Hvala, gospodine Marinkoviću.
Reč ima Viktor Jevtović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, gospodine dr Vladimire Orliću, poštovana ministarka sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije govoriću o Predlogu zakona o zaštiti potrošača, jer kao i do sada na prvom mestu pokazujemo odgovornost prema građanima Srbije, a to je ono što je i osnovni postulat politike, predsednika Aleksandra Vučića i SNS.

Zakon koji je donet 2014. godine se menja za više od 50% u cilju zaštite potrošača, u ostvarivanju svih njihovih prava, gde je između ostalog na prvom mestu bezbednost potrošača, odgovornost za proizvode sa nedostatkom, zaštita potrošača u ostvarivanju prava iz ugovora o turističkom putovanju i vremensko podeljeno korišćenje nepokretnosti.

Osnova ovog zakona je zaštita kolektivnog interesa potrošača, gde je jedan od segmenata i vansudsko rešavanje potrošačkih sporova. Takođe, i uvođenje novog sistema, registar „ne zovi“, koji je izuzetno važan za naše starije sugrađane, jer smo do sada imali primere da su pozivani telefonskim putem i da su trgovci nudili određene proizvode. Ovim zakonom biće zabranjeno upućivati poruke i pozive potrošačima koji to ne žele.

Za pružanje usluga čija je vrednost veća od 5.000 dinara, prodavac je dužan da sačini proračun na trajnom nosaču zapisa sa specifikacijom usluge i pribavi pisanu saglasnost potrošača na proračun.

Takođe, produžava se i rok za reklamaciju na petnaest dana, pa će potrošači moći da reklamiraju oštećene ili neadekvatne proizvode i samim tim imati sigurnost pri kupovini željenih proizvoda.

U delu zakona koji se odnosi na direktive EU o putovanjima i putnim aranžmanima, prodavci turističkih usluga će biti u obavezi da putnicima dostave sve relevantne informacije pre sklapanja ugovora, sa svim objašnjenjima, što je detaljno nabrojano u članu 93. ovog Predloga zakona. Ukoliko organizator putovanja ne ispoštuje ugovor, putnik neće biti u obavezi da plati uslugu.

Ono što je jedna od veoma bitnih stavki je i da se pruža usluga medijacije, odnosno vansudskog rešavanja potrošačkog spora koje će se obavljati na transparentan, efikasan, brz i pravičan način pred telom za vansudsko rešavanje potrošačkih sporova.

Takođe, biće i povećan rad tržišne inspekcije, koja će doprineti boljoj zaštiti interesa građana, ali i očuvanju samog sistema države, gde će i kroz naplatu poreza i fiskalne račune očuvati budžet Republike Srbije, ali i sva prava koja su ovim zakonom zagarantovana građanima. U tom cilju se vodilo računa i o preduzetnicima koji redovno izmiruju svoje obaveze i zaštiti njihovih interesa, jer to je politika Aleksandra Vučića - građani i Srbija na prvom mestu.

Kako je bivši tajkunski režim predvođen Draganom Đilasom i Šolakom u maniru dokazanih prevaranata vodio svoju nebrigu o građanima Srbije, kakav plan i program, sem bestidnog bogaćenja i rasipništva dok su vodili i državu su imali. Znamo šta su imali. Rasprodaju državnih preduzeća, uništavanje privrede, bolnica, vrtića, fabrika, svega što njima nije išlo u privatne džepove, odnosno na egzotične destinacije, jer samo tu su pronalazili nešto za sebe u mutnim poslovima sa još mutnijim poslovnim partnerima. Sada svesni da ih narod ne voli, da ih narod ne želi, rado bi se dodvorili svima onima kojima smeta jaka i uspešna Srbija.

Oni ne prezaju ni od čega. Svu svoju bestijalnost najbolje pokazuju u satanizaciji porodice predsednika Aleksandra Vučića, prvenstveno njegove dece, sinova Danila i Vukana, ćerke Milice i njegovog brata Andreja, a ne štede ni roditelje Aleksandra Vučića.

Za koalicione partnere izabrali su najmonstruozniji klan Belivuka. Ni tu njihovoj bezidejnoj politici koja se svela samo na mržnju nije kraj. Svakoga dana idu korak dalje na način svojstven samo njima, utrkujući se ko će biti glasniji u talibanizaciji, kako je oni zovu, srpskog naroda i države. Naravno da tu prednjači i Dragan Đilas sa svojim vikarom Marinikom od Buljarica Tepić, čiji je odraz patriotizma njen pokušaj satanizacije srpskog naroda kao genocidnog.

U plićaku ove nedovršene ličnosti, a uz pomoć i podršku njenom gazdi i patrona, isti ti su bestidno pljunuli po srpskoj zastavi, himni „Bože pravde“, jer oni za Boga i pravdu ne znaju, ali svako radi ono što najbolje ume.

Umesto da sa narodom podele osećaj ponosa što nam prvi dan školske godine počinje intoniranjem srpske himne, svojstveno svom nemoralu oni su najbeskrupuloznije osudili nešto što bi trebalo da bude simbol srpske sloge i jedinstva. Nešto što treba da bude kamen temeljac nacije, za njih je bila sprdnja i degradacija. To smo za njih i svi mi koji se ponosimo svojom zemljom i onim što za narod radi Aleksandar Vučić, a što oni ni u svojim snovima nikada neće moći.

Jedan od poslednjih takvih primera su nacistički simboli koji su osvanuli u Novom Sadu, a koje su Novosađani prefarbali u boje zastave Srbije, pa sada Đilas i Marinika i ta zastava Srbije, kao i sama Srbija i sam narod Srbije im smeta. Šta ti bednici jedino vole, pokazali su svojim nedelima, milionskim računima i sada bi opet da dođu na vlast i opet bi da pljačkaju, satanizuju i u ambis odvedu Srbiju, jer ne prezaju ni od čega. Ništa im nije sveto, sem državne kase koju bi opet da isprazne, a narod ostane na ivici propasti, poniženi i obespravljeni, bez ikakve nade za budućnost. To im Aleksandar Vučić i SNS nikada neće dozvoliti.

