Zahvaljujem, uvaženi potpredsedniče.

Poštovana ministarko, poštovane kolege i ministarko, da li smo danas došli u situaciju da svoj jezik branimo od nas samih, što je, čini mi se, retko koji narod dozvolio sebi?

Za Jedinstvenu Srbiju očuvanje srpske ćirilice predstavlja očuvanje našeg identiteta, jer za jedan narod jezik predstavlja temelj kuće, a pismo krov te kuće.

Vekovima smo se borili za očuvanje našeg jezika i pisma i ta borba nije bila nimalo laka, ali smo u tim mračnim i strašnim vremenima uspeli. Da li danas treba da odustanemo od toga i da li je tada bilo lakše nego sada? Mislim da nije i da svaka zemlja neguje svoj jezik i kulturu i u tome je ključ opstanka našeg naroda, i zbog toga mi je drago što smo posle toliko vremena i toliko rada došli do ovakvog zakona i što ćemo o njemu danas raspravljati i nadam se da ćemo ga u danu za glasanje i usvojiti.

Svedoci smo da modernizacija i globalizacija menja način življenja, ali pismo i jezik srpskog naroda ne smemo da dozvolimo da padne pod uticaj tih modernih pravaca, iako smo, nažalost, skloni da lako prihvatamo tuđe kulture, a našu nekako olako doživljavamo i mnogo nam je lepše da obilazimo građevine i druga arhitektonska zdanja širom sveta, da našu baštinu zaboravljamo i ne posvetimo joj dovoljno pažnje. Koliko nas umesto na skijanje ili na more ode da obiđe Žiču, Studenicu, Ravanicu, Frušku Goru, Ovčarsko-kablarsku klisuru, koja predstavlja malu Svetu Goru i mnoge druge svedoke naše bogate istorije i kulture?

Džabe je Đura Daničić vodio rat za srpski jezik i pravopis, ako taj jezik danas nema ko da brani, neguje i da se njime služi.

Odavno je poznato da narod bez jezika ne postoji. Gubljenjem jezika gubimo i sebe. I naša azbuka je najsavremenija i svako slovo ima svoj glas. Zato trebamo da sačuvamo ono što nam je dato, jer ćemo jedino tako da sačuvamo sebe i svoj narod.

Moramo se boriti za ono što je neko već stvorio i sada kad imamo sve, naš zadatak je da samo to negujemo i da zaštitimo.

Svesni smo da srpsku ćirilicu i jezik ne mogu sačuvati vlasnici ni restorana, ni kafića, ni butika, koji će radnje društveno-odgovorno nazvati srpskim imenima, a reklame pisati ćirilicom, već to može država koja će doneti upravo ovakav zakon o kojem danas raspravljamo. A na nama je kao pojedincima da se zalažemo i da učimo buduće generacije da je srpska ćirilica i srpski jezik naše ime i prezime.

Zakonom su predviđene i olakšice za sve one koji koriste ćirilicu, ali mislim da mi akcenat trebamo da stavimo i na najmlađe i da kroz razne promocije srpskog pisma usmerimo mlade da što više koriste ćirilicu i u neformalnim konverzacijama, što pisanim, što usmenim, jer je danas moderno da se koriste razne skraćenice iz drugih jezika, umesto da koristimo naše reči, a Bogu hvala, imamo bogat leksikon reči. Treba da naučimo mlade da budu ponosni na viševekovnu borbu da očuvamo svoj jezik i kulturu.

Ja sam bila iznenađena danas izlaganjem kolege Jovanovića, koji je izneo da je njegov sin u prvom razredu prvo naučio pesmicu na engleskom jeziku, dok je moja generacija učila jednu od najlepših pesama Ljubivoja Ršumovića „Domovina se brani lepotom, čašću i znanjem. Domovina se brani životom i lepim vaspitanjem.“

Mislim da ovaj stih govori mnogo i šalje jasnu poruku da očuvanjem naše kulture smo očuvali i nas same.

Borba da se očuva ćirilica čini mi se da neprestano traje i bez obzira na to što će neko ovaj predloženi zakon doživeti tako da favorizujemo ćirilicu nad latinicom, JS nema problem sa tim, jer znamo šta je po Ustavu, u kojem piše da se u Republici Srbiji u službenoj upotrebi koristi srpski jezik i ćirilično pismo i time se ne ugrožavaju pisma nacionalnih manjina, što će se i amandmanima koji su predloženi jasno definisati.

Pohvala i za vaše Ministarstvo, naravno, i za Vladu koja je radila na ovom zakonu, kada čujete od predstavnika političkih stranaka koji predstavljaju nacionalne manjine da će u danu za glasanje podržati ovaj zakon.

Ali, da li su svuda ustavna prava manjinskog naroda zagarantovana kao što su u Srbiji? U to baš nisam sigurna, jer znamo kako su prošli Srbi, odnosno table sa ćiriličnim natpisima na državnim institucijama u Vukovaru 2013. godine, kada je počelo postavljanje dvojezičkih natpisa koji su tada više puta skidani, table su čekićane i u sukobu sa policijom razbijane, iako je Ustavom zagarantovano da kada u jednom gradu broj stanovnika nacionalne manjine pređe većinu ukupnog broja stanovnika, nalaže se da se na tablama institucija, ulica i saobraćajnih znakova pojavi i jezik nacionalne manjine.

