Deseto vanredno zasedanje , 28.07.2021.

1. dan rada

OBRAĆANJA

...
Srpska napredna stranka

Predrag Rajić

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu"
Hvala predsedniče Narodne skupštine gospodine Dačiću.

Poštovana gospođo Čomić, dame i gospodo narodni poslanici, cenjeni građani koji pratite ovaj prenos, tema kulture je mnogo šira nego što to možda nekada deluje. Često govorimo o tome kako se za kulturu ne troši dovoljno novca, jer imamo neke preče potrebe, ali definitivno možemo postaviti sebi pitanje - da li savremena, napredna, civilizovana država može da funkcioniše bez ulaganja u kulturu?

Kada govorimo o ulaganju u kulturu moramo imati na umu i u vidu da su uglavnom kulturni poslanici zanesenjaci, ljudi koji rade svoj posao uglavnom iz ljubavi, ali ipak i ta ljubav mora biti potpomognuta nekada materijalnim dobrima, jer sve to košta, košta i papir na kom se štampaju najlepše pesme, koštaju štafelaji, koštaju i nosači zvuka, mora im se pomoći da bi mogli da nas reprezentuju adekvatno u svetu da bi mogli da obrazuju naše nove naraštaje i da bi mogli da ostave iza nas neki pečat generacija kojima i mi pripadamo.

Ono što mene posebno raduje i zbog čega sam, između ostalog, a mnogo je razloga što sam ponosan što sam narodni poslanik baš u ovom sazivu i baš u ovoj poslaničkoj grupi koja nosi ime našeg predsednika Aleksandra Vučića, jeste to što, rekao bih po prvi put u poslednje tri decenije, naša kulturna politika ima svoj nacionalni predznak. Šta to znači? Videli ste kakvu je histeriju u samozvanim levoliberalnim medijima koji se uglavnom finansiraju iz inostranstva, neki od njih su i prijavljeni u inostranstvo i tamo plaćaju porez, kakva je histeriju i kakvu je salvu napada i neodobravanja zapravo izazvao potez naše države kada je podignut spomenik utemeljivaču srpske državnosti Stefanu Nemanji. Nemojte da vas to čudi i nemojte da mislite da je to samo bila jedna tačka gde su se oni kao i po običaju usprotivili i javili za reč da bi napali sve što radi predsednik Vučić. Ima tu i dubljih razloga.

Nakon tri decenije, ili gotovo tri decenije lutanja po postjugoslovenskim bespućima država Srbija napokon dobija svoj rodoljubivi, nacionalni, a i istovremeno i građanski predznak, baš kako je jeste upisano u našem Ustavu.

U našem Ustavu je upisano da je država Srbija država srpskog naroda i svih građana koji ovde žive i mi to ljubomorno čuvamo. Vi vidite kroz izdatke koje ova država ima na više različitih nivoa, ja dolazim sa teritorije AP Vojvodine i znam koliko se izdvaja na pokrajinskom nivou, koliko se izdvaja na nivou lokalnih samouprava za potrebe nacionalnih zajednica naših sugrađana, koji kao maternji jezik koriste neki drugi jezik, a ne srpski, i koji imaju drugo etničko poreklo. Mi to ljubomorno čuvamo zato što želimo da pomognemo našim sugrađanima, našim komšijama, našim prijateljima, našoj braći i Rusinima, i Bunjevcima, i Gorancima i Vlasima koji nemaju svoje nacionalne države i kojima je zapravo nacionalna država Srbija, jer niko se o njima toliko ne brine i niko ne ulaže toliko u njihovu kulturu koliko to ulaže država Srbija. To možete pitati njih i to će vam i oni reći.

Mi se trudimo da maksimalno potpomognemo izgradnju kulturnih kapaciteta i naših sugrađana romske nacionalnosti koji su brojni, koji su već integrisani u naše društvo, ali kojima svakako treba pomoći da što adekvatnije iskažu sve ono što njihova bogata kultura poseduje, da to institucionalizuju, formalizuju koliko je to neophodno, ali to takođe radimo sa pripadnicima i svih drugih naroda i nacionalnih zajednica, etnički zajednica, koje ovde žive, naših prijatelja, komšija i naše braće Mađara koji po rečima premijera Viktora Orbana imaju najviša prava na svetu u Srbiji, ako izuzmemo Mađarsku.

To treba da nam služi na čast i na ponos. Na čast i na ponos kao potomcima i Nemanjića i pre njih Vlastimirovića i posle njih i Karađorđevića, i Obrenovića, i Petrovića, može da nam služi i to što mi danas imamo odgovornu nacionalnu kulturu koja se ne stidi da kaže ko smo, odakle potičemo i kuda idemo i koja se ne stidi da kaže da mi kao potomci tih dinastija, da mi kao potomci tih junaka možemo s ponosom da podignemo spomenik svakome od njih. Sramota je što srpski narod u svojoj srpskoj prestonici Beogradu sve do nedavno nije imao spomenik Stefanu Nemanji. E, te nepravde se danas ispravljaju na to sam ja ponosan.

Sramota je što visokom Stefanu nismo imali spomenik do nedavno u Beogradu, a još je veća sramota što mi imamo jedan deo naše javnosti, jedan deo medija, jedan deo političkih stranaka, koje se ponašaju nedržavotvorno. Pazite, ja iskreno verujem u demokratiju i ja nemam ništa protiv da se neko suprotstavi mom stavu, da je neko protiv stava stranke na vlasti ili da je neko protiv stava koalicije koja upravlja ovom državom, ali ja imam protiv kada je neko protiv države, ja imam problem sa tim kada je neko protiv države.

Ne možete u kontinuitetu napadati sve ono što radi ova vlast samo zbog toga što radi ta vlast. Ne možete u kontinuitetu nadati se, zahtevati intervenciju spolja kako bi ovde bila gora situacija, kako bi se pogoršala situacija u državi Srbiji, a sve po sistemu što je gore Vučiću, to je gore Srbiji ili što je gore Srbiji to je gore Vučiću, a to je onda bolje njima, bolje tom delu opozicije koji se ponaša svakako samo ne državotvorno.

Odrastao sam u jednom gradu, koji je relativno mali zove se Kula u zapadnoj Bačkoj, znam koliko je tim gradovima kao što je Kula recimo značila svaka ustanova kulture. Na primer, biblioteka, opštinska biblioteka u Kuli je bila uvek okupljalište intelektualne elite tog grada. Znam koliko je teško palo tom gradu kada je jednim nesrećnim slučajem, pre više od deset godina, ta biblioteka izgorela i koliko je bilo teško da se ona oporavi ponovo da dobije knjižni fond, da se ponovo ta elita, je li, koja se oko te biblioteke okupljala, formira i vrati na to isto mesto.

Mi smo imali jednu veliku krizu države, rekao bih, sa onom nesrećnom reformom pravosuđa pre duže od deset godina, i znamo, sad neću govoriti o, da kažem, pravničkim ili legalističkim perspektivama i aspektima tog problema, već o jednom sociološkom. Ukidanjem sudova širom Srbije, ukidanjem onoga što su bili opštinski sudovi, napravljen je i taj problem što je ukinuto jedno mesto, jedan nukleus koji je okupljao intelektualce iz tih sredina. To su bile sudije, predsednici sudova, advokati, tužioci koji su bili elita društva.

