Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, pred nama su dva veoma važna zakona.
Što se tiče Zakona o akcizama, on je takođe veoma značajan. Istina da je sama tematika alkohola i alkoholnih pića, za mene je veoma specifična zbog mojih verskih uverenja, tako da ću se ja ustegnuti od diskusija na tu temu iz jasnih razloga. No, pitanja akciza nije samo pitanje koje se tiče onih propisa koji uređuju same procedure.
Akcizna roba je zanimljivija od samih procedura. Akcizna roba je uvek nešto što je bilo veoma privlačno i zanimljivo za razne oblike kršenja zakona, pa i samog kriminala, odnosno kriminalaca i kriminalnih grupa. To je ono što i ovom prilikom zaslužuje da se skrene pažnja prema potrebi pojačanog interesovanja države koja se istina bavi temom kriminala i borbe protiv kriminala i organizovanog kriminala od samog formiranja, ne samo ove Vlade, već i one prethodne, odnosno od kako je ova ili slična vladajuća većina došla na vlast, odnosno u prilici da formira Vladu.
Dakle, ono što mi jeste drago to je da na agendi, političkoj agendi ove vlasti borba protiv organizovanog kriminala i uopšteno kriminala veoma važna i što sve ove godine opstaje tako visoko u zoni interesovanja ove vlasti, ali ono na šta hoću da skrenem pažnju, na šta sam ukazao i ranije jeste potreba da ta borba protiv kriminala zapravo ne ostane samo na važnim tačkama kriminala koje su najčešće ovde u glavnom gradu, odnosno u Beogradu. Međutim, često se desi da zbog te same fokusiranosti na borbu protiv kriminala, velikog kriminala, poznatog kriminala, itd. ovde u samom Beogradu ili u centru same države, vrlo često se određene veoma važne kriminalne grupe i pojedinci sakriju u hladovini određenih delova ove zemlje udaljenih od samog centra Beograda.
Zato je veoma važno da to ne zaboravimo i ne zapostavimo, već da borba protiv kriminala i posebno organizovanog kriminala, zapravo ima našu pažnju u svim delovima ove zemlje. Svakako moja svedočenja i informacije i svest o tome dolazi, pre svega, zbog kraja u kome živim i u kome sve to vidim, znajući da kada govorite o kriminalu u svom mestu zapravo rizikujete što se meni i stranci koju predvodim vrlo često spočitava - zašto govoriš ružno o svome kraju.
Dakle, to je jedna velika dilema kada otvarate brojne bolne teme i bolna pitanja, jer zapravo rizikujete da vam se na taj način uzvrati. Najlakše je prekriti, pokriti i sakriti, međutim, to je ono lažno prijateljstvo i lažni patriotizam. To je kao kad smo bili učenici u školi, pa sada kada prekrivate ono što ne valja ili nećete, ili u tome učestvujete, vi ste onda pravi drug, vi ste pravi prijatelj, ako nećete da učestvujete u radnjama koje su zabranjene, onda vi niste dobri. Isto tako u odnosu na ove teme, dakle, ukoliko ćutite onda ste vi lokal patriota, jer vi o svom gradu govorite samo lepo.
Nije to samo kada je u pitanju lokalni nivo, ja sam slične probleme imao i 2010. godina, kada sam imao neku vrstu obračuna od strane tadašnjeg režima koji vazda kada bismo mi uzvratili, oni bi govorili – vi napadate državu. Dakle, nije uvek vlast država, odnosno pojedinci koji su se tada krili iza države, zapravo su poturali državu da ih štiti od onoga što oni jesu u najnegativnijem smislu.
Isto tako i na lokalnom nivou. Znači, govoriti o tome, pozivati na spas svog grada, svog kraja od kriminala ne znači govoriti negativno o svom gradu, znači govoriti o problemima, opasnostima, bolestima i svemu onome što smara i ugrožava taj grad.
Istina, u manipulativnom smislu, tu je linija vrlo tanka i nimalo nije lako je razjasniti. Međutim, uprkos tom riziku mi ne pripadamo onoj uobičajenoj populističkoj retorici i politici u kojoj je najbitnije površno se dodvoriti narodu, baciti mu neku prašinu u oči nekim jeftinim populističkim pričama i obećanjima, a u stvari podržavati ono što ugrožava taj grad.
