Hvala, predsedavajuća.
Uvažena ministarka, poštovani građani Srbije, pismo predstavlja izraz autentičnosti jednog jezika, način na koji taj jezik se obraća, ne samo onima koji ga slušaju, već i široj zajednici, zato treba uvek imati u vidu taj specifičan odnos između jezika i pisma.
Izražavajući duh nekog jezika, pismo u tom smislu nije samo sistem komunikacije, već specifičan način izražavanja nekog jezika, izraz onoga što nam taj jezik govori.
U tom smislu, Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma, poštujući ranija zakonska rešenja koja uređuju službenu upotrebu pisma, ima intenciju da u vremenu kada sve manje osluškujemo jezik skrene pažnju na njegov autentičan izraz i na pisanu ćiriličnu tradiciju i njene korene.
Ne mislim da bilo kome, osim na dobronamernima bi bilo sporno i da ćemo se svi složiti sa tim da je sasvim prirodno da ćirilično pismo bude obavezno za sve državne organe ili pravne subjekte u kojima je dominantan državni kapital.
To se odnosi i na obrazovne ustanove na svim nivoima. Verovatno smo bili svi u prilici da se suočimo sa ignorisanjem ćirilice na zvaničnim dokumentima ili zvaničnim sajtovima visokoobrazovnih ustanova.
U tom smislu, ovaj zakon će omogućiti doslednu upotrebu ćirilice koja je posebno značajna upravo u prosvetnim ustanovama, jer one imaju naročit značaj u očuvanju tradicije.
Razume se, ni ovaj zakon ne treba da zadire u upotrebu drugih pisama u naučne ili istraživačke svrhe, niti u pravo nacionalnih manjina da se služe svojim pismom i da neguju sopstvenu tradiciju.
Sa druge strane, ovaj zakon dopušta da bude stimulisana upotreba ćirilice kada je reč o privatnim organizacijama i preduzećima, kao i privatnim medijima.
Mi smo kao zakonodavni dom stalno izloženi kritikama. Naravno, kritike su dobre ukoliko su konstruktivne, ukoliko su dobronamerne, ali ja već evo godinu i po dana skoro sedim u ovom visokom domu i nisam čuo takvu neku kritiku. Mi, naime, moramo zbog mogućih zluradih komentara da jasno naglasimo da ovim zakonom neće biti ugrožena prava nacionalnih manjina, niti na upotrebu svoga pisma, niti na negovanje svog nacionalnog identiteta i tradicije.
Srbija je, u ostalom, u svojoj novijoj istoriji uvek poštovala veru i tradiciju drugih naroda koji su se nalazili i živeli u okvirima njenih granica. Sa druge strane, zatiranje srpske tradicije i zabrana ćiriličnog pisma često su bili zloslutna najava pokušaja zatiranja srpskog nacionalnog identiteta, od zabrane ćiriličnog pisma u austrijskom carstvu i to u dva navrata, za vreme Marije Terezije i za vreme Franca Jozefa, kada se zabranilo da se u školama išta piše osim latinice. Naravno, vrlo brzo su odustali od toga zbog buna SPC i srpskog naroda, zatim, tokom austrougarske okupacije, tokom velikog rata, kada je u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, pa i Srbiji, bila zabranjena ćirilica, kao i u NDH u toku Drugog svetskog rata kada je zabrana upotreba ćiriličnog pisma bila izglasana posebnim zakonom od 21. aprila 1941. godine koji se zvao Zakonska odredba o zabrani ćirilice i bila je uvod u nasilna pokrštavanja, a potom i pogrom srpskog naroda.
Borba za očuvanje ćirilice prema tome utemeljuje ista ona istrajnost koja je u korenu srpskog opstajanja uprkos pokušaja zatiranja srpskog nacionalnog bića.
S druge strane, treba biti iskren pa reći da vitalnost neke nacije pretpostavlja očuvanost njenog nacionalnog identiteta.
Danas, u vreme globalističkog povezivanja i brisanja granica u svrhu slobodnog protoka ljudi, usluga, kapitala i roba, opasnost po nacionalni identitet dobija novo ruho koje zahteva i nove vidove borbe za njegovo očuvanje. Tekst zakona, koji je danas pred nama, predstavlja oblik takvog nastojanja da uključujući se u savremene svetske tokove ne izgubimo nacionalni identitet, da u poplavi svetskih jezika i najnovijih sredstava komuniciranja ne zaboravimo na bogatstvo i na lepotu našeg jezika, na njegove posebne izražajne mogućnosti koje su udelovljene upravo na stanicama pisanim ćiriličnim pismom. U tom smislu ovaj zakon je obziran kako prema slobodi preduzetništva, koja njime nije ugrožena, tako i prema očuvanju pisma na kojem je nastala naša nacionalna književnost.