Narod Srbije to najbolje vidi, baš kao što vidi i puteve, mostove, fabrike, bolnice, vrtiće, povećanje plata i penzija i sve ono što je poslednjih 140 godina bio samo san, a sada postaje java, zahvaljujući lavovskoj borbi Aleksandra Vučića, koji ne želi da poklekne pred hohštaplerima i ne dozvoljava da Srbijom upravljaju strane ambasade i plaćenici, već hrabro kao nepremostiv bedem dušmanima, svaki dan vodi beskompromisne borbe za budućnost našeg naroda i sve naše dece.

Narod tu borbu vidi i tu hrabrost ceni, a sud naroda, najvažniji je sud na ovom svetu. Živela Srbija.

Hvala gospodine Jevtoviću.
Reč ima dr Boban Birmančević.

Poštovani predsedavajući, poštovana ministarko sa saradnicima, kolege narodni poslanici, poštovani građani Srbije, Predlog zakona o zaštiti potrošača koji smo uveli u dnevni red na zahtev upravo skupštinske većine kojoj pripadam zaista je značajan i mi ne bi ni insistirali na tome da ne želimo da sve one probleme koje smo uvideli u zakonu koji je prethodno menjan 2014. godine jednostavno promenimo i da sve ono što nije bilo dobro, pokušamo da prilagodimo i usmerimo u interesu građana, odnosno u interesu zaštite potrošača.

Potrošači jesu naši građani i ovo je upravo Zakon o zaštiti građana Srbije, kada je pre svega trgovina u pitanju. Trgovina i razmena dobara oduvek je postojala, oduvek će postojati i uvek će postojati i prosto svako ko učestvuje u toj trgovini mora znati šta je ono što ima pravo i kada je u pitanju prodaja i kada je u pitanju kupovina i svaka transakcija je prilika za zaradu, ali i prilika da neko nešto zloupotrebi i da nešto ne uradi u skladu sa zakonom.

Kako će neko od naših građana kada naruči džemper, a dobije majicu kratkih rukava da odreaguje, neka pokaže i nađe deo u zakonu koji će ga zaštiti. Ima ministarstvo, ima pre svega na nivou gde žive svi, tržišna inspekcija, odatle sve počinje. Uglavnom, postoji zakonska forma i zakonska norma koja će štiti potrošače. Niko nije sigurno pomislio da ćemo ovim zakonom rešiti sve probleme, ali ćemo pokušati da uradimo sve ono što je u moći jednog savremenog zakona koji između ostalog je usklađen naravno sa EU, odnosno sa zakonima koji tretiraju potrošače u EU, ali u suštini, u fokusu ovog zakona su kao i uvek građani.

Kao potrošač, očekujemo ozbiljnu zaštitu od države i jednostavno želimo da dobijemo ono što smo kupili, ni manje ni više, a želimo da oni koji su zloupotrebili tu trgovinu potrošača jednostavno za to budu sankcionisani i da im se onemogući da to rade ponovo.

Osetljiva je tema svakako, ali živimo u savremenom svetu, živimo u potrošačkom svetu, a živimo u potrošačkom svetu, jer živimo u svetu Aleksandra Vučića gde ljudi ujutru kada ustanu, odlaze na posao, odlaze na svoja radna mesta, kada dođe prvi u mesecu ili 15. zavisi kako gde, prime svoju platu, a sa tom platu mogu da žive u potrošačkom društvu. Pre Aleksandra Vučića nije postojalo ni radnih mesta, ni plata, ni budućnosti Srbije. Tu osetljivu temu, a osetljiva tema je potrošač, osetljiva tema je kupoprodaja, osetljiva tema je trgovina, treba rešiti na najbolji mogući način.

Zaštita je svakako preventiva i ništa bolje od preventive, ali Zakon je zaista koncizan, veliki i kao takav trebaće vremena i da nađe svoju primenu, ali budite sigurni da u narednom periodu, ukoliko bude bilo potrebe, menjaćemo ponovo, ako bude bilo potrebe i ako ustanovimo da nešto od ovih zakonskih članova i zakonskih normi koje smo doneli nisu baš u interesu svih građana.

Svakako, kao deo ovog zakona podrazumeva se i predviđa pojačan rad tržišne inspekcije koja je prva i najbliža građanima i bukvalno je na terenu i potreban je rad tržišne inspekcije na pravi način kako bi preventivno delovali i upravo sprečili sve one koji žele i koji će uvek pokušavati na neki način da zloupotrebe i potrošača i zakon i da se jednostavno ogreše o pravdu.

Živimo u potrošačkom društvu, ali živimo i u društvu u vreme Kovida i ovo se može i nazvati trgovinom u vreme Kovida kada su sve one zakonske norme i svi oni običaji u trgovini i prodaji jednostavno promenjeni i prilagođeni toj, nazovimo je, Kovid trgovini. Nema niko ko ima telefon, a da nije iskoristio na neki način kovid trgovinu, odnosno da nije pozvao, da nije tražio i da nije ostvario svoje pravo ili želju da trguje na neki način putem mobilnog telefona, elektronske trgovine ili na bilo koji drugi način bez odlaska na lice mesta i bez kontakta sa samim trgovcem.

Da li je to stvorilo još uslova i još prilika da dođe do zloupotreba? Jeste, ali s druge strane i država je odreagovala na pravi način i svakodnevno se određenim aktima i uredbama, pre svega od strane Ministarstva trgovine utiče na sve one nepravilnosti koje se pojavljuju i koje će se verovatno pojavljivati i u budućnosti.

Ali, ono što je bitno to je da ovo Ministarstvo i naravno ova Vlada ima i resurse, ima i ljude, ima i podršku Narodne skupštine za sve one promene koje štite građane, koje štite potrošače. Podsetiću da trgovina jeste sve ono gde se za određeni novac ili za određenu nadoknadu može dobiti nešto što se nalazi na tržištu, nešto što je u prodaji.

