Zahvaljujem.
Reč ima Milan Jugović.

Poštovani predsedavajući, poštovane ministarke gospođo Gojković i gospođo Čomić, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi sugrađani, na samom početku ja bih se pridružio ostalim kolegama i čestitao današnji praznik svim našim sunarodnicima, bez obzira gde oni živeli.

Danas je pred nama, kako smo čuli od većine ili skoro svih kolega, jedan veoma važan zakon. Međutim, ja bih otišao i korak dalje i rekao – zasigurno najvažniji zakon o kojem raspravlja i o kojem će verovatno raspravljati i usvojiti ga aktuelni skupštinski saziv, dakle, Zakon o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma.

Kao neko ko dolazi iz Loznice, meni je posebno zadovoljstvo što je rasprava o ovom zakonskom predlogu počela prekjuče, u ponedeljak, na dan kada je u Loznici svečano otvoren 88. Vukov sabor, naša najstarija i najznačajnija kulturna manifestacija posvećena reformatoru srpskog jezika, posvećena ocu srpske pismenosti Vuku Karadžiću.

Jezik i pismo su svakako, osnova nacionalnog identiteta svakog naroda. Mi danas živimo u eri globalizacije, u eri univerzalnih vrednosti koje se nameću na globalnom nivou, u eri kada prilično često imamo slučajeve krađe kulturnog blaga, kulturnog nasleđa. Naša država, naša Vlada u prethodnom periodu zaista čini velike napore da i radi na očuvanju našeg nacionalnog identiteta, na negovanju našeg nematerijalnog kulturnog nasleđa i naše tradicije.

Čuli smo u nekoliko navrata da ovaj zakonski predlog, odnosno, budući zakon, ima nekoliko veoma pozitivnih stvari, odnosno, koncipiran je da deluje u dva smera, dva pravca. Prvi, predviđa da se proširi krug subjekata koji su obavezni da u svom radu koriste ćirilično pismo, poput državnih, pokrajinskih, lokalnih organa vlasti, javnih preduzeća, ali sada je novina da će u obavezi biti da ćirilično pismo koriste biti i subjekti sa većinskim učešćem javnog kapitala. Ono što je takođe važno, odnosno drugi pravac delovanja ovog zakona je to da on predviđa mere stimulativne prirode koje su usmerene ka privatnom sektoru, odnosno, pre svega sredstvima javnog informisanja, zbog njihovog značaja, kroz administrativne i poreske olakšice, pre svega.

Nažalost, uvek se nađu neki koji iz razloga u koje ne bih ulazio, osporavaju, kritikuju, sve mere, sve projekte koji za cilj imaju zaštitu srpskog nacionalnog identiteta i očuvanja nacionalnih interesa. Navešću samo jedan primer, pre dva ili tri dana, Helsinški odbor za ljudska prava pozvao je narodne poslanike da ne usvoje postojeći predlog zakona, ocenjujući ga kao diskriminišući i uz opasku koju ću citirati – dakle, da je ćirilica postala faktor snažne nacionalističke mobilizacije i sredstvo prinude i zastrašivanja građana. Ne znam samo kome to ćirilica može smetati, kome može biti pretnja, koga to može zastrašivati.

Dame i gospodo, nacionalni identitet nijednog naroda u regionu nije ugrožen kao što je to slučaj sa srpskim narodom, pa, ipak nisam čuo od tog Helsinškog odbora da poziva da se ispune osnovna elementarna prava srpskog naroda u tim zemljama regiona, ili čak, neka ustavna i zakonom zagarantovana prava Srba u tim zemljama.

Kolega Linta je u svojoj diskusiji ilustrovao primer Hrvatske, gde je u 23. lokalne samouprave Srbima Ustavom zagarantovano pravo na svoj jezik i svoje pismo. Najekstremniji slučaj je pomenuti Vukovar, gde Srbi ni dan danas ne mogu, dakle ponavljam, Ustavom zagarantovana prava Republike Hrvatske, da ostvare, gde su u jednom momentu samo kada su bile postavljene dvojezične table, one bukvalno, istog momenta bile razbijene.

