Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miodrag Linta.
Izvolite.

Hvala.

Poštovana ministarka, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ja takođe želim da uputim najiskrenije čestitke svim građanima Srbije, Srbima u regionu, državljanima Srbije koji žive u Srbiji za Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

Jedan od najvažnijih državnih ciljeva treba da bude rad na stalnom jačanju duhovnog i kulturnog jedinstva srpskog naroda. Šta to konkretno znači? To znači da čuvamo i negujemo svoj srpski jezik i ćirilicu i da se kao država borimo da svaki Srbin i svako srpsko dete koje živi van Srbije i van Republike Srpske može slobodno i ponosno da kaže da je Srbin, da koristi svoj srpski jezik i piše svojim ćiriličnim pismom, da se okupljamo oko svoje Srpske pravoslavne crkve, da čuvamo i negujemo svoje običaje i tradiciju, da negujemo sećanje na stradale Srbe, da čuvamo svoju istoriju. To su, dakle, neki od elemenata koji su ključni za stalno jačanje duhovnog i kulturnog jedinstva našeg naroda.

Ja ću u nekoliko reči reći o odnosu ćirilice u državama koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije. Brojne činjenice pokazuju da je posebno u Hrvatskoj, Federaciji BiH i u Crnoj Gori do izbora avgusta prošle godine na delu progon ćirilice, da se ćirilica tretira kao neprijateljsko pismo, da se ćirilica naziva instrumentom velikosrpske politike i dokazom velikosrpske agresije.

Na području Federacije BiH malobrojna srpska deca u većini škola nemaju mogućnost da uče srpski jezik i ćirilicu. Daću vam primer samo opštine Glamoč u kojoj su Srbi relativna većina. Prema popisu iz 2013. godine na području opštine Glamoč živi 43% Srba. Još uvek srpska deca u Glamoču ne mogu da uče na srpskom jeziku i ćirilici nego moraju da se opredele da uče jezik hrvatskog naroda ili jezik bošnjačkog naroda.

Dobro znamo da su i ćirilica i latinica službena pisma u BiH i da je ovo jedan od brojnih dokaza kršenja Ustava BiH i Dejtonskog mirovnog sporazuma. Na žalost mi nikada nismo čuli bivšeg visokog predstavnika Valentina Incka da je upozorio vlasti Federacije BiH da ne krše ovu odredbu Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Takođe, vi ne možete naći saobraćajni znak na području Federacije BiH a da nije precrtan ili prelepljen naziv koji napisan na ćirilici ili ustaški simbol ili bilo kakav srbomrzački simbol. Zar to nije kršenje međunarodnih konvencija i Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Vi u Sarajevu imate sada većinu naziva koji su ispisani na arapskom jeziku, a ne na ćirilici. Dobro znamo da su Srbi dali ogroman doprinos društvenom, ekonomskom, kulturnom, prosvetnom i svakom drugom razvoju Sarajeva. Mi danas slušamo priče bošnjačkih političara o lažnom mitu o multietničkom Sarajevu.

Činjenice pokazuju da je iz Sarajeva proterano više od 150.000 Srba, da je Sarajevo bio logor za Srbe tokom rata, da je u Sarajevu postojalo više od 120 logora i zatvora gde su mučeni i ubijani Srbi, da se onemogućava i sprečava da porodice srpskih žrtava u Sarajevu i širom Federacije BiH mogu da obeleže stradanje svojih najbližih, da se postave spomen table i spomenici u čast stradalih Srba.

Što se tiče Hrvatske. Hrvatska je krajem 2002. godine donela tzv. ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina, što je bio jedan od preduslova da Hrvatska započne proces evropskih integracija. Tim ustavnim zakonom i zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina jasno je rečeno da će u svim onim opštinama i gradovima gde je učešće nacionalnih zajednica više od jedne trećine stanovništva u službenoj upotrebi biti jezik i pismo te nacionalne zajednice.

Prema popisu stanovništva u Hrvatskoj iz 2011. godine u Hrvatskoj imamo 21 opštinu i dva grada Vukovar i Vrlovsko u Gorskom Kotaru gde je učešće Srba više od jedne trećine stanovništva. Kakva je situacija na terenu, ako vidimo da je od donošenja ustavnog zakona o pravima nacionalnih manjina proteklo punih 19 godina, a Hrvatska je takođe ugovorom o pristupanju EU iz 2013. godine obavezala se da će nastaviti da dosledno sprovodi ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina.

U te 23 lokalne samouprave, dakle gde je učešće Srba više od jedne trećine stanovništva srpski jezik i ćirilica su mrtvo slovo na papiru. Dakle, nemamo nazive javnih institucija, državnih ustanova na ćirilici i srpskom jeziku. Ne postoje dvojezične table sa nazivima ulica, trgova, naselja, mesta i gradova gde Srbi imaju pravo na službenu upotrebu srpskog jezika i pisma.

Šta nam to govori? Kakvu poruku šalje Hrvatska država? Pa, šalje jasnu poruku za preostale Srbe u Hrvatskoj ne važe hrvatski zakoni, da preostali Srbi u Hrvatskoj nisu dobrodošli i da im je najbolje da se asimiluju, odnosno da postanu Hrvatski pravoslavci, jer vidimo kampanju koju proustaške snage vode u Hrvatskoj da u Hrvatskoj mogu postojati samo pravoslavci hrvatske nacionalnosti ili ako to ne žele da se isele ili drastičan primer grada Vukovara gde je brutalno suspendovan ustavni poredak Hrvatske.

Godine 2009. gradska skupština Vukovara donela je odluku da uskladi svoj statut sa ustavnim zakonom i da uvede službenu upotrebu srpskog jezika i ćirilice. Zašto je to tada donelo gradsko veće odluku? Pa, zato što je to bila taktička odluka da se ispuni jedan od uslova u procesu evropskih integracija.