Na taj način oni su bili primorani da napuštaju te manje sredine i da odlaze u veće sredine što je naravno oštetilo sredine iz kojih su odlazili, jer jako je teško i mnogo vremena treba da protekne da biste vi izgradili jednog intelektualca koji je odlučio da živi u manjoj sredini i koji treba kao predstavnik intelektualne elite da predvodi to društvo i tu zajednicu.

Zato je važno da se ulaže u biblioteke, u čitaonice. Iako živimo u eri interneta, mada i biblioteke i čitaonice i te kako mogu biti i ovim propisima će i biti dodatno digitalizovane, i to Vlada premijerke Ane Brnabić odlično radi poslednjih godina, važno je da se ulažu i da shvatimo da tu postoji jedan dublji sociološki fenomen. Što više ulažemo u čitaonice i biblioteke, to će lakše biti da ojačaju postojeće elite u manjim sredinama, to će biti lakše da intelektualci ostaju u tim sredinama i to će biti lakše da te manje sredine opstanu.

Stalno govorimo o tome i suočavamo se sa jednim fenomenom koji nije karakterističan samo za Srbiju, već za celu Evropu, a to je da manje sredine odumiru, da se sela odumiru, da one sredine koje nisu blizu ključnih magistralnih putnih pravaca imaju manje šanse za uspeh i za opstanak. Ovo je jedan od načina da pomognemo da ojačaju te lokalne intelektualne elite. Ovo je jedan od načina da pomognemo da manje sredine u potpunosti ili u najvećem delu ispune svoje kapacitete da sprečimo njihovu majorizaciju, odnosno da sprečimo da dođemo u situaciju ili u poziciju za neku godinu ili neku deceniju da imamo samo dva ili tri velika centra u državi Srbiji, a da sve ostalo bude ili velika spavaonica ili manje-više prazno.

Kada govorimo o nacionalnoj kulturi, moramo biti svesni i kakvog uticaja ima obrazovni sistem na vaspitavanje mlađih naraštaja. Mi smo imali nekoliko decenija komunističke diktature tokom druge Jugoslavije, koja je imala princip izgradnje kulta ličnosti Josipa Broza Tita i koja se apsolutno nije bavila izgradnjom srpskom rodoljublja, već ga je potiskivala i gurala u stranu.

Onda smo imali devedesetih godina i nakon 5. oktobra jednu kakofoniju, gde smo imali sve, samo ne rad na edukaciji mladih u pravcu da i oni spoznaju zapravo šta znači biti pripadnik srpskog naroda i zbog čega treba da budu ponosni na to. To se često preplitalo od autošovinizma koji je ulazio u naše institucije, pa do kafanskog nacionalizma. I jedan i drugi pristup su štetni. Autošovinizam zbog toga, naravno, očigledno je što vas tera da mrzite i prezirete sopstveni narod, a kafanski nacionalizam zbog toga što ismeva, zapravo, vaše rodoljublje i ono čemu vi pripadate.

Mi sada imamo napokon jednu kulturnu strategiju, jednu nacionalnu strategiju. Spomenik Stefanu Nemanji nije samo simbol koji će, eto, biti interesantan turistima, mada vidim da jeste interesantan turistima i kad god prođem tamo vidim strance da se slikaju, da su oduševljeni kako on impozantno izgleda, a kako i ne bi kada ga je jedan od najvećih umetnika sveta danas iz Rusije vajao. Ono što ja primećujem i što ja vidim jeste da je on simbol toga da Beograd danas konačno ponovo postaje srpska prestonica.

Beograd je predugo bio jugoslovenska prestonica i Beograd je izgubio svoj srpski predznak. Beograd je od grada koji je bio rasadnik srpstva, a pričamo mnogo o Nikoli Tesli, Nikola Tesla je o Beogradu govorio u jednom svom govoru kao o rasadniku srpstva u koji svi Srbi, gde god živeli, gledaju kao u svetionik. On je, nažalost, to svetlo ugasio i od srpske trobojke postao jugoslovenska trobojka, koja se stidela svojih srpskih korena, gledajući ih neretko kao na nešto retrogradno, nazadno, primitivno, ruralno, jer se to ruralno često poistovećivalo sa ovim prethodnim neadekvatnim, netačnim i pogrešnim pridevima – nazadno, pogrešno, retrogradno.

Znate, onog momenta kada su nam nametnuli, a to se desilo pre nekoliko decenija, da su opanci nešto čega treba da se stidimo, a da je sve ono što nam dolazi iz inostranstva nešto čemu treba da se divimo i da ako koristite što više tuđica, vi zapravo bivate pametniji i obrazovaniji pred drugima i vi samim tim dokazujete svoj intelektualni kapacitet, tog momenta smo mi ušli u jednu ozbiljnu nacionalnu krizu, koja je samo kulminirala devedesetih godina i nastavila se, naravno, lošim izborima nakon 2000. godine.

Godine 2012. smo to presekli. Ako neko misli da je lako to preseći, ako neko misli da tek tako možemo da preokrenemo točak istorije i da poništimo sve ono što nam se dešavalo poslednjih decenija za samo osam ili devet godina, taj se grdno vara. Ali mi radimo na tome. Mi smo deo tog projekta i treba da budemo ponosni na to. Svako od nas kad se vrati u svoju sredinu treba da bude ponosan na to.

Ja sam ponosan na to što je moj Novi Sad, srpska Atina, danas u punom smislu te reči, što je to grad koji služi na ponos svim svojim građanima, bez obzira na nacionalni predznak, što se tamo apsolutno niko ne oseća loše, a što je opet zaista postao srpska kulturna prestonica, prestonica za kompletan srpski faktor, ma gde Srbi živeli, lepo se osećaju kada dođu u Novi Sad. To nije palo sa neba i to nije slučajno. To je posledica magistralnog pravca koji je zadao predsednik Aleksandar Vučić, a koji gradonačelnik Miloš Vučević odlično prati u samom Novom Sadu.

Mišljenja sam da moramo više razgovarati sa mlađim naraštajima, da moramo adekvatnije da im priđemo, da ne treba da se osećamo otuđeno kada razgovaramo sa njima, a ne razumemo se baš možda najbolje u prvi mah, jer tako se ni sa nama nisu razumele starije generacije kada su u prvi mah razgovarale. Moramo biti svesni da, kao što je našim dedama i babama bio čudan mobilni telefon, a mi smo ga lako koristili, i to oni stari mobilni telefoni koji su mogli da služe kao hladno oružje, ali smo ih mi smatrali velikim tehnološkim napretkom, i kao što su oni nama tada bili čudni što oni to ne razumeju tako lako kako mi razumemo, da smo tako danas i mi čudni onima koji su rođeni posle 1995. godine, na primer, jer oni drugačije gledaju svet, oni drugačije posmatraju vreme, oni drugačije posmatraju fenomene. To je normalno i to nije za osudu i ne treba da se ponašamo džangrizavo i da se povučemo na neki balkon i da govorimo – šta radi ova omladina, to je strašno i to je ružno. Nije. To je deo vremena. Ali treba ih uklopimo u to da shvate i da uvide da je to što oni rade da mora biti sastavni deo nacionalne kulture etnosa kom pripadaju, naroda kom pripadaju. Da to što znaš strane jezike ne znači da nisi dovoljno dobar Srbin ili da treba da se stidiš svog srpstva.