Nisam čuo, takođe, da Helsinški odbor osuđuje, kritikuje, pokušaj krađe srpskog kulturnog nasleđa od strane zvanične Hrvatske, na primeru jednog od najvećih svetskih umova, Nikole Tesle, koga pokušavaju prisvojiti, prestaviti kao svog i želeći, da kažem, na neki način, pokušaju dati počast utiskivanjem njegovog lika na svoj novac, i ako je opšte poznato da se Nikola Tesla izjašnjavao kao američki državljanin srpskog porekla.

Podsetiću samo, da su se Hrvati nekoliko puta kroz prošlost odužili, odali počast Nikoli Tesli za sve ono za šta je zadužio čitavo čovečanstvo. Prvi put u vreme Drugog svetskog rata, kada su još za njegova života u tzv. NDH ubili 91 rođaka Nikole Tesle, od toga 14 u Jasenovcu. Drugi put, odali su mu počast u poslednjem ratu, tako što su mu spalili rodnu kuću u Smiljanu. Treći put, Nikoli Tesli su odali počast takođe u poslednjem ratu, rušenjem njegovog spomenika u Gospiću. Evo, i danas po četvrti put pokušavaju da odaju počast Nikoli Tesli stavljanjem njegovog lika na kovanice od 10, 20 i 50 centi. Dakle, ne 10, 20 50 evra, već 10, 20 i 50 centi.

Takođe, nešto što moram istaći, jeste da je srpski narod, njegov identitet, i slobodno mogu reći opstanak danas veoma ugrožen u Crnoj Gori, što je rezultat višedecenijske srbomrzačke politike aktuelnog predsednika Crne Gore Mila Đukanovića. U želji da zatre sve što je srpsko, sve što ima srpski predznak u Crnoj Gori, Milo Đukanović je udario na sve ono što osnova duhovnog bića jednog naroda, jezik, pismo, veru, odnosno crkvu. Umesto toga, kao što dolikuje 21. veku da omogući za 30% svojih građana da uživaju elementarna ljudska prava, uključujući i slobodu veroispovesti prethodnih godina slao je bagere da ruše manastire i manastirske objekte.

Danas nastavlja sa takvom politikom, želeći da u Crnoj Gori stvori partijsku crkvu DPS-a. Dalje kroz hrvatske medije vodi monstruoznu, bezočnu kampanju, dakle kampanju bezočnih laži usmerenu ka srpskom predsedniku koga poredi sa Hitlerom i usmerenu ka SPC koju poredi, odnosno koju naziva klero-fašističkom organizacijom.

Međutim, vara se Đukanović ako misli da će na ovaj način, ovakvim optužbama, lažima, naterati predsednika Srbije Aleksandra Vučića da odustane od borbe za srpski narod u Crnoj Gori, ima pravo na svoju nacionalnost na slobodu veroispovesti. Srbija više nije ona ista zemlja od pre desetak godina kada je bila i ekonomski i u svakom drugom smislu upropašćena i devastirana. Srbija je danas ekonomski lider regiona, dovoljna jaka da nudi saradnju svim zemljama kroz razno-razne vidove i inicijative. Dovoljno jaka da pomaže svom narodu u regionu da sačuva svoj identitet.

Na kraju, mogu reći da sam uveren da će naša zemlja na čelu sa predsednikom Vučićem i u budućnosti nastaviti da razvija svoju zemlju. Nastaviti da gradi mostove sa svojim sunarodnicima ali i sa ostalim narodima i zemljama u regionu, da će nastaviti da podržava sunarodnike da istraju u očuvanju svog nacionalnog identiteta. Duboko sam uveren da ćemo u tome uspeti.

Sasvim na kraju, još jednom srećan praznik svim Srbima ma gde oni živeli. Živela Republika Srpska! Živela Republika Srbija!

Hvala.
Reč ima Bojan Torbica.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući, cenjena ministarko Gojković, sa saradnicom, poštovane kolege narodni poslanici, dame i gospodo, drugarice i drugovi.

Srbija je država koja je uvek poštovala prava svih nacionalnih manjina, a nema razloga da tako kako sada, tako i u budućnosti ostane.

Dolazim iz opštine Temerin, u kojoj pun vek zajedno žive srpski i mađarski narod i dosadašnji radni vek sam proveo u ustanovama kulture i informisanja, koje su svoje delatnost obavljale dvojezično, na srpskom i mađarskom jeziku.

