Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici i naravno poštovani građani Republike Srbije, studentsko organizovanje kao važan činilac visokog obrazovanja postoji u različitim oblicima od samog začetka visokog obrazovanja u našoj zemlji.

Zakonom iz 2005. godine daje se okvir učešća studenata u okvirima visokog školstva, a propisuje se i postojanje studentskog parlamenta.

Ustavni osnov za donošenje ovog zakona je odredba člana 97. tačka 10. Ustava Republike Srbije, kojim je, između ostalog, propisano da Republika uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti obrazovanja. Potreban je predlog zakona o studentskom organizovanju kako bi se uredila ova oblast sistema visokog školstva i kako bi se pokrili svi aspekti studentskog organizovanja. Ovakav zakon postoji u većini zemalja našeg regiona, što je svakako vezano za usklađivanje našeg zakonodavstva sa evropskim zakonodavstvom.

Radna grupa za izradu Predloga zakona o studentskom organizovanju godinu dana je analizirala sve postojeće prakse studentskog organizovanja na teritoriji Republike Srbije i u regionu. Upoređivanjem praksi i postojećih zakonskih rešenja u drugim zemljama pristupilo se izradi Predloga zakona o studentskom organizovanju, kojim bi se pokrili svi potrebni aspekti ove oblasti i otklonili problemi u funkcionisanju.

U okviru Predloga zakona o studentskom organizovanju se, za razliku od Zakona o visokom obrazovanju, prepoznaje i definiše funkcionisanje studentskih organizacija i organizacija za studente, dok je Zakon o visokom obrazovanju definisao postojanje studentskog parlamenta.

Ciljevi donošenja zakona o studentskom organizovanju su: unapređivanje i usaglašavanje sa evropskim standardima u ovoj oblasti, uređivanje strukture u okviru studentskog organizovanja, uređivanje institucionalnog okvira za studentsko organizovanje na samostalnim visokoškolskim ustanovama i visokoškolskim ustanovama, uređivanje položaja, delatnosti, nadležnosti, organizacije i načina funkcionisanja organizacija i način finansiranja studentskog parlamenta i studentskih organizacija, uređivanje okvira za ostvarivanje zajedničkih interesa na nacionalnom nivou kroz rad studentskih konferencija i nacionalne studentske organizacije.

Shodno navedenom, izrađen je Predlog zakona o studentskom organizovanju, kao prvi zakon kojim se konkretno uređuje ova oblast visokoškolskog sistema. Naravno da ću u danu za glasanje podržati predlog ovog zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima gospodin Boris Bursać.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovani građani Srbije, poštovani ministre sa saradnicima, pred nama se danas nalazi set vrlo važnih i konstruktivnih predloga zakona. Ja bih svoju pažnju posvetio upravo Predlogu zakona o studentskom organizovanju.

Dve godine nakon potpisivanja Bolonjske deklaracije i tri godine nakon Sorbonske deklaracije održana je Praška konferencija na kojoj je potpisan tzv. Praški kominike. Podsećanja radi, pri potpisivanju Bolonjske deklaracije 1999. godine dogovoreno je da se na svake dve godine održavaju ministarske konferencije na kojima će se podnositi izveštaji o primeni Bolonjskog procesa, razmenjivati iskustva i obaviti potpisivanje kominikea, odnosno memoranduma ili zvaničnih izveštaja koji potpisuju sve zemlje koje su prihvatile Bolonjski proces. Tu ulaze i zemlje Evrope koje to nisu učinile 1999. godine, a odlučile su da prihvate Bolonjski proces.

Do danas je održano pet konferencija – Praška 2001. godine, Berlinska 2003. godine, kada je i Srbija zvanično pripadala Bolonjskom procesu i ratifikovala Bolonjsku deklaraciju. Nakon nje smo imali Bergensku konferenciju 2005. godine, londonsku 2007. godine i završnu u Briselu 2009. godine, da bi se 2010. godine završila implementacija Bolonjskog procesa.

Ono što je jako bitno za ovu tematiku jeste upravo Praška konferencija, odnosno Praški kominike, kada su studenti priznati kao ravnopravni partneri u donošenju odluka, odnosno kada se studenti zvanično smatraju punim članovima akademske zajednice. Od tada studentska participacija i studentsko organizovanje predstavlja proces uključivanja studenata u donošenje odluka na svim nivoima, pre svega institucionalnom, pa onda i nacionalnom, regionalnom, evropskom i naravno odlukama po svim pitanjima.

Dakle, studentsko organizovanje postaje važan činilac visokog obrazovanja, dok akademska zajednica predstavlja alarm koji u svakodnevnoj stvarnosti treba da detektuje važne probleme i da skreće pažnju na njih. I ne samo to. Akademska zajednica mora da daje analize na osnovu kojih će mediji i institucije da reaguju, a studenti kao punopravni članovi akademske zajednice imaju apsolutno pravo da učestvuju u tom procesu.