Inače, na poslednjem popisu u Vukovaru živi 34,87% Srba, što je nešto više od trećine građana, čija se populacija inače i prepolovila u odnosu na pre rata devedesetih godina.

Inače, 2015. godine Gradsko veće grada Vukovara je izmenilo statut i ukinuta je obaveza ćiriličkih natpisa na gradskim institucijama, bez obzira na ustavne obaveze.

Ja ne želim da produbljujem ovu temu, ali imam samo jedan komentar i jednu poruku za naše susede, a to je – čuvaj svoje i poštuj tuđe. I upravo na tim principima je ovaj zakon o zaštiti ćirilice, o kojem danas imamo priliku da raspravljamo.

Kao što sam i rekla, sigurna sam da u Srbiji koja je kroz svoju istoriju vodila mnoge odbrambene ratove, želja, ali pre svega, obaveza da se očuva i sačuva srpski jezik i pismo imaće punu podršku pre svega društvene zajednice, ali i svakog od nas kao pojedinca. Zato trebamo da razmišljamo o budućim generacijama, o našoj deci. Stvar ćirilice nisu samo slova, već opstanak nacije. Čuvajmo lepotu ćirilice i pokažimo da borba nije bila uzaludna, odamo počast onima koji su se za to davno izborili – Đura Daničić, Vuk Karadžić, Branko Radičević, Dositej Obradović i mnogi drugi koji su shvatili značaj i lepotu našeg jezika i kulture.

Kao stranka koja neguje i poštuje srpsku tradiciju i porodicu, ali pre svega identitet, odnosno ko smo i šta smo, JS u danu za glasanje će podržati predloženi zakon. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

Sledeći je narodni poslanik Hadži Milorad Stošić.

Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko, sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, na dnevnom redu današnje sednice nalazi se Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma.

Na samom početku istakao bih da će poslanička grupa PUPS-au danu za glasanje sa zadovoljstvom podržati ovaj zakon i glasati za.

Predlog zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma predstavlja svojevrsnu dopunu same ustavne materije. Naš Ustav u članu 10. stav 1. izričito propisuje da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo. Ta ustavna odredba je detaljnije razrađena Zakonom o službenoj upotrebu jezika i pisma, koji je na jedan vrlo detaljan način regulisao način upotrebe jezika i pisma u radu državnih organa i na saobraćajnim znacima, kao i upotrebu manjinskih jezika i pisma prema najvišim svetskim standardima u ovoj oblasti. Zato bojazan pojedinih predstavnika nacionalnih manjina su neosnovani da će biti njihova prava ugrožena u upotrebi jezika i pisma kojim se oni služe.

Ipak, materija i sam cilj zakona nije bio da se bavi upotrebom jezika i pisma u privatno-pravnoj oblasti, tj. onoj koja nije striktno vezana za samu državu. Svako od nas se može uveriti da je stanje u toj oblasti kod nas, najbliže rečeno, na jednom vrlo niskom nivou.

Kada prođete bilo kojim centralnim gradskim ulicama ili trgovima, upalite televizor ili kupite dnevnu ili periodičnu štampu na kiosku, u predominantnom broju slučajeva će vas sačekati latinično pismo, a sve više navala stranih reči i izraza uvedenih u srpski jezik, koji se sve više udaljava od svoje izvorne forme i suštine. Više je razloga za takvo aktuelno stanje srpskog jezika.

Mi smo još ulaskom u bivšu saveznu državu, odnosno federativnu, kao narod iskreno i prostodušno prihvatili principe jedinstvenog tadašnjeg srpsko-hrvatskog jezika sa dva načelno ravnopravna pisma.

No, činjenica da su drugi narodi imali daleko viši stepen nacionalne osvešćenosti, pa tako i po pitanju upotrebe i zaštite svojih jezičkih standarda i pisama, da je ubrzana industrijalizacija, razvoj tehnike i telekomunikacije i sve veće otvaranje prema svetu sve više pogodovalo ekspanziji latinice i postepenom potiskivanju ćirilice, a da neka naša generacija, naša deca kasnije naprosto o tome nisu razmišljali i to videli kao problem.

Mi smo se ovde, nažalost, sopstvenom krivicom poslednji odrekli principa ranijeg jugoslovenstva, a masovna upotreba latinice u svim segmentima javnog života je tu ostala po nekoj inerciji iz tog perioda.

Naravno, ne želim da kažem da sada treba ići u neku iracionalnu, drugu krajnost, da se ide na potpunu zabranu latinične transkripcije srpskog jezika u javnosti. Kao što su se po ovom pitanju promenom menjale ustavne odredbe i zakonski popisi o službenoj upotrebi jezika i pisma, tako je odavno sazrelo vreme da se srpski jezik i ćirilično pismo zaštite i promovišu i u ostalim sferama javnog života, a ne da budu zapostavljeni u državi koja je dala jednog Vuka Karadžića koji je reformom ćiriličnog pisma uticao, ne samo na razvoj srpskog jezika, već i na okolne srodne slovenske jezike, poput bugarskog i makedonskog, gde je paradoksalno ćirilica daleko bolje zaštićena, nego u samoj Srbiji. Ministarka je napomenula i primer da se u Bugarskoj ćirilicom ispisuju i natpisi na firmama stranih investicija.

