Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, govoriću o zakonu o izgradnji metroa i gradskoj železnici.

O Beogradskom metrou se govori više od 70 godina. Bivši gradonačelnik Branko Pešić imao je viziju metroa. On je verovao da bi se izgradnjom metroa proširila pešačka zona u centru.

Najstariji metro inače je londonski, koji je otvoren još davne 1863. godine, odnosno 4. novembra.

Naš cilj je metro koji može pružiti postizanje velikih brzina, učestalost, manju zagađenost životne sredine, izbegavanje gužvi, kao i velika prevozna sposobnost, što je od krucijalnog značaja za Beograd i njegovu infrastrukturu.

Ideja ili bolje reći san koji su decenijama obećavani građanima Beograda konačno, zahvaljujući politici koju vodi Aleksandar Vučić i SNS, kreće u realizaciju. Izgradnja Beogradskog metroa čini jedan od najkompleksnijih infrastrukturnih projekata koji bi bio visoko kapacitetan i potpuno nezavistan šinski sistem, a samim tim i osnov javnog prevoza u Beogradu.

Realizacija ovako važnog projekta za Republiku Srbiju i grad Beograd doprinela bi i smanjenju gužvi u gradskom saobraćaju. Takođe, ovakav vid prevoza predstavlja jedan od najbezbenijih i najefikasnijih vidova saobraćaja i, ono što je posebno važno, vodi ubrzanom razvoja delova grada sa potencijalom za izgradnju velikog broja stambenih jedinica i novih poslovnih zona.

Ovakav projekta uzdiže Beograd na nivo visokog ranga među metropolama i prestonicama centralno-istočne i jugoistočne Evrope.

Planirano započinjanje realizacije je do kraja 2021. godine. Za projekat su obezbeđena sredstva iz budžeta Republike Srbije i garancije za kredite za koje su pregovori sa bankama u toku za obezbeđivanje što povoljnijih uslova kojima bi se ubrzala

realizacija projekta i manje plaćanje naknada bankama, a vrednost je procenjena na oko šest milijardi evra na celokupnom projektu.

Posebno mi je zadovoljstvo da kažem da je prva metro linija od epohalne važnosti za nove investicije u našu zemlju. Ona počinje izgradnjom na Makišu, ide prema Adi Huji koja će linijom povezivati Železnik i Mirijevo. Težimo ka tome da metro u Beogradu bude u rangu najsavremenijih u svetu.

Činjenica da sam kao stanovnik Čukarice ponosan na nešto što je bio naš san. Nažalost, nekada samo deo imaginarijuma bivšeg režima koji je od 2003. godine zatrpavao svojim izjavama naslovnice lažnim obećanjima, a u stvari punio svoje bankovne račune, samo Dragan Đilas je obećao metro bar tri puta i lagao svaki put.

Predviđeno je da prva linija bude završena do kraja 2028. godine, a krajnji rok celog projekta 2033. godina. Da bi se ubrzao početak izgradnje metroa potrebno je doneti ovaj zakon, kako bi se omogućila brza, jednostavnija realizacija projekta.

Ono što je veoma važno naglasiti je da sam projekat ne ugrožava životnu sredinu. A koga ugrožava? Tajkune koje podseća na njihovu nesposobnost, lopovluk, laž. Ovaj projekat je balvan u oku Dragana Đilasa i njegovog tajkunskog žutog preduzeća koji je 2008. godine obećao izgradnju metroa, pa je bez tendera potpisao Sporazum sa francuskom kompanijom „Ežis“ koju sada napada. Danas je besan, jer defakto ne može da se ugradi i u taj posao i tako upumpa u svoj konto od 619 miliona još koji milion.

Umesto toga na peronu beznađa ostavio je građanima Beograda dug od 1,2 milijarde evra, uništio javna preduzeća, obećavao izgradnju „Beograda na vodi“, a ostavio Beograd u blatu dugova. U jalovoj nemoći konstantno pokušava da omalovaži svaki uspeh i napredak Srbije koja mudrom politikom Aleksandra Vučića ultimativno ide napred na svim poljima, čak i u doba pandemije. Nemoćan, kao i njegovi mediokriteti, svi do jednog unezvereni pred smerom kojim predsednik Vučić vodi Srbiju, a koji je dobro poznat. To je smer borbe za zdravlje građana, infrastrukturu, investicije, radna mesta, dalje povećanje plata i penzija, izgradnja bolnica. Taj smer je njima nepoznat, jer u svojoj pohlepi su zalutali u pravcu Mauricijusa, Hong Konga, privatnih firmi, skupocenih viskija i tompusa.

