Poštovani predsedavajući, poštovani ministre Selakoviću sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ja neću reći ništa novo ako ponovim nespornu činjenicu da je srpski narod procentualno jedan od najstradalnijih naroda u svetu. Srpski narod je doživeo genocid u Prvom svetskom ratu. Srpski narod je doživeo genocid u Drugom svetskom ratu, posebno u zloglasnoj NDH. Srpski narod je doživeo masovne zločine i brutalna etnička čišćenja tokom 90-ih godina prošlog veka.

Sa područja bivše Jugoslavije je proterano preko milion i 200 hiljada Srba. Više od 500 hiljada Srba je proterano sa područja današnje Hrvatske. Više od 500 hiljada Srba je proterano sa područja današnje Federacije Bosne i Hercegovine i više od 200 hiljada Srba i drugih nealbanaca je proterano sa područja Kosova i Metohije.

Na području današnje Hrvatske stradalo je više od 10 hiljada Srba. Na području Bosne i Hercegovine više od 30 hiljada. Na području Kosova i Metohije više od tri hiljada Srba i drugih nealbanaca.

Zbog toga je veoma važno i ja želim da pohvalim opredeljenje Vlade Republike Srbije da u narednom periodu obrate još veću pažnju negovanju kulture sećanja na stradale srpske borce u oslobodilačkim ratovima u 20. veku i tokom 19. veka, kao i nastradale srpske civile.

U tom kontekstu, mislim da je važna i današnja rasprava i vezano za predlog zakona između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima.

Ja ću se u svom izlaganju osvrnuti na prostor bivše Jugoslavije, posebno na područje današnje Hrvatske i BiH, postoje brojni podaci da je od dolaska proustaškog režima Franje Tuđmana na vlast 1990. godine na području današnje Hrvatske srušeno više od 3.000 spomenika, spomen obeležja, bisti koje su podignute u čast stradalim partizanskim borcima i stradalim srpskim žrtvama genocida.

Šta je bio cilj sistematskog i planskoga rušenja spomenika, spomen obeležja i bista? S jedne strane, poslata je jasna poruka srpskom narodu da mu nema života u Tuđmanovoj Hrvatskoj i da je strateški cilj režima Franje Tuđmana, stvaranje etnički čiste Hrvatske države, bez ili sa što manje Srba.

S druge strane, cilj je bio da se krene u proces revizije istorije koja traje pune tri decenije u Hrvatskoj. Mi u Hrvatskoj od važnih, značajnih društvenih grupa, kao što su političke stranke desnice, katolička crkva, veteranska udruženja značajan deo infraktualne elite, dakle čujemo zastrašujuće teze, prvo da zloglasna NDH nije fašistička tvorevina, nego istorijski izraz hrvatskog naroda za svojom državom. Dakle, prava hrvatska država.

Drugo, da se u nezavisnoj državi Hrvatskoj nije desio genocid nad srpskim narodom, kao i nad Jevrejima i Romima, nego da je u suštini 1941. godine desila velika srpska pobuna i da je ustaški režim morao da se bori protiv srpskih fašista i eto, u toj borbi došlo je i do stradanja pojedinih srpskih civila.

Treća zastrašujuća teza jeste da ustaše nisu zlikovci, nisu hrvatski ološi, šljam, nego časni borci za hrvatsku slobodu.

Četvrta zastrašujuća teza jeste da ustaški pozdrav, zlikovački pozdrav „za dom spremni“ je stari hrvatski pozdrav i da ga treba i dalje koristiti u današnje vreme.

I konačno, peta zastrašujuća teza jeste da najveća fabrika smrti na Balkanu u Drugom svetskom ratu, Jasenovac, je u suštini bio radni logor gde su održavane pozorišne predstave, igrane sportske utakmice. Tu su samo dovođeni protivnici režima, desilo se pojedinačnih ubistava, jedan deo logoraša je umro od zaraznih bolesti, ali u suštini to je bio jedan radni logor u kome su poštovane Ženevske konvencije, a da je logor smrti postao posle Drugog svetskog rata za vreme komunističkog režima.

Dakle, kada vidite ovaj narativ u Hrvatskoj, onda je potpuno jasno da se hrvatski narod nije suočio sa svojom ustaškom i genocidnom prošlošću, da je Hrvatska država mržnje i netrpeljivosti prema Srbima i svemu što je srpsko i da Hrvatska još uvek nije smogla snage da postane moderna evropska država u kojoj će se istinski poštovati evropske vrednosti i univerzalne vrednosti ljudskih i manjinskih prava antifašizma, vladavine prava i jasnog stava prema NDH i ustaškom pokretu.

To vam govori i nedavno objavljeni i ponižavajući za mene spot Srpskog narodnog veća, vezano za prestojeći popis stanovništva u Hrvatskoj, u kojem se Srbi pozivaju da se zatvore u svoje stanove i kuće, da ugase svetla, da upale računare i da u mraku popune obrazac, da u tom obrascu navedu da su Srbi, da govore srpskim jezikom, da pišu ćiriličnim pismom i da taj obrazac pošalju u Državni zavod za Hrvatsku.

Šta nam govori taj spot Srpskog narodnog veća? Pa, upravo ovo što sam rekao, govori da je Hrvatska zarobljena u svojoj ustaškoj prošlosti i da je veoma teško i opasno, evo pune tri decenije, biti Srbin u Hrvatskoj, posebno u hrvatskim gradovima. Ljudi se plaše u Hrvatskoj da se izjasne da su Srbi upravo zbog dominantne šovinističke atmosfere i zbog već pomenutog istorijskog revizionizma.

Srbi se u Hrvatskoj nazivaju neprijateljima, agresorima, petom kolonom, remetiljačkim faktorom. U mnogim hrvatskim gradovima i mestima možete da vidite desetine hiljada grafita kojima se veliča ustaštvo, NDH i pozivaju i poziva se na ubijanje Srba.

Na sportskim utakmicama, na koncertima, jedan od glavnih promotera ustaštva u Hrvatskoj, pevač Marko Perković Tompson, ali i na koncertima drugih pevača potpuno je uobičajeno da se čuje uzvikivanje ustaškog pozdrava "za dom spremni", da vidimo ustaške simbole kao što je ustaško slovo "U", kao što je ustaška šahovnica koja počinje sa prvim belim poljem, da čujete zloglasni, zastrašujući uzvik "ubij Srbina".

