Poštovani predsedniče Narodne skupštine sa saradnikom, uvaženi potpredsednici Narodne skupštine, poštovana ministrice sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, pred nama je zakon koji na prvi pogled reguliše jedan od važnih momenata u našim životima, odnosno normativno utvrđuje okvir zaštite od preterane glasnosti u našem okruženju koji po toj svojoj jednostavnoj dimenziji spada u veoma važne.
Međutim, po mojoj percepciji i dubokom ubeđenju, ovaj zakon je mnogo više od zaštite od banalnih, preteranih zvukova u našem okruženju i on spada u red onih zakona koji, pored ovog pravnog i pravničkog razumevanja koje je danas ovde pred nama, zahteva ili zaslužuje, iziskuje potrebu da se razume i kulturološki.
Svakako da zakon treba podržati, jer on definitivno uređuje jedan važan segment našega života u individualnom, porodičnom i kolektivnom smislu.
To što od nas zahteva EU razumem kao podsećanje, a naša potreba je više od toga, naša stvarna potreba je da mi naše živote ovde uredimo na najkvalitetniji način, i to podsećanje prihvatamo, ali ne kao nametanje, već kao nešto što je naša kulturna i civilizacijska obaveza.
Čovek prema celokupnom svom istorijskom iskustvu može zaključiti da je jedino njegovo prirodno i normalno stanište mir. Čovek kada živi u ambijentu mira, tada se njegovo telo, njegov um, ali i njegova duša, jedino tada, osećaju potpuno normalno, mogu funkcionisati normalno i to je ono što je prirodni ambijent za sva tri elementa čovekove strukture.
Zato, svaki faktor koji ugrožava čovekov mir mora imati odgovor sa strane čoveka u pojedinačnom i kolektivnom smislu i neophodno je preduzeti aktivnosti zaštite od bilo kog oblika ugrožavanja mira.
Ono što danas ovim zakonom činimo jeste podizanje našega odgovora, odnosno našeg paketa mera koji imaju za cilj zaštitu od uznemiravanja, odnosno imaju za cilj da zaštite mir svakog pojedinca, porodice i zajednice. Buka, galama ili bilo koji oblik preteranog zvuka koji ugrožava naš mir je zapravo meta ovog današnjeg zakona.
Pre nego što se pozabavim samom strukturom zakona i ukažem i na njegove vrednosti i na neke momente na koje treba obratiti pažnju, želim ukazati i na ovu kulturološku dimenziju značaja ovog zakona ili samog značaja ove teme.
Dakle, pored toga što nastojimo pravno i pravnički ograničiti mogućnosti za ugrožavanje našeg mira preteranim zvucima, odnosno bukom, treba imati na umu i skrenuti pažnju na to da pitanje našeg odnosa prema buci i prema toj vrsti ugrožavanja našeg mira ne može biti eliminisano isključivo zakonom.
To moramo znati i tome se moramo posvetiti kroz odgojnu dimenziju, pre svega u pogledu našega ličnog ponašanja, a potom i u pogledu odgajanja naše dece, jer verovatno ste svi bili u prilici da vam neko ugrožava mir preteranom bukom, preglasnom muzikom, raznim drugim oblicima buke. To je ono što ovaj zakon danas prepoznaje.
Ali, da li ste razmišljali, da li smo razmišljali ili da li razmišljamo o tome koliko mi zapravo pristajemo na buku i koliko mi uvodimo u naš sistem življenja i način življenja i kulturu življenja, zapravo određene momente buke ili određene načine buke koji ne samo da ugrožavaju naš mir, već koji na neki način naš mentalni sistem, naš psihomentalni sistem deformišu i navikavaju na određene momente buke?
Dakle, ne znam ko je od nas uspeo da se sačuva od toga da, ako se nalazi u automobilu duže da uhvati sebe da mu tišina smeta i onda uključuje radio ili neki drugi vid muzike da mu popuni tu prazninu. Ili, jako malo kuća je danas, jako malo domova je danas koji mogu da podnesu tišinu. To je veoma važno pitanje, životno pitanje. To je zapravo pokazatelj da smo mi već izvršili određenu agresiju na naše duše i naš dakle nevini psihomentalni sistem ukoliko naš psihomentalni i duševni sistem ne podnosi tišinu.