Mi smo, u opštini Temerin, inače kao i u celoj Srbiji više jezičnost i multikulturalnost oduvek shvatali, kao svoje bogatstvo i to čak i razni pokušaji neodgovornih pojedinaca, tokom prethodne dve, tri decenije, koji su izazivali ili politički zloupotrebljavali razne incidente, nisu uspeli da ozbiljnije naruše i poljuljaju.

Zbog svega toga, koliko god svima nama bilo bitno da usvojimo jedan ovakav zakon, koji štiti nacionalni i kulturni identitet srpskog naroda, možda je, čak još i važnije da, ni na koji način ne ugrozi, ni jedno jedino stečeno pravo nacionalnih manjina, koje žive na teritoriji Republike Srbije, već da ih, čak šta više i unapredi.

Moram konstatovati da više nego sramno da akcija dela javnosti, koja je na nož dočekala predlog ovog zakona, hajke pojedinih tajkunskih medija, pojedinaca i nevladinih organizacija koja smeta sve što je vezano za očuvanje nacionalnog identiteta srpskog naroda, za očuvanje srpskog jezika i pisma.

Istih onih kojima je svaki uspeh Srbije više nego bolan, a žigosanje srpskog naroda, kao divljačkog plemena zločinaca i kriminalaca, siguran izvor dobre zarade i više nego lagodnog života.

Koliko čovek mora nisko da padne, pa da o svom narodu, njegovoj kulturi, veri i nacionalnom identitetu, izgovara sve gadosti koji izgovaraju ovi slučajni Srbi. Koliko čovek mora nisko da padne, a da se stidi svojih korena, svoje kulture i svoje tradicije. Zato i ne čude ovi poslednji napadi na SPC i njeno sveštenstvo, kao što ne čude i pozivi na formiranje fantomske vojvođanske nacije.

Ono čega moramo biti svesni, jeste činjenica da ništa od ovoga nije slučajno. Nije slučajno ni jedan od udara koji je poslednjih godina doživela SPC, kako na prostoru KiM, tako i na prostoru Crne Gore i drugih zemalja u regionu.

Nije slučajan pokušaj preotimanja kulturne baštine srpskog naroda na prostoru KiM, nije slučajan pokušaj cepanja srpskog naroda na prostoru Vojvodine, jer se pojavio neko ko je uspeo da uzdigne Srbiju, koja je bila na kolenima, jer se pojavio neko ko je uzdigao Srbiju, koja je bila ponizna i poslušna, jer se pojavio neko ko je od Srbije napravio politički privrednu, ekonomski, ali da ne zaboravimo i vojno jaku i stabilnu državu.

Neko ko je politički nacionalno ujedinio srpski narod, sa obe strane reke Drine, neko ko je politički nacionalno ujedinio Srbe na KiM, neko ko je politički nacionalno povezao celokupnu srpsku dijasporu, sa svojom maticom. Neko, kako mi iz PS volimo da kažemo, nezaustavljivo stvara srpski svet.

Taj neko, znamo svi je Aleksandar Vučić, predsednik Srbije i predsednik svih Srba. Čovek i državnik koji je vratio srpsku državu i srpski narod na mesto gde svojim istorijskim zaslugama pripadamo.

Bili smo poslednjih godina i decenija svedoci velikog broja zločina izvršenog na pripadnicima srpskog naroda, kako od strane pripadnika raznih terorističkih organizacija i paravojnih tokom ratnih sukoba, na prostoru SFRJ, tako i od strane NATO alijanse, bili smo svedoci zabrane korišćenja srpskog jezika i ćiriličnog pisma na prostoru bivših jugoslovenskih republika i ako je njima srpski narod bio jedan od konstitutivnih naroda.

Bili smo svedoci lupanje tabli sa ćiriličnim natpisima, paljenja srpskih manastira i crkava i preoravanja srpskih grobalja. Pored svega toga, pojedinci pokušavaju da nas ubede da nemamo od čega štitimo svoj jezik, pismo, veru, kulturu, identitet, optužujući nas da je ta odbrana agresivna, očekujući valjda da ponovno ponizno klečimo i pred njima, kao i pre 10, 15 ili 20 godina.