Kada je Hrvatska postala punopravni član EU, 1. jula 2013. godine Gradsko veće Vukovara je sazvalo svoju sednicu i ukinulo tu odredbu o službenoj upotrebi srpskog jezika i ćirilice na području grada Vukovara. Ustavni sud Hrvatske je 2014. godine doneo je sramnu i skandaloznu odluku da on, da prepušta Gradskom veću Vukovara da ono odlučuje da li se ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina i jezik u službenoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina može primenjivati u Vukovaru ili ne. Umesto da Vlada Republike Hrvatske odmah raspusti Gradsko veće Vukovara jer ne poštuje ne običan zakon nego ustavni zakon. Znači, jedan od uslova koje je Hrvatska imala u procesu evropskih integracija.

Imali smo sramne i skandalozne demonstracije i divljanje proustaških snaga u jesen 2013. godine, kad su razbijane dvojezične table u Vukovaru i to se proširilo na čitavo krajiško područje. Šta je bila odluka hrvatskog pravosuđa? Jedan od organizatora tih anticivilizacijskih, vandalskih demonstracija i razbijanja dvojezičnih tabli, Marijan Živković, je 2019. godine oslobođen bilo kakve odgovornosti.

Kakvu je poruku poslalo hrvatsko pravosuđe? "Gospodo, slobodno možete, kad god procenite, da razbijate dvojezične table koje su napisane na latinici i ćirilici". Evo, sad smo u 2021. godini, i dalje u Vukovaru Srbi nemaju pravo na službenu upotrebu srpskog jezika i ćirilice, a Srba u Vukovaru je prema popisu stanovništva iz 2011. godine 34%.

Zamislite sad taj odnos prema trećini Srba u Vukovaru i pogledajte jedan primer u Srbiji. Naš Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina kaže: "Ako je učešće nacionalne manjine u nekoj lokalnoj samoupravi 15% i više, ta nacionalna manjina ima pravo na službenu upotrebu svog jezika i pisma". Pripadnika hrvatske nacionalne manjine na području grada Subotice je 10%, a u službenoj upotrebi u Subotici je hrvatski jezik. Dakle, mi imamo jedan primer pozitivne diskriminacije jedne nacionalne manjine koja ima 5% manje od procenta koji je definisan našim Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina.

Pogledajte primer Hrvatske prema italijanskoj nacionalnoj manjini. Na području Istre italijanska nacionalna manjina broji oko 7% stanovništva, a italijanski jezik je Skupštinom Istarske županije definisan kao jedan od službenih jezika u toj županiji.

Zbog toga smatram da bi jedan od važnih zadataka naše države bio, ja to očekujem, posebno posle donošenja ovoga važnog zakona o kome smo prekjuče i danas raspravljali i danas ćemo ga usvojiti, da se u razgovorima sa zvaničnim Zagrebom, Sarajevom, insistira da pripadnici srpskog naroda mogu slobodno da koriste srpski jezik i ćirilicu, da zvanično Sarajevo i zvanični Zagreb poštuju svoj ustav, da poštuju svoje zakone, da poštuju međunarodne konvencije, kako se to čini i kako to radi Republika Srbija.

Smatram da kao država moramo da o tome govorimo i da upoznajemo i međunarodne organizacije i da budemo uporni i dosledni u toj borbi, ponavljam, da svaki Srbin može ponosno i slobodno i bez straha da koristi srpski jezik i ćirilicu, bez obzira gde živi. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Snežana Paunović.

Zahvaljujem, potpredsednice Jevđić.

Uvažena ministarko Čomić, u raspravi o Zakonu o načelu sam govorila o tome koliko je važno što razgovaramo o jedinstvu, što razgovaramo o pismu, što razgovaramo o jeziku, što je to baš na današnji dan i što imamo jedan specifičan momenat koji mi se posebno dopada, a to je da su predstavnici nacionalnih manjina koji sede sa nama i naše su kolege, osim kolega iz Saveza vojvođanskih Mađara koji su podneli amandmane, vrlo korisne, vrlo konstruktivne i Odbor za kulturu ih je, kao i Vlada Republike Srbije, prihvatio, svi su govorili u jednom pozitivnom duhu.

To je, čini mi se, bio najbolji odgovor za one kojima pokušavamo, a ne bi trebalo, da objasnimo zašto smo se opredelili da razgovaramo o ovom zakonu - zato što mislimo da je važno poštovati jedni druge, ali je važno poštovati i sebe samog, naročito kada postoji svest o tome da ste stanovnik države koja traje 10 vekova.

Ima tih srpskih reči koje su jako skupe. Naime, 28. jun se može prevesti na sve svetske jezike, ali Vidovdan ne može ni na jedan. On se piše ćirilicom i to je srpska reč. Takve srpske reči su nekad bile motiv onima koji su nas mrzeli da nas mrze više, a onima koji su nas poštovali da nas poštuju još više, jer znaju da iza toga stoji jedna legenda o hrabrosti srpske vojske koja je branila ne samo Srbiju nego Evropu.

Nemački car Vilhem II je tokom Prvog svetskog rata zatražio od svoga generala Augusta fon Mekenza da mu donese barem jednu zaplenjenu srpsku ratnu zastavu. Ali mu je general, na njegovo zaprepašćenje, odgovorio da ne može, jer ne poseduje ni jednu. Dakle, od 51 pukovske zastave, koliko je posedovala srpska vojska tokom Prvog svetskog rata, ni jedna nije pala u neprijateljske ruke.