Tragična je činjenica da ovo o čemu ja govorim i što bi neko mogao reći - pa dobro, Linta, to su sada marginalne pojave, to je marginalna hrvatska desnica, to su pojedine snage katoličke crkve, veteranskih udruženja, pojedini ekstremni intelektualci itd. Ali, vi imate sramnu, skandaloznu i anti-civilizacijsku odluku tzv. "Saveta za suočavanje sa prošlošću" iz 2018. godine, koji je osnovala Vlada Andreja Plenkovića, taj "Savet" je sastavljen od većeg broja uglednih intelektualaca u Hrvatskoj, koji je naveo da ustaški pozdrav "za dom spremni" jeste doduše korišćen tokom NDH, ali da se može koristiti u posebnim prilikama i u današnje vreme.

Šta je uradio na taj način Savet za suočavanje sa prošlošću hrvatske Vlade? Pa u suštini je legalizovao korišćenje toga pozdrava ili sramnu, skandaloznu i anticivilizacijsku odluku Visokog prekršajnog suda u Zagrebu iz maja prošle godine da je upotreba ustaškog pozdrava - za dom spremni u zloglasnoj i ratnohuškačkoj pesmi Marko Perkovića Tomsona „Boj na čavoglave“ u suštini nije govor mržnje, nije čak ni prekršaj protiv javnog reda i mira, jer se radi o Prekršajnom sudu, iako se radi o brutalnom zločinu iz mržnje što je i definisano Krivičnim zakonom Hrvatske, ali koga zanima taj član Krivičnog zakona Hrvatske?

Šta je važno da i mi kao država učinimo? Mislim da je važno da u narednom periodu u što kraćem vremenskom roku Narodna skupština Republike Srbije donese rezoluciju o osudi genocida nad Srbima, Romima, Jevrejima u NDH, da tom rezolucijom jasno najviša naša institucija države kaže da je za vreme NDH počinjen genocid nad srpskim narodom i da se hrvatska država pozove na istorijsku i svaku drugu odgovornost, da tom rezolucijom tražimo da se obeleže sva stratišta na kojima je ubijan naš narod tokom Drugog svetskog rata.

Prema podacima nekih istoričara na području NDH postojalo je više od 1.000 stratišta. Pokojni istoričar Đuro Zatezalo se samostalno bavio istraživanjem stradanja našeg naroda za vreme NDH i on kao pojedinac je utvrdio da je na području Like, Korduna i Banije su bile 122 bezdane jame gde su bacani srpski civili, ubijani pred tim jamama i poluživi ili čak živi bacani u te jame, da je postojalo 219 drugih masovnih stratišta. Dakle, ukupno prema Đuri Zatezalu na području Like, Korduna i Banije postojalo je 341 stratište ili bezdana jama gde je ubijan naš narod. Tu Đuro Zatezalo nije uključio ubijanje Srba kod kuća, po školskim zgradama, u parohijskim domovima i drugim javnim objektima.

Takođe, tom rezolucijom treba da insistiramo na ekshumiranju posmrtnih ostataka stradalih Srba i da se oni sahrane u skladu sa hrišćanskim običajima, da tom rezolucijom tražimo naknadu štete za potomke srpskih žrtava genocida, da tom rezolucijom odredimo dan sećanja na srpske žrtve genocida NDH. Moje lično mišljenje, tj. vaš za raspravu da bi upravo 10. april dan osnivanja genocida NDH trebalo proglasiti danom srpskih žrtava NDH ili danom sećanja na genocid nad Srbima u NDH po uzoru na državu Izrael.

U državi Izrael svakoga maja na dve minute staje sve i ljudi u fabrikama i učenici i zaposleni i penzioneri i on koji su automobilima i dve minute čitav Izrael odaje počast jevrejskim žrtvama Holokausta.

Takođe, mislim da je bilo važno da po uzoru na državu Izrael i državu Jermeniju osnujemo jednu posebnu državnu instituciju koja bi se na jedan planski, organizovani sistemski način bavila pitanjem genocida nad srpskim narodom u NDH. To bi bio memorijalni centar genocida nad Srbima u NDH koji bi imao nekoliko ciljeva.

Prvi cilj bi bio da nastavi popis srpskih žrtava i da na taj način se borimo protiv revizije istorije i protiv radikalnog umanjivanja i negiranja srpskih žrtava genocida. Zatim, da taj memorijalni centar upoznaje svetsku javnost o počinjenom genocidu nad našim narodom, da taj centar prikuplja dokumentaciju i sve druge izvore koji su vezane za genocid nad našim narodom u NDH.

Taj memorijalni centar bi trebao da ima u svom okviru i naučno-istraživački institut i biblioteku i muzej i arhiv i stalne muzejske postavke i u tu instituciju bi se dovodili učenici iz čitave Srbije, tu bi imali časove vezano za srpske žrtve genocida i za karakter NDH. Tu bi dovodili i strane državnike, svetski poznate intelektualce, kao što to ponavljam radi država Izrael, i kao što to radi država Jermenija, vezano za počinjen genocid nad jermenskim narodom od strane turskog carstva u Prvom svetskom ratu 1915. posebno do 1917. godine.

Dakle, pozdravljam napore Vlade Republike Srbije da se još snažnije i u većem obimu obrati pažnja civilizacijskom negovanju kulture na stradale srpske borce i srpske žrtve genocida. Mislim da bi jedan od načina efikasnije i planske borbe upravo bilo da se osnuje, ponavljam, memorijalni centar srpskih žrtava genocida NDH, da se usvoji rezolucija o osudi genocida nad Srbima, Romima i Jevrejima u NDH i konačno mislim da bi bilo važno da istu pažnju posvetimo i srpskim žrtvama u ratovima devedesetih godina, da imamo jednu posebnu državnu instituciju, memorijalni centar srpskih žrtava na prostoru bivše Jugoslavije koji bi se upravo bavio pitanjem stradanja našeg naroda i koji bi zajedno sa ostalim državnim institucijama vodio borbu za istinu o srpskom stradanju devedesetih godina. Takođe je ta važna borba vezano za Drugi svetski rat bi bila i borba za međunarodno priznanje genocida nad srpskim narodom u NDH. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodinu Linti.
Sledeći narodni poslanik Tomislav Janković.
Izvolite.

Hvala predsedavajući.