Nažalost, do 2012. godine akademska zajednica nije imala društvenu moć i svedena je, faktički, na marginu. Vladalo je odsustvo slobodne kritičke misli i jedna nesposobnost da se osmisli i odbrani opšti interes. Zakonom iz 2005. godine, tačnije Zakonom o visokom obrazovanju, daje se nekakav okvir učešća studenata u okvirima visokog školstva i propisuje se postojanje studentskog parlamenta. Međutim, pokazalo se da su od 2005. godine i perioda formiranja prvih studentskih parlamenata prakse na fakultetima i univerzitetima potpuno različite. Razvoj i način funkcionisanja zavisio je potpuno od lokalnih prilika.

Ovakva situacija u studentskom organizovanju dovela je do velikih poteškoća. Glas studenata gotovo da se nije ni čuo, potpuno je bilo ugroženo funkcionisanje ovog segmenta visokog školstva. Javašluk pojedinih profesora i fakulteta je išao tako daleko da su neki javno isticali kako ne prihvataju Bolonjsku deklaraciju, iako je država Srbija nju ratifikovala, te da će praksa i pravila na fakultetima odlučivati, oni, a ne država i resorno ministarstvo. Najzad se staje na put ovakvim anomalijama. Država Srbije i te kako prepoznaje glas mladih, odnosno glas studenata, a ovaj zakon, odnosno prvi predlog zakona o studentskom organizovanju, ide u prilog ovoj mojoj konstataciji.

Dakle, ovim predlogom zakona prvi put jasno se definiše funkcionisanje studentskih organizacija, pravi se distinkcija između studentskih organizacija i organizacija za studente, potpuno jasno se definišu studentska predstavnička tela, dakle, studentske konferencije i studentski parlamenti, propisuje se učešće studenata u stručnim organima i njihovim telima u proporciji od 20% i studentima se prvi put daje pravo glasa prilikom predlaganja kandidata za organ poslovođenja. Takođe, studentski parlament stiče pravo da donosi svoj finansijski plan, koji je sastavni deo finansijskog plana visokoškolske institucije, pa je stoga samo usvajanje finansijskog plana institucije ujedno i studentsko pitanje.

Dakle, ovo je jedan dobar, konstruktivan predlog zakona, koji jasno definiše prava studenata, stoga ću ja, a nadam i moje kolege podržati ovaj predlog zakona, u nadi da će on biti oslonac u borbi za jaku i modernu Srbiju. Živela Srbija!

Zahvaljujem gospodinu Bursaću.
Sledeći je narodni poslanik Miloš Banđur.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, dozvolite mi da prokomentarišem Predlog izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju.

Svoju diskusiju počeću utiscima rasprave koja se maločas vodila po određenim predlozima zakonskih rešenja. Mogu da kažem da je moj utisak kada sam pročitao „sporan“ član zakona gde se nastavnicima posle navršene 65. godine života omogućuje da rade na fakultetu i dalje, ali im se ograničava radno angažovanje. Ja sam se obradovao takvoj formulaciji zato što smo svedoci da se nepostojanje jasne formulacije u prethodnom zakonu, iako se iz samog smisla postojećeg zakona vidi šta je intencija i šta je suština tog člana, ne vidi i to se u praksi zloupotrebljavalo.

Znači, bilo je potpuno jasno, i bez ovog pojašnjenja, da neko ko navrši 65 godina života treba da ide u penziju. To je jasno. Međutim, postoje izuzetni slučajevi, ali samo izuzetni slučajevi, kada se radi o nastavnicima koji imaju međunarodni ugled, koji su iza sebe ostavili veći broj doktoranata i ljudi koji su izabrani u najviša zvanja redovnog profesora ili dali izuzetan naučni doprinos univerzitetu, da samo ti ljudi mogu da nastave da rade po određenom ugovoru i posle penzionisanja dve do pet godina, u zavisnosti od ocene organa poslovođenja ili organa upravljanja, ja sad ne znam ko je od ta dva organa, fakulteta odnosno univerziteta. Oni se ostavljaju zato da rade da bi pomogli u stvaranju naučnog podmlatka, da bi bili članovi komisija za odbranu doktorskih disertacija, da bi bili mentori, predsednici komisija, oni se ne angažuju na svim nivoima studija, već samo na doktorskim i na master studijama. Takvi profesori se ne angažuju na osnovnim akademskim studijama, znači, oni se ostavljaju u radnom odnosu, odnosno dobijaju radni odnos na određeno za tačno određene poslove.

Ja sad tu zaista smatram, obzirom da je naš univerzitet i naše visoko školstvo opterećeno i nepotizmom i raznim lobističkim i grupnim interesima, da bi ostavljanje mogućnosti da neko posle 65. godine ostane da radi i postane dekan ili član saveta ili predsednik saveta fakulteta ili univerziteta, bilo nekorektno.