To je svojevrsni podvig i izuzetak u istoriji modernog ratovanja. I danas se čuva 47, tri su, pretpostavlja se, uništene od nosioca onog trena kada nisu mogli da ih sačuvaju a da ne upadnu u ruke neprijatelja i četvrta, najvažnija, zastava čuvenog Gvozdenog puka, položena je kao pokrov na sanduk kralja Petra Karađorđevića.

Zato je danas lepo kada smo dostojni naslednici svojih predaka koji su bili ovako hrabri braneći Evropu, lepo je kada na društvenim mrežama, sigurna sam da ih svi koristimo i da smo svi videli da je danas cela Srbija okićena srpskim zastavama, ali je meni još važniji jedan detalj, a to je da se zastava vijori u Banja Luci, da se zastava vijori u Podgorici i da ostanem do kraja lokal-patriota, koliko god one svi bile iste, najlepša mi je ona koja je danas istaknuta u Goraždevcu. To su ti čuvari zastava tamo gde ih je teško istaći.

Nije nama teško da u parlamentu Srbije govorimo o važnosti, teško je u praksi odbraniti ono što neko ima kao čistu ambiciju da uništi ne zato što će nešto uništenjem dobiti, nego zato što prosto ima čistu potrebu da uništi sve što bi nas podsetilo koliko smo vredni kao narod.

Da zaključim, jer su ovo teme oko kojih ne treba govoriti dugo. Ne možemo mi nas podsećati na sve ono što je nepravda u odnosu na nas, mi možemo samo da iz nekih ranijih grešaka učimo u ne pravimo iste greške u budućnosti, ali moramo da znamo da su jezik i ćirilica pečat naš zaveti, a zaveti se čuvaju, i oni se čuvaju do god ima živih nas.

Baš zbog toga, lepa moja Srbijo, srećan ti praznik! Iskreno želim i verujem da ćeš ga slaviti još mnogo vekova.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima ministarka Gordana Čomić.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Samo da otklonimo nesporazume službene upotrebe jezika i pisma. Ovde je spomenuta upotreba hrvatskog jezika. To nije jedini jezik koji je u službenoj upotrebi na teritoriji AP Vojvodine, ali je to tema Okvirne konvencije za zaštitu nacionalne manjine i Okvirne konvencije o regionalnim i manjinskim jezicima Saveta Evrope. To je jedini osnov kojim se možemo vratiti državama u regionu ili drugim državama članicama Saveta Evrope sa zahtevom da države u kojima su Srbi nacionalna manjina, takođe uživaju zaštitu Okvirne konvencije o nacionalnim manjinama.
Zato bi bilo dobro, na primer, da Srbija svugde dosledno primenjuje Okvirnu konvenciju o zaštiti nacionalnih manjina, Okvirnu konvenciju o regionalnim manjinskim jezicima, jer teško možemo da objasnimo slučaj, na primer, u opštini Vrbas, gde imate nacionalnu manjinu sa ne više od 15%, nego od 18%, a predsednik opštine odbija da se jezik te manjine uvede u službenu upotrebu kao jezik na koga ga Zakon o nacionalnim savetima obavezuje.
No, mi nećemo odustati od dijaloga sa predsednikom opštine Vrbas, jer ne želimo da u Izveštaju Saveta Evrope, koji dajemo, o službenoj upotrebi jezika i pisma imamo neobjašnjeno zašto kršimo sopstveni zakon.
Zašto spominjem Okvirnu konvenciju? Zato što je ona alat, instrument kojim se obraćamo svima u regionu, pa tako, na primer, obraćamo se i opštini Glamoč i kantonu kome pripada iz dva razloga. Prvo, tamo su na vlasti SNSD i HDZ. U Glamoču jedni imaju većinu, a drugi drugu, ali imamo i ministra Lučića koji je vrlo raspoložen da sarađujemo na pitanjima ljudskih i manjinskih prava i humanitarnih pitanja, naročito na pitanjima službene upotrebe jezika i pisma i primene Okvirne konvencije za zaštitu prava nacionalnih manjina Saveta Evrope.
Kada ste naveli procenat koji je obavezujući za Srbiju, za lokalne samouprave gde postoje nacionalne manjine iznad 10%, to je formulisano kao zakonska obaveza. Nijednu lokalnu samoupravu niko ne sprečava da, odlučujući kroz dijalog sa sopstvenim građankama i građanima u opštini, uvede u službenu upotrebu jezik i pismo i nacionalne manjine koja ima manje od 10%. To je duh Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope.
Zašto želim da otklonim nesporazum? Ni u jednom od tih slučajeva zakon koji donosimo danas nije ni instrument, ni alat. Ne možemo se njime, koji važi na teritoriji Republike Srbije, za građanke i građane Republike Srbije, ne možemo se obraćati drugima, ali je zato Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina moćan alat koji možemo da koristimo u regionu, i koristimo ga, i koji možemo da koristimo među svim članicama Saveta Evrope, jer smatramo da svi oni koji imaju srpski jezik kao maternji imaju pravo i na školovanje na tom jeziku, koji smatraju da je ćirilica njihovo pismo, njihovog maternjeg jezika, imaju pravo da koriste taj jezik ne zato što smo mi to izmislili, ne zato što je to bolje nego kod drugih, nego zato što to kaže Okvirna konvencija o zaštiti nacionalnih manjina.
Zbog toga je dobro, da se vratim na zakon, jer ovo sve nije tema zakona o kojem raspravljamo danas, ali je dobro da je Vlada prihvatila amandmane narodnih poslanika koji su uočili da je intervencijom o primeni ovog zakona za nacionalne manjine bolje rešenje kako su predložili.
Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik prof. dr Marko Atlagić.
Izvolite.