Na stanicama punjenja svojih računa ostavili su narod na ivici beznađa, a sebe smestili na listu najbogatijih muljatora u Evropi. Ispraznili su državnu kasu. Još uvek sanjaju svoju lokomotivu lopovluka na koju bi opet da se vrate, ali pogrešili su voz, jer voz kojim danas ide Srbija, a kojim upravlja Aleksandar Vučić, ide nezaustavljivo napred. Kao suverena država, dosledna evropskom putu, sa dobrim multilateralnim odnosima i hrabrošću da stane na put mafiji i lopovluku u svim segmentima društva, naša zemlja se promenila, neće više lopove, već lidera kome je na prvom mestu Srbija po cenu života.

Njih je narod zapamtio zato svoju hrabrost pokazuju samo na društvenim mrežama ili preko svojih tajkunskih medija. Kao glasnogovornici mafije i surovih klanova, preteći deci i porodici čoveka koji je Srbiju podigao iz pepela, iz njihove truleži, i zato bi im bilo bolje da ćute kad već narodu ne smeju na oči. Neka se ostave i hajke koju vode protiv boljih od sebe. Neće time zaustaviti metro, kao što nisu ni vakcine. Neće zaustaviti ni Aleksandra Vučića. Neće zaustaviti ni Srbiju. Živela Srbija.

Zahvaljujem.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, pitam da li žele reč ministar, predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96? (Ne.)
Saglasno članu 98. stav 4. Poslovnika, zaključujem zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka od 5. do 10. dnevnog reda.
Prelazimo na 11. tačku dnevnog reda – LISTA KANDIDATA ZA ČLANA SAVETA REGULATORNOG TELA ZA ELEKTRONSKE MEDIJE
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Shodno članu 192. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres o listi kandidata za člana Saveta regulatornog tela za elektronske medije koju je podneo Odbor za kulturu i informisanje.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima Jahja Fehratović.
Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Regulatorno telo za elektronske medije je jedan od važnih faktora medijskog okvira i svih mogućih delokruga kojima se vodi ovo naše društvo u pogledu onoga kako je ono zamišljeno prema definiciji, u pogledu ovlasti koje ima i potreba našeg društva da ima jedno telo koje će uspevati da na način kako je to definisano zakonima, uvede određenu vrstu obaveznih kriterija prema kojima se mediji moraju odnositi u skladu sa našim građanima, odnosno prema svojim konzumentima.

Ovo telo bi moralo imati onu ulogu koja mu je zakonom predviđena i svim drugim aktima u njegovom postojanju. Mi smo u više navrata govorili o REM-u i drugim nezavisnim telima koja moraju biti zaista, do kraja, nezavisna i ukazivali smo na određene propuste koji su vidljivi i koji u stvari imaju dalekosežne posledice po naše društvo.

Zato izbor svakog puta bilo kog člana ovog tela je važan i potrebno je podsetiti, potrebno je osvežiti i ukazati na sve ono što je neophodno da se promeni kako bi ovo telo zaista imalo onu ulogu koja mu je propisana zakonom i koje bi kao takvo moralo ili moglo vršiti u našem društvu.

Ovo telo bi moralo pre svega, a nažalost, nije to uvek slučaj, voditi računa o sadržaju koji se plasira preko elektronskih medija sa nacionalnom frekvencijom, sa regionalnim frekvencijama, sa lokalnim frekvencijama, posebno onih sadržaja koji su u najvećem sukobu sa etičkim i moralnim vrednostima.