Podsetiću i da živimo u društvu Aleksandra Vučića gde nije sve na prodaju i da postoji crvena linija preko koje se ne prelazi. To pre svega važi za Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, da ne preskočim nekog u toj lopovskoj ekipi, postoji crvena linija, nije sve na prodaju, nije čast na prodaju, nije obraz na prodaju.

Podrška građana na izborima ne može se kupiti. To ni jedan zakon, ni jedna norma ne može uvesti kao želju da Dragan Đilas uz pomoć novca kupi glasove i dođe na vlast. To ne biva i to neće ni biti i što je najbitnije to znaju vrlo dobro građani nema kupovine podrške, nema kupovine glasova, nema i nikada neće moći neko da kupuje glasove. Pokušao je Nebojša Zelenović i Dušan Petrović u Šapcu, kupovali su glasove, kupovali su odbornike, a nisu uspeli, a onda su pribegli tome da ponavljaju izbore. Posle prvog izbornog kruga u Šapcu SNS dobila je podršku 30.218 glasova, Nebojša Zelenović, Dušan Petrović i cela lopovska ekipa 18.200. Onda su tri puta ponavljali izbore ili pokušali da tri puta ponove izbore, ali svaki put su imali problem, nisu imali podršku građana i nudili su, plaćali su, ali nije se mogla kupiti čast građana Šapca, nije se mogla kupiti vlast u Šapcu, niti će moći da se kupi vlast u Beogradu i vlast u Srbiji.

Što oni više napadaju predsednika Aleksandra Vučića, i što je najgore, naravno oni nemaju granicu i liniju čak ni u napadima na porodicu, na decu predsednika ili bilo čiju drugu decu. E, taj koji prelazi takvu liniju jednostavno nema podršku u Srbiji. Što su njihovi napadi na Aleksandra Vučića i njegovu decu sve veći podrška Aleksandru Vučiću je sa druge strane je sve veća i veća upravo proporcionalno napadima koji dolaze od ljudi koji više ništa drugo nemaju osim da napadaju nešto što je svetinja, a to su naša deca.

Slogan iza koga smo stali svi, ne samo u ovoj skupštinskoj većini, nego u ovoj Srbiji za našu decu je slogan iza koga ćemo stajati i u budućnosti, a podrška Aleksandru Vučiću svakako je podrška normalnoj, uspešnoj, lepoj i srećnoj Srbiji. U to ime živela Srbija, živeo Aleksandar Vučić.

Hvala gospodine Birmančeviću.
Reč ima Zoran Tomić.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući, gospodine Orliću.

Uvaženi predstavnici ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, građani Republike Srbije, upravo današnja diskusija o Zakonu o zaštiti potrošača je još jedan u nizu dokaza da SNS i naši koalicioni partneri zajedno radimo na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem u interesu građana.

Upravo ovaj zakon će omogućiti da se ono što je važno za same potrošače, da se njihovi interesi štite i znatno je unapređenje u odnosu na prethodni zakon koji je usvojen. Imali smo prilike od uvaženih kolega u diskusiji da čujemo koja su to unapređenja.

Ono što je jako bitno jeste formiranje te baze – ne zovi, koja se odnosi na sprečavanje da građani ukoliko ne žele da budu uznemiravani telefonskim pozivima i da dobijaju ponude na taj način od prodavaca, da budu evidentirani u bazi REM-a i na taj način će zapravo imati mogućnost da se njihovo pravo iskoristi.

Pored toga, ono što je bitno da dalje nastavljamo sa usaglašavanjima koja se odnose na evropske direktive, posebno u segmentu turističkih ponuda što je još jedan u nizu dokaza da smo mi na putu ka EU i da ono što je u praksi unutar EU da mi prisvajamo i da implementiramo kroz naše zakonodavstvo, sve u interesu kako život građana Republike Srbije učinili boljim i kvalitetnijim i da radimo na podizanju standarda.

Upravo kada govorimo o rezultatima rada politike Aleksandra Vučića i SNS nije potrebno trošiti previše reči. Dovoljno je samo proći kroz Srbiju, jer danas nemate ni jedno mesto u Srbiji gde nemate neko gradilište ili da nešto nije urađeno, uloženo, da nisu otvorena nova radna mesta. Upravo su dela ona koja govore kada pričamo o politici Aleksandra Vučića.

Tako da, vidite i sami uvaženi građani Republike Srbije da program „Srbija 2025“ se i te kako uspešno implementira, da nikada veći broj gradilišta u Srbiji nismo imali, da do kraja godine ćemo imati osam autoputeva koji se grade, 15 magistrala ukupno, da imamo nove investicije koje dolaze, da sada ulazimo u eru razvoja ekonomije bazirane na znanju u Srbiji, da se ulaže kada je u pitanju nauka, prosveta, obrazovanje, da naše mlade ljude zadržimo u Republici Srbiji, da taj potencijal i znanje koje oni imaju iskoristimo kako bismo našu ekonomiju podigli.

Sami vidimo i po podacima koji kažu, kada je u pitanju IT industrija, koliko smo se u tom segmentu razvili, koliko je taj deo naše privrede napreduje i koliko će dalje napredovati i koliko zapravo država Srbija ulaže sve napore koje ima kako bi podsticala mlade ljude, njihovu kreativnost da je iskoriste, da je pretoče od nečega što je samo stajalo možda na papiru, u konkretne ideje i realizaciju.

Ulaže se dosta i u sport, ulaže se dosta i u kulturu, ulaže se dosta i kada je u pitanju i sama poljoprivreda i sami smo svedoci da nikada više sredstava nije opredeljeno kada je u pitanju razvoj poljoprivrede, subvencionisanje poljoprivredne proizvodnje, za nabavku nove opreme koja će omogućiti poljoprivrednicima i poljoprivrednim gazdinstvima da svoje proizvode mogu da proizvode visokog kvaliteta i da plasiraju na tržištima. Ne samo u regionu, već i širom sveta.