Poštovana potpredsednice Narodne skupštine, poštovana ministarko Čomić, ja sam kao predstavnik poslaničke grupe u plenarnom delu izneo i okolnosti zbog kojih smo morali doći u situaciju da donosimo ovaj zakon. Mislim da sam tada pokušao istorijski kontekst, a i savremeni ukazati. Gde ima problema, ima ga.

Ponoviću možda neke stvari, ali odmah na početku da kažem – donošenje ovog zakona o ćiriličnom pismu i jeziku ne ugrožava nikoga i ovo nije borba protiv latiničnog pisma.

Latinično pismo i latinica su srpsko pismo koliko i hrvatsko. To lingvisti, istoričari, paleografi vrlo dobro znaju, ali ćirilica je srpsko nacionalno pismo.

Malo je zemalja, rekli smo, koje imaju dva jezika i pisma u upotrebi, tako da u tom kontekstu, da se ne bi shvatilo da mi proterujemo latinicu.

Amandmani su ovi dobri. Mislim da je dr Pastor izvanredno juče o tome govorio. Ovo nije ugrožavanje manjina. Sve imate u skladu sa zakonom. Tu nema nikakvog problema. Problem je jedan drugi.

Neke stvari ću možda i ponoviti, ali da kažem da zanemarivanje i nestajanje srpskog, nestajanje zaista, srpskog ćiriličnog pisma uvodi u nestajanje nas kao naroda. Svaki narod Evrope će se sa tim složiti.

Potiskivanje ćiriličkog pisma sa ovih prostora traje deset lećima. Taj kontekst trebamo videti i gde je naša bila greška u tom kontekstu naših lingvista i naših političara i to je suština. Najpre je ćirilica počela da nestaje sa teritorija Republike Hrvatske, pa Bosne i Hercegovine, Slovenije, a sada, gde je bila osam vekova, više od devet vekova, i Crne Gore. Bila je u službenoj upotrebi osam, devet vekova u Crnoj Gori. Dakle, o tome se radi.

Mi želimo samo ozakoniti pismo u službenoj upotrebi, ne dirajući u nacionalne manjine i njihova prava. Molim vas, nemojte uopšte raspravljati o tome.

Dobro je taj bojazan iskazati, kao što je juče bilo i mislim da je Vlada dobro učinila što je prihvatila amandmane radi dodatne sigurnosti. Dakle, o tome se radi.

Ne smemo se odreći ćiriličkog pisma čak ni u drugim državama u skladu sa zakonom tih država. Tu je problem.

Ako Srba ima u Crnoj Gori sada 29 i više posto, iako ih je devedesetih godina bilo znatno više itd. svi znate koliko, pa valjda i Srbi u Crnoj Gori imaju pravo na upotrebu ćiriličkog pisma, iako im je to bilo u službenoj… i njihovo vlastito pismo devet vekova i sada u skladu sa zakonima evropskim. Pa, ne može se potiskivati, zabraniti ćirilica niti u Hrvatskoj, niti u Crnoj Gori, ni bilo gde gde živi srpski narod u skladu sa zakonom i evropskim zakonom, kao što ne možemo zabraniti latinicu u Srbiji itd. u skladu sa Ustavom i drugim propisima.

Dakle, ta svest o ćiriličnom pismu postepeno je slabila i ona se potiskivala. Danas u tim bivšim republikama znate gde je imamo? Samo u izdanjima SPC i eventualno na nadgrobnim spomenicima i to ne na svim nadgrobnim spomenicima. To je suština.

Ona je slabila toliko da smo mi čak državni dnevni Radio-televizije Beograd tada imali ravnopravno zastupljen odnos ćirilicu i latinicu. Nigde to u bivšim republikama nije bilo. Mi koji se bavimo paleografijom vrlo dobro znamo.

Molim vas, ovo prikazivanje opozicije da neko želi latinicu, pa oni su i doveli do toga. Nemam vremena da o tome kao čovek struke govorim. Trebalo bi mi dva dana ih prozovem, da kažem direktno – filolozi, vi ste ti koji ste to radili godinama, političari koji ste godinama.

Zaista se zahvaljujem predsedniku Republike, jer ovo je minut do dvanaest. Sve ono što nisu radili 60,80 godina mora sada Aleksandar Vučić da ispravlja „krive Drine“. E, to je suština.

Opet isti oni, oni, njihova deca i to rade njihovi sinovi danas. Ako treba, imena ću da govorim. Nećete me ućutkati vi koji pokušavate ovih dana, koji se svetite na porodicama. Sram vas bilo! Nije me ni Tuđman mogao ušutkati. Nije ni u Hagu neko, a nećete ni vi! Na to ste spali, jadnici jadni?! Nikad mi na pamet to ne bi palo. Znaju to dobro iz Demokratske stranke kakav sam, dapače obrnut. Ološi jedni! Vi niste ljudi, nego ste ološi.

Čak i u kulturi, i to vrlo dobro. Ako treba, prozvaću to javno na konferenciji za štampu. Tačno je da su ušli čak i unutar iz drugih stranaka unutra, tzv. dubinska država. Eno, u NIN-u naslov je bilo. Njih osam odvojimo od Aleksandra Vućića. Nećete me odvojiti, bez hleba ću biti, ni mene, ni porodicu od države, jer on zastupa državu. Jadnici jedni, što pokušavate, bednici jedni, što pokušavate, sram da vas bude! Stidite se gradom kada me vidite kada prolazite, samo što vi peške ne idete.

Nikada, lezijedovići, džabalebaroši, neću vam se pokoriti, nikada. Dođite ovde pa recite, bežite bre odavde, jer vas činjenice bole. Izvinite, malo sam pod tenzijama.