Uvaženi ministre, gospodine Selakoviću, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, ako uporedimo danas našu zemlju sa stanjem i prilikama do 2012. godine možemo slobodno reći da su to dve zemlje, različite po stopi razvoja, različite prema pogledu u prošlost, ali pre svega različite prema pogledu u budućnost.

Danas je Srbija lider u regionu. Želi dobre odnose sa zemljama u okruženju, sa svim državama i narodima, ali pre svega i čini sve da takvi odnosi budu. Ali zagledani u budućnost moramo pre svega da poštujemo i pamtimo prošlost i sve one događaje koji su bili dobri, lepi, ali nažalost mnogo više onih koji doneli sukobe i stradanja.

Naša istorija je puna takvih događaja. Ona nas opominje da moramo da čuvamo našu slobodu, našu nezavisnost, da negujemo kulturu sećanja na sve one koji su položili svoj život na oltar otadžbine.

Jedan od pravnih mehanizama su i sporazumi koji potpisuju strane koje su nekada bile u sukobu. Takav je i sporazum o kome danas govorimo, sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima. On pre svega ima za cilj da omogući dostojno upokoljenje i večno čuvanje uspomene na vojna lica i sve civilne žrtve ratova koje su bile na ovim prostorima.

Upravo smo sa nemačkom državom i sa nemačkim narodom najviše imali sukoba u prošlom veku i podneli smo velike žrtve kako bismo očuvali našu nezavisnost, našu slobodu i kako bismo očuvali svoju državu.

Svaki rat izvlači iz čoveka ono najgore, ali i ono najbolje. Ja ću danas govoriti o dva primera gde su sukobljene strane pokazale pre svega jednu veliku dozu poštovanja i vojničke časti, a oba događaja se odnose pre svega na događaje iz Prvog svetskog rata.

Prva je priča o poručniku Radoju Popoviću koji je kao ratni heroj, zarobljenik prebačen u rodno Užice gde su mu okupacione vlasti dozvolile da se hrani u oficirskoj menzi u svom rodnom gradu. On je dolazio u uniformi srpskog vojnika, srpskog oficira, oslonjen na štake, nosio je kapu sa kokardom i monogramom kralja Petra Prvog. To se nije svidelo jednom austrougarskom majoru i on mu je naredio da skine kapu, da skine srpsku uniformu i tako ga uslovio da bira između časti i obroka. Radoje je izabrao čast i gladan, bolestan, ali pre svega ponosan nastavio je da šeta ulicama rodnog Užica. Ubrzo ova vest je stigla do austrougarskog komandanta grada koji je shvatio ovaj herojski čin poručnika Popovića i naredio svojim vojnicima da dozvole ovom hrabrom poručniku srpske vojske da može da se hrani u menzi u rodnom Užicu. Tako je nastalo jedno neobično prijateljstvo između dva oficira dve suprotstavljene vojske, dve strane.

Kada je poručnik Popović legao u bolesničku posetu u posetu mu je došao austrougarski komandant grada i pitao ga da li ima neku želju. Njegova poslednja želja je bila da se sahrani po srpskim vojničkim običajima i komandant grada je uslišio njegovu želju ali iz zdravstvenih razloga nije dozvolio da tu budu srpski vojnici pored odra ovog srpskog hrabrog oficira, nego je naredio da to budu austrougarski vojnici, ali obučeni u vojnu uniformu austrougarske, u svečanu uniformu, mundire. Na sprovodu je bilo više 1.500 Užičana koji su ispratili hrabrog srpskog oficira na večni put i ovaj događaj ostaje da se prepričava više od jednog veka.

Drugi primer, govorila je i koleginica Jevtović Vukojičić, odnosi se na oktobar 1915. godine kada su Nemci pokušali da opkole grad Beograd i kada je 39 pripadnika srpske vojske dve noći i dva dana hrabro branilo srpsku prestonicu. Kada im je nestalo municije, oni su čast i ponos našeg glavnog grada branili ašovima i bajonetima i svih 39 vojnika je položilo svoj život na oltar svoje otadžbine. Više od 200 Nemaca je izgubilo život u ovoj borbi i nemačke vlasti kada su čule za ovaj događaj doneli su odluku da se na mestu gde je bilo ovo stradanje podigne jedan veliki spomenik srpskim vojnicima i da se uredi nemačko groblje.

Godine 1985. nemački kancelar Helmut Kol je posetio Beograd i takođe položio vence na ovo stratište i tako pokazao veliko poštovanje prema srpskim žrtvama i svim onima vojnicima koji su izgubili svoje živote.

Danas je jedna uobičajena praksa da se zemlje koje su nekada bile u prošlosti zajedno organizuju i da zajedno obeležavaju kroz svečanosti određene događaje u kojima su bili povezani u prošlosti a oni su bili u sukobu.

U julu ove godine na poziv Ambasade Republike Austrije, u Srbiji, predstavnici Vlade Srbije su položili venac na austrougarsko groblje vojno povodom dana mrtvih i to je bila prilika da se oda počast svim vojnicima Austrougarske koji su nastradali u borbama za Beograd.

Na inicijativu Ambasade Srbije u Nemačkoj, Nemačko udruženje za staranje o ratnim grobljima obnovilo je spomenik koji se nalazi na mestu nekadašnjeg logora u blizini Drezdena. U taj logor je transportovano više od 4.000 ratnih zarobljenika iz Srbije. Nažalost, 176 njih nikada se nije vratilo svojoj kući. Umrli su od prisilnog rada, bolesti i iscrpljenosti.

Svečanost je održana 1. septembra ove godine uz mnogobrojne zvanice, uz zvuke Bože pravde i Tamo daleko u izvođenju vojnog orkestra iz Drezdena. Na ovaj način je pokrajina Saksonija odala počast srpskim zarobljenicima koji su bili u logoru na njihovoj teritoriji.

Ovi primeri iz prošlosti i sadašnjosti su dobar primer kako se međusobno poštujemo i uvažavamo, bez obzira na sve sukobe koji su bili u prošlosti, da moramo da poštujemo sopstvene ali i tuđe žrtve, da pravimo mostove saradnje i prijateljstva na obostrano zadovoljstvo i korist.