Dakle, tu smo mi drugačiji. Mi ćemo ostati dosledni politici i diskursu gde ćemo ukazivati na ono što ne valja, boriti se protiv toga što ne valja, jer mi se nikada nećemo saglasiti da je dominacija kriminalaca u mome gradu i mome kraju dobro za moj grad i moj kraj i moj narod, bez obzira što imamo te neke nasleđene forme i obrasce ponašanja i shvatanja – e, pa, neka je, čekaj, to je naš čovek ovde iz komšiluka, šta fali da se on obogati, šta fali da on postane milioner, ne pitajući da li te milione zarađuje drogom, zarađuje pljačkom poreza, a to znači građana, zarađuje korupcijom, zarađuje raznim oblicima kriminala, odnosno kršenja zakona.
Naravno da ovo što mi zastupamo je teži put i podrazumeva da se za to primaju određeni udarci upravo od onih struktura koji su u sprezi sa kriminalnom i kojima se na taj način zapravo kvare računi. Dakle, mi ćemo tome ostati dosledni.
Kada je u pitanja akcizna roba, ona je posebno interesantna, ali ne samo ona, već se tu treba nastaviti sa svim onim temama koje smo otvarali ovde.
Imamo neke informacije da su započete određene istrage sa carinom u Novom Pazaru. S obzirom da je ovde ministar, želim da skrenem pažnju da se to pojača, da je carina u Novom Pazaru leglo kriminala i da te teme se trebaju otvoriti, odnosno da je Ministarstvo dužno da izvrši revizije i da zapravo razotkrije kriminal i kriminalce koji, eto, tu carinsku upravu, koja je udaljena od Beograda na 300 kilometara, zapravo oslobode, vrate građanima i zapravo joj daju onu poziciju koja joj treba, jer mi smo se tada borili, zalagali da Novi Pazar dobije carinu kako bismo maloj privredi, trgovcima, proizvođačima, dobavljačima repromaterijala olakšali carinjenje roba u Novom Pazaru. Međutim, mi sada imamo informacije da veoma mali broj, jedan određeni broj povlašćenih biznismena, trgovaca, uvoznika može cariniti robu u Novom Pazaru, dok svi drugi, koji nisu u sprezi sa određenim strukturama lokalnih vlasti ili nekim drugim strukturama uticaja, moraju cariniti robu, ne znam gde, u Kraljevu, pa čak i u nekim još udaljenijim mestima.
Dakle, to zapravo znači da ipak sama činjenica da imamo pojavu da neko ima potrebu da ljude selektuje gde bi carinili znači da se nešto krije. Čim se jednima nešto čini dostupnim, drugima ne, onda tu postoji nešto mutno i to mutno treba izbistriti i mi zapravo pozivamo Ministarstvo i nadležne državne organe da se time pozabave. To je vrlo jednostavno razotkriti. Nema tu neke velike filozofije, samo je pitanje posvećenosti i odlučnosti.
Kada je u pitanju Zakon o ličnim kartama, tu nam je mnogo komotniji prostor za diskusiju. Znači, radi se o zakonu koji definitivno, evo, nakon određenog iskustva od 10 godina, imamo detektovane određene nedostatke čijim će otklanjanjem zapravo biti olakšano samo vršenje uloge, odnosno funkcije dokumenta, ličnog dokumenta, ličnog identifikacionog dokumenta koji se naziva ličnom kartom.
Pored toga što ćemo imati određene dodatne podatke u ličnoj karti koji će olakšati funkcionalnost i upotrebu te lične karte, što je svakako za pozdraviti i podržati, isto tako, kao što smo pročitali i čuli u obrazloženjima, pojednostaviće se određene procedure, čime će se olakšati građanima rešavanje pitanje lične karte, pogotovo u slučaju gubljenja tog dokumenta. Dakle, sama procedura vađenja ili dobijanja novog dokumenta će biti ovim zakonom olakšana, kao što će i određene druge povoljnosti se dobiti ovim zakonom, tako da će narodni poslanici Stranke pravde i pomirenja u danu za glasanje podržati ovaj zakon.