Nezamislivo je, dakle, da imamo vrlo često blage reakcije REM-a, na one sadržaje koji se plasiraju putem određenih medija sa nacionalnom frekvencijom, koji prelaze sve granice normalnosti, moralnosti, a tiče se onog dela ovih raznih vrsta šoua, raznih vrsta onih sadržaja koji mesecima traju na tim medijima i koji vrlo često prikazuju čak i neke scene koje nisu primerene za gledaoce ispod 18 godina.

Vrlo bi bilo važno da REM konačno krene da sprovodi one ovlasti koje su mu dodeljene zakonima, i koje mu mi kao narodni poslanici izglasavanjem svih članova REM-a, dajemo i pružamo mogućnost da jednostavno, štiti sve konzumente medijskih sadržaja u našoj državi.

Nažalost, nismo svedoci toga da je uvek REM reagirao onako kako bi morao reagirati i vrlo često smo svedoci da takvi sadržaji u kontinuitetu urušavaju moralni kredibilitet celog našeg društva, a posebno negativno utiču na one vrednosti koje su u temelju porodičnog odgoja, vaspitanja i obrazovanja.

Sa druge strane, REM takođe se mora osloboditi političkih uticaja. Mora se osloboditi toga da u njemu ili bude ljudi koji će na bilo koji način sprečavati da se utvrde određene nepravilnosti u radu medija koji prelaze svaku granicu zakonskih okvira u brutalnim obračunima sa neistomišljenicima. Ovo je važeće, kako za medije sa nacionalnom frekvencijom, isto tako i za one medije sa regionalnim i lokalnim frekvencijama.

S obzirom da sam se godinama bavio medijima i da sam bio deo novinarskog sveta, lično sam proživljavao određene trenutke koji su takođe morali biti sankcionisani od strane REM u odnosu na one koji su počinioci takvih događajnosti. Međutim, nikada se to u praksi nije dešavalo. Navešću nekoliko konkretnih slučajeva kada je u pitanju regija iz koje dolazim, region Sandžaka i kada je u pitanju odnos medija prema onim ljudima koji su se odvažili da u temelj svoj profesionalnog izazova ugrade istinitost prenošenja informacija, makar ona ne bila u skladu sa onim što predstavljaju lokalni moćnici, politički moćnici, ekonomski moćnici, tajkuni itd.

Nažalost, uposlenici iz medijskog sektora su baš zbog tog dela istraživačkog novinarstva, koje nije uvek bilo po volji političkim moćnicima, bili na raznim vrstama udara, pa čak i brutalnih obračuna preko medija koji su plaćali, finansirali i bivali vlasnici upravo političari koji su imali tu moć da stigmatiziraju svakoga ko se želeo istinski boriti za istinu, za istinitost informacije i ukazivati na sve one devijacije koje su se ukorenile u naša društva. Pre svega na korupciju, na kriminal, na ono što jeste rak-rana svake zajednice.

Tako smo imali, recimo, slučajeva da su 2015. godine, 2016. godine na regionalnoj radioteleviziji, onda Radioteleviziji Novi Pazar koja je bila u vlasništvu političke stranke koja je na lokalu u vlasti 10 godina, stranke gospodina bivšeg ministra Rasima Ljajića, brutalno stigmatizirali, pa i prisluškivali novinare i u svojim informativnim emisijama su objavljivali u kontinuitetu, mesecima i držali to na svom sajtu, prisluškivane snimke, montirane snimke, snimke kojima su ugrožavali bezbednost ljudi koji su pokušavali da istraju u svojim zadacima poslovnim i pre svega izazovu novinarskom da do kraja, istinski, sprovedu neku vrstu istraživačkog novinarstva.

Čak je 2018. godine na toj televiziji brutalno izneta neistina o jednom slučaju direktora Sandžak televizije. Ovde naravno neću spominjati imena, zato što ću možda time ponukati one koji su to radili da iznova to čine i kada se žalio taj novinar REM-u, stručna služba REM je utvrdila da je njemu učinjena nepravda, da je u stvari prekršen zakon i da je trebalo kazniti Radioteleviziju Novi Pazar zbog toga. Čak je održano javno slušanje u njegovom prisustvu itd, gde se išlo ka tom takvom zaključku.