Međutim, mogu da se složim sa profesorom Martinovićem, narodnim poslanikom, u delu gde on misli da profesor koji se angažuje posle 65. godine može da bude član stručnih organa. Mislim da profesor posle 65. godine koji ostane da radi na fakultetu odnosno univerzitetu može i treba da bude član nastavno-naučnog veća, jer je to stručni organ fakulteta, ali da ne treba da bude član ni organa poslovođenja, kao što je dekan, prodekan, itd, niti da bude član saveta ili predsednik saveta fakulteta, jer, prosto, on se ne ostavlja u radnom odnosu posle 65. godine da bi radio te poslove, nego tačno određene poslove i zadatke koji su povezani sa naukom. Znači, stručna tela da, organi poslovođenja i upravljanja ne.

Ne mogu da se složim da je u pitanju diskriminacija, jer sam čin da vi kao dekan ili savet fakulteta određenom profesoru date pravo da radi posle 65. godine u odnosu na sve ostale kolege je pozitivna diskriminacija. Znači, vi određenog svog kolegu pozitivno diskriminišete time što mu date pravo da radi posle 65. godine, a svima ostalima kažete - vi morate u penziju.

Vrlo često je to ostavljanje posle 65. i to teranje u penziju svih ostalih povezano sa lobističkim interesima, klanovima i grupama na fakultetima i univerzitetima. Zbog toga se ne slažem u potpunosti sa kolegom Martinovićem i mislim da je zakonopisac imao jako dobru nameru kada je napravio ovakvo zakonsko rešenje, ali smatram da je mogao da ostavi da profesor koji rade na određeno posle 65. godine bude član stručnih organa fakulteta. U tom delu mogu da se složim. Jer, znate, svi onda ostali koji odu sa 65 godina u penziju, mogu da kažu - čekajte, ja sam diskriminisan, zašto ja ne radim do 70. godine? A onda svi drugi građani koji rade neke druge poslove mogu da kažu - a zašto ja idem sa 65 godina u penziju, pa i ja mogu da radim do 70. godine?

Ovde je neko sad dobacio - oni nisu stručni. Znate, te ocene i procene koji profesor može da nastavi da radi posle 65. godine a koji će sa 65 da ode u penziju u školskoj godini kada navršava 65 godina života trebaju da budu zasnovane na objektivnim kriterijumima, ali su to subjektivne ocene i procene organa poslovođenja.

Ipak se sve svodi na to ko je sa kim u kakvim odnosima i to, nažalost, u našoj praksi preteže, preteže sve objektivne činjenice o nečijem radu, rezultatima, itd. Pa, ako je neko u nemilosti dekana i saveta, on ide u penziju sa 65, a ako je neko u milosti dekana i saveta, on može da radi do 70. godine.

Zato ja imam puno razumevanje za ovo zakonsko rešenje i ja sam se njemu iskreno obradovao kada sam pročitao, ali mogu da imam razumevanja i za primedbu kolege Martinovića da kada su u pitanju stručni organi fakulteta, odnosno visokoškolske ustanove, da taj profesor može da bude njihov član i da nesmetano obavlja određene poslove, iako je intencija i prethodnog odnosno postojećeg zakona potpuno jasna - zna se zašto se i zbog kojih se poslova taj čovek ostavlja u radnom odnosu i tu nema bilo kakve dileme.

Želim da kažem još nešto. Ja sam se obradovao takođe i zbog jednog drugog rešenja, čija sam žrtva bio u prethodnom zakonu i lično, a vidim da to ubuduće neće da se dešava, jer će ovaj zakon da omogući funkcionerima lokalne samouprave na funkciji zamenika ili gradonačelnika, predsednika opštine ili zamenika predsednika opštine, da se istovremeno bave i svojim poslom na fakultetu odnosno univerzitetu.

Ja sam lično imao iskustvo da sam dobio rešenje za zamenika gradonačelnika, gde je radni odnos bio podeljen, odnosno radno vreme. Naime, 100% radnog vremena je bilo podeljeno između fakulteta na kome radim i uprave grada. I to je u početku bilo dobro, dok nije stiglo tumačenje iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu da zamenik gradonačelnika mora da radi sa punim radnim vremenom u gradu. To je imalo za posledicu da se radni odnos na fakultetu stavi u mirovanje, a kada radni odnos stavite u mirovanje, vi stavite u mirovanje i zvanje koje imate, a to znači da onih 30% na koje imate pravo, jer svako ima pravo da radi do 130% neke norme ili 130% punog radnog vremena, ne možete ni teorijski da ostvarite zato što je zvanje vezano za redovan radni odnos. Znači, ako redovan radni odnos stavite u mirovanje, vi ste stavili i zvanje. Radite u gradu 100%, imate pravo na još 30%, ali to ne možete da iskoristite jer vam zvanje miruje i vi ste na taj način matirani, iako vam Agencija za borbu protiv korupcije kaže - da javni funkcioner, državni funkcioner, ima pravo da se bavi naučnim, nastavnim, kulturnim i drugim aktivnostima i radom, itd.