Sa druge strane, kao što su i moje uvažene kolege rekle, imamo ljude koji su do 2012. godine gledali samo sopstvene interese koji su, jedinu politiku koju su vodili bila je politika punjenja sopstvenih džepova. Njih rađani Republike Srbije nisu interesovali. U njihovo vreme jedino smo mogli da se pohvalimo da su mladi ljudi, znanje, ono što je bilo najveći izvozni proizvod Republike Srbije, a danas statistika jasno pokazuje da mladi ljudi koji se školuju u inostranstvu, koji se usavršavaju se vraćaju u Srbiju i upravo to svoje znanje ovde implementiraju i dalje plasiraju u druge delove sveta.

U njihovo vreme, bilo je važno samo kako će oni da napune svoje džepove, kako će na osnovu zloupotrebe javnih pozicija koje su imali da se hvale što i danas rade preko svojih medija da su bili uspešni biznismeni, da su uspešni poslovni ljudi, a realnost nam govori totalno drugačije, da pre nego što su došli do tih javnih pozicija niti su bili uspešni biznismeni, niti poznati, a i kako su sišli sa tih pozicija, jer je volja naroda takva bila, još su gori menadžeri nego što su ikada bili.

Danas smo imali prilike da čujemo jednog od perjanica te tzv. opozicije koja napada ono što je država radila kako bi pomogla da se poljoprivreda u Srbiji unapredi, kako bi pomogla da se reši veliki problem koji je postojao PKB, čuveni obor knez Aleksić iz Trstenika, koji dok je vladao Trstenikom, namerno ću reći vladao, jer za vreme dok je on bio na čelu te opštine uspostavio je dinastijski režim, pa ukoliko niste u okviru njegove familije bili njemu naklonjeni ili niste radili za njih, niste ni mogli da očekujete nikakvu pomoć i podršku u toj opštini, je danas izneo niz da kažemo ideja, koje su svojim umovima oni kreirali, kako bi u suštini oni radili da se nalaze u poziciji vlasti, kako bi oni ponovo iskoristili određene resurse da svoje džepove napune. Naravno, za te ideje koje su kreirali i koje su izneli u javnost optužuju Aleksandra Vučića i SNS.

U vreme dok su oni vladali ovom državom njih PKB nije ni interesovao. To je bio samo još jedan u nizu plena koji su oni koristili kako bi svoje džepove punili, pa je tako on zaboravio danas da napomene da je Dragan Đilas dok je bio gradonačelnik Beograda i kada je 2011. godine grad Beograd preuzeo upravljanje PKB, da jedino što su znali da urade jeste kako da ga još više zaduže, a da za to zaduživanje nagradi menadžment tadašnjeg PKB-a pozamašnim sumama i to posebno u trenutku kada se približavala njegova smena sa čela grada Beograda.

Niti su oni ulagali sredstva u razvoj PKB-a, niti u proizvodnju, niti su oni imali mogućnosti za neke nove investicije, a opet kažem, danas su izneli razno-razne gluposti, u stvari koje samo karakterišu njihove pokvarene mozgove i strategije koje bi oni kreirali i oni realizovali da se u ovom trenutku nalaze na čelu Srbije, a voljom građana Republike Srbije ne da se ne nalaze danas, nego neće se više nikada naći, jer su oni ljudi koji su viđeni. Imali su prilike da se dokažu. Dokazali koliki su lopovi, koliki su prevaranti.

Uvaženi kolega Viktor je spomenuo da oni nisu svesni da ih narod ne želi. Ne, oni i te kako su svesni da ih narod ne želi i zbog toga misle da preko ulice i da možda uz podršku, da kažemo, nekih sa strane mogu ponovo da dođu do fotelje i da slobodno kažem, jašu ovaj narod još jedan krug dok ne premotaju igricu, jer 619 miliona evra u njihovim džepovima je suviše malo.

Građani Republike Srbije su ti koji odlučuju kakvu politiku žele, koji odlučuju koga žele na čelu ove države da njome upravlja, da rešava probleme građana, a opet kažem, za razliku od njih, mi nemamo potrebe ovde da trošimo vreme pričajući šta je urađeno, jer dela su ta koja govore.

Kada pričamo i o gradu odakle ja dolazim. Evo danas je gospodin ministar obišao radove na Moravskom koridoru koji je isti taj obor knez Aleksić iz Trstenika, kada su radovi svečano otvoreni, odmah sutradan brže-bolje došao da se slika i da kaže kako je to neka šarena laža, kako nema mašina, nema gradilišta. Pa nema, zato što taj isti Aleksić ne zna, nije upućen kako funkcionišu stvari, jer za razliku od perioda kada je on vladao, odnosno kada je u Trsteniku mogao da radi ko šta je želeo samo ukoliko ima njegov blagoslov i bez dozvole i republičkih institucija, opštinskih organa.

Danas postoje zakoni koji se poštuju i zakoni jasno kažu kakve su procedure i za realizaciju investicija. Eto danas smo u situaciji da taj autoput postane sve vidljiviji i kako je rečeno do kraja ove godine ili početkom sledeće godine Kruševac će biti spojen sa Pojatom, odnosno sa Koridorom 10, trakama autoputa, što će svakako značiti novi potencijal za razvoj ovog kraja zato što će se formirati industrijske zone, što znači nova radna mesta i novi načini i efikasni načini za plasmane proizvoda iz našeg kraja.

Podsetiću samo građane Republike Srbije da kažem dok je Aleksić bio predsednik opštine Trstenik, pored toga što je sebi samovoljno povećavao platu i na taj način zloupotrebljavao funkciju kako bi ispumpavao novac građana. On je takođe radio i na štetu javnih preduzeća, pa je tako Javno preduzeće „Energetiku“ svesno oštetio, oterao da postane gubitaš kako bi svom pajtosu omogućio da radi gasifikaciju Trstenika bez ikakvih dozvola ili saglasnosti zato što, on čovek je uspostavio dinastiju, smatrao je da će večno vladati u Trsteniku, da će to biti neka nasledna monarhija i onda je mogao da radi šta god je želeo. Ali se prešao, jer su građani Trstenika jasno rekli da ne žele više da ga vide ni na čelu opštine Trstenik, a siguran sam, da kada bi se kandidovao i za predsednika svoje mesne zajednice da i tu ne bi mogao da dobije glasove, pa možda čak i glasove u okviru svoje dinastije koju je tu uspostavio.

