Zahvaljujem, kolega.
Pošto smo završili pretres o svim amandmanima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 2. tačku dnevnog reda – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Sandra Božić, dr12 Aleksandar Martinović, Sandra Joković i Mladen Bošković, kao i Odbor za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj i informatičko društvo.
Primili ste Izveštaj odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj i informatičko društvo, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 3. amandman je podnela narodni poslanik Sandra Božić.
Vlada i Odbor za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj i informatičko društvo prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije.
Konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Zoran Tomić.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre i potpredsedniče Vlade sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, pred nama su amandmani na izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju i svakako da sami ovi amandmani doprineće da ove izmene i dopune koje su pre nama, omoguće da efekti zakona budu još bolji.

Ono što je bitno da kažemo i o čemu smo diskutovali u ovom plenumu, jeste da kada je u pitanju visokoškolsko obrazovanje da je ono zaista jako kvalitetno i u danu kada smo razgovarali, diskutovali o samim izmenama i dopunama zakona, tada smo inače, imali posetu kod ambasadora Irana, koji je rekao da među građanima njegove zemlje vlada veliko interesovanje kada su u pitanju i studije u Republici Srbiji, jer smatra da zaista znanje koje njihovi studenti konkretno ovde dobijaju, kada je u pitanju Medicinski fakultet i Stomatološki fakultet su izuzetno visoki. Sam je rekao kada bi postojali programi na engleskom jeziku da bi to interesovanje bilo još veće, što je samo još dodatna podrška koliko naš obrazovni sistem kada su u pitanju fakulteti je visoko rangiran u svetu. Naravno, ono što možemo da kažemo da i sami profesori, nastavnici koji rade, koji objavljuju svoje naučne radove, posebno sam ponosan na niške matematičare, s obzirom da sam i sam niški student, koji su pokazali koliko zaista naši ljudi mogu da doprinesu kada je u pitanju dalji razvoj.

Tako da, ove izmene i dopune koje su pred nama, kao i amandmani, omogućiće da i dalje unapređujemo samo visokoškolsko obrazovanje.

Ono na šta sam jako ponosan jeste da u svom rodnom gradu u Kruševcu imamo Poljoprivredni fakultet pri Niškom univerzitetu, koji je najmlađi državni fakultet, koji je pokazao za ove četiri koliko postoji, inače, sada su završeni prijemni ispiti u prvom krugu za četvrtu generaciju, da vlada veliko interesovanje i da zaista odluka da taj fakultet dođe u Kruševac je bila ispravna.

Za razliku od perioda žutog režima i tajkuna koji kada su došli na vlast trudili su se da zatvore sve, ne samo fabrike po čemu su poznati, već su se apsolutno trudili da unište i unize naš obrazovni sistem tako da u njihovo vreme Kruševac koji je imao dva odeljenja niških fakulteta, Ekonomskog i Pravnog, su uspeli da isteraju iz grada, pa čak i jedan privatni fakultet čije je sedište bilo u gradu nisu se postarali da on ostane u Kruševcu već je taj fakultet otišao u drugi grad.

Tako da kada gledamo region, sliv Zapadne Morave, nažalost, Kruševac je bio dugo vremena jedini grad koji nije imao ni jedan fakultet sa sedištem u tom gradu zbog čega su mladi ljudi, naravno odlazili.

U njihovo vreme ih to apsolutno nije ni interesovalo, kao ni potrebe studenata, kao ni potrebe same privrede ove države, već su oni u tim mladim ljudima gledali verovatno kao jednu od izvoznih šansi jer se nisu trudili da te mlade ljude zadrže u zemlji, a one koji su otišli u inostranstvo da se školuju da vrate u Srbiju i da to znanje koje su stekli ovde ulože, već su se zaista trudili da ljudi masovno napuštaju.

Tako da, sve ove statistike koje oni iznose da u vreme od kada je Aleksandar Vučić na vlasti ljudi odlaze su netačne. Zapravo, to je karakteristika njihovog perioda.

Kao što sam rekao, fakultet u Kruševcu uspešno radi. Dobio je još dve nove zgrade na upotrebu koje će uskoro biti stavljene u funkciju, gde će se nalaziti univerzitetska biblioteka, čitaonica i dodatni prostor na kome će se izvoditi nastava.

Ono što je jako bitno da napomenem, ne samo da su radili na uništavanju fakulteta, već su se zaista trudili da unište i naučne potencijale koje smo imali. Tako da, kad pričamo o poljoprivredi, jer juče smo imali jako bitan zakon o poljoprivredi o kome smo diskutovali, nema instituta koji su se bavili poljoprivredom da nisu se trudili da ih zatvore, da ih unište i među kojima je jedan u Kruševcu, Institut za krvno bilje.

U njihovo vreme taj Institut gledali kao kravu muzaru, kao što su gledali bilo koje drugo javno preduzeće, znači jedan od načina kako da izvuku novac odatle, a ne da stvore uslove da mladi naučnici i ljudi imaju perspektivu, da imaju prostora gde da rade, da svoja naučna istraživanja sprovode, da publikuju i da to znanje kasnije može da se unovči kroz određene proizvode koji bi taj Institut kreirao i zatim plasirao na tržište.

Danas taj Institut posluje uspešno, i on je, da kažemo naučna baza i važan segment kada je u pitanju razvoj poljoprivrede u Kruševačkom kraju, koji i te kako ima velikog potencijala kada je to u pitanju.

Dalje, kada govorimo o razvoju nauke u Srbiji, spomenuću i nsučno- tehnološke parkove. Imamo Naučno-tehnološki park u Nišu, Čačku, Beogradu, biće i u Novom Sadu. To su vam sve centri koji će okupiti mlade mozgove Srbije gde postoje adekvatni uslovi da oni svoja teorijska znanja koja su stekli na fakultetu, pa čak i mladi studenti koji ta znanja stiču, da polako kroz taj sistem, da kažem, dualnog obrazovanja koji će se polako sprovoditi u visoko školskom segmentu unovče, da sebe polako pozicioniraju na tržište i da pokažemo zaista naše ljudske kapacitete koji su zaista veliki.

Inače, mi dame i gospodo, živimo u eri ekonomije znanja. Rekao sam da je prošlo vreme na svu sreću kada su Srbi dolazili do investicija koje su tražile radno intenzivni rad, odnosno radnu snagu klasičnu. Danas sve više dolazi investicije koje u sebi uključuju i onaj segment istraživanja i razvoja i zbog toga su ovi naučno-tehnološki parkovi bitni, zbog toga je i važno da danas postoje komunikacije između privrede i obrazovnog sistema da bi se znalo kakav kadar trebamo da školujemo, šta je to što privreda traži i šta je to što mi kao država možemo da ponudimo privredi.