To je potpuno logično jer profesor univerziteta nema obaveze kao neko ko radi za mašinom, na traci, ili u kiosku, da mora da bude osam ili deset sati pored svoje mašine i na svom radnom mestu, već svoje poslove obavlja u jednom vrlo komfornom vremenskom formatu i ima vremena i da se bavi funkcijom i da se bavi profesurom.

Zato ovo rešenje koje ste vi sada napravili, da profesor univerziteta odnosno nastavnik, tačnije, on može biti docent, vanredni ili redovni profesor, može da u dopunskom radu ostvari nastavu na univerzitetu iako se nalazi na javnoj funkciji koja zahteva rad sa punim radnim vremenom. Ja se nadam da ste tu imali u vidu i da se nastavno zvanje ne stavlja u mirovanje, da taj period teče, kako bi on nakon pet godina mogao da redovno konkuriše za isto ili novo nastavno zvanje. Da. Tu se slažemo.

Ono što još želim da kažem je da je intencija ovog zakona popravljanje uslova za obezbeđenje kvaliteta i to je ono što je ključno. Mi moramo da priznamo da naše visoko obrazovanje ima određene probleme koji se tiču kvaliteta, kako formalne ispunjenosti uslova kvaliteta, tako i suštinske. I dobro je što su poslovi Nacionalnog saveta u potpunosti odvojeni od poslova Nacionalnog akreditacionog tela i što se Nacionalni savet više ne petlja za visoko obrazovanje u poslove akreditacije, neće imenovati recenzente, neće birati akreditacionu komisiju, neće birati žalbenu komisiju, jer po postojećim zakonskim rešenjima, okreni-obrni, sve se svodi na to da je čitav proces u rukama Nacionalnog saveta i da Nacionalni savet preko svojih tela, kao što je akreditaciona komisija ili žalbena komisija koju formira za svaki slučaj, u suštini upravlja procesom i na kraju sam donosi odgovarajuće odluke, što nije u redu.

Ovo rešenje koje se predlaže da čitav proces akreditacije visokoškolskih ustanova i studijskih programa bude zaokružen u okviru Nacionalnog akreditacionog tela i da taj postupak bude dvostepen u slučaju postojanja određene žalbe visokoškolske ustanove, da žalba ide prvo komisiji za akreditaciju, a onda, u svakom slučaju, ako je žalilac nezadovoljan žalbenoj komisiji, da žalbena komisija može da vrati na ponovno odlučivanje ili da donese, preinači odluku akredaticione komisije, govori o tome da stvar u drugom stepenu može da se reši potpuno različito od onoga kako je rešeno u prvom stepenu. To govori i način na koji se biraju i komisija za akreditaciju i žalbena komisija, putem javnog poziva, govori u prilog povećane nezavisnosti jednog i drugog tela, odnosno organa u postupku akreditacije i odlučivanja. Tako da ta rešenja smatram jako dobrim.

Ali, vi znate da smo mi skloni mnogim marifetlucima i da, recimo, barem kada je u pitanju ispunjenost formalnih uslova, da pošto postoji uslov da za jedan studijski program 70% nastavnika budu u stalnom radnom odnosu, odnosno ima rad sa punim radnim vremenom u nekoj visokoškolskoj ustanovi, a 30 % može da bude angažovano sa strane, vrlo često imate slučaj nastavnika koji prosto šetaju od jedne do druge visokoškolske ustanove koja treba da akredituje ili sebe ili odgovarajući studijski program kako bi se ispunili određeni uslovi.

Znači, nastavnici prosto sklapaju ugovore i raskidaju rešenja samo dok se obavi taj proces. Čim se proces akdreditacije obavi nema ni traga jednom broju nastavnika koji su figurirali u papirima.

Mislim da taj proces kontrole, spoljašnje kontrole mora da bude češći i da se osmisle mehanizmi da spoljašnja kontrola ne bude samo nakon četiri godine od dobijanja akreditacije, nego da na predlog Ministarstva ili Nacionalnog saveta ona bude i češća.

Inače, čitava ova priča sa Zakonom o visokom obrazovanju, je u stvari nešto što je započeto još 2005. godine i cilj je naravno bio da se olakša studiranje, da se ubrza studiranje, da se smanji prosečno vreme studija, jer su tada pokazatelji govorili da se najčešće pada i ljudi odustaju od studiranja na drugoj godini, da negde 48% ljudi, odnosno studenata odustane od studiranja na drugoj godini studija.