Slavni irski pisac Džordž Bernard Šo, jedina osoba u istoriji koja je dobila Nobelovu nagradu i nagradu Oskar, smatrao je srpsku ćirilicu najsavršenijim pismom na svetu. U svom testamentu Bernard Šo je ostavio novčani iznos od 367 hiljada funti Englezu koji uspe da reformiše i uprosti englesku abecedu po uzoru na Vukovu ćirilicu: jedno slovo - jedan glas. Do danas niko nije uzeo tu nagradu, jer se još uvek nije pojavio neki britanski Vuk Karadžić, jer Vukovo pravilo – „Piši kako je izgovoreno, čitaj kako je natpisano“ višestruko bi uprostio svetske jezike. Ova dva Vukova principa svakako su veoma bitni i oni bi u mnogome uprostili učenje stranih jezika.

Imajući sve ovo u vidu, mislim da bi u našem glavnom gradu trebalo slično drugim piscima i Bernardu Šou podariti jednu ulicu, čiji bi naziv bio ispisan njegovom omiljenom ćirilicom.

Radi zaštite ćirilice ovim zakonom se predviđaju neka, rekao bih, najuža moguća rešenja koja imaju za cilj da povećaju udeo ćirilice u javnim oblastima. U članu 3. definisano je u kojim će oblastima ćirilica od sada morati da se upotrebljava, a to su privredna društva sa većinskim delom javnog kapitala, naučno-istraživačke ustanove, profesionalna i strukovna udruženja na nacionalnom nivou, kao i RTS i RTV. Precizno je definisano i u kojim konkretnim oblastima rada ovih preduzeća i ustanova će morati da se upotrebljava ćirilica.

Mislim da je to jedno korektno rešenje kojim će se obavezna upotreba ćirilice nametati, pre svega, onima koji se finansiraju iz javnih sredstava koja se prikupljaju putem poreza i naknada od samih građana, pa je stoga i logično da se u ovim slučajevima insistira na višem stepenu korišćenja matičnog nacionalnog pisma.

Druga bitna odredba u ovom zakonu je sadržana u članu 5. gde se jednom opštom normom stvara mogućnost da se ustanove poreske i druge vrste olakšica za sve one privredne subjekte i medije koji su se odlučili da u svom radu koriste ćirilicu. Ovo je jedna sasvim solidna odredba koja stvara mogućnost da se na jedan osmišljen način dodatno pomognu ono koji žele da rade na zaštiti i promociji matičnog pisma srpskog jezika, umesto da se ide na nekakve sisteme restrikcija ili kažnjavanja.

Iskoristio bih priliku da u tom smislu predložim da se poradi na tome da se proizvođačima omogući da svoje zaštićene znakove, žigove, modele i dizajne proizvoda široke potrošnje besplatno, bez naknada u određenom roku zaštite kod Zavoda za intelektualnu svojinu i u ćiriličnim verzijama naziva i oznaka. U medijskoj sferi može se, recimo, smanjiti stopa poreza na dodatnu vrednost za one dnevne novine i časopise koji izlaze na ćirilici. Mislim da bi samo ove dve mere drastično povećale vidljivost ćirilice u našem svakodnevnom okruženju.

Naposletku, u nekoliko članova zakona reguliše se zaštita srpskog jezika na jednom širem i sistematskom nivou, kroz formiranje Saveta za srpski jezik i načela za društvenu brigu o zaštiti i očuvanju srpskog jezika i ćirilice.

Poštovani narodni poslanici, naša partija, PUPS, još pre 10-ak godina samoinicijativno je pokrenula jednu kampanju o podizanju svesti o značaju korišćenja ćirilice. Nažalost, u to vreme, ona je ostala bez većeg odjeka u javnosti. Stoga nam je veoma drago što smo dočekali da vidimo da su mnoge od naših tadašnjih ideja sada pretočene u zakonske okvire, odnosno zakonske tekstove.

Stoga ćemo mi iz PUPS-a sa zadovoljstvom glasati za usvajanje ovog zakona. No, zakon sam po sebi može da doprinese da se situacija u praksi delimično popravi, ali ovde će ključno biti da mi sami usvojimo svest da je ćirilica primarno pismo srpskog jezika i da se prema tome ravnamo, te da negujemo i čuvamo svoj jezik, bez da su nam za tako nešto potrebne zakonske odredbe.

Pošto smatramo da se radi o dobrim zakonskim rešenjima, poslanička grupa PUPS- „Tri P“ će u Danu za glasanje dati svoju podršku za usvajanje ovog zakona i želim da zahvalim Ministarstvu kulture, pre svega ministarki Gojković što je ova inicijativa konačno došla u jednu zakonsku regulativu i koja će biti, verujem, jednoglasno usvojena u Danu za glasanje.

Poštovani prijatelji, uvaženi građani Srbije, zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević. Izvolite.

Zavaljujem, gospodine potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Uvažena potpredsednice Vlade, poštovana ministarko, poštovana predstavnice ministarstva, današnja sednica Narodne skupštine Republike Srbije, rekao bih, ima poseban značaj za sve nas, jer danas govorimo o jednom prevashodno identitetskom pitanju srpskog naroda, a to je očuvanje srpskog jezika i ćirilice kao izvornog srpskog pisma.

