Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Jedanaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Dvanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici prisustvuje 98 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim sve da ubace svoje identifikacione kartice u elektronske jedinice.
Hvala.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da su u sali prisutna 94 narodna poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika te postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Šaip Kamberi.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, inicijativa za otvaranje malograničnog prelaza Miratovac – Lojane jedan je od starijih zahteva predstavnika Albanaca Preševske doline upućen vlastima u Beogradu koji potiče još od vremena početka realizacije plana i programa za rešavanje krize u opštinama Preševo, Bujanovac i Medveđa iz 2001. godine.

Ovaj zahtev je intenziviran još više kada je 8. januara 2005. godine, od strane pripadnika Vojske Srbije i Crne Gore, ubijen šesnaestogodišnji tinejdžer Dašnim Hajrulahu koji se vraćao iz posete rodbini sa druge strane granice. Nakon tog incidenta sa smrtnim posledicama bilo je rečeno da će se procedura otvaranja tog malograničnog prelaza ubrzati kako bi se ljudima omogućilo nesmetano kretanje u održavanju rodbinskih veza i lakšeg korišćenja njihovih imanja koja se nalaze uz granicu.

Iako je više puta najavljivano da će se to brzo dogoditi, čak je i licitirano datumima kada će se prelaz otvoriti i pustiti u rad, nažalost ni ubistvo Dašni Hajrulahua nije donelo ispunjenje obećanja za otvaranje prelaza.

U decembru 2019. godine tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović potpisao je u Skoplju sa ministrom unutrašnjih poslova Republike Severne Makedonije Oliverom Spasovskim Sporazumom o uspostavljanju zajedničkog graničnog prelaza Miratovac – Lojane, kao i Sporazum o saradnji u oblasti borbe protiv trgovine ljudima i krijumčarenja migranata.

Govoreći o Sporazumu o uspostavljanju graničnog prelaza Miratovac – Lojane, Stefanović je tada istakao da će se njegovim otvaranjem ubrzati transport robe. Ovaj prelaz je važan za regionalnu trgovinu. Već smo razgovarali o carinskim olakšicama i ono što je bila ideja i projekat predsednika Srbije Aleksandra Vučića jeste da zajednički radimo na tome da građanima sve bude jeftinije, da budu manje carine i da imamo brži protok ljudi i robe, objasnio je tada ministar Stefanović. Međutim, ni nakon ovog potpisanog sporazuma nije došlo do otvaranja ovog malograničnog prelaza.

Sada kada je potpisana nova inicijativa „Open Balkans“ koja bi trebalo da predstavlja ekonomsku zonu između Albanije, Severne Makedonije i Srbije valjda se konačno stvaraju uslovi da se otvori i ovaj malogranični prelaz. Zato moje pitanje za predsednicu Vlade Republike Srbije - kada će i da li će se otvoriti malogranični prelaz Miratovac – Lojane? Hvala.

Zahvaljujem narodni poslaniče.
Reč ima Milija Miletić.

Zahvaljujem se dr. Orliću.

Uvažene kolege, ja ću postaviti pitanje koje se tiče dela jugoistoka Srbije, Niša kao centra jugoistoka Srbije.

Inače, ja bih se prvo zahvalio „Putevima Srbije“ koji su uspeli konačno da završe deo puta, da ga presvuku, rekonstruišu. Taj deo puta o kojem sam ja govorio 2018, 2019. godine je put od Malčanske petlje do samog ulaza u Niš. Taj put je stavljen u funkciju na najbolji način. Očekuje se, normalno, da će se uradi i obeležiti, pošto još nije obeležen.

Moje pitanje jeste – da li postoji mogućnost da se u tom delu puta, od Malčanske petlje, pa sve do Knjaževačke ulice, uradi javna rasveta zato što je to već urbani deo grada, zato što tu dolazi i ima tu veliki broj pravnih subjekata koji su veoma aktivni, koji upošljavaju preko 1.000 ljudi i njima je preko neophodno da se u tom delu puta postavi javna rasveta da bi se na taj način uspostavila mogućnost da se ljudi zaštite zato što su se dešavale neželjene stvari, jer su pojedinci koji su dolazili iz stranih zemalja, prolazili kroz Srbiju, napravili tu određene kriminalne radnje i pravili štetu našim privrednim subjektima? Pitanje - da li postoji mogućnost da se taj deo puta osvetli?