Koliko god se trudili ne mogu da nam ospore pravo da zaštitimo svoj jezik i pismo, kao što ne mogu da nam ospore pravo da zaštitimo svoju kulturu i identitet, kao što ne mogu da nam ospore pravo da radimo na osnivanju srpskog sveta. Ne mogu i nemaju pravo da nam ospore da povežemo sve Srbe, jedinstveni politički narod, koji o najbitnijim nacionalnim pitanjima misle isto.

Ne mogu i nemaju pravo da nam ospore i zabrane da mislimo jedni na druge i jedni o drugima, uvek kada nas boli neka zajednička rana ili nas raduje neki zajednički uspeh i ne mogu i nemaju pravo da nam ospore i zabrane da tako nacionalno jedinstveni damo odgovor na političko i fizičko nasilje nad Srbima van Srbije, gde god i kad god se ono desilo.

Nemaju, jer taj srpski svet nastaje da se ne bi ponovio Jasenovački genocid i nastajanje velike Albanije ne prođe bez otpora, nastaje da kada se Srbi u Republici Srpskoj, primoraju pod pretnjom robije da prihvate da su genocidan narod i ima ko da ih okupi i ohrabri, da budu složni, jedinstveni i istrajni. Upravo zato njima smeta ideja srpskog sveta koja jedino može biti garant da će svaki Srbin gde god živi znati da država Srbija brine o njemu i da će uvek brinuti o njemu.

Smeta im, jer ćemo tako biti u mogućnosti da na svaku opasnost i patnju odgovorimo, nacionalnim jedinstvom koje će biti garant kako političke i svake druge nedeljivosti, ali i nesalomivosti.

Smeta im, jer ćemo tako moći da zaštitimo svoj jezik i svoje ćirilično pismo i svoju kulturu, veru i svoje svetinje i kulturne baštine, gde god se one nalazile. Zahvaljujući Aleksandru Vučiću, koga većina srpskog naroda s razlogom smatra ne samo predsednikom Srbije, već i predsednikom svih Srba, Srbi polako ali sigurno postaju složni i jedinstven politički narod.

Ta ideja je politički sazrela i zato je taj proces ujedinjenja i otpočeo, i to se više nikada neće moći zaustaviti niti sprečiti, jer taj proces je nezaustavljiv. Hvala.

Hvala gospodine Torbica.
Reč ima narodni poslanik Milija Miletić.

Zahvaljujem se dr. Orliću. Uvažena ministarka Gojković, ja ću isto kao i kolege koje su pre mene govorile o našoj ćirilici, o našem srpskom jeziku dati podršku ovom zakonu jer je veoma bitno za sve nas, da se to poštuje, ceni i uvažava, i mi na ovaj način nikome ništa ne oduzimamo, već dajemo mogućnost a sa druge strane moramo imati najviše poštovanja za svoju ćirilicu i za svoj jezik.

Ja mogu da podsetim na neke stvari koje su empirijske, od kada postoji ćirilično pismo, ono postoji od 12. veka, 1186. godine, „Miroslavljevo Jevanđelje“, rukopisna knjiga, najznačajniji spomenik.

To je nešto što stoji i postoji i što se vidi i zna. Ja uvek kada govorim, kažem da dolazim iz Svrljiga, mi u Svrljigu imamo Svrljiško jevanđelje, koje je iz 13. veka, tačnije iz 1279. godine, tada je pisano.

To su sve stvari koje su bitne za sve nas, za našu ćirilicu, naše pismo, naš srpski jezik. Ujedno, uvažena potpredsednica Gojković, ja bih vama rekao samo nekoliko stvari vezano za one stvari koje se dešavaju kod nas u Srbiji i bitna stvar jeste da se poštuje naša ćirilica. Inače, mi smo kod nas u Svrljigu imali knjigu „Bdenje“, to je časopis, koji se izdaje četiri puta godišnje, a inače je počeo da se izdaje od 2002. godine i ovo je 68. put da se izdaje, i to je časopis za književnost, umetnost i kulturnu baštinu.