Tako da kažem, ovaj zakon koji je danas pred nama jasan signal da radimo u korist građana Republike Srbije, da rešavamo probleme koje čujemo od njih i na koje smo naišli. Svakako da i u narednom periodu će se raditi i dalje na poboljšanju, jer uvek, kada je u pitanju trgovina i kada je u pitanju zaštita potrošača i proizvođača, uvek postoji mogućnosti za dalje unapređenje, jer ovo je karakteristika politike koju vodi predsednik Aleksandar Vučić. Za razliku i od Đilasa i od Jeremića i od drugih ljudi koji se plaše da izađu pred građane Srbije, plaše se da čuju istinu, on se ne plaši, on je tu uvek sa svojim narodom, spreman da čuje, spreman da reaguje, da pronađe načine kako da se ti problemi reše i bori se da ljudi što bolje žive.

Zbog toga sam apsolutno ubeđen, a i statistika nam jasno govori da kada završimo realizaciju plana „Srbija 2025“, da će prosečna plata u Republici Srbiji biti 900 evra, prosečna penzija 430 evra, imaćemo izgrađene auto-puteve, unapređenu železničku infrastrukturu, a jasno možemo da vidimo kada govorimo o turizmu koliko je i turistički potencijal Srbije danas iskorišćen i koliko smo i po turističkim potencijalima i ono što možemo ponuditi svetu prepoznatljivi. Zato danas imamo sve veći broj turista i što je jako bitno da nagovestim da ovim zakonskim rešenjem mi dajemo još jedan značajan doprinos unapređenju i poslovnog ambijenta u Republici Srbiji za privlačenje novih investicija, jer svakako da su investitori zainteresovani da ulažu u one zemlje u kojima imaju stabilnost kada je u pitanju poslovanje, kada su sigurni da njihov uloženi kapital može da se isplati, da mogu uspešno da posluju. Ovo zakonsko rešenje će svakako doprineti tome pored drugih makroekonomskih pokazatelja koje imamo, a to je i stabilan devizni kurs, nisu i stabilnu inflaciju, i da imamo i propise i da imamo sada uređenu digitalizaciju kada je u pitanju javna uprava, da smo postali mnogo efikasniji i u izdavanju dozvola i rešavanju drugih potrebnih stvari, da investitori počinju sa radom.

Tako da u danu za glasanje apsolutno, zajedno sa svojim kolegama iz poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, podržaću ovaj predlog zakona, jer apsolutno je on u interesu i budućnosti ove zemlje i naše dece. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima, Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, 2016. godine u Švajcarskoj je bio jedan referendum sa jako čudnim pitanjem oko čega su se opredeljivali građani Švajcarske. Naime, njima je ponuđeno da se izjasne o tome da bez rada dobiju 2500 franaka mesečno, što je iznos negde oko 2300 evra. Zamislite takvu vrstu referenduma na Balkanu. Mislim da bi odziv bio sto posto i mislim da bi valjalo kada bi se takav referendum mogao održati na Balkanu da bi valjalo da bude uslovljen vakcinacijom.

Verujem da bez obzira na skepsu oko vakcinacije da bi odziv bio 105 posto, verovatno bi se prijavilo više nego što je upisano u birački spisak. Verovatno bi se neki i doselili na Balkan sa istoka da iskoriste to pravo.

Švajcarci su bili mudri, oni su znali da takav novac koji je poklonjen može da dovede do pada proizvodnje. Meni kada bi neko ponudio nepovratno pet milijardi bespovratno novca da podelimo građanima Srbije ili da mi ponudi pet milijardi investicija koje treba da zaposle, recimo, dvesta hiljada ljudi, verovatno bi svi građani glasali za ono prvo, odnosno veliki broj bi glasali za ono prvo da se podeli novac bez rada. Ja bih se lično opredelio za ono drugo, jer bi nas prvo dovelo u teškoće, verovatno bi za taj novac kupovali stranu robu, robu stranog porekla, verovatno bi nam proizvodnja pala, verovatno bi nam izvoz pao i verovatno bi to dovelo do propasti srpske ekonomije.

Hoću da kažem da bez proizvodnje nema robe, a bez robe teško je imati trgovinu, teško je imati ugostiteljske usluge, jer je potrebno da bi se bavili trgovinom uslugama da imate sem rada i neku robu s kojom ćete u tom trenutku raditi i pružiti uslugu u trgovini, ugostiteljstvu, itd.

Novac je roba i narod treba u ovoj državi da živi od proizvedenog i od izvezenog. Novac treba proizvesti. Ne treba živeti od zaduženog, kao što je to bilo za vreme stranaka bivšeg režima. Treba živeti od zarađenog.

Kada se živi od zarađenog i kada se napravi proizvodnja, raste i potrošnja i naši potrošači imaju pravo da ih država zaštiti. U suštini, državu su stvorili ljudi, to je zajednica ljudi. Oni su se udružili pre svega da ih država štiti, ali uzajamno ljudi treba da štite državu i država treba da štiti ljudi i to mora da bude obostrana ljubav. To je predmet ovog zakona.

Moram reći nešto o srpskim potrošačima - da su to ljudi širokog srca.

Svi ste pratili situaciju oko navodne okupacije Crne Gore. Naši potrošači su par meseci okupirali crnogorsko primorje, evo ja priznajem. Milo Đukanović je delimično u pravu - srpski potrošači su okupirali primorje Crne Gore, sve sa kupaćim gaćama, peškirima i sa evrima i tako pomogli da se propast Crne Gore, to je ona država o kojoj sam već govorio, model države bez proizvodnje, da na određen način popuni svoje budžete. Da su naši potrošači, a i država, mrzeli Crnu Goru na način o kome govori Milo Đukanović, mi smo mogli samo propisom o PCR testu prilikom povratka redukovati za dve trećine turiste koji bi se našli u Crnoj Gori.