Zaista su studenti lakše prihvatili taj zakon iz 2005. godine nego nastavnici visokoškolske ustanove. Moram da kažem da pojavom privatnih fakulteta i univerziteta i državni fakulteti i univerziteti visoke strukovne škole su stavljene u jednu prinudnu tržišnu utakmicu, dovedeni su u situaciju da svesno obaraju kriterijume za polaganja ispita, kako ne bi izgubili studente, odnosno kako bi pridobili studente, što je sve uticalo na smanjenje kvaliteta studiranja u proseku i, po mojoj proceni, naravno na jednu inflaciju diploma što nije dobro, jer kad svi imaju diplome, onda ne znamo čija je diploma prava, čija nije. To se najbolje vidi po doktorskim diplomama, gde danas imate 10 puta više doktoranata, odnosno odbranjenih doktorata godišnje, nego pre 10 godina.

To da je došlo i do popuštanja i na državnim univerzitetima govori činjenica da od, recimo, 2000 i nešto doktorata koji se odbrane ili su ovih godina ili poslednjih godina bili odbranjeni, više od polovini pripada Beogradskom univerzitetu, a samo 10% pripada privatnim univerzitetima. Pre 10 godina broj odbranjenih doktorata godišnje, svih ukupno, na svim univerzitetima bio upravo ovih 200 i nešto, koliko pripada privatnim univerzitetima.

Znači da je došlo do jednog opšteg popuštanja kriterijuma za koji se nadam da će i to će teško moći da iskontroliše bilo kakvo nacionalno telo za akreditaciju ili neka komisija.

Mora da se promeni svest ljudi i mora da se urede društveni odnosi tako da znanje donosi posao, a ne posedovanje diplome. Da znanje i diploma u paketu daju mogućnost za zaposlenje i za napredovanje, a ne samo diploma.

Zahvaljujem vam se. Nadam se da nisam preterao, 16 minuta.

Zahvaljujem.
Sledeća je koleginica Milica Dačić.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, poštovani građani Srbije, uvaženi predstavnici Vlade, posvetiti pažnju obrazovanju uopšte, a u kontekstu teme o kojoj danas raspravljamo o visokom obrazovanju je maksimalni prioritet SNS, a nadam se i svih dobronamernih ljudi u Srbiji.

Mudri ljudi kažu da je znanje moć. Znanje je osnovni resurs privrednog i svakog drugog razvoja, a obrazovanje sa kojim je nerazdvojno povezano znanje najmoćnije oružje, koje može upotrebiti da promenite svet na bolje.

Danas u okviru rasprave o jednom potpuno novom zakonskom aktu, Predlogu zakona o studentskom organizovanju, definisani su, dakle, oblici studentskog organizovanja, u smislu predstavničkih tela u koje spadaju studentske konferencije i studentski parlamenti, ali i studentske organizacije.

Kao dobro rešenje iz ovih predloga zakona, odnosno Predloga zakona o studentskom organizovanju, izdvojila bih ovlašćenje studentskih konferencija da mogu inicirati donošenje i izmenu propisa koji se tiču unapređenja visokog obrazovanja u Srbiji, ali i davanje mišljenja o odredbama nacrta zakona i drugih propisa koji se tiču visokog obrazovanja što je još jedan vid učešća mladih ljudi u donošenju odluka koje se tiču upravo njih.

Kvalitetno i dostupno obrazovanje je cilj kome teži Vlada Republike Srbije i zato mi je drago što ovaj zakon, takođe prepoznaje studentske organizacije osoba sa invaliditetom.

Pored donošenja ovakvih zakonskih akata koji treba da unaprede naše obrazovanje jako je važno da će se u narednom periodu raditi i na izgradnji i rekonstrukciji oko 15 fakulteta u Srbiji, što će sveukupno doprineti poboljšanju uslova studiranja.

Meni kao osobi koja dolazi iz unutrašnjosti je jako drago što se nastavlja trende sagledavanja stanja visokog obrazovanja i u onim centrima koji nisu univerzitetski, odnosno koji ne pripadaju samo Beogradu.

U tom smislu drago mi je što u ovaj projekat ulazi nekoliko zgrada fakulteta, koje se nalaze u unutrašnjosti koje će ili dobiti novu zgradu ili će se njihove zgrade rekonstruisati ili dograditi.

Savremeno obrazovanje ne podrazumeva samo funkcionalnu pismenost ili enciklopedijsko znanje. Ono podrazumeva i razvoj kreativnih potencijala pojedinaca, sticanje praktičnih i primenjivih znanja.

U tom smislu mnogo je bitno da je Srbija prepoznala značaj dualnog obrazovanja, uključila ga prvo u svoj sistem srednjeg obrazovanja, a od oktobra ove godine dualno obrazovanje će zaživeti i na visokoškolskim ustanovama.

I meni kao nekome ko dolazi iz Čačka, meni je drago što će pored srednjih škola u kojima se ovaj model već primenjuje, i naš Fakultet tehničkih nauka početi da primenjuje model dualnog obrazovanja, kroz obrazovni profil, odevno inženjerstvo i dizajn, i IT program studija.