Sve nas raduje ovde u Srbiji poseta kancelarke Merkel koja će u ponedeljak boraviti u našoj zemlji i koja će imati više sastanaka sa našim predsednikom Aleksandrom Vučićem. Danas je Nemačka najveći spoljno-trgovinski partner naše zemlje i beležimo više od 25% rasta razmene, koja očekujem da će ove godine biti više od šest milijardi evra.

Danas više od 400 nemačkih kompanija zapošljava 70.000 građana Republike Srbije. Imamo više projekata koje zajednički sprovodimo. Ja ću ponoviti samo projekat dualnog obrazovanja, ali i mnoge druge projekte, jer na taj način branimo pre svega interese naše zemlje i stvaramo još bolje uslove za podizanje saradnje na viši nivo.

Verujem da će ovaj sporazum koji ćemo danas usvojiti ovde, a odnosi se na ratne memorijale, dodatno uticati da se poboljšaju odnosi između dve zemlje i dve vlade.

Drugi sporazum o kome želim da govorim jeste sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipra, a odnosi se na oblast zaštite od katastrofa. Svima su nam poznate posledice velikih katastrofa. Poslednjih desetak godina imali smo i poplave, zemljotrese, sve ono što je moglo da nas zadesi, zaista je ostavilo jednu tužnu sliku, velike materijalne štete, nažalost i žrtve.

Vrlo je važna oblast da možemo da sarađujemo sa drugim zemljama, a posebno sa zemljama koje su prijateljske, koje nisu priznale tzv. Kosovo, da razmenjujemo iskustva, da zajedno kupujemo opremu, da zajedno sprovodimo određene vežbe, kako bismo umanjili i ublažili posledice ovakvih događaja.

Ono što takođe želim da istaknem u ovom trenutku jeste činjenica da smo ove godine učestvovali kao država, preko Sektora za vanredne situacije u pomoći našim prijateljima u Grčkoj. Delegaciju vatrogasaca je predvodio jedan čovek iz Sremske Mitrovice, moj sugrađanin, gospodin Plemić koji je zajedno sa vatrogascima iz Sremske Mitrovice i ostalih gradova naše zemlje, hrabro i danonoćno branio građane Grčke i na taj način dao svoj doprinos i pokazao i dokazao da je srpski narod solidaran i da želi da pomogne i drugim narodima i drugim zemljama.

Na kraju, želim da istaknem da ću sa velikim zadovoljstvom podržati sve sporazume koji su na današnjem dnevnom redu i da iskoristim priliku da u ime svih poslanika i u svoje lično ime čestitam pripadnicima 141. i 142. druge klase Vojne akademije koji će sutra zajedno sa kolegama Sedme klase Medicinskog fakulteta VMA položiti zakletvu ovde ispod platoa Narodne skupštine Republike Srbije i postati srpski oficiri. Neka časno i uspešno služe otadžbini Srbiji. Živela Srbija.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ivan Ribać.
Izvolite.

Hvala predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, pre svega, uvaženi građani Srbije, želeo bih da istaknem najiskrenije izraze saosećanja sa prijateljskim narodom Severne Makedonije povodom tragedije koja ih je zadesila kada je stradao veliki broj ljudi nakon požara u kovid bolnici u Tetovu. Poštovani prijatelji, Srbija je sa vama.

Da se vratim na temu. Nemački car Vilhem koji je u svoje vreme bio personifikacija tadašnjeg nacionalizma, imperijalizma i protivnika Srbije, rekao je o srpskom narodu – šteta što taj mali narod nije moj saveznik.

Novi bečki list „Gri prese“ je pisao 1918. godine o srpskom narodu, citiram – ostaće zagonetka kako su se ostaci srpske vojske koji su se spasli ispred Mekenzeve armije mogli docnije osposobiti za borbu. To je dokaz da srpski vojnik spada u najžilavije ratnike koje je video ovaj svetski požar. Maršal Mekenzen je za srpsku vojsku rekao – ja neobično cenim i volim vas iz Šumadije, vi ste herojski narod pun časti i pun ponosa, narod velike i sjajne budućnosti.

Ovo je samo deo hvalospeva o junaštvu srpske vojske kroz istoriju. Nažalost, uvek je to junaštvo bilo praćeno velikim žrtvama i najskupljom cenom koju jedan narod može da plati.

Postoje kažu, narodi koji kažu – možeš me saviti, ali me nećeš slomiti, a postoje i oni koji kažu – možeš me slomiti, ali me nećeš saviti. Nadam se da nam u budućnosti neće faliti mudrosti, da dozvolimo da nas ponekad malo i saviju, ali da nas nikad više da nas slome. Da nas više ne trebaju hvaliti kako smo neustrašivi i hrabri ratnici, već dobri naučnici, sportisti, privrednici, a to je politika koju vodi ova stranka i to je skoro pa zagarantovano.

Danas je pred sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Savezne Republike o ratnim memorijalima. Treba reći da su u Prvom i Drugom svetskom ratu Nemci i Srbi bili neprijatelji, ali to ih nije sprečilo da se poštuju u ratu, ali i kasnije. Nemački vojskovođa Fon Mekanzev je naredio 1915. godine da se na Košutnjaku podigne spomenik srpskim junacima koji su tu pali u borbi sa nemačkom carskom vojskom. Malo je poznato da je spomenik podignut u okviru kompleksa nemačkog vojnog groblja koje je na tom mestu bilo sve do 1944. godine.

Valja pomenuti da je naš blaženopočevši Vladika Nikolaj Velimirović uređivao čak i u vreme rata nemačka groblja. Ovaj spomenik posvećen srpskim junacima na Košutnjaku je jedinstven u svetu kao vid počasti koju neprijatelj odaje neprijatelju.

Poštovani građani, sporazum koji je danas pred nama iza za cilj da omogući dostojno upokojenje i ovekovečenje uspomene na vojna lica i civilne žrtve rata koje su poginule ili umrle tokom ratova, kao i očuvanje mesta gde su sahranjeni u skladu sa Ženevskim konvencijama o zaštiti žrtava, od avgusta 1949. godine i dopunom te konvencije od juna od 1977. godine. Mi svi možemo samo da se nadamo i da želimo da će ovo biti poslednji sporazum sa ovako bolnom temom, koja na kraju ne donosi dobro ni poraženima, ni pobednicima, ali da će biti još mnogo sporazuma koji će razvijati saradnju, razvijati toleranciju i prijateljstvo i sve drugo što ulepšava i olakšava život naša dva velika naroda.