Zato su i ovi naučno-tehnološki parkovi važni, Biznis inkubator centri koji postoje, jako sam ponosan da u Kruševcu imamo jedan zaista uspešan Biznis inkubator centar koji je brojne projekte realizovao za mlade, koji je danas u 100% kapacitetu popunjen prostor. Prosto, više nema prostora gde ti ljudi mogu da borave. Drago mi je da za vreme vidovdanskih svečanosti, obeležavanja 650 godina od osnovanja grada Kruševca premijerka je zajedno sa ministrima mogla da se uveri u sve to i da je ona sama rekla da jedan od ključnih projekata koji će se u budućnosti realizovati u Kruševcu to je taj Regionalni industrijsko-tehnološki park koji će se graditi, koji će omogućiti mladim ljudima iz oblasti robotike, informacionih tehnologija, savremenih tehnologija da koriste usluge samog tog centra da bi svoje firme razvijali, da bi svoje ideje pretvorili sa nečega što je samo bilo na papiru ili u glavi u relanost, ali takođe da ponudi usluge industriji, da ponudi usluge privredi, gde će onaj sam taj sektor istraživanja i razvoja moći da realizuju, da uposle naše mlade mozgove i naučnike koji će im pomoći da svoje proizvode dalje razvijaju, da se što bolje pozicioniraju na tržištu i da to budu novi brendovi po kojima će Srbija biti poznata, kao što znamo, a imamo ih zaista puno, počevši od sfere sporta, pa nadalje.

Danas vidimo da smo postali i u sferi ekonomije jedan mali brend koji je šampion, koji je uspeo u periodu korona krize da se izbori da privreda ne padne, već da taj točak ekonomije funkcioniše i da stvorimo dobru osnovu da dalje napredujemo.

Zbog toga ne treba da nas čudi ocena EBRD-a od juče da će minimalna stopa rasta naše privrede biti 6%, a to je nešto o čemu smo diskutovali kada smo usvajali Zakon o budžetu za ovu godinu, kada je on kreiran sa, da kažemo, percepcijom da će on biti tih 6%. Sećate se onda brojnih tzv. eksperata i stručnjaka iz redova bivših žutih tajkuna koji su govorili kako je to nerealno, kako je to neka naučna fantastika, nešto o čemu možemo samo da sanjamo.

Gospodo, kada vama jedan MMF i EBRD da će to biti minimalna stopa, onda možete samo da očekujete da će biti još veća, a onda dolazi vreme da se vaše ekspertize i vaše diplome preispitaju i da vidimo na osnovu čega vi tvrdite, a svi znamo da ove institucije neće dati osnove, odnosno svoje prognoze bez dobro utemeljenih činjenica i osnova i same njihove prognoze su uvek poprilično pesimistične, odnosno oni ne idu sa nekim previše optimističnim prognozama, vrlo su precizni i vode računa.

Zaista mi je drago da će i Kruševac, pored fakulteta koji je dobio, koji se uspešno razvija i time sebe uvrstio u red akademskih gradova, dobiti jedan ovakav centar gde ćemo mladim ljudima, ne samo iz Kruševca, on se zato zove i regionalni, iz drugih gradova, iz Jagodine, iz Kragujevca, i Kraljeva, i Niša, i drugih delova Srbije, stvoriti uslove da te svoje ideje razvijaju i da će, kao što sam rekao, to biti još jedan brend po kome ćemo mi biti poznati.

Drago mi je da se sve više mladih ljudi po završetku školovanja i stručnog usavršavanja vraća u Srbiju i svoje ideje realizuju. Kao što sam juče rekao, imamo sve veći broj mladih ljudi koji ulaze i u poljoprivredu, kao jednu razvojnu šansu naše privrede, ali ono što je važno je da ne idemo samo sa onom pričom klasične poljoprivrede, već se ulaže dosta i u razvoj i osavremenjavanje poljoprivredne proizvodnje, tako da imate sve veći broj mladih ljudi koji se bave problematikom razvoja poljoprivrede, primene digitalnih i savremenih tehnologija u poljoprivredi, koji se bave daljim razvojem i segmentom osiguranja, odnosno kako da rizike sa kojima se poljoprivrednici suočavaju dalje umanjimo, što je još jedan dokaz koliko Srbi i politika koju vode Aleksandar Vučić i ono sve što urađeno u prethodnom periodu dalo dobre osnove da se naša država razvija, da naši mladi ljudi dobiju šansu.

Zaista sam ponosan da i u našoj poslaničkoj grupi imam tako kvalitetne i uspešne mlade kolege koji su upravo, zahvaljujući Aleksandru Vučiću, i dobili šansu da kao mladi parlamentarci se bore za budućnost ovih mladih naraštaja, među kojima sam i ja. Zaista mogu da kažem da radimo dobar posao i da se trudimo da maksimalno budemo u komunikaciji sa našim prijateljima, drugarima i da ono što oni kažu ovde u Skupštini prenese.

Za razliku od mrzitelja Srbije, za razliku od ljudi koji su sudskim pečatom osvedočeni lažovi, sudskim presudama osvedočeni lopovi, za razliku od onih koji su sa Koka-kole prešli na pivo, koji se bave politikom revanšizma, mi se bavimo politikom razvoja prosperiteta, stvaranja boljih uslova za mlade ljude. Nas ne interesuje ni politička pripadnost, već ono na šta stavljamo akcenat, a to je kvalitet i davanje šanse da se prednost uvek da kvalitetu.

Za razliku od perioda žutih, za razliku od perioda Đilasa i Jeremića koji su gledali svoje burazerske kombinacije, svoje dinastijske kombinacije da realizuju, koji su se trudili da svojim lokalnim samoupravama upravljaju kao kneževinama, zbog čega i danas nose titule obor-knezova, koji se hvale sa obrazovanjem u svetu, a kada su bili ministri na obično novinarsko pitanje da, kao jedan školovani fizičar na Kembridžu, Jeremić objasni šta je to I Njutnov zakon nije znao da kaže, pa toliko o tom stečenom znanju i toliko o toj diplomi koju on nosi. Danas je, eto, kako je prešao sa Koka-kole na pivo, odvažio se da ide, da napada predsednika Aleksandra Vučića, ne samo njega kao ličnost, već on napada instituciju ove države, on napada instituciju predsednika države i još sa sobom vodi trojicu ili četvoricu ljudi, pokušavaju da pokažu da su neke važne baje, ne znam šta su time hteli. Probali su, zapravo, da urade reprizu onoga što su uradili 2017, 2018. godine kada su hteli da okupiraju Predsedništvo.

Za ovaj period se jasno vidi koliko je ta podrška opala, pa se svelo na tu malu grupicu ljudi koji, kada je ispred njih izašao Aleksandar Vučić, što naravno nisu očekivali, na jedan dostojanstven način im je odgovorio, su brže bolje otišli pred svoje medije, znate ono - malo dete koje se čika sa drugima, pa ide brže bolje da tuži tog nekog drugog koga je čikao za neke stvari, da kažu kako su oni veliki junaci, kako su velike patriote, a nakon toga, brže bolje, nazad u kafanu, verovatno da pocepaju jednu gajbu piva za srećan rastanak, pošto očigledno ništa drugo i ne znaju. To je oličenje njihove politike.