Dakle, ono što je još 2015. godine, najavio predsednik Vučić, tada kao premijer da ćemo pokušati da uradimo, danas je u velikoj meri zaživelo i 900 kompanija u Srbiji je uključeno u sistem dualnog obrazovanja, a 6000 srednjoškolaca je već prošlo kroz ovaj sistem.

Nove tehnologije svakako pomeraju granice u obrazovanju i one su uključene na svim nivoima obrazovanja, a posebno su se pokazale potrebnim u vreme pandemije, kada je digitalizacija omogućila sprovođenje nastave osnovcima i srednjoškolcima, od kojih se u datoj situaciji pokazalo kao jedino moguće i treba podsetiti da je naravno ovaj saziv Skupštine usvojio sporazum kojim je omogućeno uvođenje široko pojasnog interneta u preko 600 naselja za oko 90 000 hiljada domaćinstava, ali najveću korist od ove odluke će imati upravo studenti i đaci.

To je upravo ona paradigma uspeha, koju smo imali priliku da čujemo juče u istorijskom obraćanju predsednika Aleksandra Vučića, u ovom visokom domu, a tiče se uspeha Srbije u prilivu stranih investicija, ekonomskih reformi i zbog činjenice da u poslednje dve godine mi nemamo odliv ljudi, kakav je bio prethodnih 30 godina.

Sa druge strane, jučerašnja tema, izveštaj o toku dijaloga između Beograda i Prištine i stanja na KiM, još jednom je pokazala koliko je važna inicijativa da udžbenike iz istorije, geografije, i srpskog jezika, štampa država, jer zamagljivanjem istorije i činjenica, mi samo ostavljamo put budućim generacijama da čine iste greške.

Dakle, Srbija nastavlja da krupnim koracima hrli ka društvu zasnovanom na znanju inovacijama, osnivanjem naučno-tehnoloških parkova, izgradnjom Instituta za veštačku inteligenciju, razvoju visokih tehnologija i posebno ulaganje u mlade kadrove stipendijama i stvaranjem uslova da mladi ljudi u našoj zemlji ostanu.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik prof. dr Ljubiša Stojmirović.

Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, gospodine ministre, molim vas malo pažnje.

Imao sam čast danas da upoznam jednu predivnu ženu koja mi je tom prilikom poklonila nekoliko knjiga, između ostalih i jednu knjigu poezije u kojoj sam našao predivne stihove.

Poezija je nešto za šta možemo reći da je vrhunski domet ljudskog stvaralaštva. Poezija je nešto što nas diže u nebesa, što nas spušta u ponore do neslućenih dubina.

Ja ću vas sad zamoliti da poslušate stihove, kratko je nemojte da se plašite, koje je ona napisala u jednoj od svojih pisama. Kaže: „Volim divove ruskih stepa iza čijih slova pleše večnost i kojima se i smrt zauvek klanja“ Ona se zove Nada Kukolić, a ja ću vam pročitati još jednom jer ovo treba zapamtiti „Volim divove ruskih stepa iza čijih slova pleše večnost i kojima se i smrt zauvek klanja“.

Slušajući raspravu vrlih pravnika, a pravo da vam kažem nikad nisam to pravo voleo kao nauku, ne razumem se u pravo i priznajem da se ne razumem i mnogo toga mi kod njih nije jasno, jer kod njih može i ovako i onako. Negde primenjujemo taj zakon, negde ga ne primenjujemo.

Što se tiče ovog izbora u organe upravljanja ili rukovođenja ili kako god hoćete, za ljude koji su završili svoj radni vek u 65 godini i kojima je produžen radni vek za dve godine, a kolega Banđur nisam siguran da li je pravnik, ali on je diskutovao dosta o tome, nije rekao samo jednu činjenicu. Nemaju oni svi pravo da im se produži na dve godine. Izuzetni stručnjaci koji su zadužili tu visoko-školsku ustanovu, kojima su studenti izuzetno zadovoljni imaju mogućnost da im se produži na još dve godine.

E, sad, šta radi Srbija? Neko je spominjao Gašu Kneževića. Gaša Knežević je ministar koji meni nije bio po volji. Kako da mi bude po volji kad sam 2000. godine najuren sa posla profesora zbog toga što sam bio član crveno-crne koalicije, opet sam se sa Dačićem i socijalistima valjda udružio, bili smo zajedno u Vladi i kao, to su retrogradne snage dadoše mi otkaz, najuriše me sa fakulteta, a Gaša je tad bio ministar.