Još jedno pitanje koje se vas tiče i tog dela jeste upućeno isto i „Putevima Srbije“ i nadležnom ministarstvo – da li postoji mogućnost, pošto kada je urađen auto-put od Niša prema Sofiji nije ostavljen prelaz za ulaz u Nišku banju… Inače, Niška banja je veoma prepoznatljiva kao turistički centar, ima velike kapacitete koje treba iskoristiti, ali tu sada nije ostavljen izlaz i ulaz u Nišku banju.

Imamo mogućnost, idejni projekat da se od Malčanske petlje preko Proseka uradi ulaz do Niške banje, tako da svi oni koji žele da odu do Niša, do Niške banje, da vide lepote Niške banje da tu mogu da odu i da stvarno vide ono što vredi. Mislim da je to preko neophodno. To je potreba svih nas. Osim što će se imati mogućnost da se do Niške banje ode, da se vide lepote Niške banje, imaće mogućnost da se napravi još jedan ulaz do Niša, da se oslobodi ulaz, jer je velika frekvencija saobraćaja koja će sada ići preko Malčanske petlje i Knjaževačke ulice.

Velika šansa postoji da se to uradi, ima projekat. Treba da se uradi eksproprijacija zemlje. Moje pitanje nadležnom ministarstvu, „Putevima Srbije“ – kada će i da li će se uraditi taj prilaz preko Proseka od Malčanke petlje do Niške banje?

Jedno od bitnih pitanja koje sam ja ranije postavljao, a sada ću još jednom postaviti, a to je upućeno MUP, a tiče se naših lovaca koji su veoma aktivni sada u zaštiti prirode, koji su veoma aktivni i u borbi protiv ove korone, protiv zaraze, afričke svinjske kuge, a jeste vezano za nabavku oružja.

Pošto sam više puta govorio da se dešava da neko iz kuće, maloletnik napravi neki eksces, roditelju koji je lovac uzima oružje, ja bih zamolio da se formira radna grupa u okviru MUP-a i Lovačkog saveza Srbija i da se to amortizuje, da se da mogućnost. Jedna od bitnih stvari je veliki broj lovaca, preko 30% lovaca su ljudi koji rade u policiji ili u Vojsci, ljudi koji imaju oružje imaju svakih šest meseci zdravstvene preglede. Da li ima mogućnost da ti ljudi, koji su lovci, a rade u policiji, rade u Vojsci, ne rade zdravstvene preglede u nekim privatnim ambulantama, privatnim klinikama, nego da to rade u svojim zdravstvenim institucijama, da li je to vojna bolnica, gradska bolnica ili centar?

To je veoma bitno baš zbog toga što ti ljudi već rade sa oružjem, imaju zdravstvene preglede i rade u interesu građana Srbije.

Još jedna velika zahvalnost predsedniku Lovačkog saveza, Bratislavu Ćirkoviću, koji je svojim angažovanjem, aktivnošću stavio Lovački savez Srbije na veću instancu, koji je već veoma prepoznatljiv, ne samo ovde u Srbiji, već i u Evropi. Hvala još jednom i očekujem odgovore.

Zahvaljujem.
Reč ima Jelena Mihailović.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Na jučerašnjem sastanku ambasadora zemalja članica EU, odobreno je skidanje Srbije sa zelene liste zemalja bezbednih za putovanja u zemlje EU.

Ovakva odluka da Srbija više ne bude na zelenoj već na crvenoj listi Saveta Evrope usledila je zbog naglog pogoršanja epidemiološke situacije u Srbiji i naglog rasta broja zaraženih virusom Kovid-19.

Osnovni kriterijum da se neka zemlja nađe na zelenoj listi jeste da u poslednjih 14 dana ima manje od 75 zaraženih na 100 hiljada stanovnika. Nažalost, prema toj računici Srbija ima 82 zaražena na 100 hiljada stanovnika i sa tendencijom rasta.