Međutim, konačno rešenje je bilo tome da se odbija taj zahtev, što znači da je izvršen politički pritisak na članove REM da jednu brutalnu zloupotrebu, kršenje prava, novinarskih prava, ljudi koji su obavljali svoj posao, koji su zbog toga izvrgnuti javnom linču, spinovanjem, kreiranjem neistina, podmetanjem lažnih informacija i da takva vrsta napada ne dobije ono što je trebalo dobiti i da ne bude zapravo sankcionisan onaj koji je doveo do takvog slučaja.

Dakle, izvršen je politički pritisak. To je bilo u vremenu kada je ministar koji je dužio telekomunikacije bio iz one političke partije koja je vlasnik te televizije i koja je zbog toga upravo i sebi davala to pravo da stigmatizira svakoga ko se nije slagao sa politikom tadašnjeg ministra telekomunikacija koji je važio za večitog ministra iz Sandžaka.

Ovo nije bezazleno, iz razloga što je nečinjenje REM-a po ovim pitanjima vrlo često ohrabrivalo ljude da u kontinuitetu nastave sa brutalnim nasrtajima na lični integritet, na poslovni integritet novinara, pa tako ja ovde pred sobom imam jedan tekst koji govori da je upravo u kontinuitetu, baš zbog nereagovanja REM-a, mnogo puta su novinari bili izvrgnuti napadima od strane lokalnih moćnika. Recimo, 2008. godine napadnuta je novinarka radija „Ref Ref“ od strane opštinskih službenika tadašnje SO Novog Pazara. Godine 2011. napadnut je tadašnji urednik Revije Sandžak od strane ljudi iz kriminalnog miljea bliskih tada politici lokalnih vlasti. Godine 2012. fizički je izbačena novinarska ekipa sa stadiona dok se snimala fudbalska utakmica na kojoj je igrao Fudbalski klub „Novi Pazar“, iako je prethodno bila uredno najavljena i uprkos svemu ona je izbačena, a verbalno su napadnuti novinari. Godine 2014. napadnut je novinar „Glas islama“ kada su mu izbijena tri zuba i polomljena vilica. Godine 2014. napadnuta je ekipa TV „Sandžak“ od strane šefa izborne komisije u Tutinu, na dan izbora za Bošnjačko nacionalno vijeće.

Godine 2015. zamenik gradonačelnika grada Novog Pazara i član obezbeđenja gradske skupštine fizički i verbalno su napali snimatelje i novinarku „Sandžak televizije“ zbog izveštavanja sa lica mesta o požaru u porodičnoj kući u jednoj ulici u Novom Pazaru. Godine 2015. glavnom i odgovornom uredniku „Glasa islama“ prećeno je smrću putem društvenih mreža od strane ljudi čiji je identitet utvrđen. Godine 2015. predsednik SO Tutin sa odbornicima vređao je i fizički nasrnuo na kamermane i novinare „Sandžak televizije“. Godine 2015. predsednik Skupštine grada Novog Pazara i direktor biblioteke „Dositej Obradović“ u Novom Pazaru guraju kamermane i novinare „Sandžak televizije“ kako ne bi izveštavali sa Skupštine grada.

Godine 2016. napadnuta je ekipa „Sandžak televizije“ od strane upošljenika gradske uprave na prilogu snimanja rušenja mosta na reci, itd. Godine 2017. je u Prijepolju, usred bela dana napadnuti su snimatelj „Sandžak televizije“ i cela ekipa od strane tadašnjeg funkcionera i biznismena, lokalnog moćnika koji je deo političkog establišmenta bivšeg ministra telekomunikacija.

Godine 2018, u skupštinskoj sali napadnut je novinar „Sandžak televizije“ i ukraden mu je telefon od strane funkcionera lokalne samouprave. Dalje, 2019. godine, novinarka i kamerman „Sandžak televizije“ su takođe napadnuti od političkih moćnika zato što su snimali prilog o odlasku iz Sandžaka za dijasporu.

Godine 2020. napadnut je direktor „Sandžak televizije“ fizički, od strane lokalnog biznismena, bliskog politici bivšeg ministra telekomunikacija. Iste godine direktor „Sandžak televizije“ i novinari su napadnuti od strane lica iz kriminalnog miljea, bliski takođe politici bivšeg ministra telekomunikacija i tada im je prećeno pištoljem.