Ali, hoću da kažem nešto drugo. Gaši zameram i tu Bolonju, jer sa Bolonjom su nas uvukli u jednu priču koja je omogućila da se uništi naš dotadašnji veoma kvalitetan obrazovni sistem. Sad ja tom Gaši Kneževiću kažem – ministre, sa ovom Bolonjom vi ste nas upropastili. On kaže - što svi jurili kao ono, videla žaba da se konj potkiva, pa je ona digla nogu, Bolonja će tek biti za nekoliko godina. Ali, mi Srbi to volimo, daj potrči što pre da budeš ti veći katolik od pape. I sve što radimo, radimo na svoju štetu.

Evo, danas nekoliko puta sam čuo od kolega, trudiću se da budem kratak. Od naših kolega sam čuo – ovi zakoni su usklađivanje sa propisima EU, sa ovim, mi usklađujemo ovo. Ljudi, šta usklađujemo? Šta me briga za EU? Šta me briga za njihove zakone.

Ministre, pravite takve zakone koji će podići obrazovanje, koji će biti u interesu građana Srbije u interesu omladine, u interesu studenata. Evropska unija i ovi drugi vode računa o svom sistemu. Pa, nisu se svi baš zaleteli da pređu na tu Bolonju.

Bolonja je samo donela to da se velike pare, mnogo veće nego što su bile do tad vrte kroz obrazovanje. Normalno kvalitet obrazovanja se srozao. Kolege spominju doktorate, diplome i ta čuda, o tome ne treba pričati to svi znamo.

Mislim da nije baš dobro rešenje ovo da se tim ljudima kojima se produži na dve godine, a naš šef kaže, on je pravnik i on to dobro zna, oni imaju sva prava kao i drugi, samo što su na određeno, a ovi na neodređeno vreme. E, ako imaju sva prava imaju prava i da budu birani i za dekane, i za predsednike akademija, i za rektore, ma šta god hoćete.

Kad je bilo tumačenje tog Zakona u Skupštini ja sam se javio i tada sam rekao – ne slažem se da se tim ljudima u prosveti uskrati to. Ako smo mogli da dozvolimo, neću da govorim imena, vi ćete svi znati o kome govorim, ako smo mogli da dozvolimo osobi koja je napunila 65 godina da bude direktor Televizije i dalje, a nije izuzetni stručnjak, na kraju krajeva, i nismo kukali na njega, i opozicija i građani, a zašto bi uskratili to pravo profesorima? Zašto oni nemaju pravo ako su dobri menadžeri, ako znaju dobro da vode firme, pa što ne bi bio dekan? Što ne bi bio rektor? Kome je to u interesu da ne bude? Samo onome ko ne želi dobro srpskom obrazovanju.

Jer, kolega Banđur, Ružić, Martinović, ja nismo naše znanje sisali iz prsta. Ne, učili su nas naši učitelji, nastavnici, profesori, mentori naši na fakultetima. Znači, sve što smo naučili mi ovde u sali, onaj pekar tamo, fudbaler, ma bilo koji građanin, bilo koje dete, naučili smo od tih ljudi, od učitelja, nastavnika, profesora i umesto da im budemo zahvalni zbog toga što su nam ta znanja podarili i da ta znanja prenesemo na nove naraštaje, ne mi sad kažemo velikodušno – šta, 45 godina ima? Ne treba nam.

Ima jedna bajka koja nam priča o tome kako je car naredio da se svi stari ljudi pobiju u zemlji, pa je ova devojka sakrila svoga oca u neku pećinu. Pa, kad su došla teška vremena, kad je trebala mudrost, da nije bilo tog starog kog je ćerka sakrila u pećinu, carstvo bi propalo. Ljudi, to mi radimo sebi.

Treba da sačuvamo te pametne ljude, sposobne, koji znaju, neka bude on profesor do 80 godine onako kako je u svetu, neka bude taj dobar lekar i posle 65 godine dobar lekar.

Jedan od lekara koji se u kovidu pojavljivao, pa je bio čas simpatičan, pa su ga posle napadali, otišao je u penziju, a sreo sam trideset, možda i pedesetoro ljudi koji pate što je on otišao, jer je mnogo dobar dečiji lekar, a sad je valjda otišao privatno, tamo se mnogo više plaća. To je ono na čemu mi moramo da vodimo računa.

Gospodine ministre, imate vi mnogo muka na tom vašem poslu. Nije lako biti ministar obrazovanja u Srbiji. To je oblast koju smo mnogo potcenili, a obrazovanje, zdravstvo i kultura su stubovi jedne zemlje.

Dajte sa tim vašim timom povedite malo računa da se sačuva ćirilica, naše pismo, da se sačuva naš jezik, da se sačuva naša kultura. Mi sve radimo u korist svoje štete.

Skoro je izglasan neki zakon gde nas je upropastio sa tim dalje. Pisac ili piškinja, ovo ili ono. Ne treba nam to. Ljudi, imamo mi mnogo drugih problema koje treba da rešimo. Pustite Evropu neka se ona bakće tamo, neka ona to tera kako hoće.

Matura, isto jedan veliki problem. Ja neću da vam se mešam u RS, ali to je nasleđen problem itd.