Kada je jezik i pismo u pitanju, još jednom kaže, ovo je u službenoj upotrebi, ne mogu ja dobiti od suda poziv na latiničnom pismu, čak i kolega sa kojim sam išao rekli, dajte, mi smo Srbi, na ćiriličnom pismu. On se čudi, taj sudija. Taj je pustio Kosmajca. Vidite, imam hrabrosti da vam kažem. Kaže, kolega, evo, Rističević je bio, nije u skladu sa Ustavom. Kažu, Ustav nije u redu. To vam je sudija, jel to sudija. Takve ste doveli u sud.

Takvi su pojedini direktori u kulturi, u kulturi šikaniraju muzeologe, radnike, ključeve uzimaju od kustosa, prodaju to na ulici, a mi treba da skupljamo. Sram da vas bilo, sram da vas bilo. Dobro me slušajte. Ne možete mi ništa, nećete me odvojiti, moj duh poštenog čoveka proganjaće vas, dok ste živi i vaše. Sada idemo dalje.

Kako je kod drugih zemalja koje koriste svoje pismo. Rusija i Bugarska nisu uvodile, molim vas, nikakva druga ravnopravna pisma, niti su vodili diskusije oko toga. Bugarska je članica EU, a nije odustala ni za pedalj, u odnosu na svoje pismo.

Da vidimo Grčka. Grčka je turistička još zemlja, ali većina natpisa je isključivo na grčkom jeziku. Jeste da se u novije vreme pojavljuju dvojezični natpisi na grčkom i engleskom, kako bi turistima omogućili bolju komunikaciju. Jel, tačno ili nije? Vi koji često putujete, stalno u evropske zemlje, od sedam dana, osam putujete, pa, pogledajte malo.

Rusi, Bugari i Grci ne prave nikakve kompromise i ne uvode drugo pismo. Ali, mi smo poklekli pedesetih godina i moramo ispravljati i sad unutar vlastite zemlje u službenoj upotrebi. Šta radi predsednik suda? On je dužan da kontroliše sudije. Direktor škole je dužan. Direktori kulturnih ustanova, a ne da se pljačkom bave, i pozivaju se na pojedince. Lažu vas gospodo, kustosi, kulturni radnici, pozivaju se, lažu vas. Svoju nesposobnost, nemoć, nerad, pokrivaju sa pojedincima itd.

Dakle, u Ustavu EU, u preambuli ističe se da unija ima za cilj, pored ostalog i očuvanje kulturnih razlika i tradicija. Dabome da to treba u Srbiji biti. Ko je protiv toga? Pa, čak i nacionalni identitet, posebno poštovanje kulturnih, religijski i lingvističkih razlika.

Dokle smo se mi doveli? Doveli smo se da nam se SPC isteruje nakon hiljadu godina, njihova imovina. To nisu radili, izvinite, u Hrvatskoj se to ne radi, katolička crkva to nije radila, zato što hrišćanstvo vrlo dobro zna, pa, svi se pozivaju na hrišćanstvo. Bog će da ispravi ti. Nemojte to raditi, zarad ličnih interesa, zarad malo vlasti, to radite.

Znam da ima pojedinaca, jer sam ih gledao, dajte im samo džigericu jednu, izvinite na izrazu, širom sveta će trčati za tom džigericom. Niti briga za porodicom, ni za naciju, ni za državu. Ni za BDP, ni za građanima Republike Srbije.

Moram da kažem neke stvari zaista. Govorio sam u Ustavu Republike Srbije kako to čini itd, zaista na jedan… Ali je dobro što smo doneli, jer smo došli u situaciju da mi službene akte dobivamo na latiničnom pismu. To može tražiti Hrvat ovde, nije uopšte sporno u skladu sa zakonom, Mađar, bilo ko, ali ima pravo valjda i Srbin kao većinska nacija, pravo na ćirilično pismo. To smo sami krivi, slažem se što je neko rekao.

To mora da bude kontrola. Šta se ja bojim kontrole, ako me Martinović kontroliše kao poslanika ovde, ili moj predsednik stranke, ili direktor, gde sam bio, u skladu sa zakonom, sigurno, kada su direktori u pitanju, a ne progoniti ljude.

Imao sam takvu situaciju, nikada u životu me nisu mogli uhvatiti nijednog sekunda da sam falio na poslu. Čak je pokušao jedan dekan da slaže, maltene, kad mi je majka umrla, da bi me isterao. Nije me mogao uhvatiti ni na mostu u Kosovskoj Mitrovici, dolazim u 11, u 12, me stavlja na dežurstvo, dole sam bio. Taj je uništavao studente, taj je uništavao našu decu, umesto da se borio za njih. Takvih se moramo osloboditi.

Vredne, odgovorne i časne ljude, časne ljude. Ne možemo lažima ništa. Ne možemo govoriti jedno na jednu stranu, drugi na drugo, ono što predsednik reče, bivša vlast, jedno na istoku, drugo na zapadu, umesto da smo jedinstveni u odnosu na proces rada i društvenih odnosa. Treba da imamo razlike, da žestoku borbu ovde vodimo, a ne da pobegnu iz Skupštine.

Jel onaj nesretnik Janko Veselinović blati državu i Angelu Merkel, pa kako ga nije sramota, a profesor univerziteta. One reči izgovoriti, šta misli da mu nisu preneli, vodite predsednika države, sram ga bilo 80 hiljada radnika porodica živi od toga, njemu je lako, jer je ukrao stan, ukrao Milici Badžu u Obrovcu, u ulici Braće Kurjakovića broj 9. i vraćen je nakon naše ovde intervencije, da nije se osigurao drugi, a nije izbeglica. Pa ne kažem ja to, to Jutarnji list i Slobodna Dalmacija kaže na spisku.