Evo, pogledajte Đokovića, na primer. On se ne stidi srpstva. Njemu su nudili kada je počinjao svoju karijeru, toga se možemo setiti, i Švajcarci, i Amerikanci, i Francuzi i Britanci, brdo novca da pređe da igra za njih, samo da prihvati njihovu zastavu, mogao je da dobije razne milione. Nije to hteo. Nije to uradio. I ja cenim te ljude. I ti ljudi treba da nam budu uzor. Ti ljudi treba da budu uzori tim našim mlađim naraštajima. To su talentovana deca. Samo im treba prići na adekvatan način. Nije pogrešan ni „Instagram“, ni „Tik-tok“, ni „Jutjub“, ni „Fejsbuk“ sam po sebi, to je deo savremene kulture i zato treba da se digitalizujemo i da idemo dalje. Samo treba adekvatno da im priđemo, da im kažemo na tim platformama mogu da pronađu neke edukativne, kvalitetne sadržaje, a ne samo one koji su površni, jer internet vam je kao vatra ili voda – dobar sluga, a jako loš gospodar. Tamo svašta možete pronaći.

Možete to koristiti kroz aplikacije koje neke sudije Apelacionog suda u Beogradu brane do onog momenta dok FBI ne upadne u sedište te iste aplikacije, govorim o „Skaju“, i ne zatvori je i onda te iste sudije Apelacionog suda stalno sa kritikama i sa napadima na naš MUP zbog toga što je pozivao one koji su te aplikacije koristili za najgore moguće zločine. Ali o njima neću sada. Namerno neću da kažem ime tog sudije Apelacionog suda, pošto znam da on uživa u pažnji kada mu se ime pominje u najvišem domu u ovoj državi, pa neka pati malo zbog toga što neću da mu pomenem prezime.

Naša nacionalna politika, kada je reč o kulturi, mora i treba da ostane rodoljubiva, treba da ima svoj intelektualni predznak i ne sme da dozvoli sebi nikada da se komercijalizuje. Zašto to kažem? Ne možete iz interesa voleti svoj narod i svoju državu. E, zato je važno da Beograd, kao generator Srbije, kao najveći, najmoćniji centar, sa najvećim potencijalom, sa jako mnogo rodoljuba, sa jako mnogo kvalitetnih ljudi koji su ovde da li došli, da li rođeni, da li odrasli, da li sada prešli zbog posla, to je najmanje bitno, ali koji su ovde na istom mestu, mogu da tu svoju energiju kanališu adekvatno, da je ujedine i da je usmere u jednom pravcu, da to bude jedna snaga, jedna srpska energija koja će od Beograda napraviti ponovo srpsku prestonicu. Neka on ima i svoj kosmopolitski karakter, i treba da ima, i meni je drago da ga ima, a to vidite i po nazivima ulica, to vidite i po nazivima restorana, i po raznim, od kuhinja koje možete naći u Beogradu do stranaca koji uvek zadovoljno ovde dođu da bi se lepo proveli i da bi nešto videli. I treba da ima taj karakter, naravno.

Biti rodoljub ne znači biti isključiv, ne znači biti ksenofoban. Naprotiv, biti rodoljub znači biti upoznat sa svojom kulturom i biti otvoren za upoznavanje drugih kultura, ali ne toliko da bi ti zbog toga svoju kulturu nipodaštavao ili zaboravio. To što sam ja Srbin etnički mene ne čini ništa u startu ni gorim ni boljim od drugih. To što sam ja Srbin i što sam svestan svog identiteta nacionalnog govori da sam svestan svog porekla, da sam svestan svojih pradedova, i onog sa očeve strane koji je poginuo u Drugom svetskom ratu u borbi protiv fašizma i onog sa mamine strane koji je pregazio Albaniju i probijao Solunski front. To znači da ja neću nikada da pognem glavu pred drugima i da kažem da sam pripadnik genocidnog naroda. To znači da ja neću nikada da pognem glavu i da kažem da me je sramota zbog toga što imam Stefana Nemanju, a manje-više svi drugi iz okruženja bi dali grdne novce da imaju svog Stefana Nemanju, da ne moraju da izmišljaju nekakve grobnice i nekakve spise. Neću da pominjem ko to radi.

Mi ne moramo da falsifikujemo istoriju, mi imamo vrlo adekvatnu, konkretnu i jasnu istoriju. Mi ne moramo da se stidimo svoje prošlosti, mi njome moramo da se ponosimo. A dok to radimo i kad to radimo, moramo imati pravilan metod. Ovo što radi predsednik Aleksandar Vučić i ovo što radi Vlada Republike Srbije jeste pravilan metod. Na adekvatan način se prvo samoobrazovati, pa onda nastupati isto tako i pred drugima. Zbog toga stalno pominjem Beograd, jer je Beograd sedište naše kulture, sedište naše politike, sedište naše privrede, i zato je važno da se vrati svojim korenima, a on to može i ja verujem da će on to postići.

Beograd služi i treba da služi na ponos svim svojim građanima. On treba da služi na ponos i svim Srbima, ma gde živeli i to je njegova specifičnost. Jer svi mi imamo svoj grad porekla ili grad gde živimo, ali je Beograd grad svih nas, svih Srba, jer je on prestonica srpskog naroda, jer je on svetionik u koji ponovo treba da gledamo. I ja se iskreno nadam da ćemo u skladu i sa ovim reformama koje sada imamo iz polja kulture opet uspeti da okrenemo tu trobojku sa svetionika Beograda, da ona više ne bude plavo-belo-crvena, nego da ponovo bude crveno-plavo-bela. Hvala.
...
Socijalistička partija Srbije

Ivica Dačić

Poslanička grupa Socijalistička partija Srbije | Predsedava
Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.
...
Narodna seljačka stranka

Marijan Rističević

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu"
Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, nemam ništa protiv da slabije zastupljenog pola u upravnim odborima, u savetu bude 40%. Kako će se to tačno izračunavati ne znam, ali bojim se da mi ti nekim specijalnim propisima u stvari narušavamo ravnopravnost građana. Obično se misli na žene. Ja nemam ništa protiv da u određenim organima bude 100% žena.

Mi smo zemlja u kojoj je premijerka žena, mi smo zemlja u kojoj su gotovo polovina ministara žene, mi smo zemlja u kojoj je donedavno predsednik Skupština bila žena ili predsednica da budem rodno ravnopravan, mi smo zemlja u kojoj je guverner NBS žena. Ona kaže da je guverner, ne guvernerka, zato ja kažem guverner žena.

Nemam ništa protiv da bude u svim oblastima ne 40, 100% žena, ali se bojim da mi donosimo zakone samo za funkcije, da 40% bude u upravnom odboru, u savetu, u Vladi, u ministarstvima itd. Šta ćemo sa nekim tipičnim ženskim zanimanjima i muškim zanimanjima? Recimo, zašto ne bi doneli propis da 40% medicinskih sestara budu slabije zastupljen pol? Kako bi onda funkcionisale bolnice? Ja kada god sam išao u bolnicu ili dom zdravlja obično je medicinska sestra žena ili ženskog pola. Ali, bože moj, neka bude kako moderna vremena donose, neka bude tako.