Kada pričamo o lokalu, meni je drago kada pričamo o obrazovanju u Kruševcu, puno toga je urađeno kada su u pitanju škole, što ste vi, gospodine ministre, imali prilike da se uverite kada ste bili naš gost povodom 650 godina grada, da nije Kruševac samo uređena putna infrastruktura, videli ste i veličanstven trg koji će služiti za veliki broj manifestacija, bezbedan saobraćaj sa velikim brojem kružnih tokova. Mi smo radili na podizanju kapaciteta za razvoj naših škola, tako da je urađeno dosta po pitanju energetske efikasnosti, opremanja škola digitalnim učionicama, savremenim tehnikama za rad. Centar za stručno usavršavanje je uradio veliki broj seminara kako bi nastavnici mogli da se osavremene, posebno u periodu korone kada je nastava bila maltene onlajn, da je uspešno sprovedu i da učenici prenesu svoje znanje. Srednja medicinska škola je dobila svoj drugi sprat i na taj način su prošireni kapaciteti i mladi ljudi koji sve više upisuju tu školu mogu da se školuje adekvatno.

Ono što mi je bitno da kažem, osnovnu školu u Parunovcu su najviše napadali Đilasovci. Inače, njihov predstavnik je iz te mesne zajednice, napadali su kako postoje problemi sa školom, sa prokišnjavanjem itd, a u periodu dok je DS bila na vlasti, čiji je bio član, a stidi se toga da kaže, prosto uvek kaže – nikakav funkcioner nisam bio, a postoje očigledni dokazi da je bio njihov član i itekako istaknuti funkcioner, je prosto grickao semenke dok je gledao sve ono što u njegovoj mesnoj zajednici nije funkcionisalo, počevši od Doma kulture, pa preko putne infrastrukture, pa do te škole. Ta škola je, dame i gospodo, danas sanirana, đaci će moći da je koriste i dalje će se raditi na njenom razvoju, a sve zahvaljujući naporima koje je lokalna samouprava uložila kako bi se taj problem rešio. Nažalost, znate kako, veliki broj problema se nagomilao od njihovog perioda, iako su vladali svega 12 godina ili kako oni vole da kažu u Kruševcu – svega četiri, pošto se drugih koalicionih partnera sa kojima su došli 2000. godine na vlast odriču. Toliko su problema ostavili da nam još treba vremena da te neke njihove propuste, probleme rešimo.

Drago nam je da se akcenat stavlja na srednjoškolsko i na obrazovanje mladih ljudi, jer kao što rekoh, mi danas živimo u eri znanja, ekonomije znanja i danas nisu bitna samo tri faktora – kapital, rad i zemljište. Znanje je jedan od bitnih faktora u koje se ulaže, a Republika Srbija i te kako od 2012. godine značajna sredstva ulaže u obrazovanje mladih, u njihovo zadržavanje i kreiranje podsticajnih sredstava da sve te svoje ideje i vizije koje imaju realizuju. Zbog toga imamo predmet preduzetništvo i zbog toga imamo mlade gimnazijalce iz Kruševca. Važno je da istaknem i ponosan sam što je tu i ćerka naše uvažene poslanice Dragane Barišić. Pokazali su preduzetnički duh i pokazali su želju da se bore da ostanu u ovoj državi i da svoje ideje pretoče, a ne kao u periodu žutih da idu iz ove zemlje i da, što se kaže, imamo troškove školovanja koje smo u njih uložili i da ta sredstva poklanjamo drugim zemljama i da njihovo znanje moramo da kupujemo nazad kako bismo ovde implementirali.

Puno toga je urađeno. Ove izmene i dopune Zakona o visokoškolskom obrazovanju obezbediće da se te dalje reforme koje su potrebne sprovedu uspešno i mi, kao narodni poslanici, sa liste Aleksandar Vučić – Za našu decu ćemo i te kako podržati svaku od ovih korisnih reformi i dalje podsticati da se radi na njima, jer se na delu borimo za budućnost naše dece i za njihovo znanje.

Ono što želim da kažem i što naš uvaženi Kruševljanin Bratislav Gašić uvek nama mladima govori, a to je – sve mogu da vam uzmu, ali znanje niko ne može da vam uzme. Ulaganje u znanje je osnov da bismo imali dalje ulaganje u našu ekonomiju, našu privredu, a pogledajte samo Kruševac, kažem, 28. juna smo obeležili 650 godina, pogledajte koliko se taj grad promenio od 2012. godine, od grada sivila, od grada pesimizma, od grada gde su mladi odlazili, postajemo novi akademski centar, centar gde će mladi tek dolaziti, razvijati svoje biznise i grad odakle će novi brendovi, po kojima će Republika Srbija biti poznati, nastajati. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik dr Aleksandar Martinović.
Reč ima Srbislav Filipović.
Izvolite.

Hvala predsedavajući.

Uvaženi ministre, sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, tema studenskog organizovanja, tema budućnosti mladih jeste nešto što je posebno važno i nešto o čemu moramo da govorimo možda i češće, zato što Srbija danas ima čime da se pohvali kada je u pitanju podrška mladim ljudima, podrška studentima, podrška onima koji čine budućnost ove zemlje i koji će ovu zemlju, nakon današnje generacije političara, nastaviti ti neki novi mladi ljudi sutra da vode Srbiju, da je vode upravo onim putem kojim ona treba da ide. Taj put je, rekao bih, na jedan dobar, odličan način trasirao upravo predsednik Srbije Aleksandar Vučić od 2012. godine, zatim 2014. godine i posle toga kada je postao predsednik Republike Srbije.

Taj put jeste put borbe za budućnost, put stabilnosti, put mira, put odgovornosti i prema mladima i prema starima u Srbiji. Da jedni i drugi u svojoj zemlji imaju jednako sigurnu, jednako mirnu budućnost i rekao bih izvesnu budućnost, izvesno dobru perspektivu, da znaju da u ovoj zemlji vredi ostati, da znaju da vredi u njoj da stvarate porodice, da znaju da vredi da se u Srbiji rađa, da znaju da se u Srbiji vredi boriti da se stekne svoj stan, da se stekne svoje ognjište, izgradi kuća, da se školuju deca, jer će ta deca imati perspektivu koja će biti dobra i biti izgledna u godinama i decenijama koje su pred svima nama.

Nije lako bilo to postići. Trebalo je znati izboriti se protiv kriminala, protiv korupcije, protiv svih onih koji su uzurpirali položaje u državi samo da bi sebi omogućili bolji status, veći nekakav po njima društveni ugled, a taj ugled za njih podrazumeva milione u njihovim džepovima. To je sve ono što smo morali da se izborimo na početku 2012. i 2014. godine, da sasečemo u startu, da kažemo da je sada kraj korupciji, sada je kraj kriminalu. Sistemski da pobedimo korupciju i kriminal u sistemu, da bismo mogli dalje da raspetljavamo sve ono što su pripadnici bivšeg režima upropastili u Republici Srbiji u periodu od 2000. godine do 2012. godine.