Dakle, naveo sam sve ove primere koji su uredno prijavljeni policiji, a imalo je jako puno još onih koji su bili prećutkivani, da se vidi odgovornost nečinjenja REM-a u odnosu na one koji dozvoljavaju i koji zloupotrebljavaju svoju medijsku moć svoje televizije, kako bi stigmatizirali i kako bi spinovali i pravili razne lažne informacije o svojim neistomišljenicima i na taj način ugrožavali bezbednost građanima Republike Srbije i onemogućavali medije koji su opredeljeni za istinito, slobodarsko novinarstvo, da rade svoj posao u kontinuitetu.

Zato je važno da svakog puta kada na dnevnom redu imamo tačku o izboru članova REM-a govorimo o ovim stvarima, kako bismo predupredili sve ovo, kako bismo izazvali savest kod svih tih devet ljudi koji su najodgovorniji i koji delom snose krivicu za sve ove napade zato što nisu reagovali onda kada su morali reagovati i zato što su politički donosili odluke o određenim situacijama napada na medijske upošljenike i na taj način su ohrabrivali i ohrabruju i dalje, kao što vidite. U kontinuitetu se ovi napadi dešavaju, od 2008. pa do 2020. godine, a da do sada nismo imali ni jednom da je REM zaustavio ove medije koji su bliski politikama i koji se finansiraju iz gradskih budžeta, na konkursima koji su puno problematični i o kojima je već bilo puno reči, o kojima se vode sudski procesi, zbog toga što su vlasnici te televizije upravo oni koji potpisuju budžete u određenom vremenskom periodu ili oni koji su bliski saradnici i funkcioneri lokalnih partija koje su na vlasti.

Sa druge strane, takođe, REM treba imati ovo u vidu, s obzirom da svi ovi lokalni mediji na mesečnom nivou plaćaju ozbiljne takse REM-u za dozvolu, na osnovu koje emituju svoj program, koja nije ni malo malena i koja zbog toga njih dodatno obavezuje da taj deo posla obavljaju profesionalno, stranački nezavisno, nepristrasno i u odnosu na činjenice, na fakte, na istinitost onoga što je trebalo i što treba utvrditi.

Zamoljen sam od strane nosioca određenih lokalnih medija sa područja Sandžaka da uputim jedan zahtev, jednu kritiku članovima REM-a, da razmisle o tome da ove takse na mesečnom nivou budu umanjene u odnosu na njih, iz razloga što su lokalni mediji u ovom trenutku zbog cele epidemiološke situacije dosta ugroženiji u odnosu na ostale medije sa nacionalnom frekvencijom i da im predstavlja veliko opterećenje recimo plaćanje te takse, koja iznosi nešto više od 50 hiljada dinara na mesečnom nivou i da je zapravo to jedan od momenata sa kojima se teško bore, kako bi sve one svoje upošljenike ostavili u radnom odnosu, sa jedne strane, a sa druge strane, kako bi uzročno-posledično tome uspeli da proizvode program koji je od važnosti, od značaja za sve građane regiona koji oni medijski pokrivaju.

Dakle, REM bi trebao promisliti o tome da ovu taksu koja je mesečna, koja je dosta visoka, bar u ovom vremenu oporavka od posledica izazvanih korona virusom umanji lokalnim medijima, kako bi oni mogli nesmetano nastaviti proizvoditi kvalitetan medijski sadržaj, od interesa za građane svojih zajednica i onog dela stanovništva koji pokrivaju.

Nadamo se da će ovaj izbor ovog člana REM-a biti drugačiji i da će sve ovo što smo govorili dopreti do onih ljudi koji su najodgovorniji, koji trebaju u ovom nezavisnom telu sprovoditi one zakonske regulative i mehanizme koji su im dodeljeni kao nezavisnom telu i omogućiti da svi novinari, svi medijski radnici, budu bezbedni prilikom obavljanja svoga posla i da na taj način možemo doprineti u potpunosti da naše medijsko prikazivanje ili cela medijska slika u državi Srbiji podjednako bude kvalitetna, u svim regionima, kao što se vodi računa o kvalitetu na nacionalnom nivou. Hvala.