U demokratskom i liberalnom duhu ovaj zakon neće ni na koji način primoravati one organizacije koje nisu pod direktnim državnim finansiranjem iako se upravo u nekim nedržavnim medijima do monopola ukorenilo ne samo ignorisanje ćirilice, nego i prezir prema našem pismu, prema kulturi i prema tradiciji, a sve to uprkos jednom od najviših načela liberalno demokratskog duha, poštovanju različitosti. To potvrđuje da je činjenica i činjenica da je donošenje ovog zakona u potpunosti u skladu sa međunarodnim konvencijama, propisima, sporazumima, kao i usvojenim dokumentima javnih politika. Pa ipak ne sumnjam da će pojedini mediji u vlasništvu opozicije, koja ne mari ni za tradiciju, ni za kulturu, ni za dobrobit ovog naroda i posle donošenja ovog zakona nastaviti sa praksom ignoracije naše tradicije, naše kulture, ali i prezentovanje jedne iskrivljene slike slobode i jednakosti koja počiva na uverenju da upravo oni i niko drugi treba da budu slobodniji, jednakiji od drugih.
Taj se manir, ako ništa drugo, jasno očitava u pregovorima o izbornim uslovima gde se pod plaštom tobožnje ugroženosti zahteva povlašćen status, veće slobode i posebne startne pozicije kako bi gospoda iz opozicije nas udostojila da izađu na izbore.
Oni traže, da se figurativno izrazim, da trče trku na 100 metara, a da imaju 90 metara prednosti i da pritom njihovi protivnici politički, u ovom slučaju mi, skakućemo na jednoj nozi što je nerealno.
Sada napadaju iz svih oružja i predstavnike, evroparlamentarce koji su se na njihov poziv odazvali da učestvuju u dijalogu ne bi li se čudom načudili kad su videli šta gospoda opozicionari žele i traže i jedino što im odgovara to je da ih nekim posebnim ukazom, da li iz EU, da li iz NATO pakta ili bilo koje druge nacionalne organizacije direktno kao namesnike postave u državne fotelje ne bi li, kako to reče Šekspir u svom sonetu - stomaka punih masnih petlova nastavili da arče državno dobro.
Da se ne zavaravamo nema tih izbornih uslova kojima bi bili zadovoljni, odnosno nema tog povlašćenog statusa koji bi im obezbedio pobedu na sledećim izborima zato što se narod dobro seća kako je bilo dok su oni bili na vlasti.
Takođe, valja primetiti da su glavne perjanice opozicije svesne da ne mogu dobiti apsolutno ni glasa maltene ni u zgradi u kojoj žive, sada isturaju u prvi plan neke koji bi na neko izigravanje poverenja građana, da ne kažem prevaru, možda mogli da dobiju neki glas kao na primer gospođu Mariniku Tepić, koja je ipak dama, koja je ipak pripadnica slabijeg pola, mislim fizički, koja sad razmišlja kako će dobiti neki glas ne bi li se neko sažalio na njene jadikovke tipa da ljudi iz vlasti prizivaju na prolivanje krvi na ulicama ukoliko oni odustanu od izbora, da ona tobože ne bi mogla da preživi da neko ostane bez oca, bez majke, bez brata, naravno optužujući sada i poslanike evroparlamenta naši saučesnici u svemu tome, a ne da su došli ovde da pregovaraju na njihovoj strani.
Gospođo Tepić, ajmo ovako, ako je ova vlast koja je pristala na saradnju sa evroparlamentarcima, koja je spustila cenzus sa pet na 3%, ako je ponudila vama drastično bolje uslove nego što je ona imala kada se borila da dođe na vlast, ako poziva na demokratske načine borbe za osvajanje vlasti, kako će onda ova vlast biti odgovorna za prolivanje krvi, a vi i vaši istomišljenici koji pozivate na bojkot, na neposlušnost, na rušilačke nerede i nemire uz saradnju sa nekima koji sebe zovu intelektualnom i kulturnom elitom, koji kažu da ne može da se ova vlast sruši ukoliko ne budu puške se koristile, onda vam postavljam jedno pitanje – vladate li, poštovana gospođo i svi vaši inspiratori, vašom svešću i vašim razumom?
Meni ništa nije jasno. Mi koji ukazujemo na poštovanje demokratije, ukazujemo i pozivamo na mir, mi smo znači za prolivanje krvi, a vi koji pozivate ne nelegalna, neustavna i protivzakonita sredstva za osvajanje vlasti, vi želite mir? Svašta čuh, a mislio sam u ovim godinama sve čuo.