Velika stvar jeste što mi čuvamo svoju tradiciju, piše se ćirilicom, a jedna stvar je za mene bitna, zašto što smo do ovih godina, uvek imali pomoć nadležnog Ministarstva, a ove godine nismo imali tu pomoć, tražili smo 150 hiljada dinara, za izdavanje tog časopisa, i ja očekujem da će to biti naredne godine da se to obezbedi, jer poštovanjem tog časopisa imamo mogućnost za sve one stvari koje tamo vrede da se to pokaže i vidi i to je za sve nas koji živimo u Svrljigu i tu su ključni ljudi iz Niša i Knjaževca, sa celog dela jugoistoka Srbije i svi su ključni i to je dosta čitan časopis, koji jeste veoma bitan za nas, koji tamo živimo.

Dragi moji prijatelji, uvaženi doktore Orliću, građani Srbije, ja bih još jednom čestitao Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

Živela Srbija i sve najbolje.

Hvala.
Reč ima Boban Birmančević.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovana potpredsednice Vlade, poštovane kolege, poštovani građani Srbije, na početku čestitke svima, praznik jedinstva, praznik slobode, praznik zastave, ali praznik jedinstva svih Srba i svih onih koji žive u Srbiji i slobode svih onih koji žive i van Srbije, a vode poreklo iz Srbije da znaju da imaju svoj praznik, da imaju svoju državu i da imaju jedinstvo u toj državi svih naroda i svih onih koji tu žive, da imaju svoju slobodu izvojevanu, i za državu Srbiju i za sve one koji su potekli iz Srbije, ali i da imaju i svoju zastavu, zastavu koja vekovima stoji ispred i koja predstavlja simbol jedinstva, slobode i države Srbije.

Kao i kada se rodi neko u Srbiji ili bili gde u svetu identitet koji on dobije svojim rođenjem su ime i prezime, ime jednog od roditelja, mesto rođenja i nacionalnost.

Nacionalnost je nešto što dobijamo rođenjem i to je nešto što nas prati kroz ceo život, ali država Srbija osim obeležja koja naravno ima i koja će uvek imati, a to su i grb, zastava, svakako ima i svoju ćirilici, odnosno svoj jezik.

Kroz vekove pokazalo se da smo morali štititi svoju baštinu, svoju kulturnu baštinu, svoju istoriju, istorijske činjenice. Ćirilica je svakako istorijska baština, istorijska činjenica i nešto što nas je štitilo godinama unazad, nešto što postoji i u sadašnjosti, a da bi postojala i u budućnosti upravo imamo ovaj zakon.

Rekao bih da nema lepše srpske reči, odnosno prave srpske reči „boldirano“ ako hoćemo nešto da pojačamo, a hoćemo da pojačamo ili moderno rečeno da boldiramo, e to je ovaj zakona.

Ranije je i Ustav delegirao, utvrdio i garant ćirilice, ali ovim zakonom želimo da pojačamo to saznanje da Srbija ima svoje pismo, svoju ćirilicu.

Kome smeta jaka Srbija, kome smeta jak predsednik jasno je svima. Upravo onima koji su kroz vekove, a to rade i danas zabranjivali ćirilicu. Ako ne znamo ko nam ne misli dobro, samo ćemo gledati, dovoljno je pogledati kome smeta ćirilica, kome smeta Aleksandar Vučić, kome smeta jaka Srbija, odmah ćemo znati šta nam misli, ne mora da govori.

„Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano“ napisao je i zabeležio Vuk Karadžić. Koliko se borio i koliko se ćirilica borila sve ove godine, faktički vekovima i pre nas, čini mi se da nije dovoljno pojašnjeno i ljudima nije dovoljno jasno, ali pred nama je, pred ovim Ministarstvom, ovom Skupštinom i svima onima koji se bave i kulturom i prosvetom da upravo ćirilicu vratimo na mesto na kome ona treba da bude.

Za svaku je pohvalu, kao što je bitno u bilo kojoj organizaciji, u porodici ili u životu ko vodi glavnu reč toliko je bitno ko vodi glavnu reč u Ministarstvu, a u ovom slučaju je to potpredsednica Vlade Maja Gojković. Koliko je ona za godinu dana uradila, uz uvažavanje i bez želje da bilo koga uvredim, mislim da je više objekata obišla, posetila i više stvari preduzela i pokrenula, nego dva ministra u prethodna dva mandata. To je jednostavno činjenica.