Ova zemlja je u tom periodu bila je potpuno uništena. Cela društvena i državna imovina je srozana načisto, rasprodano je. Sećamo se svi kako su državna preduzeća odlazila za jedan evro, sećamo se kako je prošla „Železara“ u Smederevu, sećamo se mnogih drugih giganata u Srbiji koji su propadali, sistemski uništavani, više od jedne decenije. Uništavani su sistemski samo zato da bi ona klika na vlasti, tajkunsko kriminalna, imala sve više novca, a u međuvremenu da se mladima u Srbiji oduzme što više budućnosti, jer njima nije bilo potrebno da u Srbiji zadržite mlade i pametne ljude. Njima pamet nije bila potrebna, jer pamet je ona koja se ujedinila 2012. godine, na čelu sa predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem, i rekla - dosta pljačke, dosta otimačine u Srbiji.

Pamet je zato trebalo oterati iz Srbije u što većoj meri kako bi tajkuni i kriminalci mogli da nastave doživotno da vladaju Srbijom, do njenog potpunog uništenja. U to vreme je nastala ona izreka, kada su rekli, ti kad budeš izlazio poslednji, ugasi svetlo. Mi smo imali taj zadatak da u Srbiji se svetlo ne ugasi, već da ponovo upalimo svetlo u Srbiji, da pokrenemo fabrike, da pokrenemo proizvodnju, ekonomiju, da oživimo i ozdravimo naše javne finansije kako bismo počeli da gradimo jednu novu Srbiju, kako bi smo na nove temelje, jedne održive i stabilne pristojne i normalne države počeli da gradimo u budućnosti.

Uspeli smo to, na svu sreću, pogotovo za mlade ljude, da postignemo do danas. O tome svedoče putevi, o tome svedoče parkovi, o tome svedoče naučno-tehnološki parkovi. Preko 200 fabrika, 400 hiljada novih radnih mesta, sve to označava sigurniju budućnost za mlade. Da kada završite fakultet se ne pitate - šta ću sa tom diplomom da radim. Da li će ona da služi da se okači o zid i da kažemo, kada dođu rođaci, evo završio sam fakultet, imam diplomu, stavio sam je na zid, ali ne znam šta sa njom da radim. Onda su dolazili tajkuni i rekli, ma uzmi diplomu i pali, idi iz Srbije, idi traži sreću u nekom drugom mestu, idi u neku drugu državu zapadne Evrope ili ko zna gde, tamo će ti biti mnogo bolje.

Rekli smo – ne, hoćemo da naša deca, sva naša deca ostanu u Srbiji da u njoj imaju budućnost, da mogu da grade ovu zemlju, da mogu da uživaju u svojoj Srbiji. Zato što ni jedna druga država, koliko god bogata bila, neće vas tretirati, poštovati onako kako to može i mora sopstvena država u kojoj živite, u kojoj ste se rodili, u kojoj stvarate.

Nismo imali pravo ni prema svojim precima, ni prema onima koji su ginuli za ovu zemlju, koji su je stvarali, gradili vekovima unazad da pristanemo na poraz, da pristanemo na to da Srbije više ne bude. Zato smo i započeli korenite reforme 2014. godine rešeni da u Srbiji sve promenimo, da u Srbiji napokon svane, da ljudi ne stoje u redovima za pasoš, za vizu u stranim ambasadama i da jedva čekaju da napuste granicu Srbije da im onda svane.

Ljudima u Srbiji je svanulo dolaskom Aleksandra Vučića na vlast i SNS. Svanulo im je zato što su videli prve fabrike, prve kilometre novih autoputeva. Samo ove godine osam autoputeva se radi u Srbiji, samo ove godine. Uradili smo više puteva nego u vreme Broza. To jeste ona osnova koja nam je dala priliku da u Srbiji imate preko 200 novih fabrika i idemo dalje.

Videli ste kako Aleksandar Vučić drži reč i u Rudnoj Glavi gde se vakcinisao prvi put kada je rekao – dovešćemo ovde jedan pogon da ovde otvorimo fabriku za ljude da ostanu u ovom mestu, da ne moraju da idu odavde. To jeste primer kako regionalno ulažemo, kako razvijamo celu Srbiju. Ne samo krug dvojke gde žuti sede u rashlađenim kafićima i uživaju, već po celoj Srbiji. Idemo tamo gde je najteže iz onih mesta iz kojih su ljudi odlazili, koja se gase, gde je ostalo nekoliko stotina stanovnika. U ta mesta da dovedemo fabrike, tu da zaposlimo ljude, a na da vršimo svakodnevno propagandu protiv onih ljudi, preko tajkunsko mafijaških medija napadajući upravo onog čoveka koji je zaslužan za sav prosperitet koji je Srbija ostvarila u prethodnih deset godina.

Niko za Srbiju u prethodnih sto godina nije toliko uradio koliko je uradio predsednik Srbije, Aleksandar Vučić. To nije samo politička priča, to konkretni podaci o kojima se svakodnevno govori pokazuju.

Kažite mi ko je u Srbiji, ima ovde i starijih, ko je u prethodnih 30 godina zaposlio 400 hiljada ljudi? Ko je to uradio? Ko je otvorio preko 200 novih fabrika? Kada je prosečna plata u Srbiji bila onolika kolika je danas? Kada su ljudi znali da Srbija neće ići u bankrot i da mogu sigurno, stabilno i izvesno da planiraju svoju budućnost, kada? Kada se to u Srbiji moglo osim danas? Kada je na čelu Srbije državnik kakav je Aleksandar Vučić. To u Srbiji nije moglo ni za vreme Jeremića, ni za vreme Tadića, ni za vreme Đilasa i ne znam ni ja koga sve od njih.

Mladi u Srbiji vide budućnost kakvu nudi SNS i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Pokazali smo to 2012. godine do danas nedvosmisleno. Sa druge strane, imate ono što smo mislili da je 2012. godine završeno, imate buđenje tajkunsko mafijaške političke grupacije, doduše male trenutno, ali vrlo agresivne, vrlo opasne sa nekakvim performansima gde pokušavaju da dođu u predsedništvo Srbije da se fizički obračunavaju. Onda kada izađe predsednik Srbije pred njih oni se razbeže, mali miševi odoše.

Kada pomislim na njih četvoricu koji su došli do predsedništva da kao zaprete predsedniku Republike, mnogo su oni opasni, setim se, ali samo po broju, one predstave u Pozorištancetu „Puž“ – Četiri praseta. Kod njih je sve tako osim sadržaja te predstave, došla četiri praseta i razbežala se na sve strane kada je izašao lav pred njih, pobegli mali miševi.