Danas je neko pomenuo da je na današnji dan Austrougarska objavila rat Srbiji. To je bilo veoma nekulturno sa njihove strane. U tom ratu su počinili genocid u Mačvi. Prvo što su učinili pobili su Mačvu. Imali smo jednog neprijateljskog vojnika koji je kasnije postao naš vođa, jednu veliku državu podelio u šest, tu veliku državu koja je stvorena te 1914. godine.

On koji je jurišao protiv stvaranja jedne velike, multietničke države je kasnije uhvatio i podelio tu državu na šest drugih, a Boga mi sa ovim pokrajinama je, otprilike to doveo maltene do osam. Tako je kada narod koji je zaboravio svoju prošlost osuđen da mu se ona ponovi, ili šta je Čerčil rekao – da se istorija ponavlja i uvek nas sve više košta.

Da, na današnji dan je Austrougarska objavila, taj kulturni navodno narod, nekulturnim Srbima je objavila rat zato što je multietnička organizacija „Mlada Bosna“ u Sarajevu ubila velikog lovca Ferdinanda, koji je ubio ne znam koliko divljači. Nisu ga ubili u konopljištu, u lovištima u Beču, ubili su ga na teritoriji na kojoj su oni živeli. Ubio ga je Gavrilo Princip. On je bio po meni pripadnik multietničke organizacije koja se zvala „Mlada Bosna“.

Da, zbog toga su nam objavili rat. Ali, gle čuda, pre toga je bio neki ultimatum. Danas ko je pomenuo objavu rata nije pomenuo ultimatum. Ultimatum je bio, gospodine Martinoviću, 23. jula. Na isti dan Valentin Icko je doneo zakon, nametnuo zakon, kako se to kaže, doneo o zabrani negiranja genocida u Srebrenici. Jedan čovek doneo zakon. Verovatno je to kulturno u Austrougarskoj. To je poćurak radio, poćurak je bio neki zemaljski namesnik 1914. godine, a ovaj je bio samo namesnik, nije bio zemaljski, već je bio, izgleda božanski, čim je sebi dao za pravo da čak suprotno Dejtonu, prekrši Dejtonski sporazum i donese zakon o zabrani negiranja genocida.

Austrijanac je zaboravio da su pobili celu Mačvu. Posle objave rata kada su upali, pobili su celu Mačvu, likvidirali sve što je mrdalo i što nije uspelo da pobegne, sve su ubili. Onda, isti taj koji je prouzrokovao smrt 1.264.000 Srba ili gotovo 30% populacije je dao sebi za pravo da on zakonom zabrani negiranje genocida itd.

Istorija se izgleda po njima ponavlja. Ja se nadam da ćemo mi biti dovoljno pametni da izbegnemo neke njegove zamke, da izbegnemo zamke onih koji nas spolja oduvek ugrožavaju fizički, teritorijalno, kako god hoćete, da ćemo izbeći zamke i od ovih unutrašnjih koji im pomažu i očigledno je da mediji koji se bave izveštavanjem i obaveštavanjem građana, posebno oni Luksemburški na svake načine žele da iznutra … ne vlast nego državu.

Ja sam vas gospodine Martinoviću tri godine ubeđivao da će ovi strani mediji koji su bukom i galamom doveli do situacije da ne smemo da ih prevedemo zakonu, da su registrovani u Luksenburgu, da tamo ne emituju program, a ovde ga navodno reemituju. I, sad, Bože moj, pošto su oni protiv vlasti oni su nezavisni, jel, oni su opozicioni mediji nisu nezavisni, pa sad ako mi primenimo neki zakon ili REM primeni zakon, onda je to problem, kao to je gušenje slobode medija itd. Ne radi se o slobodi medija, ne radi se o gušenju medija, radi se o Šolakovom biznisu i Đilasovom preduzeću.

To je više nego jasno, ne može biti reemitovanja bez emitovanja, to zakoni kažu. Konvencija o prekograničnim televizijama to kažu. Ja sam vas upozoravao da oni neće … da sredstvima koja su nezakonito stekla, jer oni ne reemituju program, oni ga emituju. Oni emituju srpske reklame, ako ste strana televizija, onda po Zakonu o oglašavanju nemate pravo na reklame. Ja se nadam da će ove gospođe ili slabije zastupljen pol, ako to budu muškarci, revnosnije u Ministarstvu kulture raditi svoje poslove, odnosno pokušati da kao Ministarstvo koje vrši nadzor nad radom REM-a koji treba da se stara o elektronskim medijima, da će uspeti da ove medije privedu zakonu.

Dnevno nezakonito emituju 200.000 sekundi, što je samo po dva evra iznosi 400.000 evra, na godišnjem nivou to je 150 miliona evra koje nezakonito uzmu.

Domaći mediji se registruju u Srbiji, plaćaju sve REM-u, Ratelu itd. ali po zakonu koriste marketinško tržište. Oni mogu da emituju reklame. Strani mediji se ne registruju, nikome ništa ne plaćaju, ali zato mogu da emituju samo reklame koje su izvorni deo programa, nema prekrajanja, izmena i ubacivanja dodatnih reklama. Što znači da reklame koje idu u Luksenburgu mogu da se emituju u Srbiju, ukoliko se u Luksenburgu emituju za širu javnost.

Pošto u Luksenburgu nema nikakvog emitovanja postavlja se pitanje ko im je dao za pravo da uzimaju deo marketinga koji je namenjen domaćim medijima, koji se registruje i plaćaju se obaveze? Domaći mediji plaćaju autorska prava. Autorska prava spadaju u kulturu. Tu su razni autori, izvođači itd. onda domaći mediji koji to plaćaju ostaju bez polovine kolača koje im uzima Šolak i Đilas, a sa druge strane, ovi koji ništa ne plaćaju kradu polovinu marketinškog tržišta. Oni autorska prava nikome ništa ne plaćaju.

Vi ne možete ni tužiti te medije jer će vam odgovoriti na tužbu, a ja takav jedan primerak imam ovde, da oni ne mogu da budu tuženi jer nisu registrovani kao pružaoci medijskih usluga u Srbiji, što je tačno. To je tačno, nisu registrovani, ali emituju program u Srbiji. Nema reemitovanja bez emitovanja. Prekogranične televizije, sama reč kaže, to su televizije preko granice.

Kad vam neko kaže iz N1 televizije kako je Nikola Radišić dopisnik N1 televizije iz Luksemburga, zapamtite, dopisnik, kako je on tamo dopisnik ako su oni registrovani u Luksemburgu? Ovi ovde što rade su dopisnici, a on je tamo novinar tog i tog medija u Luksemburgu. Kao, on je dobio nagradu vojvode od Luksemburga, Nikola Radišić, strani dopisnik, odnosno dopisnik N1 televizije u Luksemburgu. On u Luksemburgu ne može da bude strani dopisnik. Mogu oni ovde da budu strani dopisnici, međutim, oni su to sve zbrkali, napad na predsednika Republike, na ministra policije, na poslanike, na šefa poslaničke grupe, e, to im daje za pravo da steknu neki alibi od odgovornosti, odnosno amnestija, ne mogu da odgovaraju, jer, bože moj, oni su slobodni, nezavisni mediji. Oni su u stvari opozicioni mediji koji lažu.