Znamo da su jezik i pismo deo nacionalnog identiteta jednog naroda. Jezik i pismo su bit naroda i svaki narod na svetu čuva svoj jezik, svoje pismo kao mesto postanka naroda, kao duhovnu sponu i suštinu svog identiteta. Bez jezika i pisma narod ne postoji i zato svaki jezik živi da ima predstavnika naroda koji ga govori.

Danas se na svetu govori oko šest hiljada jezika i svaki od tih jezika deo je identiteta jednog naroda ili etničke grupe. Upravo ta ogromna jezička raznolikost čini bogatstvo naše planete, ali nažalost prema procenama lingvista svakoga dana nestaje po jedan jezik, a procenjuje se da će do kraja ovog veka nestati više od polovine jezika.

Jedan od razloga nestanka je tzv. „imperijalizam velikih jezika“, čija je posledica jezička asimilacija malih naroda i etničkih grupa koju po pravilu prati i kulturna asimilacija u kojoj mali narodi gube svoje nacionalne identiteta, nažalost. Zato je važno da se sačuva svaki jezik.

Problem brzog odumiranja jezika prepoznale su Ujedinjene nacije. Tako je UNESKO 1999. godine utvrdio i Međunarodni dan maternjeg jezika, o čemu je govorio uvaženi prof. dr Žarko Obradović.

Za Srbiju koja je etnička, a ne politička država, pitanje jezika i pisma imaju poseban istorijski, imaju poseban kulturološki, ali i identitetski značaj. Srpski jezici i ćirilica su čuvari našeg naroda. I ćirilica je tokom istorije, kao i srpski narod, prolazila kroz različite faze, kroz različite etape, rekao bih.

Kada je naš narod porobljavan i ćirilica je bila zatočena. I ne možemo reći da se te istorijske promene nisu odražavale na jezička pitanja našeg identiteta, na položaj našeg jezika, na položaj našeg pisma.

Svojevrstan progon ćirilice traje još od vremena Marije Terezije, kada su primenom radikalne strategije otuđivanja Srba od ćirilice, u južnoj Bugarskoj zabranjivane srpske škole i štamparije, a takvu jezičku politiku Habzburška monarhija je vodila u sklopu ideje unijaćenja porobljenih naroda.

Zabrana ćirilice uglavnom je bila jedna od prvih odluka i svih kasnijih okupatora, nažalost. Prvo što bi bilo kao vojska, kada vojska po okupaciji, kada okupira neku zemlju, radila bila je zabrana ćirilice.

U svom delu „Beleške iz okupiranog Beograda“, u kome opisuje Prvi svetski rat, Luka Lazarević kaže: „Srpska knjiga bila je opasna okupatorskim vlastima kao vatreno oružje“.

Kada su 6. aprila 1941. godine nacisti ciljano bombardovali Narodnu biblioteku Srbije, uništili su ogromno kulturno blago srpskog naroda. Neke knjige su bile stare i preko hiljadu godina. Tako se uništava i falsifikuje istorija jednog naroda.

Činjenica da je Srbija tokom 20. veka bila u sastavu višenacionalnih država dovela je do toga da se kao službeni jezik koristi jedan nazvan „srpsko-hrvatskim“ jezikom, a ćirilica i latinica su bila dva ravnopravno pisma.

Međutim, stvaranjem novih država secesijom bivše SFRJ svaka nova država je ustavno uredila svoj jezik i pismo, srpsko-hrvatski jezik zamenili su novi jezici, svi nastali na jezičkom i gramatičkom korenu srpskog jezika koji je utemeljio Vuk Stefanović Karadžić. Tada su se odvojili hrvatski i stvorili novi jezici, bošnjački i crnogorski.

Nažalost i danas možemo konstatovati da u Srbiji nije vođena jezička politika u interesu očuvanja našeg nacionalnog pisma i očuvanja našeg nacionalnog jezika, uprkos donetom Ustavu iz 1990. godine. O Zakonu o službenoj upotrebi jezika u Srbiji je latinica postala i ostala kao pismo koje se ravnopravno, čak i predominantno koristilo.

Trebalo je vratiti, najpre, pisaće mašine na ćirilici koje su tokom socijalističkog perioda uglavnom izbačene iz upotrebe, osim u državnim organima Republike Srbije. Posledica tog svojevrsnog nemara, negde slučajnog, a negde namernog, jeste ugroženost opstanka ćirilice kao srpskog i zvaničnog pisma.

Naš jezik siromaši i reči umiru upotrebom tuđica i stranih izraza koji su postali jezička moda. Kvarenje srpskog jezika je svakodnevna pojava, nažalost. Nažalost, u našim zakonima se često nalaze strani izrazi za koje bi bilo lako pronaći i pronašli bi odgovarajuću srpsku reč.

Mnogo je razloga za to što je ćirilica danas u svojoj matičnoj državi ugroženo pismo. Najpre je to činjenica da mnogi još uvek nisu shvatili da Jugoslavije i srpsko-hrvatskog jezika više nema, više od 30 godina.