Srbija to nije uradila kao država, potrošači iz Srbije to nisu učinili i gotovo da od srpskih turista u Crnoj Gori niste imali gde da stavite peškir. To je pomoglo da se ublaže nevolje Crne Gore, koja u ovom trenutku ima trgovinski deficit od 1,7 milijardi evra, što je gotovo 40%, i ne gotovo već preko 40% njihovog BDP-a. Uz dug od 104%, uz budžetski deficit od 350 do 400 miliona evra, Crna Gora ekonomski i socijalno postaje nemoguća država, država o kojoj sam govorio u prvom trenutku, jer "milogorci" ili kako ih neki drugi nazivaju su stvorili švercersku državu kojoj šverc polako staje, uhvaćena je tona i po kokaina i ona ima sve veće i veće probleme jer nema proizvodnju.

Ako vam kažem da izvoz iz opštine Inđija van Srbije je veći od kompletnog izvoza Crne Gore, onda sam vam dovoljno rekao u kakvoj situaciji se nalazi "Milokapić" odnosno "Milo Krivokapić". Mislim da nisam napravio lapsus, mislim da sam stvari ispravno nazvao.

Potrošači Srbije su ispoštovali Crnu Goru. Deo Crne Gore nije ispoštovao državu Srbije, neosnovano su je optužili za okupaciju. Ako je najezda srpskih turista na crnogorsku obalu i ljubav prema crnogorskoj obali, sa peškirima i kupaćim gaćama i evrima, ako je to bila okupacija, eto, ja priznajem da smo izvršili turističku okupaciju nad Crnom Gorom i popravili njihovu ekonomsku situaciju. To pokazuje da država Srbija, njeni građani kao potrošači, nemaju ništa protiv Crne Gore, niti su priznali drugu državu na teritoriji Crne Gore, niti su im proterali ambasadora, niti su proterivali pripadnike, ako postoje, crnogorske pravoslavne crkve koja je registrovana u službi unutrašnjih poslova i policiji u Crnoj Gori, ništa od ovoga, niti usvajala rezoluciju o tome da su Crnogorci izvršili genocid nad Dubrovnikom. Ništa od toga Srbija nije uradila u Crnoj Gori. Sve drugo su oni uradili nama, a srpski narod je jedan čestiti narod koji ume da prašta i potrošači Srbije koji su letovali u Crnoj Gori to su najbolje pokazali.

Nedavni događaji u kojem su učestvovali Milo Đukanović i Nenad Čanak pokazuju na koji način Crna Gora uzvraća ljubav građanima Republike Srbije, rukovodstvu Republike Srbije, državi Srbiji i nekim budućim generacijama koje treba na osnovu poštovanja između Crne Gore i Srbije da se obrazuju, da se edukuju i da nastave uzajamno poštovanje koje građani dve države treba da imaju.

Posle teritorijalnog razdruživanja, u trenutku kada su Zajednicom Srbije i Crne Gore, kada su Crnom Gorom i Srbijom upravljala tri Crnogorca, a Srbin iz Srbije u Crnoj Gori nije bio ni predsednik kućnog saveta, 2006. godine, prilikom razdruživanja, Crnom Gorom je upravljao Milo Đukanović, Srbijom Crnogorac Boris Tadić i Zajednicom, koliko se sećam, Svetozar Marović. Tog trenutka smo se teritorijalno razdružili i težnja Crne Gore, da bi poništili i stvorili nacionalni inženjering, da bi stvorili neku naciju koja bi bila milogorci, njihova težnja je da posle teritorijalnog i zemaljskog razdruživanja pokušaju da građane Srbije i Crne Gore razdruže i duhovno i da ponište sve veze između, po meni, dva dela istog naroda, bez obzira kako se trenutno izjašnjavaju.

Problem Mila Đukanovića i tog nacionalnog inženjeringa je sledeći, a njega u velikoj meri poništavaju potrošači odlazeći u Crnu Goru, družeći se sa ljudima iz Crne Gore, sa Srbima iz Crne Gore i svim ljudima iz Crne Gore, problem Mila Đukanovića je što te veze nisu definitivno raskinute i to što on zna da se 30% izjašnjava kao Srbi, ali srpskim jezikom govori, čini mi se, više od 50%, a da SPC na određeni način poštuje preko 60%, 70% građana Crne Gore, a s obzirom da zna da je SPC jedna od komponenti srpskog nacionalnog bića, on je rešio da spreči približavanje nacionalnog dela prema ovom duhovnom i prema srpskom jeziku, odnosno da taj broj Srba ne bi porastao u Crnoj Gori.

Nama kao potrošačima i kao turistima koji mogu da letuju za svoj novac koji smo proizveli u državi Srbiji na nama je da biramo gde ćemo da letujemo. Mnogi preporučuju da to ne bude Crna Gora, ali ja, bez obzira na dve politike gotovo istovetne koje vodi "Milo Krivokapić" ili „Milokapić“, bez obzira na sve to i na trenutno stanje, preporučujem našim potrošačima da što češće odlaze na letovanje u Crnu Goru i na takav način neguju odnose između dva dela, po meni, istog naroda i da na takav način sprečavamo Mila Đukanovića i politiku onu drugu koja je slična veoma toj njegovoj, jer se ne može Milo Đukanović rušiti njegovom politikom, bez obzira na tu politiku i na deo mržnje koja se ispoljava prema državi Srbiji, savetujem naše potrošače da oni koji to mogu što češće letuju u Crnu Goru, prave neke ljudske veze sa drugim delom naroda i tako sprečavaju pretvaranje Srba u neki drugi narod, što se dešavalo ranije u Hrvatskoj i u nekim drugim bivšim jugoslovenskim republikama.

Potrošači su i gledaoci. Gospodine predsedavajući, vi to svakako znate, potrošači su i gledaoci i oni imaju određena prava. Nedavno je fudbalska reprezentacija igrala sa Luksemburgom. Utakmicu je prenosila televizija koja po zakonu to pravo nema.

