, osam ili deset godina, jer takve situacije i takve gužve na ulicama Beograda bile su samo petkom ili pred neki državni praznik. Danas su svakodnevne i svakodnevno da je potrebno da Beograd konačno dobije taj metro.
Koristi će biti mnogo za grad Beograd, a na kraju i za čitavu Republiku Srbiju, od zaštite životne sredine, manje izloženosti i manje gužve u saobraćaju, do svih onih drugih ekonomskih pokazatelja da je Beograd i dalje jedno, i Srbija, naravno, privlačno mesto za investicije. Već vas opominjem kakve će biti reakcije bivšeg režima i na svaki mogući način pokušaće u tome da vas spreče.
Naravno da je Beograd i značajan turistički centar, gospodine ministre, zato i jeste naš Odbor za privredu, koji je zadužen i za oblast turizma, obavio jednu, da kažem, analizu, moj kolega Marković je to spominjao. Ja sam sa vama u nekom neformalnom razgovoru kada su u pitanju naše lučke kapetanije, ako je tačno da strani kruzeri koji uđu u plovne vode Republike Srbije mogu da ostvare pristan samo na dva mesta. Tako nešto mora da se prekine i to koliko sutra. Zakonski osnov nema, znači to može da bude samo neka odluka Kapetanije koja gazduje određenim delom Dunava. To mora da prestane smesta.
Razumem ja da će njihov izgovor da bude bezbednost, ali znate šta, oni idu sledećom logikom – ako ništa ne plovi, tad smo najbezbedniji. Gospoda neka vode računa o bezbednosti, jer zato primaju ogromne plate, ne baš male, a neka ne koče druge delatnosti u Srbiji iz kojih u suštini oni i dobijaju svoje plate i svoje zarade.
Pošto je koleginica Rakić čak i spominjala ne samo koliko je autoputeva izgrađeno, nego koliko se autoputeva i u ovom trenutku gradi, hteo bih samo da postavim jedno pitanje, pošto je prošlo godinu dana već od toga kako je Republiku Srbiju, kao i ostatak sveta zadesila epidemija virusa Kovida i da je pre epidemije učešće naše građevinske industrije u BDP bilo 5%, hteo bih da pitam da li u ovom trenutku ima nekih pomeranja, odnosno poboljšanja ili pogoršanja u odnosu na vreme pre izbijanja pandemije, imajući u vidu da smo čak i kada je pandemija obezbedili ozbiljna sredstva za finansiranje jako važnih projekata u Republici Srbiji?
Drugo pitanje, vezano isto tako za izgradnju, ali i zaštitu životne sredine, u kojim gradovima će otpočeti izgradnja prvih prečištača otpadnih voda, ugovorenih komercijalnim ugovorom sa Kinom, kao i kada se očekuje potpisivanje prvog aneksa i koja je to opština u pitanju? Zahvaljujem, gospodine ministre.