Mnogi namerno predviđaju da je u Srbiji srpski jezik službeni, a ćirilica službeno pismo. Zakonom je naravno omogućena upotreba latinice, jer Srbija jeste višenacionalno društvo, danas bi smo rekli multikulturalno društvo.

Latinica nas je preplavila i zbog višedecenijskog procesa globalizacije, koju je latinicu i engleski jezik nametnuo celom svetu. Tome posebno doprinose i digitalizacija, internet, društvene mreže, odnosno globalna medijska povezanost sveta u kome se nameće potreba da svi liče jedni na druge, da nestanu granice, ne vodeći računa da se tako gubi posebnost naroda i posebno jezik i pismo kao osnovne odlike.

Nije problem samo u tome što je globalni pritisak na manje jezike i pismo veliki, već je u tome što se mi kao država nismo adekvatno jezički, politikom odupirali takvim procesima.

Čini se da je srpski jezik u defanzivi, a jezička kultura na veoma niskom nivou. Svedoci smo nepoznavanja osnovnih jezičkih i gramatičkih pravila, nepravilnog govora i pisanja ne samo u medijima, već i među intelektualnom elitom, koja često podleže nekim tuđim vrednostima, ravnodušna je prema svom jeziku i u pismu, a u poslednje vreme u modi su i „drugosrbijanci“ i autošovinisti koji su opozicija svom narodu, svom jeziku, svojoj kulturi, ali i svojoj istoriji. Tuđe je bolje, pa makar to bila i latinica.

Višedecenijski nedostatak jezičke politike vidljivo nanosi ozbiljnu štetu srpskim nacionalnim interesima, jer je danas srpski jezik ugrožen, a ćirilica pismo koje se sve više izbegava u javnoj upotrebi.

Teško ćete naći domaći naziv firme ispisan na ćirilici. Većina dnevne štampe je na latinici. Titlovi na većini televizija na latinici i tako redom. Zato danas dok još nije kasno kao država, imamo obavezu da zaštitimo, pre svega, svoj jezik i pismo od odumiranja, ne samo sprovodeći zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, već mnogo širim merama koje podrazumevaju najširu društvenu akciju, učešće svih, a ne samo onih koje zakon tu obavezuje i obavezno propisuje, odnosno tu obavezu propisuje.

Bilo da je razlog ugroženosti ćirilice globalizacija ili su u pitanju drugi procesi koji ruiniraju srpski jezik i ćirilicu i time obeznačavaju pitanje srpskog jezika kao našeg identitetskog pitanja, svim tim procesima se moramo odupreti u meri koja obezbeđuje život našeg jezika, odnosno ćirilice.

Jasno je da neki od procesa progona ćirilice nisu slučajni. Oni nažalost prate neke druge i neke tuđe interese, slobodno ih možemo nazvati protivnicima srpskog nacionalnog identiteta, a time i srpske državnosti. Svi bi mogli imati svoje pismo, svoj jezik, ali Srbi nikako, još ako žele da zaštite svoj jezik, onda je tu i odmah u njihovim glavama srpski hegemonizam.

Često se neki od tih zagovornika teze da su Srbi hegemonistički narod, a da je ćirilica nacionalističko pismo nalaze u državnim institucijama, pogotovo u medijima kojima ćirilica smeta. Jedan od procesa unižavanja ćirilice na koje ukazuju i neki lingvisti jeste upravo tzv. kroatizacija i latinizacija srpskog jezika kako kroz predominantnu upotrebu latinice, tako i kroz kvarenje srpskog jezika izrazima koji nisu u duhu srpskog jezika.

Pojava korišćenja velikog broja stranih reči i izraza ubrzano osiromašuje naš jezik. Moderne elektronske, kao što sam rekao, komunikacije takođe siromaše jezik. Pogotovo mladi danas komuniciraju na engleskom jeziku, što je dobro, ali govor žargonskim jezikom, slabije čitaju i pišu latinicu češće jer neprekidno koriste mobilne telefone, internet i ako danas postoji program za tastature i na ćirilici i na računarima i na telefonima.

I drugi faktori utiču na svojevrsnu ravnodušnost kada je u pitanju srpski jezik i ćirilica. Potrošačko društvo i multinacionalne kompanije teže da uklone što više prepreka kretanja, roba i kapitala, naročito kada su u pitanju granice država ili jezičke barijere. To je najveća opasnost po mnoge svetske jezike i po srpski naravno jezik. Zato je potrebno na vreme imati strategiju očuvanja srpskog jezika i pisma, kao suštine našeg nacionalnog identiteta, ali i kao elemenata nacionalne državne politike. Kao što se porodica može razoriti kada se unište porodične vrednosti, tako se i država podriva kada se oslabe njena identitetska obeležja, istorija, kultura, a posebno jezik i pismo.

Naravno, to što je srpski jezik i ćirilica zvanično državno pismo ne znači da nacionalne manjine koje žive u Srbiji nemaju pravo na upotrebu svog jezika i pisma. Danas je u Srbiji u obrazovnom sistemu u upotrebi 11 manjinskih jezika u sredinama u kojima žive nacionalne manjine i to na osnovu naših zakona koji obezbeđuju prava nacionalnih manjina na nivou evropskih standarda, što u potpunosti naravno podržavam. Ono što je važno istaći, ne treba ovde opredeljenje države Srbije da zaštiti svoj matični jezik mešati sa pravima manjina da koriste jezike svojih matičnih država.