Očigledno je da su u EU uzimali u obzir i druge kriterijume od kojih je za nas važan broj dnevno testiranih, broj dnevno obolelih, ali i sprovođenje mera vakcinacije. Očekuje se da će ova odluka biti formalizovana ovih dana u Savetu Evrope.

Nadam se da svi shvataju šta to znači za građane Srbije i koliko ovakva odluka može biti dramatična upravo za sve nas.

Ova odluka znači da građani Srbije, osim onih koji imaju državljanstvo neke od članica EU ili boravišne dozvole, neće moći da putuju u EU, odnosno u zemlje članice EU. Ta mogućnost postoji ukoliko imate potvrdu o vakcinaciji, pri čemu će se gledati i već sada se gleda koju vrstu vakcine ste primili.

Znači, da će naši građani sada zvanično imati otežan pristup svemu što bi bilo vezano za putovanja u zemlje članice EU, pri čemu svaka članica ima različite zahteve kako bi smanjila rizik od širenja pandemije koji postoji kod ulaska stranaca. Tako Republika Češka, pored PCR testa traži obavezan karantin za naše građane. U Nemačku nam je ulaz dozvoljen samo ako smo vakcinisani jednom od vakcina koje je priznala Evropska agencija za lekove. U Italiju se ulazi sa negativnim PCR ili anti-genskim testom i obaveznom samoizolacijom od pet dana posle testa koji se mora uraditi po ulasku u zemlju. Rumunija je takođe skinula Srbiju sa zelene liste i tako redom.

Ako znamo da je u najvećoj ofanzivi virusa Srbija pokazala veliku odgovornost u borbi sa Kovid-19, da smo bili jedna od prvih zemalja sveta koja je obezbedila sve dostupne vakcine, onda činjenica da je Srbija stavljena na crvenu listu EU jeste poražavajuća i potpuno devastira sve državne i zdravstvene mere koje su Vlada i Ministarstvo zdravlja i svi nadležni organi preduzimali u proteklih godinu i po dana.

Šta je to što uprkos svim naporima Vlade da svojim građanima obezbedi zdravstvene uslove za lečenje ove opake pandemije, koja u ovom talasu preovladava sa sojem koji se do sedam puta brže širi, šta je to što građane može ili ne može da motiviše da se zaštite vakcinacijom?

Država je sa svoje strane učinila sve da motiviše građane da se vakcinišu, čak i novčanom stimulacijom, a da ne govorimo i o drugim načinima motivacije, kao što su besplatne ulaznice za različite kulturne i sportske manifestacije. Procena Ministarstva finansija da će privredni rast na kraju ove godine biti 6,5%, što će omogućiti i dalje povećanje plata i penzija, a da se podsetimo da je protekle nedelje povećana i minimalna cena rada za 9,4%.

Međutim, ovi ciljevi se mogu realizovati jedino ukoliko se obezbedi pozitivan trend, odnosno smanjenje obolelih od Kovid-19. Ne smemo dozvoliti da dođe do ponovnog zatvaranja, kako fabrika, tako turističkih, ugostiteljskih objekata, ali i škola, jer bi to bilo ubitačno za naš ekonomski razvoj. Jedini način da se adekvatno zaštitimo jesu vakcine.

Stručnjaci su potvrdili bezbednost vakcina. Međutim, stiče se utisak da smo se kao građani prilično opustili kada je u pitanju ova pandemija.

U tom smislu želim da postavim pitanje Vladi Republike Srbije - da li u kontekstu stavljanja Srbije na crvenu listu EU i svakodnevnog povećanja broja obolelih Vlada namerava da preduzme, odnosno uvede i dodatne nove mere kojima bi se obezbedio povećani odziv građana vakcinaciji? Takođe, poslednjih dana su aktuelna tema i kovid – propusnice, te bih zbog javnosti pitala šta se tačno podrazumeva pod njima? Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima potpredsednik Skupštine, Stefan Krkobabić.

Zahvaljujem, potpredsedniče Orliću.