Brže bolje trčimo pred naše medije da kažemo – bili smo mnogo jaki, uplašili smo predsednika. Koga ste vi uplašili? Koga? Zar mislite da bi oni došli samo njih četvorica? Oni bi doveli da su imali još koga da dovedu. Onda oni kažu – došli smo da vidimo, pazite vi koji je to bezobrazluk, koji je to nivo političke nekulture, koja je to bahatost, da kažete – došli smo da vidimo da li je Aleksandar Vučić normalan. Da li ste vi normalni? Vi koji ste upadali u Narodnu skupštinu, palili. Da li ste vi normalni, koji nikada niste osudili pretnje smrću predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću?

Da li ste vi kao takvi normalni? Da li ste vi normalni koji kažete da je potrebno u svakoj mesnoj zajednici imati jedan snajper? I vi ste pristojni i normalni? Vi ste demokrate? Vi ste ne znam ni ja šta. Neću nikakve teške reči da koristim sada da ne budem opet opomenut, a oni svakodnevno nas nazivaju kako god hoće, kako god požele, šta im padne na pamet, što na um, to na drum, što kaže naš narod.

Sinhronizovana lopuža Aleksić i onaj korumpirani Jeremić zajedno vređaju predsednika Republike. Jedan dan jedan daje izjavu, drugi dan drugi daje izjavu da predsednik Srbije nije normalan. Sram vas bilo! Zbog čega to? Zato što je omogućio deci u Srbiji da se školuju? Jel zbog toga nije normalan? Zbog toga što je podigao tolike autoputeve u Srbiji i puteve? Zbog preko 200 novih fabrika, preko 400 hiljada novih radnih mesta? Zbog toga što je danas Beograd i Srbija jedna od najpoželjnijih turističkih destinacija za strane turiste? Jel zbog toga? Zbog toga što smo se u borbi protiv korona virusa tako pokazali da smo bili najbolji u Evropi? Jel zbog toga nije normalan? Jel to problem njima?

Kada niko nije mogao do respiratora da dođe, mi smo uspeli zahvaljujući predsedniku Srbije da ih nabavimo. Jel to problem? Jesu im problem nove bolnice, klinički centri? Jesu to problemi sa kojima će tajkunsko mafijaška elita da se obračunava kada bi ne daj bože pobedila u Srbiji na nečemu, a na izborima ne mogu da pobede? Zato je ulica taj put koji oni pokušavaju da iskoriste da bi preko ulice došli do vlasti. Neće moći. Imaćete izbore, izvolite na izbore, ako smete. Ako ne smete, sedite u svojim mišijim rupama. Srbija će nastaviti da se razvija putem programa 2025, biće prosečne plate koliko smo rekli, prosečne penzije. Srbija će ići napred, mladi će imati svoju budućnost u Srbiji zahvaljujući SNS i predsedniku Aleksandru Vučiću. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Na član 20. amandman je podneo Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo.
Predstavnik predlagača je na sednici Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo prihvatio amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima, u ime predlagača, predsednik Odbora dr Zukorlić.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, poštovani ministre sa državnim sekretarom i pomoćnikom, dame i gospod narodni poslanici, uvaženi građani, ja bih objedinio vreme i u ime predlagača i kao ovlašćeni, s obzirom da se radi o veoma važnoj temi, a i zbog činjenice da smo juče imali sednicu odbora koja je neuobičajeno dugo trajala, skoro četiri sata. To znači da smo imali jako puno posla. Sednica je bila veoma dinamična.

Na trenutke se vodila i veoma žučna rasprava. Neki su to ocenjivali da je nešto što nije dobro, da je bolje da se nije desilo, a ja to tako ne vidim. S obzirom da nam često spočitavaju neku vrstu jednoumlja ovde u Narodnoj skupštini, mislim da se juče pokazala sasvim jedna drugačija atmosfera, dakle kapacitet različitih mišljenja i mogućnosti da se ta mišljenja iznose, a iznosili su narodni poslanici bilo da se radilo o različitim stavovima unutar jedne stranke, odnosno poslaničke grupe, bilo da su u pitanju narodni poslanici članovi odbora različitih stranaka.

Tako da, kada generalno posmatramo tu sednicu, ona je po meni bila veoma uspešna. To što je bilo naporno, sve što vredi je naporno. Ja tako ocenjujem tu sednicu. Uvek se kvalitet meri po kraju, onako kako se okonča jedan proces, na taj način se meri kvalitet. Zapravo, mi smo posle tako duge rasprave sa sednice izašli usaglašenih stavova i kao jedan od rezultata te jučerašnje sednice je zapravo i odborski amandman koga smo podneli.

Naime, u pitanju je intervencija u članu 20. Član 20. je, kao što znate, bio povodom i amandmana narodnog poslanika Aleksandra Martinovića, što je zapravo bio osnovni povod tako obimne i dinamične rasprave, jer se radilo zapravo o različitim stavovima po pitanju uređenja člana 20. ovog zakona, kojim se reguliše pitanje učešća u organima visokoškolske ustanove onih nastavnika koji su stariji od 65 godina, a kojima je produžen radni odnos. Zapravo, imali smo dva pristupa, jedan gde se smatralo da treba potpuno onemogućiti učešće takvih nastavnika u telima visokoškolske ustanove, bez obzira koja to tela bila, i drugi stav koji se ogledao u amandmanu narodnog poslanika Martinovića, koji je zapravo tražio da se to ograničenje ukloni. Mišljenja koja su iznošena su zapravo bila između ta dva stava, sa vrlo jasnom, uverljivom argumentacijom.

Naime, sama intencija predlaganja ovog člana kojim se ograničava učešće nastavnika starijih od 65 godina kojima je produžen radni odnos u telima univerziteta je zapravo bio da se na neki način odredi njihovo učešće isključivo u nastavnom procesu, jer argumentacija za ikakvu mogućnost produženja njihovog radnog odnosa jeste bila da su u pitanju veliki stručnjaci, značajni profesori sa velikim znanjem, te da je šteta da oni ne budu još koju godinu zapravo na raspolaganju visokoškolskim ustanovama, što je i imalo smisla ako su u pitanju ljudi koji su vitalni i koji mogu da nastave doprinositi nastavno-naučnom procesu na univerzitetu, odnosno na fakultetima ili drugim visokoškolskim ustanovama.

Međutim, ono što je sa druge strane bila ambicija ovog ograničenja jeste da bi se na neki način stalo u kraj jednoj praksi držanja dominacije na visokoškolskim ustanovama od strane pojedinaca, što nije tema koju prvi put ovde tretiramo i što smo više puta isticali i argumentirali da je jedan od problema daljeg procesa reforme visokog obrazovanja zapravo koncentracija ogromne moći kod određenih pojedinaca koji su na tim pozicijama zaseli još pre mnogo godina i koji i zakonske norme i propuste u zakonskim normama najčešće koriste da prosto menjaju stanja, prelaze iz jednog stanja ili iz jedne forme svoje pozicije u drugu, a zapravo do kraja zadržavaju moć upravljanja i onda na taj način koriste mogućnost produženja radnog odnosa, ne da bi doprinosili nastavno-naučnom procesu, već da bi zapravo produžili trajanje sopstvene moći u upravljanju, odnosno u vladanju na visokoškolskim ustanovama.