Zašto bi deca posle završenih osam ili ne znam koliko godina išli na taj maturski ispit? Ako je on pokazao tokom celog školovanja stalno znanje i postigao izuzetan, dobar uspeh, ima sve petice ili četvorke, nije važno, što ga maltretiramo na kraju još da polaže tu maturu, da ima stresove, da svake godine neko je ukrao testove, neko ovo, neko ono. Dajte to da vidimo.

Druga stvar, večiti studenti. Ja sam bio jedini od poslanike iz ove većine koji je prošli put kad je to bilo na dnevnom redu podržavao studente, svi su bili protiv i tražio sam da im se dozvoli da studiraju i posle smrti. Zašto. Mi im produžavamo svake godine ili svake druge godine, i ove godine će valjda doći sa zahtevom da im se produži. Jedanput kažemo, neka studiraju dokle god hoće. Oni plaćaju svoje knjige, plaćaju prijavu ispita, sve plaćaju, nije to njima džabe tamo. Neka studiraju koliko god hoće.

Većina od njih, recimo 50%, nikada neće da završi fakultet, ali neće ni doći ovde ispred Skupštine da kuka, da mole ministra, da zivkaju nas profesore ili, ne znam ni ja, poslanike da im to omogućimo da im se produži.

I, još jedna stvar, svi kažu da ti zakoni nisu valjali od 2000. godine na ovamo. Nije valjalo ni ovo od Stipa Šuvara i tako to, ali hoću nešto drugo da kažem. Danas mi je Martinović pokvario ovo što sam hteo da kažem, ali Martinović je izuzetak. Nema veze, neću, statistički nije mnogo bitno. Od 2000. godine na ovamo kada god je neki zakon u pitanju za koji sada ćemo mi kažemo - nije valjao, sutra će doći neko drugi pa će da kaže – bili tu neki naprednjaci, doneli su zakone, to ne valja.

U ovoj sali, kada god tamo pogledam na onaj ekran piše - profesor, doktor, magistar. Koliko ima nas koji smo… Evo, kolega Banđur je na fakultetu. Kolega Martinović je profesor na fakultetu. Pa, koliko nas profesora je ustalo pa da kaže – ne slažem se, taj zakon nije u redu, ljudi, to ne valja, nemojte i tako to, nego ćutimo kao male bebe, ali beba zaplače kada je gladna, a posle nam ne valja. Pa, mi smo ti koji donosimo ove zakone. Mi trebamo da kažemo – ministre… Martin je ovo lepo rekao, premda se ja ne slažem sa ovim rešenjem, ali je lepo ustao i rekao – ministre, to nije u redu, to treba ispraviti. Tako treba svako od nas da se ponaša.

Što se mene tiče, ovaj zakon nije u redu, ali tim ljudima treba i dozvoliti da mogu da budu i na rukovodećim mestima, na fakultetima, visokim školama, akademijama, kako li se to zove.

I, gde je napravljena jedna velika greška, a to je napravljeno posle 5. oktobra - nismo imali jedan sistem gde su direktore, dekane, birali fakulteti, odnosno visoke škole i tako dalje, ali smo imali Upravni odbor, a to dobro Odalović zna, Upravni odbor u kome je većinu imao osnivač i predsednik Upravnog odbora. To se danas zove Savet i bio je iz reda osnivača.

Mi smo sada pustili fakultetima da imaju pravo da predlažu iz njihovih redova da se bira direktor, dekan i tako dalje, ali smo im dali i u tim upravljačkim organima da imaju većinu i sada država daje pare, država pravi zgrade, sve, sve daje država, a neko peti, drugi odlučuje o tim parama i on upravlja. Ne ide to, ljudi, tako.

Ja sam govorio i Šarčeviću dok je bio ministar da to treba promeniti. Jao, nemojte, biće da se bune, Univerzitetu upadamo u samostalnost i tako dalje. Pa, nije tačno. Nije tačno. Mi moramo da dovedemo do normalnosti situaciju koja se bavi upravljanjem i treba da shvate i ti direktori, predsednici ili, kako se zovu, dekani da sprovode ono što im Upravni odbor kaže, a ne da dođe direktor škole, pa da kaže Upravnom odboru – hajde, donesite odluku da nam se dodeli 50 hiljada evra kao nagrada. Pa, ne može to tako. E, to su stvarčice, ministre, koje morate malo da pogledate.

Pogledajte i ovo što je rekao Martinović, pa pogledajte da nađete neko rešenje koje nije baš ni njegovo, a nije ni vaše, jer ja se ne slažem ni sa jednim, ni sa drugim, nego poslušajte mene, pa uradite to tako.

Hvala lepo. Bio sam malo dosadan i opširan, ali sledeći put ću biti kraći.

Zahvaljujem.
Sledeća po spisku je koleginica Rajka Matović.
Izvolite.