Uvaženi građani, dozvolićete mi još par minuta, kako bih se mogao osvrnuti nešto što nema veze sa ovom temom dnevnog reda, ali je bitno za javnost. Naime, osvrnuo bi se na ove tragikomične reakcije opozicionih vedeta nakon odgovora evroparlamentaraca, o njihovim zahtevima za predstojeće izborne uslove.

Naime, ponižavajući sopstvenu državu tako što su cvileli za pomoć evroparlamentaraca, kako bi im oni pomogli da dođu na vlast, misleći da će naši prijatelji iz Evrope sada da ponište one tekovine moderne demokratije, da se na vlast dolazi isključivo programom, na izborima, ko dobije više glasova i da sada oni nekim čarobnim štapićem mogu promeniti ta pravila i dovesti na vlast sve one koji ne mogu da pređu ni cenzus i koji su očekivali da će moći da im ispune, malo je reći, fantazmagorične uslove i zahteve tipa, dajte nam sada neko posebno ministarstvo za izbore, dajte da mi sami po sopstvenim željama i nahođenjima uređujemo program RTS, itd.

Vređajući tako i poštovane naše prijatelje iz Evrope, kojima su potcenili inteligenciju verujući da će im te zahteve ispuniti. Najudarnije kapisle opozicije predvođene stranom Slobode i pravde, sa svojim prijateljima, partnerima, istomišljenicima, deklararno će, kako to vidimo deklarativno će odbiti sve te uslove koji će im doneti evroparlamentarci. I u celom tom procesu jadikovanja, plakanja na svojom sudbinom optužujući ovu vlast da je diktatorska, da je autokratska, tiranska maltene, teroristička, naši politički neistomišljenici sada uzročno-posledično gledaju i na naše prijatelje iz Evrope da su isti takvi.

Isto kao što sada njihov šef, gospodin Đilas, pažljivo birajući politički trenutak kada će napasti na Angelu Merkel, iz sve snage je optužuje, kako je ona u stvari isto autokrata i tiranin, kao i naš predsednik, jer zamislite kaže – da ima izvanredne i na uzajamnom poštovanju zasnovane odnose sa našim predsednikom, sa našom državom.

Sada možemo da izvedemo zdravorazumski zaključak da ako bilo ko kaže nešto afirmativno za našu zemlju, da je on automatski bitanga, da je nepismen, nekulturan, diktator, kao što sada kažu za gospođu Merkel, kao što kažu za Viktora Orbana, Miloša Zemana, Vladimira Putina, šeika Bin Zaeda, koji su naši iskreni i poštovani prijatelji koji gledaju da na svaki način pohvale i kažu neku lepu reč o Srbiji, na čemu im je srpski narod neizmerno zahvalan.

Znači, svi oni koji se usude i smognu hrabrosti da bilo šta dobro kažu za našu zemlju i našu vlast, oni ne valjaju pa se, logično nameće pitanje ko to onda valja? Poštovani građani, valjaju oni koji će na sve načine optužiti Srbiju i u javnosti je predstaviti kao da je Uganda za vreme Idi Amin Dade ili ne daj bože kao da je nacistička Nemačka za vreme Adolfa Hitlera.

Tako na njihovim portalima možemo videti kako prenose hrvatske vesti i tekstove, kako će Vučić, kome sada inputiraju onu floskulu o Srbima kao hegemonističkom narodu, koja je nastala još u vreme Austrougarske, pa je onda nastavila svoj kontinuitet kroz komunističku ideologiju, evo i sada je pominju, i kažu kako je on sada nakon što pokorio Crnu Goru, tako da će otcepiti i deo Federacije Bosne i Hercegovine, pa će verovatno Vučić u tom maniru da nastavi da opkoli i Novi Zeland, da se malo našalim, iako čovek izgubi glas da kaže u svakoj emisiji, na svakom mestu, u svakom intervju, da poštuje teritorijalni integritet i suverenitet apsolutno svih zemalja za koje ga napadaju.

Da poštuje nezavisnost i Crne Gore, da poštuje nezavisnost i Federacije Bosne i Hercegovine i Hrvatske i svih drugih zemalja i da sa tim zemljama isključivo želi partnerstvo, mir, prosperitet i napredak. Pa, zar nije poštovani građani, ovako vizionarska i dobronamerna inicijativa poput otvorenog Balkana potvrda toga? Ali, ako sumnjate da jeste, vratite sve njegove govore i intervjue u prethodnih devet godina, koliko je na vlasti, i vidite da li postoji makar jedna, jedina reč gde je on rekao da smatra Crnu Goru za svoju guberniju ili da želi da se Republika Srpska otcepi od Federacije Bosne i Hercegovine.

Takva reč ne postoji, ali postoji samo ona gebelsovska sentenca koja kaže da hiljadu puta ponovljena laž postaje istina. Naši prijatelji iz opozicije toliko više izmišljaju i ponavljaju da ja stvarno ne znam kako ih nije sramota.

Takođe, njima valjaju i oni koji za naš glavni grad govore da je kasaba, oni koji na svojim kablovskim televizijama ni jednu jedinu rečenicu ili reč za deset godina prethodnih koliko je SNS na vlasti, nisu rekli da je bilo šta dobro urađeno i koje 99% svojih emisija vrlo često počinju rečenicom – svi smo sveni da u ovoj zemlji ništa ne valja, dajući sebi za pravo da većini građana oni određuju šta je dobro, a šta ne.

Takođe, njima su dobri i oni koji pozivaju na proterivanje i gašenje Srpske pravoslavne crkve sa njenih ognjišta i koji su uradili sve da ponize i povrede Republiku Srbiju. Baš sam iskoristio ovu reč – povrede, jer je ta reč nabijena velikim emocijama, a kako je rekao još Makijaveli – u politici nema puno mesta za emocije, ali upravo tu reč sam iskoristio jer je ona povredila svakog građanina naše zemlje onda kada je ta zemlja, kada je naša bratska Crna Gora prva priznala nezavisnost lažno proglašene države Kosovo, i to dva puta, hvala gospodine Rističeviću, onda kada je poslala svoje vojnike da slave onu zločinačku akciju „Oluja“, onda kada je usvojila u svom parlamentu deklaraciju o genocidu u Srebrenici i to dva puta. Evo, sada, kada se trudi da uništi SPC želeći da onda stvori neke druge forme pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, pa onda pravoslavnu crkvu crnogorskog naroda sve u cilju dodatne dezintegracije srpskog nacionalnog korpusa kako bi se srpski nacionalni korpus fergmentisao u delove nakon čega bi bilo lakše sa njime manipulisati.