Da se ne bi mi žalili Luksemburgu, oni nađu tamo neke istraživačke organizacije i sad odjednom koriste njihovu početnu vest, pa, kao, nije to njihova vest već su oni to kao preuzeli, pa onda udri po predsedniku Republike, udri po Skupštini, udri po Vladi. Uglavnom, oni ni za šta ne odgovaraju, a pri tome stiču enorman novac koji im leže na račun u Luksemburgu i Švajcarskoj. Plaćaju svojim televizijama, imaju preko 30 prekograničnih kanala čiji su oni vlasnici, plažaju reemitovanje i tako smanjuju dobit, izbacuju prihode napolje, čime čine težak poreski prekršaj i delo pranja novca, zato što plaćaju uslugu koja ne postoji.

Ako znamo da N1 televizija nema PIB već koristi PIB "Adria njuz doo", drugog pravnog lica koje nije čak ni njihov osnivač, sve vam je jasno i ta dreka i sva ta galama treba da posluži da se zabašure računi na Mauricijusu itd. i da se nelegalnim sredstvima dođe na vlast.

Ja se nadam da će neko voditi računa o ovome, kao što se nadam da se situacija oko Austrougarske neće ponovo zapetljati, jer očigledno je da EU polako prerasta u neku vrstu Austrougarske, dakle, da neko ima nameru da se malo protegne dokle je bila Austrougarska, sa manjim ili većim izmenama i nadam se da se neće zapetljati. Barem mi, za razliku od Austrijanaca, treba da naučimo nešto iz prošlosti i da ne dođemo u situaciju da nas ponovo nacionalno osakate, odnosno da izgubimo ponovo deo naše populacije. Dovoljno smo mi ratovali za druge, vreme je da živimo za sebe. Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Vladimir Orlić

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu" | Predsedava
Hvala, gospodine Rističeviću.

Reč ima prof. dr Ljubiša Stojmirović. Izvolite.
...
Srpska napredna stranka

Ljubiša Stojmirović

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu"
Poštovane koleginice i kolege, veoma interesantna diskusija. Žao mi je što nije tu ministar Maja Gojković, jer sam i za nju pripremio neka pitanja, pa čak i jednu poklon knjigu, ali, biće vremena u nekim budućim danima da joj uručim.

Svima nama je poznato da je kultura ogledalo svakog naroda, ogledalo svake zemlje, pa i svakog pojedinca. Onaj ko želi dobro svojoj zemlji, ko se trudi da sačuva sva kulturna dobra u zemlji, a pogotovo ako je ministar, mora da se trudi da svakodnevno to ogledalo čisti, doteruje, kako bi svaki građanin Srbije, svaki strani građanin, dobronamerni ili onaj drugi, mogao u sjaju tog ogledala da vidi sve ono sa čime Srbija raspolaže, sve te naše veličine kroz istoriju do današnjeg dana, da u svakom trenutku u nekom delu tog ogledala može da vidi Svetog Savu, Dušana Silnog, Karađorđa, da može da vidi Milevu Marić, Desanku Maksimović ili Teslu, Milankovića ili, ako je u današnjim danima slika u ogledalu, da vidi Novaka Đokovića, da vidi sve ono što Srbija ima i što vredi.

Srbija ima mnogo toga što je dobro, što je svima raspoloživo da mogu da uživaju u tim dobrima koje je stvorila Srbija i koje je preko svojih pojedinaca pružila na uživanje celom svetu.

Ali, ima tu nešto i što ne valja. Uz tu kulturu, uz tu zvezdu vodilju, svetilju, moraju da se naslone i zdravstvo i obrazovanje i ekologija i mnoge druge oblasti života.

Ovih dana, juče ili danas, bila je jedna veoma interesantna vest u novinama. Naš zemljak, Momir Marić, u 68. godini je završio Pravni fakultet u Kragujevcu. A koliko puta ovde u ovoj Skupštini mi smo se trudili da produžimo ili ne produžimo našim studentima pravo da nastave da studiraju? I tom prilikom je bilo puno onih koji su rekli - pa, kad nisu završili do 30. ili 40, kad će završiti? Evo, vidite da može da se završi i u 68. godini i taj čovek je ispunio amanet, obećanje svom ocu koje mu je dao na samrti - da će jednog dana završiti fakultet. Zato nemojmo stajati na put toj deci, odnosno mnogi nisu deca, tim ljudima, dozvolimo im da završe svoje započeto obrazovanje, odnosno svoje studije.

Mi smo napravili veliku grešku kad smo se priklonili toj Bolonji. Ili, da smo bili lukavi, mogli smo u jednom delu i da je prihvatimo, ali da zadržimo i naš stari sistem obrazovanja. Ali, šta je tu je, sad samo možemo da ispravljamo ono gde smo pogrešili.

Kad je reč o kulturi, šta je veoma bitno? Veoma je bitno da se svi zaposleni u kulturi, u obrazovnim ustanovama, potrude da sačuvaju ono što je suština kulture jednog naroda, a to je jezik i pismo. Mi se nekako tog svog jezika i pisma, da blago kažem, stidimo, pa se nekako od te ćirilice sve sklanjamo, kao, znate, kompjuterski programi su na latinici, pa engleski je na latinici, itd. Nemam ništa protiv kompjutera, nemam ništa protiv engleskog, nemačkog i svih drugih jezika, ali moramo svoje da sačuvamo. Ćirilica je najsavršenije pismo na svetu, a mi se ćirilice tako lako odričemo.

Ja sam imao dosta slučajeva dok sam predavao na fakultetu da mi studenti kažu – jao, pa ne znam sva slova, lakše pišem latinicom. To je naša greška, svih nas koji radimo u kulturi, koji radimo u obrazovanju. Nismo vaspitali tu našu decu od malih nogu da poštuju svoj jezik i svoje pismo.

Evo, koleginica… Ali, izašla je i koleginica. Izašao je i kolega Rajić. Nema veze. Ja ću im poslati neke poruke, jer su govorili i jedno i drugo o knjigama o biblioteci, bibliotekama kao bastionu naše kulture.

Ja sam nekako našao poslednjih godinu i po dana, možda malo više, jednu zanimaciju, ali je zbilja zanimacija. Počeo sam da sakupljam knjige i da te knjige poklanjam širom Srbije. U početku sam poklanjao pojedincima, danas uglavnom školama, bibliotekama, crkvenim objektima, zdravstvenim objektima, tamo gde god sam pomislio da će te knjige naći mesto, pravo mesto gde treba da budu i odazivao sam se pozivima pojedinaca, kolega koji su mi predlagali – evo, imam ovu školu, treba joj pokloniti knjige, imam neku biblioteku itd. Tu sam ostao dužan, jednom kolegi za Vrnjačku banju još nisam odneo knjige, a ovom prilikom kolegi Rajiću poručujem, čuće on to ili će mu neko preneti – ne mogu da im vratim sudove i sudije u Kulu, ali obećavam da ću u dogovoru sa njim doći u Kulu i doneti za tu biblioteku određeni broj knjiga.

Mi smo sada imali u Crnoj Travi jedan sastanak, jedan miting, ili kako da kažem, koji se zove Crnotravska orata, što bi nekako moglo da se kaže na ovom čistom književnom srpskom crnotravska priča, ili tako nešto slično. To je bio skup svih autora proze i poezije i drugih umetnika iz tog kraja. Iskreno rečeno, nisam se nadao da će biti toliko publike. Tom prilikom sam podelio, određen broj knjiga poklonio sam biblioteci, a za te slušaoce sam poneo jedno pedesetak knjiga, mislio sam da će biti dosta. Međutim, bilo ih je dvostruko više, tako da sam im ostao dužan.