Kao što je jako bitno ko je potpredsednik Vlade i ko je ministar u određenom ministarstvu od toga zavisi, između ostalog i kako će raditi to ministarstvo, jako je bitno i ko je predsednik države Srbije.

Svi znamo ko je predsednik države Srbije i u Srbiji i u okruženju, i u Evropi, ali i u svetu. Koliko je Aleksandar Vučić uradio za ovu Srbiju, ne može da ospori apsolutno niko. Meriće je svakako istorija, ali i u sadašnjosti ne može se osporiti pa, ako izađemo i pođemo na bilo koju stranu sveta iz ovog Beograda, pa samo da je autoputeve uradio, koje je uradio, da ništa drugo nije radio kao predsednik, pa je ostavio veliki trag.

Ako pogledamo u zdravstvu, klinički centri i bolnice koje su izgrađene za ovih nekoliko godina su više doprinele razvoju zdravstva nego decenijama unazad, u prosveti, u kulturi, u infrastrukturi, ali što je najbitnije u jačanju države Srbije, bili smo na granici propasti. Niko Srbiju, ni u Evropi, ni u svetu nije posmatrao kao ozbiljnu državu nego kao državu o kojoj se samo postavlja pitanje kada će doživeti kolaps, kada će propast i kada će bankrotirati.

Jednu takvu Srbiju Aleksandar Vučić je vratio na mesto na kome i treba da bude i to što je Srbija u ovom trenutku lider ovog dela Evrope i što u planovima do 2025. godine, je toliko stvari planirano da prosto kada to bude završeno pozicija Srbije će biti na mnogo višem nivou nego što je sada, a ponavljam, na ovom je nivou samo zahvaljujući Aleksandru Vučiću.

Evo, upravo ono što je rekao Vuk Karadžić "Piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano" u Vučićevoj Srbiji glasi - uradi ono što si obećao, uradi sve za državu Srbiju i za svakog građanina Srbije.

To je ono čega se drži Aleksandar Vučić, upravo oni koji napadaju i na njega i na njegovu porodicu, prosto neverovatno na decu, to neka njima služi na čast, ali i u trenucima kada mu je zaista teško i svako normalan razume situaciju kada neko preti deci, ali i u tim trenucima na prvom mestu Aleksandra Vučića je upravo država Srbija i građani u ovoj našoj lepoj Srbiji.

Bogatstvo Srbije je upravo u različitosti i to bogatstvo niko ne može da nam oduzme i uz uvažavanje i Crnogoraca, Hrvata, Bugara, Mađara, Slovaka i da prosto nekog ne preskočim, ali uz uvažavanje naroda tražimo i molimo da razumeju da i mi Srbi imamo pravo da podržimo našu ćirilicu.

Ćirilica kao jezik države Srbije ima apsolutnu podršku svih onih koji misle dobro u ovoj Srbiji. Ponoviću, oni koji osporavaju ćirilicu, znajte da nam ne misle dobro.

Svi znaju da ovaj zakon, naravno nije zakon koji bilo kome nešto nameće, upravo je zakon koji hoće da zaštiti ono što je naše, ali nijedan zakon, pa ni ovaj ne može biti kvalitetno sproveden i ne može ga biti koliko god da je zakon dobro napisan i dobro prezentovan, i koliko će biti kvalitetan i šta ćemo postići sa ovim zakonom isključivo zavisi od ljudi, od građana Srbije.

E, pa građani Srbije, u danu za glasanje, a to je za vrlo kratko vreme većinska Srbija, Srbija koja je podržala Aleksandra Vučića skupštinska većina koja podržava Aleksandra Vučića izglasaće ovaj zakon, a Srbi u našoj lepoj Srbiji u ovom delu Evrope i u celom svetu znaju da imaju svoju državu, da imaju svoju zastavu, da imaju svoju himnu, da imaju svoj grb, da imaju svoj jezik, a to je ćirilica i da imaju svog predsednika, predsednika svih Srba, Aleksandra Vučića.

U to ime, živela Srbija, živeo Aleksandar Vučić. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima potpredsednica Vlade Maja Gojković.