Takođe, moram da naglasim i da valjaju oni koji ono što je definisao gospodin Ćirjaković u svojoj kovanici – Autošovinisti, pripadnici tzv. elite, rekao sam pripadnici tzv, jer suštinski pripadnici intelektualne kulturne elite nikad ne bi rekli, citiram – bez spremnosti na ulične borbe nema pobede nad ovim režimom ili da je dijalog sa vlastima kao razgovor sa džeparošom, da je na krovu predsedništva Republike Srbije i predsednika viđen Belivuk, i da mora doći do revanšizma nakon dolaska Stranke slobode i pravde na vlast.

Poštovani građani Srbije, da nije tragično, da nije žalosno, bilo bi jako duhovito i smešno. Zašto ovi svi koje sam citirao, zašto su oni podobni poštovani građani, a ova vlast i svi oni koji se usude da je podrže nisu? Zato što ni jednim svojim delom, niti činjenjem ne mogu da budu bolji od ove vlasti. Nemaju niti znanja, niti umeća, niti hrabrosti, a najbitnije niti programa i ideje da ponude građanima i da kažu – ovo ćemo mi uraditi što će biti bolje za vlast nego što je uradila prethodna.

Oni ne znaju ništa bolje nego da vređaju at personom i da diraju u ono što čestiti, moralni ljudi ne diraju, ako što je to porodica. Vidimo na primer kako napadaju decu predsednika Republike bez ikakvog razloga, ali i smisla.

Prvo, kontinuitet vlast Aleksandra Vučića i SNS je toliko dug da je sigurno u tom kontinuitetu i u vreme vršenja svoje vlasti uradio nešto što nije dobro, kao što bi uradili svi ljudi osim naravno njih bezgrešnih. Zašto se onda ne uhvate za to nešto, ako uspeju da nađu, što nije dobro i za to ga napadaju? Šta su kriva njegova deca za vođenje ove države ili za politiku Republike Srbije? Kakve veze to ima sa politikom i da se svaki dan to dete napada po novinama?

Nema nikakve, ali to je jedini način da se oslabi ova vlast i predsednik lično, pošto idejom, programom ili bilo čim drugim ne može. Zato se koriste ovako niske, bedne i čestitim ljudima neprihvatljive stvari, da bi pokušali da unize rezultate koji su nemerljivi u modernoj istoriji Srbije, a to su, kazaću samo one trenutne, aktuelne - da se projektuje i gradi 1.200 km auto-puteva, više stotina regionalnih i lokalnih puteva, da se u svakoj opštini revitalizuju i modernizuju saobraćajnice, da je pokrenut najveći projekat izgradnje kanalizacione mreže postrojenja za preradu otpadnih voda i regionalnih deponija, da je pokrenut projekat izgradnje beogradskog metroa, revitalizacije dunavskih luka, itd, itd.

Poštovani građani Srbije, kao što sada drvljem i kamenjem posipaju predstavnike evroparlamentaraca koji im nisu uslišili njihove demokratske zahteve, kao što su napadali američkog ambasadora, gospodina Godfrija, zato što je rekao da voli Srbiju i da poštuje ovu vlast, kao što se njihove voditeljke na televiziji čude kako sad odjednom Srbija ima dobre odnose sa Amerikom, tako će se u predstojećem periodu koristiti brutalnim lažima i izmišljotinama, kako bi izvrnuli ruglu sve nas i poljuljali vaše poverenje u ovu vlast.

Ali, dragi građani, nemojte da verujete ni njima, na kraju, nemojte ni nama, verujte u ono što možete da vidite i uporedite kako je bilo nekad kada su oni bili na vlasti i kako je od kad smo mi stali na njeno čelo. Rezultat je poznat. Onda im neće ni cenzus od 1% biti dovoljan i na sreću ove države i ovog naroda, lagano će nestati sa političke scene, a srpski narod i istorija će im biti sudija.

Vama, uvaženi ministre, želim puno sreće u narednom periodu, jer ćete biti izloženi velikim pritiscima iz raznih centara moći, ali ne sumnjam da ćete iznaći snage, hrabrosti, istrajnosti, kao i do sada i naći načina da sve te pritiske prevaziđete, u interesu Srbije i srpskog naroda. Hvala.

Zahvaljujem gospodinu Ribaću.
Sledeći je narodni poslanik Viktor Jevtović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, govoriću o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Kipar o saradnji u oblasti zaštite od katastrofa.

Suočeni sa vremenom gde se solidarnost celokupnog sveta videla na delu kada je na smrtonosni virus Kovid -19 kosio milione života, svest o neophodnoj saradnji, solidarnosti i borbi protiv ove pošasti najbolje se videla. Stoga ovaj sporazum jeste od izuzetne važnosti, u skladu i sa mehanizmima civilne zaštite, a ujedno uvažavajući napore UN u oblasti sprečavanja katastrofa i ublažavanja posledica kao glavne međunarodne akte usvojene u ovoj oblasti, a isto tako i mehanizmom EU, kao i drugih organizacija, u cilju zaštite od katastrofe.

Ovim sporazumom se utvrđuje okvir uslova za saradnju u sprečavanju katastrofa, kao i pomoć, ublažavanje i uklanjanje njegovih posledica. Nadležni organi za sprovođenje ovog sporazuma su ministarstvo i naš Sektor za vanredne situacije, a sa druge strane i Ministarstvo Republike Kipar.

Sporazum predstavlja još jedan pokazatelj dobrih odnosa i uspešnosti politike koju vodi Aleksandar Vučić i Vlada Republike Srbije.

Za nas je važna i činjenica da je Kipar jedna od zemalja koja nije priznala samoproglašenu državu Kosovo.

Pokazatelj odnosa Republike Srbije i Aleksandra Vučića prema drugim državama video se i u doba pandemije, kada smo pomagali celom regionu, a i zemljama članicama EU, kroz respiratore, vakcine, novčanu pomoć, kao što se i videlo posle katastrofalnih zemljotresa u Hrvatskoj ili poslednjoj, vatrenoj stihiji koja je zahvatila Grčku, kada su hrabri srpski vatrogasci priskočili u pomoć bratskom narodu Grčke. To je ta politika solidarnosti i dobročinstva kojom se rukovodi Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić.