E takvih se moramo rešiti, takvi nam uništavaju građane Republike Srbije, i uvlače se, ima titulu. Ništa moja titula ne mora značiti, ako nisam vredan, ništa. Samo vredni ljudi mogu spasiti ovu državu, odgovorni, čestiti i oni koji se zakona drže. Šikaniranje radnika, to je strašno bre i to najvrednijih i pozivati se na nekoga.

Izvinite malo na emocijama, ali dozvolite ipak da kažem da u Crnoj Gori, 1992. godine, referendumom se Crna Gora izjasnila za zajedničku državu sa Srbijom, gotovo 100%. Jel je tada jedan od crnogorskih čelnika i zagovornika zajedničke države bio veliki Srbin Milo Đukanović, a danas predvodnik Crne Gore i rodonačelnika montenegrijiske politike i zagovornik crnogorskog jezika, pisma, nacije i vere. Gde to ima da se crkva, da se stvara preko noći? To nijedan vladar nije radio, a da nije onaj Broz, evo ja imam hrabrosti da kažem, mislim, to je moje mišljenje, ne tvrdim, sa onim kokainom da nije uhvaćen, bilo bi na Cetinju 15 hiljada. Što, ne bi on platio to, i to je suština i to mora Evropa da pomogne da to stane.

On ide optuživati predsednika Republike, Aleksandra Vučića, sram ga bilo, on da ga upoređuje da gradi tobože Veliku Srbiju, i sa Hitlerom i Srbiju nacističkom Nemačkom, i traži čitavu Evropu i svet. Pa skrnave nam zastave, na današnji dan to govorim, himnu nam skrnave, rugaju se sa njim, profesori univerziteta.

Onih se i Tito rešio, Perović se i Tito rešio 70. tih godina u ovoj državi, u ovoj zemlji, kako god hoćete u ono vreme.

Dakle, nemamo mi protiv nikoga ništa, ali moramo zaista pozvati na jedinstvo kada su nacionalne vitalne državni interesi u pitanju, ne samo nacionalni, nego i klasni,što bi mi bivši komunisti rekli, šta je to bre, radnički, nema bez rada ništa. Jedan mi veliki Srbina, i izdaje na latinici svoj list, kome je on primer? Pa u slobodnom vremenu piši ili na službenom, ako si te nacionalnosti. Dapače mi je drago da to radim, ali vidite šta se radi.

Zamislite da je predsednik, bivše nekada zajedničke države u jutarnjem listu optužio predsednika Vučića, da pravi Veliku Srbiju i da remeti mir i stabilnost, u regionu i da je region u opasnosti.

Zamislite te izjave. Pa tobože poziva zdrave snage u regionu i međunarodnu zajednicu tome da se suprotstavi. Neka „Njujork Tajms“ pogleda šta mu piše.

Ovi napadi Đukanovića na Aleksandra Vučića i Srbiju je pokušaj, poštovani građani, da se na lažima zasnovanoj retorici iz prošlog veka, prikriju svi politički promašaji, neuspesi, te da tako izazove osećaj ugroženosti, a samo on ide narod da spasi dole itd.

Ja mu poručujem, predsedniče Đukanoviću, uspeh predsednika države ne meri se lažima, u laži su kratke noge, lažima i proizvođenjem konflikata u vlastitom društvu svoje zemlje, kao što vi to radite, pa ste udarili na ono poslednje, na SPC, najpre ste jezik koji je devet vekova. Zabranite i Jovana Vladimira, a evo, sada smo pronašli da je prvi novac srpski od Jovana Vladimira, 200 godina u dubinu. Skačite sad, napadajte to!

Uspeh jednog predsednika države, bilo koga, meri se po povećanju BDP, to je ono klasno što interesuje i Hrvata i Srbina i Mađara i svakog drugog, pored ostaloga, povećanje plata i penzija, izgradnja autoputeva.

Ja znam šta vas boli. Vi, gospodine Đilasu, što organizujete ovih dana, ja znam to vrlo dobro preko koga i vi, gospodine Jeremiću, pa boli vas izgradnja autoputeva, umesto da se veselite. Pa, zaustavljali ste svaki autoput, demonstracije ste osigurali, čak ste „Beograd na vodi“, evo i stranku na bazi toga stvorili, čitav svet se divi.

Predsednik se meri, pored ostaloga, i po izgradnji tvornica. Koliko ste izgradili tvornica? Pa, valjda po tom se meri. Izgradnjom novih škola, izgradnjom bolnica, kovid bolnica, domova zdravlja, kliničkih centara, izgradnjom kanalizacionih mreža, otvaranjem novih radnih mesta. Pa, neka to stave na dnevni red. Pa, to traži radnik u Hrvatskoj, u Makedoniji i u Albaniji svugde.

Kada su u pitanju nacionalne stvari, svakom narodu treba priznati njegovu kulturu, to je Srbija primer. Ovo što oni pokušavaju, pa ono je Sekula Drljević to radio. Ja sam citirao Dalibora Brozovića, nekada mog profesora, šta je govorio za Crnogorce itd, i nikada napamet, kako znate, ne pričam ovde. Nikada napamet ne pričam, uvek citat uzimam, zato što ne izlazim iz ove Skupštine i beležim svakog poslanika od 2012. godine, što je izgovorio. Nisu imali hrabrosti da sede ovde. Borko Stefanović, 15 minuta i pobegne, i lažima, preko novinara određenih.

Optužili su Srbiju da želi Kosovo i Metohiju bez Albanaca i Crnu Goru bez Crnogoraca. Poštovani građani, to ne samo što je ne istina i besmislica, nego zamena teza. Pa, upravo je Đukanović priznao lažnu državu Kosovo, vidite. Pa, on negira postojanje Srba u Crnoj Gori, negira pravo na upotrebu ćiriličnog pisma, na pravo na jezik, pripadnosti SPC itd.