Uvaženi narodni poslanici, 13. jula sam Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave i Ministarstvu za brigu o selu u ime građana Srbije koji žive u slabo naseljenim brdsko-planinskim i rudnim područjima postavio pitanje – da li je izvodljivo da oni formiraju tzv. „seoske opštine“ i tako dobiju mogućnost da u većoj meri odlučuju o potrebama i razvoju svojih lokalnih zajednica.

Posebno sam upozorio da ukoliko se brzo ne formira opšte-društveni i opšte-građanski front za spas sela Bauk, Puste zemlje preti da opustoši ne samo cela seoska, već i manja urbana područja Srbije.

Iz Ministarstva za brigu o selu odgovoreno mi je da se i prema sadašnjim tekstovima Zakona o teritorijalnoj organizaciji, Zakona o lokalnoj samoupravi nove opštine mogu osnivati na teritoriji na kojoj živi manje od 10.000 stanovnika, kada za to postoje posebni ekonomski, geografski ili istorijski razlozi.

Takođe, ovo Ministarstvo podseća da nažalost pojam sela kao teritorijalne jedinice i društvene zajednice trenutno ne prepoznaju ni Ustav Republike Srbije, pa shodno tome ni zakoni o teritorijalnoj organizaciji i lokalnoj samoupravi.

Takođe, iz ovog Ministarstva najavljuju inicijativu za izmenu postojećih Zakona o teritorijalnoj organizaciji, Zakona o lokalnoj samoupravi, kao i mogućnost pokretanja inicijative za donošenje posebnog Zakona o selu.

Međutim, iz Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu mi je na direktni deo mog pitanja – da li je na bazi postojećih zakonskih rešenja i bez izmena zakona o teritorijalnoj organizaciji moguće ući u proces osnivanja novih opština, odgovoreno da bi mogla da se obrazuje nova jedinica lokalne samouprave, odnosno opština, neophodno je da se utvrdi predlog za izmenu i dopunu Zakona o teritorijalnoj organizaciji.

Odgovor mi se ne čini doslednim, jer član 11. stav 3. Zakona o teritorijalnoj organizaciji, kao i član 17. stav 2. i član 18. stav 4. Zakona o lokalnoj samoupravi sugeriše upravo suprotno. Zbog toga Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu molim za dodatno pojašnjenje ovog odgovora.

Još jednom molim i za odgovor i na deo mog prethodnog poslaničkog pitanja na koje mi nije odgovoreno, a ono glasi – Prema Zakonu o teritorijalnoj organizaciji u Srbiji, 30 lokalnih samouprava ima status grada, a grad na svojoj teritoriji može da formira posebne gradske opštine, zašto se sedište tzv. „gradskih opština“ po pravilu uspostavljaju u urbanim sredinama, a ne recimo u većim selima koja takođe pripadaju teritoriji tih gradova? Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.

Zahvaljujem, gospodine Orliću.

Moje poslaničko pitanje nije vezano za dnevno-političke događaje, već za jednu tužnu godišnjicu.

Naime, na današnji dan pre 28. godina, dakle 9. septembra 1993. godine dogodio se jedan od najstrašnijih zločina nad Srbima u Republici Srpskoj Krajini od strane Hrvatske u tzv. operaciji „Medački džep“.

Ovaj zločin koji mnogi nazivaju „Krvavi septembar u Lici“ otpočeo je, kao što sam i rekao, 9. septembra u ranim jutarnjim časovima iznenadnim napadom hrvatske vojske na Lička sela u okolini Gospića.

U pitanju su sela Čitluk, Počitelj, Divoselo i Medak u kojima su Srbi vekovima činili apsolutnu većinu, a koja su se 18 meseci unazad nalazila pod zvaničnom zaštitom UN, tzv. „Plavih šlemova“ ili Unprofora, kako želite.

Ova agresija Hrvatske je bila treća po redu agresija na Republiku Srpsku Krajinu od proleća 1992. godine, od kako je Republika Srpska Krajina i stavljena pod međunarodnu zaštitu.

Dakle, prvo se desio napad na Miljevački plato kod Drniša u julu 1992. godine kada je na naročito svirep i brutalan način ubijeno i izmasakrirano 40 srpskih milicionera i pripadnika teritorijalne odbrane.