Takvih primera je bilo jako puno i najčešće se tu radilo o kadrovima i ljudima iz prošlog sistema, iz raznih prošlih struktura koji su koristili te mogućnosti. Naravno, s druge strane se krili iza pojma i kategorija autonomije univerziteta i vi niste mogli prosto do njih da doprete. Onda oni nakon što potroše dva mandata za poziciju rektora i za poziciju dekana, jedna od zloupotreba koju su imali jeste da su njihovi sekretari i pravnici na univerzitetima i fakultetima tumačili i one propise čak i o ograničenju mandata.

Vi danas imate ljude koji su bili po pet puta dekani ili rektori više puta na nekim univerzitetima, iz razloga što su njihovi sekretari, njihovi pravnici njima tumačili te propise, pa svaki put kad je došlo do primene zakona oni su resetovali propise, pa su kazali – u redu je, ti si bio tri puta dekan, sada ti zakon ovaj dozvoljava da budeš dva puta, to znači još dva puta. Pošto smo mi jako često pribegavali promeni Zakona o visokom obrazovanju, onda su oni svaki put resetovali sasvim neutemeljenim tumačenjem i produžavali svoje trajanje na tim pozicijama. Kada smo im zapravo stali u kraj u februaru mesecu onim autentičnim tumačenjem, onda tu više nije moglo da se to dešava, pogotovo kada je u pitanju ograničenje u godinama. Onda se pribegava drugim mogućnostima nastavka uticaja i moći.

Mi, recimo, u Novom Pazaru na državnom univerzitetu smo imali taj slučaj gde je čovek koji je od samog osnivanja bio rektor, kada to više nije mogao biti, ovim manipulacijama o kojima govorim, on je izmislio poziciju direktora univerziteta, i to još pre nego što su uvedeni menadžeri. To je bio njegov izum – direktor univerziteta, i on je zapravo na ovaj pojam i ovu reč „rektor“ dodao „di“ i postao direktor koji diriguje rektoru i zapravo bio nadrektor i dan-danas je na toj funkciji. On je potrošio već jednog rektora u dva mandata i sada, naravno, pošto smo stali ukraj, uz pomoć Ministarstva i inspekcija koje su tamo poslate, i toj kategoriji.

Onda se traži treća mogućnost, a treća je mogućnost da jedan od njih bude predsednik saveta univerziteta, pa opet da bude na poziciji nadrektora i opet da se vlada doživotno i ne znam dokle više sa visokoškolskim ustanovama čiji je osnivač država, čiji je osnivač Vlada. To stalno zaboravljamo. Kategorija osnivača, oni uglavnom te kategorije se sete samo kada treba da uzmu pare i više nikada. Tu je jedina relacija koju oni priznaju sa državom, priznaju sa Vladom, sve ostalo je na relaciji zloupotreba, sve ostalo je na relaciji manipulativnog vladanja u kome su oni jako vični, nažalost, u ranijim strukturama i u Ministarstvu i u nekim drugim telima oni su imali svoje ortake, oni su ih pomagali, oni su jedni drugima loptu dobacivali i to je zapravo trajalo.

Sada je Vlada to primetila, odnosno resorno ministarstvo i predložili su ovu odredbu kojom se zapravo time staje ukraj. Ono što je bila argumentacija drugoga mišljenja jeste da ipak nije logično da zapravo jedan profesor koji ima svoj ugled, svoju težinu i spada u eminentne profesore, kojem se produžava mogućnost rada u nastavno-naučnom procesu, ali da ne može biti član nastavno-naučnog veća. To i jeste bilo osnovano i mi smo za to na kraju imali sluha.

Nakon sve te rasprave i zapravo na temelju tog razumevanja i te različitosti u stavovima, zapravo se došlo do ovog odborskog amandmana, što znači da smo uvažili argumente koji su nam izloženi, da nije normalno da neko bude predavač, a da ne može biti član nastavno-naučnog veća. Dakle, može biti član, sada prema ovom amandmanu Odbora, može biti član svih naučno-stručnih tela univerziteta. Znači, može biti član nastavničkog veća, može biti član komisija raznih stručnih, za odbrane, bilo kojih naučno-stručnih komisija, što je logično.

Šta ne može biti, po ovom amandmanu koji je prihvaćen i koji će, nadam se, dobiti podršku Narodne skupštine? Ne može biti član organa ili organ upravljanja, odnosno poslovođenja. To je suština. Dakle, time se zapravo stavlja tačka na njihova oligarhijska i personalna vladanja koja traju decenijama i to je ono na kraju oko čega smo posle tolike i takve rasprave zapravo postigli konsenzus. Hoću da znate da smo na kraju sve odluke usvojili jednoglasno.

Tako da, jučerašnje zasedanje Odbora zasigurno jeste jedno od legendarnih i ni na koji način ne vidim da ono ima u sebi negativnost, već zapravo je jedno drugačije iskustvo, da je moguće i u ovakvoj vladajućoj većini, sa ovolikom većinom jedne stranke i sa ovoliko partnera koji su u toj vladajućoj većini, da je moguće imati atmosferu različitog mišljenja, ali naravno na kraju i kapacitet dogovaranja. Dakle, to je, po meni, novi kvalitet. Ja bih preporučio i drugim odborima da nauče od nas da rade više od 10 minuta, više od 20 minuta. Naravno da nije lako. Mi smo preskočili i ručak i sva osveženja koja smo ranije bili isplanirali, tako da smo morali da se derogiramo i da usklađujemo posle sve to što smo planirali, ali ja sam izašao ponosan sa tog odbora i veoma zadovoljan, i mislim i predstavnici Ministarstva, odnosno Vlade, i zapravo smo došli do rešenja koje nam je trebalo.

Mislim da je to ono što nam treba. Dakle, treba nam da imamo punu slobodu iznošenja svog mišljenja, jer mi smo zapravo na ovaj način došli do kvaliteta, jer su i predlagači, Vlada, odnosno Ministarstvo, imali na umu potrebu da ovo ograniče. Nisu u trenutku prosto našli za shodno da nijansiraju taj svoj predlog i stavili su formulaciju restrikcije, odnosno ograničenja učešća u organima univerziteta, odnosno visokoškolske ustanove. To je na prvi pogled bilo u redu. Međutim, kada smo zapravo ušli dublje u raspravu, zaista smo se uverili da to može da se iznijansira i zapravo smo ga iznijansirali.