Zahvaljujem.
Ukazivanje na povredu Poslovnika, doktor Bačevac.

Pozivam se na član 105, da niko na sednici ne može da govori, i član 106. takođe, može da se govori o tački samo dnevnog reda o koji se vodi pretres.

Mi ovde vrlo često, kada nastupaju poslanici ove poslaničke grupe, uglavnom ne slušamo i ne čujemo ništa što se dodiruje za tačku dnevnog reda. Evo, danas smo imali manir da čujemo i vidimo kako nastupa predsednik ove poslaničke grupe, da apsolutno priča o stvarima koje nisu vezane za dnevni red.

Još jedan manir, da se optuže svi oni drugi politički, da kažem, protivnici na najgori način i da se stave u kontekst najgorih kriminalaca i da se praktično kraj iz koga dolaze predstavi na najprljaviji način. To je još jedan manir i nešto što smo upravo čuli, apsolutne neistine o načinu funkcionisanja ove političke stranke i o tome na koji način oni seju strah u Sandžaku, i na koji način su oni uvezani sa kriminalom, najbolje su pokazali rezultati izbora u Novom Pazaru gde su oni duboka opozicija, gde imaju duplo manje glasova od stranke koju predvodi Rasim Ljajić.

Tužno je što se ceo politički angažman ove stranke i upravo govor poslanika ove stranke svodi na blaćenje i lepljenje najružnijih etiketa svojim političkim oponentima, pre svega laži, neistine i poturanja na najgori mogući način.

Ja vas molim, kao predsedavajućeg, da ovakav manir nastupanja više ne dopuštate, jer to unižava, pre svega ovu Skupštinu, ali vređa pre svega i one građane koji su iz Sandžaka i koji na ovakav način moraju da slušaju nastupe ljudi koji dolaze iz tog kraja.

Hvala, gospodine Bačevac.
Najkraće obrazloženje bi bilo da sam se trudio da držim već ustanovljeni standard slobode govora kada je reč o nastupu narodnih poslanika i tolerancije za nešto širi pristup temi i koji sam pokazao i sada prilikom vašeg ukazivanja na povredu Poslovnika.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje. (Ne)
Zahvaljujem.
Povreda Poslovnika, Jahja Fehratović.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Mi smo čuli od prethodnog govornika da je bilo šta opovrgao od onoga što sam ja decidno kazao, navodeći 15 slučajeva za koje direktno su…

Samo da vas zamolim da kažete član?

Član 108.

… dakle, koje su direktno u policijskim upravama podnete krivične prijave i za koje postoji dokumentacija celokupnih događaja, kao što sam decidno govorio o slučajevima koji su procesuirani u REM-u i koji na sramotu REM-a nisu ocenjeni na kraju onako kao to zahteva istina i kako to zahtevaju činjenice.

Sa druge strane, vrlo je ružno govoriti o poslanicima jedne određene političke partije na osnovu neistina, floskula koje smo mogli od prethodnog govornika čuti kada je govorio o kriminalu, spominjući tu izbore u Novom Pazaru, dakle, kakav je tu kriminal? Jel to nešto dokumentirano, imamo li šta oko toga, a ja sam ovde navodio konkretne, precizne, direktne podatke i takođe je vrlo opasna zamena teza kada se želi spočitati poslanicima Stranke pravde i pomirenja da govore o svom gradu onako kako ovi koji predstavljaju drugu političku partiju smatraju da treba govoriti.

Ne, mi se trudimo ovde da pokrenemo procese ozdravljenja određenih obolelih delova našeg društva koji su u manjini i koji zapravo onaj dobar većinski deo našeg grada i našeg naroda drže zatočenicima, taocima, upravo zahvaljujući svojim političkim malverzacijama.

Zahvaljujem.
Smatram da ni u ovom slučaju nisam povredio Poslovnik.
Član na koji ste ukazali govori da se staramo o redu na sednici. Mislim da samo to otprilike i radio.
Vidim da se slažete, ne tražite da se glasa? (Ne)
Povreda Poslovnika, Muamer Bačevac.