Uz dužno poštovanje svih pripadnika nacionalnih manjina moram da kažem da i manjine treba da rade na svojoj integraciji i u društvu tako što će znati jezik i pismo države u kojoj žive, u kojoj su se opredelili da žive, jer im to omogućava da se nesmetano školuju, zapošljavaju širom zemlje, a ne samo u svojim lokalnim sredinama i manjine treba poznavanjem jezika svoje države doprinesu smanjenju sopstvene getoizacije.

Danas se procenjuje da nas Srba ima negde oko 12 miliona u celom svetu, dakle, oko 12 miliona ljudi koji govore srpski jezik. Zato ne smemo zaboraviti Srbe u regionu i srpsku dijasporu koja širom sveta neguje srpski jezik i ćirilicu, jer dijasporu drže na okupu upravo naš jezik i pismo, naša tradicija, istorija i kultura, srpska slava.

Ovaj Predlog zakona koji će 15. septembra na Dan srpske sabornosti, srpske zastave i srpskog jedinstva usvojiti Parlament Republike Srbije i Republike Srpske vidim upravo kao odlučno strateško opredeljenje naše države da sačuvamo stub našeg nacionalnog identiteta. Na to imamo svakako pravo kao i svaka druge države kojima niko ne osporava potrebu da svoje matične jezike i pismo zaštite od globalističkih i drugih procesa odumiranja jezika.

Nažalost, i danas kada smo aktuelizovali ovo pitanje, javljaju se protivnici državne ideje o zaštiti ćirilice i srpskog jezika. Javljaju se neki pojedinci koji bi da Srbiji zabrane da štiti svoj jezik i pismo. Neki se javljaju čak i sa tezama da su im ugrožena bezmalo ljudska prava. To su oni što večito i svaki povod koriste koji je za Srbiju dobar lažno jadikuju tobože zabrinuti držeći se teze – napad je najbolja odbrana kao njihovog standarda antisrpske politike. Za njih je dobro jedino ono što za Srbiju nije. Sada su se obrušili i na ćirilicu i na srpski jezik sve ekspertski dokazujući da nije dobro da ćirilica uopšte živi. Stvarno je vreme da i ti dušebriznici ostave Srbiju i srpske interese konačno na miru.

Radi nas koji danas živimo, ali i radi naših predaka koji su decenije i vekove potrošili kako bi sagradili srpski jezik i ćirilicu, jedno od najsavršenijih pisama na svetu, mi svakako imamo obavezu da svoj jezik sačuvamo i svojim potomcima predamo u što izvornijem izdanju.

Na kraju ću završiti jednom porukom – jezik je svetionik naš. Gde god da smo rasejani mi Srbi on nas okuplja i čuva kao narod. Sačuvajmo i mi srpski jezik i ćirilicu. Zahvaljujem.

Zahvaljujem kolegi Milićeviću.

Sledeći je narodni poslanik prof. dr Ljubiša Stojmirović.

Izvolite.

Poštovane koleginice i kolege, danas je ćirilica mirna, tiha, onakva u suštini jeste, tanana, nežna kao cvet, kao kolo razigrana, kao pesma raspevana, setna kao muzika, kao srna umiljata, ali iznad svega uporna otškrinula vrata svoje bolje i lepše budućnosti, budućnosti u kojoj će ona snivati i uživati u srcu i u glavi svakog Srbina ma gde bio, u kojoj će ona uživati u Srbiji i širom sveta gde god ima Srba i srpskoga roda.

Idu mi na nerve oni koji vole često da kažu – Srbija je mala, Srbi su mali narod, šta se oni bore za tu ćirilicu i za svoje pismo i za jezik, a ne mogu da razumem te ale i budale, ako tako mogu da kažem, koje ne shvataju da Srbija nije ni mala, da srpski narod nije mali. Kako mogu da budu mali država i njeni stanovnici koji su svetu podarili i Miloša i Lazara i Svetog Savu i Karađorđa i Miloša i vojvodu Živojina Mišića, vojvodu Stepu, koji su Srbiji podarili Milevu Marić, Nikolu Teslu, Pupina, koji i danas imaju velikane u svojim redovima kao što je Novak Đoković? Kako takva zemlja i takvi ljudi mogu da budu mali? To je samo zloba i pakost onih koji su ljubomorni na nas.

Kada se vratim sad unazad i setim se ono što je govorio kolega Bakarec koji je nabrojao premnogo reči naših koje danas svojataju Hrtvati kao njihove, šta da kažem? Jednostavno, to nije ništa novo, to nije ništa nepoznato. Hrvati su poznati kao lopovi. Oni kradu sve što je tuđe. Kradu jezik, kradu Teslu i svojataju ga, kradu vojvodu Đujića i svojataju ga. Zašto to rade? Zato što nemaju ništa svoje. Nemaju ništa njihovo što je dobro.