Mislim da je to ono što donosi pravi kvalitet. Znači, sloboda mišljenja, sloboda izražavanja. Doduše, jeste Odbor za obrazovanje, što možda pojedini članovi Odbora za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj zaborave da je to jedan od najelitnijih odbora, nemoj da se naljute ostali odbori, zato što se bavi naukom i obrazovanjem i logično bi bilo da mi tokom i samih rasprava i učešća ne zaboravimo odgovornost koju nosimo kao nosioci odgovornosti u članstvu u tim odborima, ali i to se desi u žaru rasprave, i povišen ton i upadice bez davanja reči, ali je sve to parlamentarizam. Evo, Englezi, koji su mnogo stariji od nas u tradiciji parlamentarizma, pa se i oni zanesu, pa nek smo se i mi malo zaneli, nije strašno. Sve je, na koncu, ostalo u okvirima ljudskosti. Dakle, ništa lično, ništa personalno, niko nije izašao sa zamerkama na nekog drugog. Tako da je, po meni, ovo jedno novo iskustvo našeg parlamentarizma koje ne da ne smatram dobrim, nego čak mislim da se može iskoristiti kao novi kvalitet u ovom sazivu, odnosno sastavu Narodne skupštine.

Naravno, i kroz tu raspravu koja je trajala, kako rekoh, skoro četiri sata, mi smo čuli još mnogo ideja. Nisu se sve te ideje mogle ugraditi u ovaj amandman, odnosno čak ni u ovaj zakon. Ali, kao što znate, mislim da je Zakon o visokom obrazovanju jedan od zakona koji je najviše pretrpeo promena i koji se najčešće menja. S jedne strane, to može biti upit zašto to radimo, da li možda ne pripremamo dobar zakon, pa onda moramo za godinu ili godinu i po da ga menjamo, može to pitanje da se postavi. Ja mislim da nije to u pitanju, već da se radi o materiji koja je veoma delikatna. Imamo, istina, mi te povode koji su, da kažem, ne tako veliki, ali još nismo za njih našli rešenje, kao što je pitanje tzv. večitih studenata. I oni su ti koji nam skoro svake godine dođu na sto, pa moramo da se i o tome izjašnjavamo.

Ali ono što je važnije od ove teme jeste da zapravo sama potreba promene Zakona o visokom obrazovanju tako često govori da je to još jako živa i nedefinisana materija za naše uslove, naše okolnosti, ne volim tu reč – tranzicije, pogotovo iz razloga što toliko dugo traje, ali dok ne izmislimo novu moraćemo je koristiti. Ali svakako da to znači naš proces nalaženja nas samih u obrazovanju uopšteno, posebno u visokom obrazovanju, nije završen. Problema je jako puno, ali ono što želim istaći jeste da je i ovim zakonskim rešenjima napravljen još jedan veoma važan iskorak. Nismo sve završili, nismo sve okončali, nešto smo kazali i u raspravi u načelu.

Posebno ovo etabliranje teoloških nauka je novina na našoj visokoškolskoj pozornici. Do sada su teološke nauke bile uključene nekako sramežljivo i na mala vrata, isključivo preko Bogoslovskog fakulteta Srpske pravoslavne crkve, koji je bio članica i jeste i sada članica Beogradskog univerziteta, i to je bila ta jedina veza, dok mi to nismo u Zakonu imali eksplicitno kazano. Sada smo to sa dva člana regulisali. Postoji još potreba da se to reguliše, i o tome sam prošli put govorio, samo ću ponoviti – da moramo pristupiti rešavanju visokoškolskih ustanova drugih tradicionalnih crkava i verskih zajednica u operativnom smislu, jer oni nisu obuhvaćeni operativno kroz implementaciju ovog zakona, kako bi bili u poziciji jednakih prava i jednakih mogućnosti koje su im garantovane i Ustavom i Zakonom o crkvenim i verskim zajednicama, ali isto tako i ovim zakonom. Dakle, to je ono što nas još čeka.

Još nas čeka, dakle, da pronađemo tu meru odnosa državnih i privatnih univerziteta. To još nismo rešili kako treba. To je jedan eksperiment koji traje predugo.

Dozvolili smo kada su u pitanju sva druga prava imamo načelno garantovane stavove jednakih mogućnosti. Međutim, svi znamo da to nisu jednake mogućnosti. Dakle, da državni univerziteti i nedržavni univerziteti nemaju jednake mogućnosti. Ideja o postojanju svih tih univerziteta je ideja o slobodnom tržištu znanja. Međutim, slobodno tržište znanja bi trebalo da bude zaštićeno anti-monopolskim zakonima, jer da biste imali slobodno tržište znanja ne možete imati privilegovane na tom tržištu.

Mi, danas, kada su u pitanju državni univerziteti pored one objektivne prednosti što su ranije nastali, to ne bismo sada tretirali, ali postoji ono što nije objektivna prednost što je neka vrsta nelojalne konkurencije, a to je pitanje finansiranja. Dakle, imate finansiranje državnih univerziteta, imate na tržištu one koji su subvencionirani i one koji to nisu. Kakvo je to tržište? Onda posle toga se optuže privatni univerziteti da oni nisu kvalitetni, da nisu uspeli da izrastu, itd.

Naravno, razdvajam tu privatne univerzitete koji stvarno imaju ambiciju da budu pravi,, profesionalni među kojima su većina tih univerziteta, od onih kojih su zapravo mešetarski, koji su sebe od samog početka definisali kao svojevrsne tezge za razne oblike plasmana diploma. To je jedan problem sa kojim ćemo se morati suočavati pogotovo što imamo i problem, zapravo koji je na neki način i ustavno problematičan, jer vi imate decu koji studiraju na nedržavnim univerzitetima, ona su na neki način diskriminisana zato što su na tim univerzitetima, one nemaju mogućnost da budu budžetski finansirani, da imaju stipendije, a njihovi roditelji jednako plaćaju poreze. Ovo je velika tema, ne možemo je sada tretirati, ali je otvaram, ona nas čeka.

Druga tema je isto tako pitanje sukoba interesa. Vi znate stav većine državnih univerziteta prema privatnim univerzitetima, da ne dozvoljavaju da njihovi radnici osim par izuzetaka, rade na privatnim univerzitetima, i to već tako funkcioniše i zato i to dovodi privatne univerzitete u neprijatan položaj. S druge strane, zakon je omogućio da uglavnom u svim recenzentskim komisijama, u članstvu Komisije za akreditaciju sede profesori državnih univerziteta. Profesori državnih univerziteta daju recenzije i donose sudbinske oduke o nedržavnim univerzitetima. To je problematično sa aspekta Ustava, to je problematično sa aspekta sukoba interesa.

Ovo su dve velike teme koje ćemo otvoriti, nadam se, nekom drugom prilikom, ali znajte, o njima promišljajte ovo sugerišem ministarstvu, sugerišem i vama narodnim poslanicima, ali sam siguran da kako smo rešavali ova druga otvorena pitanja da ćemo naći načina i da se sa ovim pitanjem nosimo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem predsedniku Odbora.
Reč ima Đorđe Milićević.

Uvažen predsedavajući gospodine Orliću, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, veoma kratko, složio bih se sa kolegom Zukorlićem da je jučerašnja sednica Odbora zapravo da predstavlja jedan novi kvalitet i kapacitet različitih mišljenja, da se kvalitet meri na kraju po završetku same sednice Odbora i konsenzusu i dogovoru i kompromisu koji je postignut kada je reč o argumentacijama mogle čuti na samoj sednici Odbora. Nije ni logično da uvek po svim pitanjima imamo ista mišljenja, jer kada bi uvek mislili isto, ne bi mislili dovoljno, to svakako nije doro.