Uporediti Srbiju sa nacističkom Nemačkom, i predsednika Vučića sa Hitlerom, predstavlja vrhunac Đukanovićevog moralnog pada i moralne bede, vrhunac njegove neuznemirenosti. Zašto? Zato što mu Srbija više neće biti poligon i tržište za delovanje krimo-narko kartela iz Crne Gore, čiji je Đukanović gospodar. Evo, neka mene tuži. To piše i u „Njujorku Tajmsu“, ako ste videli, i to je on čak i priznao, ukoliko „Njujork Tajms“ to istinito prenosi.

Zato njemu nije tema droga i položaj SPC nije mu tema, ekonomija mu nije tema. Njemu je jedina, jedina tema, poštovani građani, Aleksandar Vučić i plaća svoje podrepaše i ovde kako bi rušili. I utrošili su do sada preko milijardu evra na rušenje.

Crna Gora može biti spokojna, kada je u pitanju politika Aleksandra Vučića, to svi vrlo dobro znaju, ali Crna Gora ima razloga da bude duboko zabrinuta zbog politike Mila Đukanovića. To je suština.

Koga muči, neko ako kaže da je Srbin u Srbiji ili ako kaže da je Hrvat u Srbiji? Nikoga ne treba da muči.

Ja ću sada da citiram Nikolu Teslu, na kojega su se danas mnogi pozivali ovde. On je 1. i 2. juna 1892. godine, prilikom drugog dana posete u Beogradu, rekao studentima, citiram: „Ja sam, kao što vidite, došao iz SAD i kao što vidite i čujete, ostao Srbin, i preko mora, gde se istraživanjima bavim. To isto treba da budete i vi, da svojim znanjem i radom podižete slavu srpstva u svetu. “ Završen citat. Kome je to smetalo? To treba da svaki narod radi, svojim radom, svaka nacionalna manjina, u skladu, normalno, sa zakonima. To je suština.

Dozvolite na kraju, ipak, da kažem jedan kuriozitet, a vi ste videli šta smo doživeli, da na Osiječkom univerzitetu jedan Bošnjak brani crnogorski jezik, tezu doktorsku, u Osijeku, na hrvatskom, odnosno na srpskom jeziku. Ja sam citirao profesora Brozovića, jednog od najvećih lingvista na ovim prostorima, šta je rekao, zašto su doktoranti išli iz Crne Gore i danas idu u Zagreb, juče, nemam nameru ponovo.

Izmišljenoj crnogorskoj naciji izmišljen je crnogorski jezik, Crnogorska pravoslavna crkva radi namicanja novog crnogorskog identiteta. To je suština. Nemam ja pravo kako će se neko opredeljivati da mu govorim, ali kao istoričar imam pravo da kažem da je devet vekova ćirilica upotrebljavana u srpskoj Crnoj Gori, i kao istoričar i Crnojević i Petrović itd. da su Srbi bili.

Pa, i dvoglavi orao, onaj koji na zastavi drže, pa ima nemanjički iz vremena Crnojevića, nek su uzeli. Oni ne znaju čiji je. Ono je ruski, kao što su i nama bivše vlasti promenile ovde dvoglavog orla, ne srpskog nemanjičkog, nego nemačkog su stavili. I to ćemo da menjamo, hvala Bogu da ćemo menjati. Svakom narodu svoje. Šta bi meni smetala nečija zastava ili grb?

Na kraju, dok naš predsednik Aleksandar Vučić danima, danima provodi politiku mira, politiku bezbednosti, ne samo u Srbiji, nego i u regionu i šire, politiku zdravlja svih naših građana, i u regionu, politiku ekonomske stabilnosti, zapravo, vrši modernizaciju Srbije. A, ovo što uvodimo ćirilicu, dabome da ćemo nacionalni identitet uvoditi. I da nismo krajem 19. veka imali srpsku istoriju, ne bi u Prvom svetskom ratu dobili rat. Najveći svet je srpsku istoriju izginuo u Prvom i Drugom svetskom ratu učio, ali učio i drugih naroda.

Ko nam o Jasenovcu govori? Onaj koji nikad nije napisao jednu rečenicu. To su strašne stvari. Sad su setili neki da direktor negde nekog muzeja bio sedam godina, šta je radio. Meni Amerikanac kaže – vaš stručnjak taj i taj sam to govori, evo ga na televiziji svaki dan, jednoj od televizija. Šta radimo mi? Kad ga pitate – koji dokument, nemam pojma. Ali, zna da lupeta. Tako je u pitanju i jezik.

Nemam vremena, malo sam dirnut, da govorim o dubrovačkoj književnosti. Pa, tamo je ćirilska kancelarija postojala, u srednjem veku i latiničkog i ćiriličkog pisma. Pa, Povelja Kulina bana je na ćirilskom pismu. Ja znam šta će mi drugi reći, bosančica. To je srpsko ćirilsko pismo.

Mi koji se bavimo paleografijom vrlo dobro znamo i nemamo ništa protiv da ga drugi svojata. Kada su Hrvati u pitanju oni su se 928. godine odrekli svog pisma i jezika i uzeli rimski, latinski, sve do 1835. godine u Saboru su službeni akti bili.