Ne mogu a da se ne osvrnem i na Predlog sporazuma između Republike Srbije i Savezne Republike Nemačke o ratnim memorijalima. Iako stojim iza svega što su rekle kolege, i to pred sam dolazak nemačke kancelarke Angele Merkel, 13. septembra ove godine, i uz podsećanje na ogromnu podršku koju je pružila Srbiji u sprovođenju reformi, na brojne investicije iz Nemačke, koja je ujedno i najznačajniji trgovinski partner Srbije, gde je samo u prvom kvartalu ove godine u trgovinskoj razmeni sa Nemačkom postignuto 25,1% više u odnosu na prethodnu godinu. Ta razmena ima vrednost od 3,570 milijarde evra. A da ne govorim o činjenici da je u odnosu na period od pre 10 godina pre Aleksandra Vučića u nemačkim kompanijama radilo 17 hiljada ljudi, dok je danas taj broj 71 hiljada. Rast našeg izvoza je uvećan za 300% u odnosu na period od pre 10 godina.

To je ona politika napretka i borbe za bolju Srbiju koju vodi Aleksandar Vučić. Jer, ponosna, uspešna, stabilna Srbija, koja više nije ponižena, na kolenima i sitniš u rukama stranih službi, tajkuna i mafije, već suverena, hrabra, dostojanstvena i dostojna svojih predaka ide napred.

Kada već govorimo o katastrofama, da li je Srbiju zadesila veća katastrofa od žutog tajkunskog preduzeća, na čelu sa Draganom Đilasom i njegovim pljačkaškim falangama, koje su umesto požara gasile fabrike i preduzeća, otpuštale narod a zemlju odvele u ambis bankrota, ne ostavljajući im ni trunku nade? Ali, jesu ulivali nadu u svoje prekookeanske bankovne račune, nekretnine, a građane Srbije ponizili do krajnjih granica. Jer, to je njihov manir vođenja politike.

Ne bih da govorim o mržnji prema napretku Srbije. Ozlojeđeni u svom bezumlju, ovekovečenih narcisoidnih bitangi i hohšatplera čiji je jedini moto i politički program mržnja prema Aleksandru Vučiću, njegovoj porodici, a i većini građana Srbije koja je na demokratskim izborima rekla šta misli o njima, sada traže izborne uslove koje oni za vreme svog režima nisu ni pomišljali da pruže bilo kome. U svom egocentričnom ponašanju uspeli su da prevaziđu i sami sebe, da im više ništa ne odgovara, čak ni Evropski parlament, koji im je pružao podršku. Izlaz vide jedino u nasilju.

U tom elementarnom ludilu pridružila im se i tehničko-tehnološka nesreća pod nazivom "Udavimo Beograd", sa uništiteljem Zelenovićem, da u svom prirodnom habitatu ruševina napadaju projekte od kapitalnog značaja i od Beograda na vodi, koji sada blista, njima je više odgovaralo ruglo i smetlište, jer su valjda u tom staništu oni pronašli sami sebe, a tu bi odveli i Srbiju.

Dok je Aleksandar Vučić i SNS na čelu Srbije, to ruglo će moći da vide samo kada sebe pogledaju u ogledalu, jer Srbija ide napred, bez obzira na sve brutalne udarce koje prima, hrli, predvođena Aleksandrom Vučićem, odlučnim stopama za bolju budućnost za svu našu decu. Živela Srbija!

Zahvaljujem gospodinu Jevtoviću.
Sledeći je narodni poslanik Ilija Životić. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, ja ću danas govoriti o Sporazumu između Vlade Srbije i Kipra u oblasti zaštite od katastrofa.

Kada se radi o ovom sporazumu bitno je napomenuti da je on nastao obostranom zainteresovanošću, što samo potvrđuje jake i prijateljske veze Srbije i Kipra u šta smo uverili iz poseta Kipru ministra Selakovića, dogovorenim trilateralnim sastancima Srbija – Kipar – Grčka, kao i veoma uspešnoj poseti ministra Vulina Kipru kada je nastao ovaj Predlog sporazuma. Prijateljstvo Srbije i Kipra je izuzetno jako o čemu svedoči činjenica da Kipar i pored svih pritisaka nije priznao samoproglašenu nezavisnost KiM.

Kada se radi o odnosima sa Kiprom treba reći da je prilikom posete ministra Vulina razgovarano i o sporazumima o kontroli granica i iregularnim migracijama. Iskreno se nadam da će i ovi sporazumi zaživeti, jer se od Kipra može dosta saznati u vezi migracionih kretanja jer se Kipar nalazi nekoliko granica pre nas, tako da nas svaka pravovremena informacija o broju, kao i o drugim informacijama kao što su poreklo, prosečna starost, pol, opšte raspoloženje, grupe bolesti i drugo migrana koji nadolaze može mnogo značiti.

Ovom prilikom kao nekome kome je bezbednost kao naučna disciplina osnovno polje delovanja, želim da se zahvalim u ime svih građana ministru Vulinu na ovoj inicijativi.

Takođe, mislim da je angažovanje MUP Srbije po pitanju migranata na teritoriji Republike Srbije osetno bolje i pravovremenije od kada je ministar Vulin na čelu MUP-a. Tu mislim na sklanjanje migranata iz ilegalnih hotela, parkova, ilegalnih kampova u šumama u kolektivne cente, gde im je inače i mesto. Naravno, uz minimalnu upotrebu prinude, uz obaveznog prevodioca i poštovanje svih ljudskih prava.

Značaj ovog sporazuma sa Kiprom je svakako i edukacija i razmena znanja, kao i zajedničke vežbe timova za vanredne situacije. S obzirom da je Kipar poslednjih godina imao zaista fatalne požare njihovi timovi nažalost imaju veliko iskustvo u savladavanju istih koje mogu podeliti sa našim vatrogascima i spasiocima koji imaju rešenost i spremnost koju su demonstrirali pomaganjem kolegama u regionu.

Na bazi toga, po članu 2. stav 10 Sporazuma, može se zajedničkim zalaganjem doći do razvoja i proizvodnje opreme za zaštitu i spasavanje i za nastup na trećim tržištima, naročito EU, čiji je Kipar deo, Izraela, sa kojim Kipar ima određene ugovore i potpisane sporazume. Izuzetan deo sporazuma je olakšan transport spasilačkih timova i opreme, kao i smeštaj i zdravstveno osiguranje.