Još nešto, ako se toliko bojite da neko ne ostane bez brata, sestre, majke ili oca, kako ste to naveli u vašim skorašnjim intervjuima, kako ste onda optuživali ovu vlast da je diktatorska i pozivali na one rušilačke nemire ispred Skupštine kada su pokušavana ubistva naših policajaca od strane vaših pristalica? Da li je život onih koji rade za našu državu ili ogromnog broja građana koji poklanjaju poverenje SNS i njenoj politici, da li je manje vredan od života od onih za koje se vi sada tobože bojite? Ne bojite se vi, gospođo, ni za jedan život. Vi se isključivo bojite za fotelju u firmi u kojoj radite.
Isto valja pomenuti i gospodina kome je nadima Ćuta, koji se sad odjedared kao životni borac za zdravu prirodu se sada bori ne bi li on dobio parče vlasti. Prvo je bio u saradnji i obostranim simpatijama i sa Vukom Jeremićem i sa Draganom Đilasom i ostalima, ali racionalno je procenio da oni ne mogu da pređu cenzus zato što se prosto vidi koliko ih naš narod voli i poštuje i koliko su ga svojom brigom prema njemu zadužili i sada odjednom nastupa kao solistički apostrofirajući sebe kao lidera, a meni, poštovani građani Srbije, gospodin Ćuta više liči na onog ustašoidnog Sekulu Drljevića koji je 1906. godine, da napomenemo, jako veliki i izražen Srbin.
Naime, glasao je da se promeni ime crnogorske školske skupštine u srpska skupština, koji je bio veliki poštovalac dinastije Karađorđević, koji je nakon što je izvisio za neko ministarsko mesto ili neku funkciju koju mu je u neformalnim krugovima neko obećao, zbog lične sujete i poraza postao jedan od ideologa crnogorske nacije, govorio je da potiče od crvenih Hrvata i bio jedan od najvećih mrzitelja svega srpskog naravno do pojave gospodina Mila Đukanovića i to onog novijeg Mila Đukanovića pošto se on kao u „Matriksu“ seli iz vremenskog perioda u vremenski period.
Naime, onaj raniji je ljubio krst kao ateista u ruci Amfilohija Radovića, molio za blagoslov, ponosio se na svoju srpsku istoriju i tradiciju, a ovaj novi taman tako kao Sekula Drljević trudi se da satre sve srpsko, i jezik i kulturu i naciju, a napokon i crkvu. Ali nema ništa od toga, poštovani gospodine Đukanoviću. Preživeo je srpski narod i Srbi su preživeli Tatare i sultane i Franca Jozefa, preživeli su i Hitlera, pa čak i NATO pakt. Preživećemo i nećemo pokleći i to što nam predsednika nazivate Hitlerom, a našu crkvu nazivate krvavom i to ni manje ni više nego u hrvatskim medijima. Neka vam služi na čast ako uopšte znate znanje te reči.
Da se vratim na gospodina Ćutu. Kako rekoh on kao Sekula, kada mu nisu dozvoli da sam otvori mini hidrocentralu, zašta smo imali prilike da vidimo dokaze u svim našim novinama, on odjednom postade borac za reke i prirodna bogatstva, organizujući razne ekološke ustanke, proteste koji svakako mogu da eskaliraju u nemire i nerede, na kojima se govori, apsolutno o svemu osim o ekologiji. I to je u redu.
Menjaju se ljudi i menjaju im se stavovi, ali budite fer i pošteni napravite stranku, izađite na izbore, ponudite svojim građanima program, džentlmenski dobite njihovo poverenje, ukoliko imate šta da ponudite. Ovako nemojte. Jeftino je i vređa inteligenciju naših građana.
Još da kažem da je po njihovom i po gospođi Tepić i po gospodinu Ćuti, njihovim inspiratorima koji su oličeni u domaćem stranom tajkunskom lobiju i agenturnim mrežama, na ovo drugo što sam rekao treba posebno obratiti pažnju, ako uzmemo u obzir sinoćni intervju Saše Jankovića. Posebna pravila izborna bi važila za njih, a posebna za narod jer su oni i oni koji su im naklonjeni tzv. elita, a mi svi ostali, ogromna većina našega naroda smo paćenici, mi smo sendvičari, Kaligulini konji kako nas neretko nazivaju.
Vlada Srbije, a posebno SNS kao njen pokretački duh, predlogom ovog zakona pokazuje da je u turbulentnom vremenu borbe za ekonomski razvitak u uslovima pandemije, u sred velikih međunarodnih izazova ne zaboravlja kulturni identitet i negovanje tradicije. Odgovornost i svestranost, uostalom, su glavna obeležja ove vlasti i ono po čemu se ona razlikuje od ljudi bez korena, identiteta i obraza, kojima je jedina vrednost besprizorna pljačka sopstvenog naroda.
I u duhu tačke dnevnog reda, citiraću reči Svetoga Nikolaja Velimirovića i s time ću završiti. „Ne ako Boga znate gospodo srpska, ako ste učeni, budite i pametni, čuvajmo ćirilicu u vekovima prošlim, ona je sačuvala nas.“ Slava Srbiji.