Zašto ovo pričam? Koleginica koja je govorila o ovoj našoj deci kako nisu članovi biblioteke, ne koriste usluge biblioteka, evo, mogu da joj kažem, a to može i za ove druge da bude interesantno, u Crnoj Travi postoji biblioteka „Sestre Stojanović“, tako se zove, i oni su uveli godišnju nagradu za najboljeg mladog čitaoca, za decu i za ostale. Ovom prilikom je jedan mališan od osam do 10 godina, ne znam tačno koliko ima, dobio nagradu za najmlađeg čitaoca, a jedna bakica je dobila nagradu za najstarijeg čitaoca. Ona kaže da nema knjige koju nije pročitala u toj biblioteci.

Neko će reći - odakle tebi 10 hiljada knjiga da pokloniš i da poklanjaš širom Srbije, a išli smo i u Petrinju, išli smo i u Banja Luku, istočno Sarajevo, i u Sarajevo. Bilo je knjiga i za te naše ljude i za druge ljude u drugim bibliotekama i krajevima. Imao sam sreću, a ovo je prilika i da spomenem, pored svih ovih muzeja koje pominjala Maja, postoji u Beogradu jedan muzej, a to je Muzej knjige, jedno izuzetno lepo i fino mesto. Bilo bi dobro da svako od vas ode i poseti taj muzej knjige, nalazi se na Voždovcu. Gospodin Lazić je vlasnik, i pretpostavljam i direktor tog objekta. Sa njim sam uspostavio saradnju preko kolege Čotrića, i oni su mi veliki broj knjiga, u hiljadama, dali, poklonili, da bih ja mogao širom Srbije to da poklanjam bibliotekama.

S druge strane, kolege naše ovde, Čotrić mi je sigurno jedno 1000 knjiga poklonio, Žarko Obradović, takođe. Svi oni koji su imali kući višak knjiga, koje im možda nisu trebale, jer su im zauzimale neki deo stana, su mi poklanjali te knjige, i ja zajedno sa tom mojom ekipom to poklanjam širom Srbije. Kolegi Rajiću još jednom poručujem neka se javi za njegovu biblioteku, odnosno biblioteku u Kuli, biće jedan komplet knjiga, izabraćemo i da pomognemo i toj biblioteci.

S druge strane, ljudi koji su vezani za kulturu, naročito ovi koji se bave štampom, su mi nekoliko puta, pošto sa njima isto dosta sarađujem, nekoliko puta su mi rekli kako im je sada poslovna politika veoma teška. Pre ne znam ni ja koliko godina, ovaj reče, da li sedam ili 10 godina, pošto je paušalac, potpuno je bio isti iznos paušala kao sada, ali onda je mogao da zaposli 10 radnika, mogao je da im plaća plate, međutim, kaže, danas je sve poskupelo, nešto i 100% i više nije u toj situaciji.

S te strane bi trebali i mi i Vlada, možda i ministar finansija, privrede, da vide da se tu nešto promeni, kako bi se tim ljudima olakšalo poslovanje, jer to bi bilo dobro i za nas pojedinačno, a i za kulturu našu u celini.

Kolega Marijan Rističević je spominjao ovo dešavanje u Sarajevu, odnosno odluku Incka da sve koji kažu da u Srebrnici nije bio genocid i koji veličaju srpske junake, da će ih zatvarati, ne znam ni ja šta će da rade. Evo, biću skroman, priznaću da sam Srbin, priznaću da sam građanin Srbije, priznaću da sam građanin Republike Srpske. Priznaću da sam Srbin svih zemalja i država gde postoje Srbi i javno na svakom mestu, od ovog trenutka kao i do sada, svugde ću se izjasniti da u Srebrnici nije bio genocid, da Srbi nisu genocidan narod. Reći ću da je Ratko Mladić junak i da je Karadžić junak i da su njihove zasluge velike za ono što je iz tih nemilih sukoba u građanskom ratu ipak uspela da ostvari Republika Srpska, pa neka me hapse, neka me stave i u zatvor i gde god hoće, ali to neće biti moja bruka, to je njihova bruka.

Zašto oni to rade? Zbog toga što hoće da prikriju zločin koji su učinili nad srpskim narodom.

Danas jedan poslanik iz Češke kaže da su znali da će nas bombardovati sa osiromašenim uranijumom, ali da su to prećutali. Sve je više onih koji polako otkrivaju kako je pripreman raspad Jugoslavije, koji polako otkrivaju ko je to smislio i kako je smislio, čak imamo i jedan nalaz jedne ekipe stručnih ljudi koji su nedavno rekli i dokazali da u Srebrenici nije bilo genocida. Niko ne kaže da nije bilo zločina, niko ne kaže da ti zločinci ne trebaju da odgovaraju, ali mi moramo da se uzmemo u pamet, da stavimo prst na čelo i da shvatimo šta se to dešava, šta hoće ti naši neprijatelji.

Oni gledaju da nam saseku korenje, da nas satru, ali oni greše misleći da je nama korenje u zemlji. Mi smo naopako nasađeni, nama je korenje na nebu. Ovo su reči igumana manastira Jovanja, Arhimandrita Mihaila Bikovića. I to je veoma dobro i lepo rečeno.

Zato moramo da se uzmemo u pamet da shvatimo da je na nama da sačuvamo ono što su nam preci ostavili i da to uvećamo ako možemo i da prosledimo naraštajima koji dolaze. Ne smemo dozvoliti da nas prevare nikakvim lažima, nikakvim parama, da budemo protiv svog naroda. Ovo je trenutak kad moramo da budemo jedinstveni i da se zajednički borimo za te strateške ciljeve našeg naroda.

Srbija je dala mnogo značajnih imena. Srbija ima mnogo pesnika, pisaca, predivnih stihova. Ja ću još jedanput pročitati stihove Nade Kukalić, koja kaže – volim divove ruskih stepa iza čijih slova pleše večnost i kojima se i smrt zauvek klanja.

Pogledajte kako je to jako, kakva je to veličina. Nije poezija nešto bez veze. To je odraz duše, izraz duše. To je najtananije ljudsko osećanje. Zato, čitajmo knjige, čitajmo i naše i strane autore i učimo, jer knjiga nam je i dala sve ovo što do sada znamo.

Na kraju, citiraću našeg kolegu Čotrića, koji kaže ovako: „Iskustvo iz svih vremena i prostora pokazalo je da ljubav nadvladava mržnju, dobro je jače od zla, istina je moćnija od laži, a život pobeđuje smrt. Zato i opstajemo kao ljudski rod, jer ispunjavamo Božiju reč. Rađajte se i množite se, neka vas bude mnogo na zemlji i napunite je.“ Hvala na pažnji.
...
Srpska napredna stranka

Vladimir Orlić

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu" | Predsedava
Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.
...
Srpska napredna stranka

Dušan Marić

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu"
Gospodine Orliću, dame i gospodo, da ne bi bilo zabune, ja mislim da je danas vrlo važno podsetiti na jednu nespornu činjenicu. Među zaposlenima u kulturi u Srbiji, među zaposlenima u zdravstvu, u školstvu, u pravosuđu, u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi muškarci su u ubedljivoj manjini. Negde čak u drastično ubedljivoj manjini, negde je odnos jedan na prema pet.