Koliko god ovo da nekim građanima zvuči banalno, upravo ovakve stvari, upravo ovakve sitnice, birokratske, su vrlo često bile prepreke da spasioci vatrogasci stignu na vreme na određeno mesto i time je došlo do bespotrebnog ugrožavanja bezbednosti i stanovništva, ali i opreme. Ovim sporazumom one se prevazilaze.

Inače, da bismo se adekvatno izborili sa vanrednim situacijama sa edukacijama se mora početi od ranih nogu, odnosno od vrtića, i to za početak učeći decu da im je policajac prijatelj, da je on tu da pomogne u svakoj situaciji. Strašno je pogrešno, moje je mišljenje, plašiti decu policijom.

Shodno tome, želim da pohvalim policijsku stanicu Vrbas i načelnika potpukovnika Gvođevića koji su pre nekoliko dana u okviru projekta „Policija u zajednici“ organizovali pozorišnu predstavu za decu pod nazivom „Moj drug policajac“. Na taj način Vrbas je u pravo vreme po ovu decu počeo sa njihovom edukacijom. Nadam se da će i ostale policijske stanice slediti taj primer, jer na decu se utiče od treće do šeste godine. Između treće i šeste godine formira se ličnost deteta.

Kada govorimo o katastrofama, postoje i one katastrofe u kojima nema pomoći. To su moralna posrnuća pojedinaca i njihove moralne katastrofe. Najbolji primer takve moralne katastrofe svakako je Marinika Tepić, alijas „koka“ iz Morovića, koja nam je i pokazala da želja za osvajanjem vlasti ume da kod pojedinaca, kao što su ona i njen šef Đilas, totalno pomuti um. U toj bolesnoj želji da dođe na vlast, a u nedostatku bilo kakvog političkog ili ekonomskog programa Marinika i njeni provokatori nastavljaju da pozivaju građane da na ulici putem nasilja svrgnu legitimnu, na izborima izabranu vlas voljom većine građana.

Svakodnevno ona kači takve postove na društvene mreže i preko Đilasovih medija poziva građane na pobunu, na proteste, neposlušnost, itd., a ovoga puta je rekla – ovoga puta nazovite to kako hoćete, ali idemo do kraja. Evo, možete da vidite jedan od njenih poslednjih tvitova.

Znači, ako takvi ne ostanu u dijalogu, njima je svejedno kako će se dijalog završiti. Ona poziva, kaže – njene patike su spremne za proteste, pobunu i neposlušnost.

Sad ja upozoravam njene sledbenike – šta mislite da će ona koja je izdala šefove šest stranaka, kojima se klela na vernost, da li vi stvarno mislite da će ona vas ispoštovati, ona koja je svog telohranitelja i čoveka koji je služio za prljave poslove, koji joj je bio desna ruka, njega je otkačila na brzinu? Da li mislite da će vas ispoštovati?

Da li mislite da će ona zajedno sa vašom decom ići da guta suzavac i da bude uz njih ukoliko policija bude bila primorana da kao prošle godine, ne daj Bože, upotrebi silu da se spreči paljenje i pljačkanje Skupštine u kojoj se mi danas nalazimo?

Da li će osoba kao što je Marinika Tepić koja na more ide sa gomilom obezbeđenja da poturi svoja leđa umesto vašeg deteta ili će ona zajedno sa Đilasom koji je unajmio najvećeg telohranitelja koga je pronašao odneti na sigurno dok ne prođu nemile scene, a ona će se oglašavati i žaliti za vašom decom putem „Tvitera“?

Još dalje od nje ide onaj profesor pedofilije, pardon prava, koji je monstruma Belivuka nazvao svojim bratom i voleo da ga ljubi. Ta moralna nula koja je pobegla od poligrafa kao đavo od krsta je više puta pretila svim ljudima koji nisu pristalice nasilja da će ostatak života provesti u pritvoru.

Osim njih jedan od onih koji bi voleo da u Srbiji dođe do građanskog rata, da udari brat na brata, komšija na komšiju kako bi on mogao da gospodari je izvesni Jovo Bakić koji sebe smatra intelektualnom elitom, koji otvoreno poziva na ulični rat, ulični rat nakon izbora, jer, kako sam priznaje, opozicija drugačije ne može da dođe na vlast. Ovo je jedna od njegovih poslednjih izjava – bez spremnosti na opasne ulične opasne borbe posle izbora nema pobede nad ovim režimom.

Vuk Jeremić zarobljen u svom telu koje je takvo kakvo jer nikada nije radio fizičko u školi, kada je konačno shvatio da takav kakav je ne može da bude vođa nemira, niti vođa huligana, naročito nakon što je na prošlim neredima ispred Skupštine oteran uz šamaranje istih tih huligana koje je pokušao u nedostatku svojih da prisvoji, nastavio da onako kako samo onemoćao čovek može da preti, vređa krajnje vulgarnim rečnikom.

On je poslednjom prilikom sve građane Srbije koji su glasali ili su članovi SNS nazvao, evo, pogledajte sami, neću da se izražavam, to nije naš nivo, ali građani Srbije mogu da vide kako ih je on oslovio.

Danas ja molim sve građane Srbije da ne nasedaju na priče ovih ljudi. Njihov jedini cilj je da vas iskoriste kao što su do sada iskorišćavali svoje saradnike, ali i jedni drugi. Samo se setite koliko su stranaka ovi ljudi promenili, koliko su koalicija pravili i sve su se rastale zbog nenormalne želje svih njih, i Đilasa i Jeremića i Marinike, da oni budu glavni u toj koaliciji, da oni vladaju.

Danas ja vas molim, poštovani građani, nemojte da postanete njihove marionete, ne dozvolite da vas iskoriste za svoje lično bogaćenje. Pružite podršku predsedniku države u najvažnijoj borbi u Srbiji u poslednjih 100 godina. Danas se kao u Prvom svetskom ratu odlučuje hoćemo li biti samostalna i nezavisna Srbija ili strani protektorat čiji bi namesnici bili Đilas i Jeremić.

Hvala. Živela Srbija!

Reč ima narodni poslanik Milan Jugović. Izvolite.