Izvinite, da još jedanput kažem, dok naš predsednik vrši bitku za državu, za narod, za ekonomiju, ovde i u regionu, dotle vidite šta radi Dragan Đilas, vidite šta radi Janko Veselinović juče, šta Vuk Jeremić kaže, pa ne možete kupiti sve sa novcem, ej, ne možete. Izvinite, zaista čestitam svim građanima Republike Srbije današnji dan. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Marko Bogdanović.
Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, uvažena ministarka, poštovani građani Republike Srbije, mi danas govorimo o Predlogu Zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma. Razlozi za donošenje ovakvog jednog zakona su mnogobrojni. Nažalost, ćirilica je danas, imam utisak, u Srbiji značajno zanemarena i slobodno mogu reći da ovakvi fenomeni su nekako svojstveni nama Srbima. Mali broj naroda u svetu može da se pohvali upotrebom dva ili više pisama u okviru jednog jezika.

Iako je ćirilica u službenoj upotrebi, globalizacija i dominantna upotreba latinice širom sveta učinila je ipak to pismo i češće korišćenim, ali negovanje, čuvanje i korišćenje ćirilice će svakako samo povećati autentičnost i jedinstvenost jednog naroda, jedne zajednice.

Kroz istoriju ćirilica je nekako sistematski potiskivana, pa i svesno gurana u neki drugi plan sa ciljem da se srpski nacionalni identitet, da se naši simboli, naša istorija, naš jezik, naše pismo što manje koriste, da što manje budu vidljivi. Drugi razlozi su i to što je, da kažem u nekim rubnim srpskim oblastima ciljano sprovođena politika svesne dominacije latiničnog pisama, sve u cilju gubljenja srpskog nacionalnog identiteta.

Vekovima ćirilica je odolevala brojnim pritiscima. Moji prethodnici su jako lepo to obrazlagali. Još od doba Rimskog carstva, kada se širenjem hrišćanstva iskorenjivalo svako zatečeno pismo osim latinskog, pa recimo sve do Austrougarske gde su Srbi i srpski narod na krajnje surov i stalan pritisak ipak nekako odolevali i očuvali svoj identitet, svoju pravoslavnu veru. U svim tim epohama i stradanjima ćirilica je opstajala. Iako je u nekim periodima, podsetimo se i tog Hrvatskog sabora i tog tzv. Bosanskog sabora i u doba NDH donošeni su zakoni o zabrani ćirilice.

Međutim, nije baš da su stalno drugi bili krivi o tome. Nekako i mi sami imamo udela u tome. I u doba Kraljevine SHS prihvatili smo dvo-azbučje iz nekog obzira prema Hrvatima, iako Hrvati u tom periodu koriste samo njihovu latinicu. Nakon Drugog svetskog rata i vladavine komunizma, socijalizma opet smo imali brutalan nastavak zanemarivanja ćirilice, pa čak i njene u nekom obliku i zabrane.

Ono što jeste još žalosnije jeste činjenica da su i pojedini srpski funkcioneri tog doba i brojni srpski političari u tom dobu ćirilicu doživljavali… Sada mogu slobodno reći da mi i danas imamo određene srpske političare koji ćirilicu doživljavaju kao relikt prošlosti iz neke ruralne zaostavštine stare Srbije.

Ne zaboravimo da je srpski narod i pored svega ovoga sačuvao svoje ćirilično pismo i svoju veru, kao suštinsku odliku ne samo verskog već i nacionalnog identiteta. I zato smatram da je donošenje ovakvog jednog zakona neophodnost i nasušna potreba svih nas Srba.

Podržavam amandmane predstavnika nacionalnih manjina, jer mi time pokazujemo još jedan visok stepen dostignute demokratije u našem društvu.

Ovaj Predlog zakona jasno definiše subjekte i ustanove koje su u obavezi da upotrebljavaju srpski jezik i ćirilično pismo. Svedoci smo da ovakav način zakonske regulative je bio neophodan da bi se ćirilica i ćirilično pismo očuvalo i konačno vratilo u svakodnevnu upotrebu, rekao bih, na velika vrata.

Takođe, ovaj Predlog zakona definiše i formiranje saveta za srpski jezik čiji je zadatak da prati i analizira stanje u oblasti upotrebe srpskog jezika u javnom životu, sprovođenje mera radi očuvanja i zaštite ćiriličnog pisma, kao matičnog pisma, i daje preporuke, predloge i stručna mišljenja radi unapređenja tog stanja. Mislim da će ovakvo jedno telo imati suštinsku ulogu u kontroli implementacije ovog zakona i učiniti realnijim opstanak ćiriličnog pisma.

Ovaj Predlog zakona definiše upotrebu ćirilice na kulturnim i drugim manifestacijama koje se finansiraju javnim sredstvima. Konačno, po prvi put u ovoj državi će se povesti računa o tome na koji način i na kom pismu će se izvoditi manifestacije i druga dešavanja, a koje finansira država.

Lično smatram da Predlogom ovog zakona mi pokazujemo društvenu brigu o jeziku i pismu, kao segmentu srpskog identiteta i da ćemo ovim zakonom i sveobuhvatnim pristupom rešavanju problema u njemu pokazati visok stepen pragmatičnosti.

Iako pojedinac ima značajnu ulogu u društvu, ja kao član Odbora za zdravlje i porodicu moram da istaknem izuzetan značaj porodice, izuzetan značaj kućnog vaspitanja naše dece. Moram da istaknem i značaj školskog sistema, jer oni predstavljaju podjednako značajne momente u naporima za očuvanje srpskog pisma, naših simbola, naše istorije, kao neraskidivih delova našeg nacionalnog bića. Uvek govorim da porodica jeste, ostaje i uvek će biti najsigurnije mesto.

Iskoristiću ovu priliku da svim građanima Republike Srbije čestitam Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, da ga sa ponosom slave, da šire poruke prijateljstva, ljubavi, ali i poruke jačanja našeg nacionalnog identiteta. Rekao bih – neka se ponosno vijori naša zastava, jer Srbija je večna. Živela Srbija.