Velika Plana, opština iz koje dolazim, nije izuzetak. Ja ću vam sada pročitati neke podatke: zaposleni u javnim preduzećima, ustanovama, školama itd. 931 žena - 69%, 427 muškaraca - 31%, jedna trećina; Gradska biblioteka - osam žena, jedan muškarac; opštinska uprava - 65 žena, 37 muškaraca; Dom zdravlja - 184 žene, 39 muškaraca; vrtić - 136 žena, osam muškaraca; sud i tužilaštvo - 61 žena, 25 muškaraca; škole - 389 žena, samo 158 muškaraca; direktori javnih preduzeća, ustanova, škola - 13 žena, osam muškaraca; načelnici, šefovi odeljenja, razni drugi rukovodioci - 37 žena i 23 muškarca.

Prema tome, ako bi se ovde moglo govoriti o nekoj diskriminaciji, moglo bi se govoriti o diskriminacijama muškaraca. Ja se nadam da će ove izmene o kojima mi danas raspravljamo, da će usvajanje tih izmena obezbediti bar da u kulturi malo ublažimo tu zaposlenost muškaraca.

Ovde je više govornika ukazalo na značaj koji infrastruktura ima za stanje kulture i za položaj kulture. Kada je 2015. godine odgovornost za vođenje opštine Velika Plana preuzela SNS, mi smo objekte kulture zatekli u vrlo lošem stanju - krovovi prokišnjavaju, fasade otpadaju, ispod vrata i prozora duva promaja.

U ovome trenutku, dok ja ovo govorim, u Velikoj Plani ima 17 objekata, institucija kulture i domova kulture i svi su za ovih šest godina obnovljeni i rekonstruisani. Gradsku biblioteku smo potpuno rekonstruisali i to je sigurno jedna od najlepših biblioteka u Srbiji. Rekonstruisali smo Centar za kulturu „Masuka“, rekonstruisali Dom omladine, čak u njemu izgradili nove prostorije koje smo ustupili na korišćenje muzičkoj školi, rekonstruisali vilu „Klefiš“, što je jedna izuzetna zgrada, izuzetna građena u Velikoj Plani koja je sad verovatno najlepša građevina u opštini.

Pre 241 godine u Krnjevu kod Velike Plane je počela sa radom prva seoska osnovna škola južno od Save. Naravno da smo rekonstruisali i taj objekat. Rekonstruisali smo domove kulture u Lozoviku, u Miloševcu, u Trnovču, Velikom Orašju, Kruševu, Donjoj Livadici, Bresju, Bugariji, Novom selu, Starom selu, Markovcu, Rakincu. U svim tim objektima zamenili smo stolariju, sredili krovnu konstrukciju, uradili fasade, u mnogima izveli vrlo bitne unutrašnje radove. Ono što je najbitnije jeste da ti objekti nisu prazni.

Koleginica iz SPS je pominjala značaj koja imaju kulturno-umetnička društva. Mi u Velikoj Plani imamo 12 kulturno-umetničkih društava. U Srbiji ima, mislim, negde oko 780 registrovanih kulturno-umetničkih društava, znači u proseku pet po opštini, a Velika Plana ih ima 12. Samo jedno naseljeno mesto na teritoriji opštine Velika Plana nema kulturno-umetničko društvo.

Šta ovo pokazuje? Ovi podaci koje sad iznosim pokazuju odgovaran odnos opštinske vlasti prema kulturi, pokazuju da je opštinsko rukovodstvo svesno značaja koje objekti kulture imaju za jedno društvo, pokazuju koja je razlika između nas i prethodnih vlasti. Moram da ih pomenem, jer često se može čuti gde oni nas nazivaju seljačkom Srbijom, nazadnjacima itd. Mi takvi smo obnovili sve institucije i sve domove kulture u Velikoj Plani, a oni poslednjih godina svoje vlasti nisu obnovili ni jedan. Ovo u krajnjem slučaju pokazuje da ekonomija u Srbiji raste, da jača ekonomija u Velikoj Plani i da se može izdvojiti više para za sve, pa i za kulturu. Iz tog razloga, čini mi se, ove godine u budžetu Republike Srbije za kulturu je predviđeno više od 1% sredstava.

Za kraj, sinoć u Velikoj Plani završena je jedna manifestacija – Voždovi dani kulture. To je jedna manifestacija kojom mi obeležavamo tragični događaj – ubistvo Đorđa Petrovića Karađorđa u Radovanjskom lugu. Logično, centralni događaj te manifestacije se svake godine odvija u Radovanjskom lugu ispred crkve Zahvalnice. Zašto ovo govorim?

Zato što je ta crkva u lošem stanju. Gledao sam juče i unutrašnji malter je počeo da otpada, temelji više nisu stabilni, krov je na pojedinim mestima počeo da prokišnjava. Mislim da je neophodna hitna sanacija. Zavod za zaštitu spomenika iz Smedereva je uradio jedan projekat sanacije. Potrebno je negde 10, 11 miliona dinara da se to izvrši i na ovaj način apelujem na Vladu da odobri sredstva za sanaciju crkve Zahvalnice u Radovanjskom lugu, a mislim da treba razmišljati o izgradnji jednog kompleksa.

Ja se nadam da na današnji dan, moji prethodnici su govorili, na današnji dan Austrougarska je izvršila agresiju na Srbiju… Znači, ne treba podsećati koji je značaj Karađorđa u srpskoj istoriji i koji značaj i koju ulogu u srpskoj duhovnoj vertikali ima taj nesrećni događaj koji se dogodio u Radovanjskom lugu. Hvala vam.
...
Srpska napredna stranka

Vladimir Orlić

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu" | Predsedava
Hvala, gospodine Mariću.
Reč ima Nataša Jovanović.
...
Srpska napredna stranka

Nataša Jovanović

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu"
Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovana ministarka, drago mi je što ste danas u Skupštini, navikli smo da ste ovde često. Međutim, žao mi je što ministarka kulture, Maja Gojković, nije ovde, ali se iskreno nadam da će preslušati ovaj sanskript sa sednice, jer bih volela da dam neke sugestije u radu Ministarstva kulture.

Kao što znate, 2010. godine donet je Zakon iz oblasti kulture koji važi do danas i tada su regulisane neke osnovne stvari, kao što je primena, kontrola, finansiranje i drugo. Međutim, ukazala se potreba za pojedinim izmenama kroz podzakonska akta.

Vredno je pomena i to da je UNESKO u više navrata donirao srpsko kulturno materijalno i nematerijalno nasleđe, kao što su, na primer, stećci – srednjovekovni nadgrobni spomenici, nematerijalni – srpska slava, donacija spomenicima kulture na Kosovu i Metohiji, ali i još mnogo toga.

Kultura u Srbiji je bila dugo zapostavljena, što našom krivicom, što od drugih koji su želeli da radi svojih interesa Srbiji izgube identitet. Srbi su stari narod i imaju veliku istoriju koju su mnogi prekrajali kako su hteli. Srbija je vrlo često imali pogrešne ljude na vlasti, pa su na to i pristajali.