Naravno, da Zakon o visokom obrazovanju, i tu je gospodin Zukorlić u pravu, jeste jedan od zakona koji se najčešće menja, ali ne zato što zakon koji trenutno recimo, imamo izmene i dopune zakona nisu dobre, već zato što je reč o jednoj dinamičnoj, živoj i još uvek nedefinisanoj, kako bih rekao materiji, i zato je uvek potrebno pratiti tokove i pokušavati prilagođavati se modernim tokovima i harmonizovati naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU.

Maločas sam permutovao kada sam govorio o zakonu, pa sam mislio da je na dnevnom redu, najpre Zakon o visokom obrazovanju i rekao sam zašto ćemo kao poslanička grupa SPS glasati za ovaj zakonski predlog. Ono što želim, veoma kratko, u nekoliko rečenica da kažem u nastavku, podstakao me je malo čas kolega koji je govorio o svom gradu.

Želim pre svega da zahvalim ministru prosvete i prvom potpredsedniku Vlade Republike Srbije, pre svega, kao lokal patriote i kao Valjevac, što je našao vremena da poseti i Valjevo, što je Ministarstvo prosvete izašlo u susret visoko-strukovnoj školi, a verovali ili ne, to je jedina visokoobrazovana institucija na teritoriji grada Valjeva. Mislim jedna od dve ili tri na teritoriji zapadne Srbije, što je kroz projekat Ministarstva prosvete omogućeno da se nastavi rad ove visoko-strukovne škole koja je, ne znam iz kojih razloga, objedinjena sa visoko-strukovnom školom u Užicu. To je za mene nepojmljivo i nezamislivo. Da sam znao trenutak kada se to desilo, verovatno bih se kao poslanik, svim silama, kao Valjevac, borio da se to ne desi.

Takođe, želim da zahvalim na opremanju IT učionice osnovne škole u Valjevu. Poseti jednoj od najelitnijih, uz dužno poštovanje, ako ne i najelitnije poljoprivredne škole u Valjevu i obećanoj pomoći poljoprivrednoj školi u Valjevu, kao i razgovoru sa predstavnicima lokalne samouprave oko rešavanja onoga što trenutno jeste goruće pitanje u Valjevu, a to je, pitanje vrtića, izgradnje novog vrtića. Mi imamo preko 470 mališana koji u ovom trenutku nisu našli svoje mesto u gradskom obdaništu ili obdaništu u Valjevu.

Što se tiče samo zakona, veoma kratko, dakle, strateški posmatrano, obrazovna politika predstavlja zaista jedan od prioriteta Srbije, jer bez mladih i obrazovnih ljudi, kreativnih, inovativnih ne može biti nikakvog napretka društva u celini. Dalji razvoj obrazovanja Srbije definisan je, kao što smo rekli tokom raspravu u načelu, kroz četiri ključna strateška cilja, a pre svega kvalitet, efikasnost, relevantnost i obuhvat. Novom strategijom naš obrazovni sistem na svim nivoima, naša obrazovna politika usaglašava se sa naučnim, tehnološkim razvojem i savremenim kretanjem u društvu, ali i u ekonomiji. Te tokove treba pratiti i u narednom vremenskom periodu.

Vizija projektovana novom strategijom je kvalitetno obrazovanje za postizanje punog potencijala stanovništva, a naročito svakog deteta, mlade osobe, ali podrazumeva se i odraslih. Vizija razvoja podrazumeva dalji rad na izgradnji društva i ekonomije zasnovanih pre svega na znanju društva koje neguje vrednosti kao što su solidarnost, poštovanje, uvažavanje, jačanje inkluzivnog pristupa u obrazovanju, koji omogućava kvalitetno obrazovanje uz sve bez obzira na različitost pre svega. Dakle, bez diskriminacije.

Uz sve ono što sam rekao u uvodnom izlaganju tokom prvog javljanja, naravno da će poslanička grupa u danu za glasanje podržati i ovaj amandman Odbora o kojem je maločas bilo reči, ali naravno da će podržati i zakonski predlog u celini. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Na član 22. amandman je podnela narodni poslanik Sandra Joković.
Da li neko želi reč?
Reč ima gospođa Joković. Izvolite.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Ovim amandmanom se dodatno potencira značaj upisa osoba sa invaliditetom i pripadnika Romske nacionalnosti na visokoškolske ustanove u Republici Srbiji.

Afirmativne mere se primenjuju od školske 2003, 2004. godine na osnovu člana 4. stava 2. Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina. Afirmativnim merama pomažemo pripadnicima nacionalnih manjina i osobama sa invaliditetom da studiraju i steknu visoko obrazovanje. To znači da oni praktično polažu prijemni ispit kao i svi ostali studenti, ali se rangiraju na posebno afirmativnoj listi u skladu sa datim kvotama. To mnogo pomaže onima koji su težeg imovinskog statusa i imaju više potrebe u smislu nege ili finansijske podrške.

Školske 2013/2014. godine uvedene su kovite na upis ovih studenata zbog zloupotrebe afirmativnih mera koje su se dešavale. Uvedene su kvote od jednog procenta od broja odobrenih mesta na visokoškolske ustanove. Iniciran da se kvote povećaju barem na dva posto jer su dale rezultat, a sigurno da potrebni kapaciteti i postoje.

Iz tog razloga, smatram da je kvota 1 zaista mala kvota, od 2% bi rešila problem i sva romska deca, kao i deca sa invaliditetom koja žele da studiraju imala bi šansu da budu na budžetu samim tim ako bi bili upisani po tim afirmativnim merama.

Kako ne bi dolazilo do zloupotrebe kao 2003. i 2004. godine da se 400-500 studenata prijave kao Romi, tj. kao pripadnici ove nacionalne manjine, Nacionalni savet Roma bi vršio proveru i na osnovu te provere izdavao bi potvrde, kao što je radio i protekle dve godine.

Školske 2019/2020 Nacionalni savet Roma je izdao 141 potvrdu, od toga je 87 romskih učenika upisano na budžet, 20 na samofinansiranje, dok 33 nije položilo prijemni ispit.

Za školsku 2020/2021 izdato je 238 potvrda, od toga je 157 studenata upisano u okviru kvote, 30 je na samofinansiranju dok 51 nije položilo prijemni i nije upisano na fakultet.

Ovo sam vam navela kao primer kako bi taj broj od 20-30 učenika koji su na samofinansiranju mogli da ostvare budžet ukoliko bi kvota bila 2%.

Time bismo dobili veći broj visokoobrazovanih Roma, što i jeste potreba, kako bi se smanjila stopa siromaštva ovih marginalizovanih grupa, a to je i politika SNS – jednake šanse za život i rad svih. Zahvaljujem.