Posle samo pola godine, u januaru 1993. godine dogodila se druga po redu agresija, tzv. operacija „Maslenica“, odnosno napad na Ravne Kotare u Severnoj Dalmaciji kada je ubijeno 348 lica srpske nacionalnosti. Dakle, i vojnika i civila, a prognano preko 10.000 Srba koji su vekovima živeli na tim prostorima.

Mnoga srpska sela su tom prilikom potpuno uništena i spaljena, a najteži zločin je bio pokolj na velebitskom prevoju Mali Alan kada su ubijena i masakrirana 22 pripadnika srpske vojske Krajine, što nas dovodi do treće agresije Hrvatske, dakle Medačkog džepa, gde je brutalno ubijeno 88 Srba, od čega 46 vojnika, šest milicionera i 36 civila. Među ubijenim civilima je bilo 26 osoba starijih od 60 godina, od čega 17 žena.

Pomenuta sela Medak, Čitluk, Počitelj i Divoselo su potpuno uništena, opljačkana i spaljena.

Za ovaj zločin u Haškom tribunalu optuženi su komandanti hrvatske vojske Janko Bobetko, tadašnji načelnik Generalštaba hrvatske vojske, Rahim Ademi, tadašnji komandant vojne oblasti Gospić i Mirko Norac, tadašnji komandant 9. Kadriljske brigade.

Janku Bobetku optužnica nikada nije ni uručena jer je preminuo 2003. godine da bi Haški tribunal nedugo potom, dakle septembra 2005. godine ovaj slučaj prebacio hrvatskom pravosuđu i to je bio prvi put, presedan u tom trenutku, da Haški tribunal ustupa neki predmet, neki slučaj nekom nacionalnom sudu.

Direktna posledica toga je da je Rahim Ademi oslobođen, apsolutno oslobođen odgovornosti, a Mirko Norac je osuđen na više nego simboličnih, rekao bih, sedam godina zatvor za dela nesprečavanja ubistva civila, pljačkanja imovine, ubijanja i mučenja ratnih zarobljenika, a da bi mu Vrhovni sud Hrvatske nešto kasnije, koju godinu kasnije, umanjio i tako malu kaznu, sa sedam godina na šest. Da ne pričam da je tokom služenja tih šest godina dobio i dete i oženio se i završio fakultet itd. što govori o tome kako je on zapravo i služio kaznu.

Tokom samog suđenja čuli su se jezivi detalji i svedočenja o najrazličitijim oblicima monstruoznosti i iživljavanjima nad civilima, poput odsecanja glava, rasporivanja, nabijanja na kolac, spaljivanja itd.

Naročito je važno svedočenje komandata snaga UN u Hrvatskoj francuskog generala Žana Kota od 19. septembra 1993. godine, dakle neposredno nakon što je UNPROFOR preuzeo kontrolu nad tom oblašću, i on je tom prilikom izjavio, citiram – nisam našao znakove života ni ljudi, ni životinja u nekoliko sela kroz koja smo prošli, razaranje je bilo potpuno, sistematsko i namerno.

Takođe posledica ove agresije je i to, što je ova oblast u Lici praktično opustošena tada. Dakle, po popisu iz 1991. godine, u selu Medak živelo je 563 stanovnika, danas tek 60, u selu Počitelj 307, danas svega četvoro, u selu Čitluk 129, danas svega troje, dok u Divoselu od 344 stanovnika danas više nema nikoga.

Imajući u vidu da gotovo niko nije odgovarao za ove zločine, postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova - da li su do sada preduzete sve raspoložive mere prilikom bilateralnih susreta sa hrvatskim zvaničnicima, a u cilju pronalaženja i procesuiranja svih odgovornih za ovaj, ali i sve ostale zločine, jer sve dok se to ne dogodi, dok se Hrvati ne suoče sa svojom prošlošću, dok ne prestanu sa revizijom istorije, sa gaženjem osnovnih ljudskih prava Srba i rehabilitacijom ustaštva, Hrvatska ne može da pledira da bude demokratska i evropska država. Zahvaljujem.