Sada je stavljena tačka na to pod rukovodstvom Aleksandra Vučića. Sada se zna gde je crta i da po prvi put se zna da neke stvari nisu na prodaju. Naš jezik i kultura su naš identitet. Mi široka srca prihvatamo sve i njihovu kulturu i različitosti, ali niko ne prekraja naš jezik, naše pismo i našu kulturu.

Puno je toga bilo zapostavljeno, ali od 2012. godine smo krenuli u obnovu i kao što rekoše mnoge kolege – obnavlja se širom Srbije. Koliko je samo godina bio zatvoren Narodni muzej? Deset, 15, više se i ne sećam. Jedna čitava generacija odrasta, a nema priliku da ode u muzej u svom glavnom gradu. Slično se desilo i sa Muzejom savremene umetnosti na Ušću, zatim sa Galerijom Matice srpske, Etnografskim muzejom, zatim Narodnim muzejom u Zrenjaninu. Tu je, na primer, i Gradski muzej u Mladenovcu koji je bio totalno ruiniran i nije radio 10 godina. Napokon, 2019. godine je ponovo otvoren. Sledeće godine je u planu i renoviranje biblioteke koja nije renovirana od njenog postanka.

Ovde je, dodala bih još jedno zapažanje, potrebno promeniti i radno vreme muzeja. Oni obavezno moraju da rade vikendom, a slobodan dan zaposleni moraju da koriste na primer ponedeljkom ili utorkom, jer se dešavalo kada putujem po Srbiji baš u vreme vikenda da su muzeji zatvoreni i mi se odatle vratimo razočarani. To je nedopustivo, jer ako ima šta da pokažemo, a svaki kraj Srbije ima, hajde da to i uradimo.

Hajde da se ponosimo koliko imamo veliku istoriju i koliko je samo vojske ovde protutnjalo. Obradovala me je na primer izložba koja je posvećena Savi Vladisavljeviću Raguzinskom, diplomati kralja Petra Velikog u Galeriji RTS-a. Mnogi kažu za njega da je najmoćniji Srbin posle Dušana Silnog. Verujem da mnogi ovde, a mnogi i u Srbiji uopšte i ne znaju da se održava takva izložba.

Sada postoje i virtuelni načini obilaska muzeja, tako da bi mnogi učenici i u najudaljenijim krajevima koji žele da vide muzej u Srbiji sa nastavnikom ili profesorom na primer likovnog - galerija slika, sa nastavnikom istorije - istorijske muzeje, sa nastavnikom ili profesorom biologije – biološke. Tako da bi svaki učenik proširio vidike na profesionalno vodstvo nastavnika, kao deo obavezne nastave. To nije isto, kao da sami pregledaju na internetu, a da ništa ne razumeju. Ovo, naravno, samo ako nisu u mogućnosti da lično to posete, ali pošto znamo da je sve manje tematskih izleta, ovo je rešenje, jer sve što mladi više vide, saznaju i prošire vidike postaju pametniji. Kao što vidite nisam ja jedina koja povezujem upravo kulturu i obrazovanje, jer je to nekako neraskidivo povezano i kultura prosto obrazuje mlade i obrazujemo naše ljude da budu pametniji i daju veći doprinos svojoj zemlji.

Povećan je broj i koncertnih aktivnosti, a povećana je i tehnička opremljenost pozorišta, bioskopa, što je neophodno za savremene tehnologije. Moram da kažem da Centar kulture u Mladenovcu je dobio kompletno novo ozvučenje koje je mnogo poboljšalo kvalitet zvuka, ali je i samim tim podigao nivo posetilaca.

Raduje me takođe što napokon Beogradska filharmonija će dobiti svoju zgradu na Novom Beogradu i pozdravljam sve njihove akcije da izađu iz koncertnih dvorana na ulicu i pokažu i približe građanima svoju muziku.

Kultura i u drugim oblastima treba što više da izađe i zgrada među ljude, tako da pozdravljam samu decentralizaciju kulture.

Ministarstvo kulture je radilo na svim frontovima, tako da je povećan i broj otkupljenih umetničkih dela savremenih umetnika, a takođe je povećana i regionalna razmena. Uvećan je budžet za umetničku igru, podržani su mnogi projekti iz filmske industriji, tako da mnogo je više sada domaćih i kvalitetnijih serija i filmova, nego ranije. To je zaista primetno i građani su time iskreno oduševljeni. Sve manje je repriza od repriza raznoraznih serija od pre 30 i više godina. Mi imamo zaista talentovane umetnike, ali im treba podsticaj i to je naravno ovo ministarstvo prepoznalo.

Godine 2014. na primer Srbija je prva van područja EU potpisala sporazum za Program „Kreativna Evropa“, jer mi i jesmo deo Evrope, hteli to neki političari da priznaju ili ne. U Evropi kultura ne poznaje granice.

Ono što je naš zadatak i na čemu moramo da poradimo, a posebno Ministarstvo kulture, jeste da podstičemo svakodnevnu kulturu. Za to su ranije postojale bake, majke koje nisu radile, a sada se sve ubrzalo i promenilo. Našu decu ne treba da prepustimo medijima i internet mrežama. Ovde mislim i na to kako se odnosimo prema starijima i kako se odnosimo prema prirodi. Ministarstvo kulture je prava adresa koja može kroz medije da podstakne program kratkih edukativnih sadržaja protiv nasilja među vršnjacima, kako ne bacati đubre na ulici, kako pomoći starijem da pređe ulicu. Nazvali mi to vaspitanjem ili ne, to je ipak kultura življenja.

Nimalo mi se ne sviđa na više televizija emitovanje u udarnim terminima rijaliti programa koje proklamuju nemoral, verbalno i fizičko nasilje. Šta iz toga može da se nauči? Da ko ima nekulturnije, nepristojnije ponašanje i bezobraznije više para dobija na kraju. Ovo možda nije u temi, ali verujete da je veoma, veoma bitno.

Treba ponuditi građanima kulturne sadržaje. Mediji se rukovode novcem i ne može se ministarstvo mešati, naravno u uređivačku politiku televizija, ali može nekim drugim načinima da utiče da to bude u noćnom terminu, a dnevni termin da bude za kulturne sadržaje, iz kojih može nešto da se nauči - koliko ima značajnih Srba u mnogim oblastima, a prosečan građanin za njih i ne zna, primer izložbe koja je tu nadomak Skupštine. Prioritet Ministarstva kulture je za sada apsolutno izrada strategije do 2027. godine, zatim tu je Nacrt zakona o kulturnom nasleđu, Nacrt zakona o delatnosti zaštite nepokretnih kulturnih dobara, Nacrt zakona o muzejskoj delatnosti.

Dugo je kultura bila u zapećku. Sada je na redu da prave vrednosti dođu na svoje pravo mesto. Nadam se da će ministarka Gojković, s obzirom na njen dug politički staž i s obzirom da odlično zna kako stvari funkcionišu, ostaviti veliki trag u ovoj oblasti, s obzirom da je i do sada bila veoma posvećena i odgovorna u svakom poslu koji je radila. Zahvaljujem se svima na pažnji.
...
Srpska napredna stranka

Vladimir Orlić

Poslanička grupa "Aleksandar Vučić - Za našu decu" | Predsedava
Hvala gospođo Jovanović.
Reč ima Ivan Ribać.