Utakmice reprezentacije Jugoslavije, kvalifikacije za svetska i evropska prvenstva, mogu da prenose isključivo televizijski emiteri koji pokrivaju celu teritoriju Srbije i imaju slobodan pristup svih građana tim kanalima. To znači da može prenos da se prati ne samo na kablovici, već i na daljinskom upravljaču, odnosno preko antena.

To se ponovo nije desilo. Dakle, već drugi ili treći krug kvalifikacija, televizijski kanali koji su fiktivno registrovani u Luksemburgu, piratski televizijski kanali, bez obzira što zakon, član 64, garantuje pravo potrošačima u Srbiji, posebno onim pretplatnicima RTS-a, da mogu da gledaju prenos svoje reprezentacije i da gaje, kroz sport, na određeni način, kroz najmasovniji sport, da gaje i ljubav, preko reprezentacije, prema svojoj državi koju jedna sportska ekipa reprezentuje u svetu i u Evropi na međunarodnim takmičenjima. Oni su uskraćeni za zakonom garantovana prava.

Član 64. kaže da televizijski emiteri koji pokrivaju celu teritoriju Republike Srbije imaju isključivo pravo na prenose najvažnijih događaja od interesa za sve građane Republike Srbije, a na toj listi najvažnijih događaja nalaze se i ove kvalifikacije o kojima sam govorio. Ovo je već treći put. Na takav način se ne poštuje ni reprezentacija svoje zemlje, jer građani nisu u prilici da gledaju te prenose, sem onih koji su pretplatnici ovih nekoliko piratskih kanala, a ima ih ukupno 30, a i čini mi se da se ti prenosi vrše na „Sport klubovima“. To je od tri do sedam kanala, zavisi da li gledate to na „Totalu“ ili to gledate preko „SBB-a“ i „EON-a“.

Po pitanju „EON“-a potrošači su takođe oštećeni, jer se silom prilika moraju pretplaćivati na takve platforme, a onda im samostalno, bez njihove dozvole, posle mesec dana pretplate produžavaju tu vrstu pretplate ovi iz „Junajted medija“, itd, Šolakove i Đilasove grupe.

Već tri godine ja govorim da mi nemamo problem sa opozicijom, nego sa Šolakovim biznisom i Đilasovim preduzećem i valjda vam je iz ovog što sam ja sada rekao potpuno jasno. Naš marketinški prostor je prilika da domaći kanali budu u jednoj vrsti prednosti zato što su registrovani u Srbiji i plaćaju sve obaveze. Oni baštine pravo na prihode od marketinga.

Dakle, isključivo prihodi od oglašavanja pripadaju domaćim medijima, koji imaju pravo da oglašavaju, na oglašavanje na tržištu Republike Srbije. Strani mediji koji tzv. reemituju, istovremeno preuzimaju strane programe, po članu 27. Zakona o oglašavanju, imaju samo pravo da emituju izvorne reklame koje se emituju preko granice u prekograničnim televizijama, odnosno u delu programa koji se reemituje ovde. Gotovo je nemoguće da, recimo, reklame za „Maksi“, zajedno sa cenom u dinarima pojedinih artikala, se emituju u Luksemburgu, SAD, itd.

Tako da, dnevno na „Foksovim“, „Diskaveri“, „Histori“, „Sinestar“ kanalima, plus 30 Šolakovih kanala, se emituju reklame i svi vi koji u to ne verujete, upalite i prošetajte malo po kanalima daljinskim upravljačem i videćete da se masovno krši član 27. Zakona o oglašavanju i da tzv. televizije, piratske, koje tvrde da reemituju program, tvrde da reemituju program u članu 27. ne poštuju da televizije koje reemituju program nemaju pravo na izvorne reklame, odnosno na reklame u Republici Srbiji, već samo na one koje se emituju u zemlji odakle kanal dolazi. Nemojte mi reći da u Americi reklamiraju „Pećko pivo“, da reklamiraju, ne znam, „Jelen pivo“, „Dijamant“, itd. Ta vrsta reklame u Americi nije moguća.

Naši potrošači imaju pravo da na osnovu oglašavanja donose odluke koju će robu koristiti. Dakle, na takav način se potrošači mogu i usmeravati ka nekim artiklima, a ima i reklama koje se odnose na njihove televizijske usluge, itd. Na takav način se krade novac domaćim medijima kojima pripadaju prihodi od reklama. Zato svi domaći mediji moraju da plaćaju RATEL-u, REM-u, SOKOJ-u poreze, itd, zato što prihoduju od reklama ili bi trebalo da prihoduju po zakonu, član 27, od reklama, a ovi drugi to prvo nemaju zato što ništa ne plaćaju, zato što su registrovani spolja i zato što treba samo istovremeno preuzimati program.

Dakle, to je jedna kriminalna udružena generacija, sa Šolakom i Đilasom, i određenih novinara, koji pri tome pljuju sve druge da nisu slobodni, a pri tome neće da kažu, vajni novinari, koji su neki iz RTS-a i drugih medija prebegli tamo za veće pare, a te pare se stiču od nelegalnih prihoda koje stiču krađom reklama od ovih prvih, jer napuštaju te prve medije prelazeći u druge. Tim novcem se ne ruši samo vlast u državi Srbiji, time se ruši i država Srbija.

Na kraju da vam kažem da ljudi treba da štite državu ponovo, država treba da štiti ljude i ne daj Bože da se ovi nekim nasiljem povrate na vlast, u Srbiji više ne bi himna bila „Bože pravde“, u Srbiji bi himna bila Bože sačuvaj. Hvala.

Hvala, gospodine Rističeviću.

Reč ima Lav-Grigorije Pajkić.

Hvala vam mnogo, poštovani gospodine potpredsedniče Orliću.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, pred nama je danas Predlog zakona o zaštiti potrošača. Ono što predstavlja konačan cilj ovog zakonskog predloga jeste ostvarivanje sigurnosti za sve građane Srbije u pravnom prometu.