Ono što ovom prilikom želim aktuelizirati, a ima i direktnu vezu sa samim dobijanjem dokumenata, uključujući same lične karte, jesu okolnosti, uslovi određenih lokalnih organa Ministarstva unutrašnjih poslova koji se bave ovim pitanjem.
Naime, u Novom Pazaru, to je već poznato, još jednom sam otvarao ovu temu, ali dok god se ona ne reši, dok se god taj problem ne otkloni, mi ćemo kao narodni poslanici, predstavnici naroda biti u prilici da o tome govorimo i na to ukazujemo.
Dakle, prostorije, uslovi, tehnička opremljenost službi koje izdaju lične karte, naravno uključujući i pasoše i druga lična dokumenta, konkretno u Novom Pazaru, veoma su loše, veoma nehumane.
Dakle, zaista, s obzirom da je u pitanju grad sa preko 120.000 stanovnika, te prostorije više decenija služe toj nameni. One su jako loše, pre svega po samoj površini tih prostorija. Ogromne su gužve, čekanja, hodnici, male prostorije. Kada tome dodate veoma zastarelu tehniku, recimo, samo fotografisanje za pasoš ili za ličnu kartu, ma nikako da uspe iz prvog puta. Jednostavno, morate, a imate zagušljivu prostoriju koja ne znam da li ima više od šest kvadrata. Obično leti i veoma, veoma zagrejanu.
Dakle, zaista su uslovi nehumani. Lično sam se uverio, a pored toga primam permanentno žalbe i pritužbe građana. Mislim da je u Novom Pazaru je odavno sazrela situacija. Ne znam zašto je ta ideja samo više puta pominjana, ali se nije pristupilo? Znači, potrebna je investicija. Ovo je poziv i sugestija Ministarstvu unutrašnjih poslova - potrebna je izgradnja, dogradnja, šta god, na lokalitetu policijske uprave u Novom Pazaru da bi te službe mogle disati normalno.
Kada se kaže policijska uprava, obično se misli na onaj deo policije koji se bavi bezbednošću građana, koji se bavi borbom protiv kriminala. Međutim, onaj deo policijske uprave koji se bave uslužnim delatnostima vezanim za ličnu dokumentaciju, on je mnogo frekventniji, hvala Bogu što je mnogo frekventniji, od ovog dela policije koji se bavi kriminalcima i raznim drugim prestupnicima. Zato tom delu civilnom, da kažem uslovno, tom delu civilne usluge u policijskoj upravi nije data dovoljna pažnja. Nekako se civilne usluge u policijskoj upravi doživljavaju kao uljezi u policiji, kao nešto periferno, kao nešto ne dovoljno važno.
Ne znam da li je tako u ostalim delovima zemlje, ali u opštinama i gradovima gde sam bio u prilici da komuniciram, ranije u Tutinu, a sada u Novom Pazaru, uključujući Sjenicu i druge gradove tog područja, nekako je i psihološki i organizaciono taj segment policijske uprave koji se bavi civilnim uslugama je marginalizirao. On se smatra tu kao nekim uljezom, kao nekim viškom. Bitno je da policija funkcioniše u ovim njenim vertikalama borbe protiv prestupnika kriminala, uređenja saobraćaja itd. Međutim, onaj deo koji se tiče civilne usluge nekako je marginalizovan i to traje godinama.
Mislim da je vreme da, prvo, taj odnos promenimo prema segmentu ili sektoru civilnih usluga u policijskim uprava, uopšte da ga promenimo, ali i konkretno. Dakle, ovde govorimo o jednoj konkretnoj situaciji, gde i dalje imamo policijsku upravu u Novom Pazaru koja ima jednu zgradu, hajde da kažem, navodno pristojnu i imamo tzv. barake. Ja ne znam da li to još postoji? Dakle, još uvek postoji u 21. veku u 21. godini, kaže, u barakama i to su baš barake. Nisu to neke novije barake, pa da se može reći da je uređeno. Ne, to su, maltene, straćare koje ne vrede ni za šta drugo. Zamislite, i dalje se narod, da kažem, prisilno navikao, ljudi koji tamo rade. Čeka se to. Nekad se to pomene.