Srbija mora da shvati da ima mnogo toga što vredi, što je njeno autentično i mora to da čuva i da sačuva. Jezik i pismo to su dve svetinje i mi to moramo da čuvamo. Nećemo stati sada samo na ćirilici na ovom Zakonu o ćirilici. Prvo, poštovane koleginice i kolege, ministri i svi koji dolazite ovde, morate da naučite i da shvatite da je ovo Skupština, nije ovo parlament. Pustite te strane reči – parlament. Šta će mi parlament? Imaju ti koji imaju parlamente, neka se diče oni sa njima. Mi koristimo naše reči i ponosimo se sa našim jezikom i sa našim rečima.

Imamo lepu reč koja kaže – rečnik, nije vokabular, ali nekako nam je to prijemčivo. Mi smo Srbi takvi, što je tuđe to je nekako bolje i više poštujemo sve ono što je tuđe nego naše. Tako je bilo i sa ćirilicom, tako je bilo i sa našim jezikom, ali se nadam da dolaze bolja vremena i da će se to okrenuti u pravom smeru, da će biti onako kako treba i kako priliči.

Nešto što je posebno lepo i fino, ove školske godine školska godina je u školama počela sa Himnom „Bože pravde“. Svaka zemlja, svaki narod mora da čuva svoja znamenja, himnu, zastavu, grb. Jedino smo mi nekako bili zaboravili na to.

Išao sam u Makedoniju i kako krenem od Skoplja gore, prema Ohridu i Bitolju, tamo smo imali neka savetovanja, skoro na svakoj albanskoj kući stoji ona njihova zastava, njihov grb. Kad ste to videli kod nas? Ne, mi smo i sada došli u situaciju da mnogi osporavaju to što je izvedena himna na početku školske godine. E, ti dušebrižnici kojima se to ne sviđa, kojima to nije u redu, pa bez obzira da li su neke nevladine organizacije, da li su neke televizije ili pojedinci, ljudi ako vam se to ne sviđa, put vam je širok, izvolite idite tamo gde će vam biti lepše. Pa, koja zemlja na svetu ne poštuje svoju himnu, ne poštuje svoj grb i zastavu? Nema je. Jedino bi hteli od nas da mi to ne poštujemo. Neće moći tako da bude dolaze nova vremena, mnogo toga je krenulo da se radi, mnogo toga će se uraditi i ubeđen sam da će i kod nas sve doći na svoje mesto. Nemamo mi ništa protiv ni tuđih pisama, ni tuđeg jezika, hvala Bogu imamo širinu i to dozvoljavamo da se u svakom trenutku konzumira.

E sad, šta ima, ovde što mi se recimo dopalo. Kolega Glišić je dao jedan fin predlog, o kome zbilja treba razmisliti, sve ove TV stanice koje emituju programe na nacionalnim i regionalnim frekvencijama, zašto ne bi koristile ćirilicu. Pa, to bi bilo izuzetno dobro i za sve bi to bilo korisno.

Mi Srbi i Srbija smo jedna čestita zemlja, čestiti narod, narod koji nikome ništa nije ukrao, koji nikome ništa nije oteo, ne svojata ništa tuđe, sve što smo postigli, sve što smo stvorili, stvorili smo u znoju i u krvi svojih predaka koji su svojim znanjem, svojom mukom stvarali Srbiju i stvorili je onakvom kakva jeste. Danas je ovakva, mi smo je primili od naših predaka, čuvamo je, razvijamo je, da bi je predali potomcima u još boljem i lepšem, ako da Bog i većem stanju. Nikada ne smemo zaboraviti našu majku, majku Srbiju, jer je ona koja brine o svima nama i nikada majka ne umire, ona će biti večita, bila je večita i pre nas, za vreme naših života i posle nas, i mi to moramo da imamo na umu. Gde god bili, šta god radili Srbija mora da nam bude na prvom mestu. Niko od nas nije ni veći, ni značajniji od Srbije, Srbija mora da bude iznad svih.

Kad sam bio u Kini, nešto što mi je mnogo prijalo i što je mnogo lepo kod njih, oni svi kažu - na prvom mestu je Kina, pa posle sve ono ostalo, a kod nas nažalost ima onih koji bi prodali Srbiju za 100 evra, pa čak bi pristali i u dinarima da dobiju tu nadoknadu.

Ja sam već jedanput rekao u ovoj Skupštini, a trudiću se da ne preteram sa vremenom, jer ima još kolega koji trebaju da govore, ja sam već jednom govorio ovde o kulturi i rekao sam da je kultura ogledalo svake zemlje, svakog naroda. Nažalost, gospođa ministar je tada bila izašla iz sale i meni je bilo jako žao, zato to sad ponavljam i kultura, odnosno to ogledalo mora da se čisti, da se glanca, da se udešava, da sija na sve strane, da svi oni koji su i dobronamerni i koji nisu dobronamerni mogu u tom ogledalu da vide Srbiju danas, mogu u tom ogledalu da gledaju i Novaka Đokovića i Teslu i Pupina, Kneza Miloša, sve naše pretke i sve naše današnje znamenite ličnosti.

Jedna od stvari koja će sačuvati tu našu kulturu su i biblioteke i ja sam tad rekao, nažalost kažem nije bila tu moja koleginica sa kojom sam svojevremeno delio i kabinet ovde u Skupštini, jedna od tih bitnih institucija hramova su i biblioteke.