Međutim, ne možemo reći da svi predstavnici srpskog naroda imaju tu zaštitu kao u Srbiji, posebno kada govorimo o regionu, čak upravo i u širem smislu te reči. Nemaju tu zaštitu građani Crne Gore, čak i onu mnogo ključniju, najbitniju.

Zato imam veliku želju da komentarišem dešavanja proteklog vikenda na Cetinju, prvo kao narodni poslanik, zatim, kao čovek i Srbin, a na kraju, kao neko čiji koreni duboko potiču iz one prave slobodarske Crne Gore koju istorija sigurno pamti.

Ova dešavanja imaju tri dimenzije, a trudiću se da u kratkim crtama prođem po svaku.

Za početak, prva dimenzija je ona civilizacijska, ljudska, a čak moram da kažem i sociološka, zato što ovo o čemu ću pričati, a verujem već jeste, je zaista tema određenih socioloških rasprava i verujem da će raznoliki sociološki instituti ispitivati ovu stvar, a to je - da li je moguće da u 21. veku u Evropi postoji jedna država, po imenu Crna Gora, koja ima zvaničnika, u ovom slučaju predsednika svih građana, Mila Đukanovića, koji otvoreno pokušava da blokira i demonizuje jednu versku zajednicu, i što je apsurdnije, najveću i najbrojniju, a da i dalje upadamo u ponor apsurdnosti, versku zajednicu Srpsku pravoslavnu crkvu, odnosno Mitropoliju crnogorsko-primorsku, koja je temelj, na kraju krajeva, kulturnog identiteta pa i same države Crne Gore? To su činjenice. Pozvati demonstrante, davati im podršku, a zatim kao predsednik, drugi put naglašavam, svih građana, direktno učestvovati u istim kroz koordinaciju i slično, na terenu, na kraju krajeva, podsticati agresiju, valjda misleći da oni trebaju da provale u manastir.

Meni zaista nije jasno, ne dao Bog da se to desilo, da su oni zaista provalili u manastir, šta je to ono što smo trebali da iščekujemo? Ja sam zabrinut i zbunjen. Nije mi najjasnije šta bi bio epilog?

Ovakve stvari mogu da izazovu, dame i gospodo, građanski rat i krvoproliće. Da li je ovo odgovorno ponašanje bilo kog čoveka, posebno predsednika države Mila Đukanovića, I treći put, poslednji put naglašavam, radi ove teme bitno, predsednika svih građana Crne Gore?

Zamislite samo kada bi predsednik Srbije, da se na sekund osvrnem na situaciju u našoj državi, uspostavio takav ekvivalent i davao podršku da se sprečavaju verski obredi neke verske zajednice, zamislite samo kakva bi bila reakcija, evo, recimo, Evrope. Kada govorimo o Crnoj Gori i Milu Đukanoviću, apsolutna tišina, apsolutna. Interesantno.

Druga dimenzija jeste i dalje u regijama apsurdnosti, jeste utemeljenost antisrpske histerije, koju primećujemo, i okupljanje družine već svima poznatih lica koji se pojavljuju na svim događajima gde se slavi mržnja prema srpskom narodu. To je veoma žalosno. Treća dimenzija je dokaz da nismo zalud odbranili srpski nacionalni moto – samo sloga Srbina spasava.

To smo mogli da vidimo sada kada je jedinstveni srpski narod uspei, uprkos svemu, da trijumfuje nad ovim spadalima i da nastavi tradiciju Mitropolije crnogorsko-primorske. Ova šaka jada i plaćenika, zaluđenika koja je izvedena u Cetinju u cilju građanskog rata, koja se koristila inače, opasnim oružjem, molotovljevim koktelima, slične imamo video zapise da su pokušali da spale žive policajce, to je zastrašujuće, osramotila je pretke, a zatim je bila apsolutno poražena od strane Srpske pravoslavne crkve na tako elegantan način, da moram da kažem da su postali zaista smešni.

Dakle, ovo su bile tri osnovne dimenzije, a za kraj bih voleo da se osvrnem na srpski narod u Crnoj Gori kako ovih dana i od kako je krenula kriza sa pokušajem donošenja fašističkog, ironično nazvanog zakona o slobodi veroispovesti, pokazao neverovatno jedinstvo, jedinstvo koje je zaslužno za slobodarski trijumf od pre godinu dana kao i ovog vikenda.

Ne smemo zaboraviti velikog mitropolita Amfilohija i poželeti sreću novom mitropolitu Joanikiju da sa istom mudrošću vodi pravoslavni narod Crne Gore.

Takođe, jako bitno, što verujem i najviše boli Mila Đukanovića, jeste činjenica da su mladi ljudi izneli tu pobedu i što su na najkreativniji način probili njegov medijski mrak. Kako su to uradili? Tako što su se koristili društvenim mrežama na zaista jedan kreativan način i, verujte mi, nije ni malo naivno voditi društvenu mrežu, kroz društvene mreže izražavati suprotan stav Milu Đukanoviću bilo je jako opasno. Verujem da su ti ljudi takođe prolazili kroz golgotu, ali oni su upravo bili jedini mediji slobodarskog duha i tačka okupljanja crnogorsko slobodarskog naroda. Mislim da su na kraju krajeva zaslužili upravo i da se pomenu. To su Odbrana crkve, Otpor Crna Gora, Bunt Crna Gora, Obnova Njegoševe Crne Gore, Srpska čast Crne Gore i, na kraju krajeva, Crna Gora - srpska Sparta. To su stranice koje su izuzetno bile popularne, koje su zaista bile i proganjane i deranžirane i koje su zaista učestvovale u ovom trijumfu. Verujem da ih ima još koje su svakako doprineli, ali sam morao zaista da nabrojim ove najjače i najbrojnije stranice koje su zaista imale veliki udeo u svemu tome.

Za kraj, ostaje mi samo da se pomolim za mir, da se zahvalim svim bezbednosnim strukturama koje su učestovale u zaštiti Njegove svetosti patrijarha kao i mitropolita. Živela Srbija, živeo sprski narod, ma gde se on nalazio, i živeo naš predsednik Aleksandar Vučić. Hvala vam.