Sama sam se iznenadila što sam dobila reč, da nema više prijavljenih poslanika da govori.
Pretpostavljam da ima posle mene?
(Predsedavajući: Da.)
Onda samo da vam odgovorim, jer ste me toliko hvalili.
Danas nije baš uobičajeno u Srbiji da neko nekog hvali, pa se onda i zbunim, pa mi je malo i neprijatno.
Želim da kažem da je moj rad u stvari jedan timski rad Vlade Republike Srbije. Vi ste u pravu, ovakav budžet za kulturu ne bi imali prvi put povećan u ovolikoj meri, da pređe 1%, što je evropsko merilo, da nije bilo razumevanja predsednika države, koji je utvrdio pravce politike naše i rada zajedno sa predsednicom Vlade i sa čitavim timom pravca politike rada Vlade Republike Srbije u ovom mandatu.
Sigurno jedan od prioriteta, što je vrlo vidljivo, što vide svi je posebno obraćanje pažnje na segment kulture i informisanja, posebno po pitanjima zaštite kulturnog nasleđa našeg naroda i države, o čemu sam govorila i ranije.
Nikada do sada nije bilo izdvojeno 350 miliona dinara za projekte, za sufinansiranje projekata pod konkursom „Gradovi u fokusu“. Zaista, skoro svi gradovi koji su aplicirali za ozbiljne infrastrukturne projekte, taj novac su i dobili i očekujem i da ga potroše. Očekujem rezultate, da bih imala šta da posetim iduće godine kada se ti objekti završe. To su uglavnom izgradnje domova kulture ili rekonstrukcija domova kulture.
Šta je interesantno i šta ukazuje koliko desetina godina se nije ulagalo u domove kulture širom Srbije? Svi traže novac za krovove. Bolje je, izgleda, da se „Gradovi u fokusu“ iduće godine zovu „krovovi u fokusu“. Zašto krovovi? Pa, očigledno je da je to u lošem stanju, da prokišnjavaju i da niko desetinama godina nije obraćao pažnju na tu suštinsku potrebu, a to je da imate prostor u kojem će se održavati različiti i kulturni sadržaj. To se uglavnom kulturni centri širom Srbije i videćete koliko će za jedno kraće vreme biti poboljšana situacija u Srbiji povodom ovog pitanja, a to znači decentralizaciju kulture.
Puno se pričalo ranije o tome. Svako bi krenuo, kaže, da se zalaže za decentralizaciju, ali praktično ništa ne bi bilo urađeno. Ovako je urađeno na pravi način i napravili smo jedan novi program prvi put, a to je izbor prestonice kulture Srbije.
Komisija je stručna već jednom zasedala. Napravila jedan uži izbor od pet gradova. Ja nemam prava da govorim ko je ušao u taj drugi grad, ali oni gradovi koji će biti uskoro obavešteni da će ih obići komisija su u tom užem delu. Zaista su sve prijave bile izuzetno dobre. Neki nisu odgovorili zadatku u smislu da su tražili previše novca i više im prijave liče na prestonicu kulture Evrope, ali sam se raspitala, moguće je da posle Novog Sada još neki grad iz Srbije konkuriše i za ovakvu prestižnu titulu, pa ćemo pomoći da još jedan grad u Srbiji bude u budućnosti prestonica kulture Evrope, a za nekih mesec dana znaćemo ko je to prvi grad u Srbiji koji će poneti ovu prestižnu titulu za 2023. godinu i taj grad će dobiti projekte infrastrukture u kulturi mnogo više novca u 2022. godini.
Što se tiče Svrljiga, žao mi je što je poslanik Milija Miletić izašao napolje, ne znam zašto komisija u oblasti informisanja ovog puta nisu ocenili njihov projekat kao zadovoljavajući. Komisije se po zakonu biraju na javni poziv, tako da se tu i javljaju stručna lica, novinari bez ikakvog uticaja Ministarstva kulture.
Nadam se da će iduće godine njegov projekat „izdavanje časopisa“ izaći, odnosno projekat Svrljiga dobiti određena sredstva, ali Svrljig ne može ni mnogo da se požali u poslednjih nekoliko godina za sufinansiranje projekata u oblasti kulture. Dobili su kao manja opština skoro osam miliona dinara, tako da ne može da se kaže da je bilo koja opština u Srbiji zanemarena.
Hvala.