Nažalost, onaj ko želi da vam uništi kulturu, on se trudi da uništi ta pisana dokumenta i da uništi ta skladišta vaše kulture. Tako su Nemci 6. aprila 1941. godine bombardovali našu biblioteku i nažalost mnogo toga uništili. Sada se vodi jedna kampanja, akcija da se ta biblioteka obnovi. Ja sam apelovao na gospođu ministar da ona pripomogne kako bi se obnovila ta biblioteka, kako bi se ponovo vratila u stanje kakva je bila i onda. Koliko sam čuo i koliko sam upoznat, na tome se već radi i to mi je posebno drago. Zato ono što nisam Majo mogao da uradim prošli put, ja ću sada da uradim.

Majo, poklanjam ti ovu knjigu „Biblioteka grada Beograda“ i verujem da će ti puno koristiti u tvom radu.

Zahvaljujem prof. Stojmiroviću.
Reč ima narodni poslanik Nenad Filipović.
Izvolite.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsedavajući, poslanička grupa JS je veoma zadovoljna zbog današnje rasprave u parlamentu o Predlogu zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma. Naravno, to svoje zadovoljstvo ćemo krunisati u danu za glasanje i apsolutno podržati ovaj predlog zakona.

Prilikom sagledavanja ovog Predloga zakona trebamo poći od činjenica, a a to je da je Ustavom iz 2006. godine definisano da je u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo. Da li su svi koji su bili u obavezi da koriste ćirilicu to i činili ili su po svom nahođenju upotrebljavali latinično pismo, smatrajući verovatno da je ono rasprostranjenije i da će na takav način imati više koristi? Da li možemo onda reći da svi oni koji nisu koristili ćirilicu i bolje reći koji danas ne koriste ćirilicu, a bili su i u obavezi po Ustavu da to čine, a to su predstavnici državnih institucija, kršili Ustav? Da, jesu. Da li je neko snosio odgovornost zbog toga, imao neke posledice, verovatno nije.

Danas ovim zakonom osnivamo Savet za srpski jezik, upravo sa zadatkom da prati i analizira stanje u oblasti upotrebe srpskog jezika i ćiriličnog pisma. Naravno, ovim zakonom se i proširuje spisak svih onih koji su u obavezi da primenjuju ćirilično pismo, dakle, da poštuju i Ustav Republike Srbije i ovaj zakon.

Kao i svaki narod, tako i naš srpski narod ima obavezu da brine o svom kulturnom identitetu. Narod je bogat onoliko koliko čuva svoju kulturnu baštinu, jezik, običaj i istoriju. Jedan od osnovnih stubova kulturno nacionalnog identiteta našeg naroda je upravo i naše pismo – srpska ćirilica.

Moram da primetim, pa i da kažem, da se srpski narod preko vere i jezika, što je jedinstven slučaj u svetu, pretapao u druge narode. Od Srba pravoslavaca, Srba katolika i Srba muslimana, jednog jezika, nastaju tri naroda i tri jezika. Ta forma može i da se nastavi, ako je mi ne zaustavimo.

Ako pokušamo da izvršimo neka poređenja mi danas u ovom vremenu možemo sigurno staviti znake ekvivalentnosti između srpstva i ćirilice, između Srpske pravoslavne crkve i ćirilice, ali apsolutno nema nikakve veze porediti upotrebu našeg autentičnog pisma sa nacionalizmom, kao što mnogi pokušavaju. Čak upotreba autentičnog pisma npr. naše brendirane autentične proizvode može samo doprineti njihovoj boljoj promociji. Zato to treba i koristiti. Zato je naša dužnost da tu obavezu prema našem pismu, srpskoj ćirilici ispunimo.

Napomenuo bih i da je sama EU još 1996. godine donela program za promociju jezičke različitosti u Evropi i u informacionom društvu, što nam daje za pravo da još više jednim ovakvim zakonom srpsku ćirilicu stavimo na mesto koje joj pripada.

Naravno da mnogi smatraju da razvojem računara i raznih standardnih platformi operativnih sistema, upotreba ćirilice biva sve više potisnuta, ali bih ovde potencirao da sam „Windows“, kao najrasprostranjeniji operativni sistem ima na stotine definisanih pisama raznih naroda koje korisnici jednostavno mogu preuzeti i maksimalno koristiti. Jedno od tih pisama je i srpska ćirilica i svako ko koristi računare, mobilne telefone, tablete i slično, tj. njihove aplikacije, postoji mogućnost korišćenja ćirilice u svakodnevnoj upotrebi. Dakle, i ceo svet je shvatio da jezičke različitosti treba negovati.

Napomenuo bih naročito da upotrebom mobilnih telefona i tableta vraćamo ono što smo odavno uklonili iz upotrebe, a to su ćirilične tastature, ranije ćirilične kucaće mašine koje su naravno ovde programske, tj. virtuelne i to treba maksimalno koristiti i na društvenim mrežama i u stalnoj komunikaciji. Pismo kao sredstvo komunikacije je ono koje ostavlja istorijskog traga za sva vremena o narodima koji su živeli na određenim prostorima. Zato ga i treba negovati i upotrebljavati. Zato je ono deo identiteta svakog naroda, svakog čoveka. Sačuvajmo ono što je naše i zarad nas i zarad generacija koje dolaze. Hvala.

Zahvaljujem kolega.

Reč ima narodna poslanika Snežana Paunović.

Izvolite.