Ja se sećam da me je još pre desetak godina jedan od načelnika policijske uprave lično obavestio za inicijativu da se gradi još jedna zgrada na tom lokalitetu, s obzirom da postoji zemljišni prostor. Tada je to bila za nas radosna vest, iako u principu izgradnja ili ulaganje u policiju se ne smatra nekom razvojnom investicijom,
ali bez obzira, barem smo očekivali da se ovo olakša, da se prosto ove gužve i sva ta depresija koju vidite kod tih ljudi dok tamo stoje, čekaju, kao i kod tih službenika, da ona se konačno rešava.
Međutim, evo, prošlo je više od decenije od kako sam prvi put imao tu vest, do toga nije došlo, ne znam zašto. Zamolio bih ovde i ministra finansija, s obzirom da, evo, i dok zasedamo po ovim našim odborima i raznim sastancima, najviše koje ministarstvo se pominje jeste Ministarstvo finansija. Šta se god predloži, kaže, šta li će reći ministar finansija. Naravno, to je ono – kod koga je novčanik, nema veze da li on sam odlučuje, mi svi znamo da ne odlučuje sam, već da postoji procedura i zakon, ali nekako to tako stoji, kod koga je novčanik dâ, ne dâ, ne dâ on, dâ on itd, to je tako najlakše kazati. Naravno, mi narodni poslanici smo svesni da to nije tako i da se radi o jednoj veoma delikatnoj funkciji ministra i Ministarstva finansija, gde treba sa ipak ograničenim novcem nahraniti svu decu u kući, u celoj državi, sve potrebe, onda nadoknađivati, krpiti i razne, da kažemo, popunjavati jame i rupe iz ranijih vremena koje su ostavljene i koje su izazvane itd.
Mi smo svega toga svesni, ali ipak, dakle, želimo skrenuti pažnju, ovo su neke stvari koje baš nema više smisla da se odgađaju. Znači, možete sami doći, evo, budite naši gosti, prošetaćemo, pa, prosto, da vidite. Znači, ne radi se o tome da može još bolje, nego baš je loše, baš. Dakle, barake za policijsku upravu koje su bile neki pomoćni objekti pre 40, 50 godina su i dalje kancelarijski prostori. To nije OK, to nije u redu i to moramo menjati i zato smo ovde da prosto podignemo glas. Sigurni smo da, zapravo, da će ovome biti data pažnja.
Možda je trebalo biti još glasniji proteklih godina da se to ne bi zapostavljalo i zaboravljalo, jer ima i ono – dok dete ne zaplače, majka misli da je sito, da mu je dobro da je sve OK i onda mora da, ona što češće zaplaču - ona dobiju to što im treba. Naravno, mi nećemo plakati, mislim da smo ovde uspostavili odnos i u pogledu saradnje i u pogledu javne političke komunikacije da možemo u sasvim mirnim okolnostima, zapravo, zajednički detektovati šta su to prioriteti i ovakve stvari koje su same po sebi svedokom da je potrebno reagovati, one najbolje govore o sebi.
Šta se onda dešava kada, evo, sav ovaj trud koji ulaže Vlada u poboljšanje zakona, sav ovaj trud koji ulažemo mi kao narodni poslanici u poboljšanju određenog zakona? Dakle, oni naprave određene pomake, određeno unapređenje zakonskog kvaliteta, ali ipak, taj građanin, taj građanin vidi zakon na šalteru, njemu je sav zakon na šalteru. Znači, sve ovo što mi ovde govorimo, to je njima neka više akademska priča, neko sluša, neko ne sluša, ali obraz države, lice države je šalter. I to je ona ključna i jedina, zapravo, prava komunikacija koju građanin ima.
Zato se mi moramo potruditi da do kraja unapredimo, humanizujemo, uredimo, zapravo, taj šalter koji predstavlja obraz države, lice države preko koga se građanin, svaki građanin, jer i ovo da li će neko gledati našu Skupštinu je pitanje volje, a pitanje da li ćete doći da vadite ili dobijete ličnu kartu, to nije pitanje volje, tu ne postoji građanin koji to može da izbegne.
Zato je potreban fokus, zapravo, na taj najmasovniji i najoriginalniji oblik komunikacije koji se dešava između države i građanina, a to je šalter i u pogledu uređenja i u pogledu prostornog i u pogledu komunikacije i u svim drugim pogledima.
Hvala vam.