Dakle, ovo je nešto na šta treba skrenuti pažnju. Budite sigurni da ukoliko kod sebe pronađete ovu pojavu i sebe da tako kažem uhvatite da vam smeta tišina, već ste u krizi, već ste u problemu. Probajte se resetovati. Probajte, neću možda preterati ako ne kažem, probajmo se „lečiti“, jer normalno prirodno stanje je mir, a tišina je zapravo najdublji oblik mira i smirenosti.
Onaj ko ne zna da živi u tišini, onaj ko ne zna da komunicira sa tišinom, jer tišina je zapravo ambijent u kome se komunicira sa sobom, jer onaj ko nema komunikaciju sa sobom teško da će osigurati ili biti u prilici da pravi dobru komunikaciju sa drugim. Onaj ko nema sposobnosti komunikacije sa sobom, razgovora sa sobom, dijaloga sa sobom, on tu zapravo tišinu nadomešćuje, odnosno popunjuje određenom bukom, najčešće kroz razne oblike muzike i time zapravo sprečava sebe od komunikacije sa sobom, od promišljanja o sebi, od poniranja u sebe, svoju dušu, svoje dubine.
Čovek je dublji od okeana. Čovekova duša je dublja i bogatija od svakog okeana i ukoliko čovek uspe prepoznati te svoje dubine i tražiti sreću u poniranju kroz te svoje dubine, on zapravo ulazi u polje neograničenih mogućnosti istraživanja sreće. To je jedini nepresušni izvor sreće, dakle, čovekova unutrašnjost u duhovnoj dimenziji, odnosno čovekova duša, a za to je potrebna tišina.
Zato je jako važno ponuditi ovu ideju, ovaj koncept, pre svega porodicama, neka probaju da „leče“ sebe i svoju decu, neka naprave da imaju par sati ugašenog televizora. Videćete koliko je to u početku čudno i teško, a koliko je to divno kada naučite da imate tišinu.
Zašto mi imamo danas otuđenje unutar članova porodice? Između ostalog što imamo preterano prisutnu buku za koju mi mislimo da je sofisticirana i da je kultivisana. Ona je do nedavno bila posredstvom televizora. Danas je posredstvom mobilnih telefona, raznih igrica kroz telefone, komunikacija preko društvenih mreža. Danas je to najčešće i pomoću slušalica u ušima kojima se pojedinac potpuno isključuje iz okruženja, pa i porodičnog okruženja.
Dakle, ja sam sinoć sa prijateljima razgovarao, pio kafu u jednom ugostiteljskom objektu i u neposrednoj blizini čovek je sedeo sam. Više puta nam je skrenuo pažnju, dakle proizvodnjom zvukova koji su bili iznenadni. Svaki put nas je iznenadio jer smo mi zaboravili da on ima neke slušalice na svojoj glavi, odnosno na svojim ušima i da on ima neki svoj svet komunikacije. Vidite čoveka da sedi sam, ne očekujete da sa nekim razgovara.
Jako dugo je to trajalo i dva-tri puta, do duše visokim tonom, svoje reakcije na to što čuje ili sa kim komunicira, zapravo to ukazuje na jednu nenormalnost u komunikaciji i na kraju i u zvucima koji se proizvode.
Tako da ova tema, pored svoje pravno-civilizacijske, pored svoje ekološke dimenzije, odnosno dimenzije u pogledu zaštite životne sredine, ovo je veoma važna tema. Danas, naravno, da ovo nije trenutak kada se ona može sagledati sa pozicije važnosti u kulturološkom, duhovnom i opšte životnom smislu, u pogledu životne kulture, ali svakako da jeste prilika da ukažemo i na tu dimenziju važnosti ove teme.
Onda se čudimo zašto nam deca koja izrastaju u organizovanoj, sofisticiranoj buci kojoj ih mi prepuštamo, kroz ove oblike navodnog popunjavanja praznina i tu je pre svega muzika, ne bih da se obrušim na muziku kao umetničku dimenziju, ali ono što jeste danas jedna od devijacija savremenog društva što se obrazac kulture življenja poremetio pa da ono što je nekada bilo izuzetak postaje pravilo.
Dakle, muzika kao umetnička kreacija ima mesto u životima ljudi u skoro svim tradicijama i kulturama. Ona je prihvaćena i uvažena, ali ona predstavlja, ona je kroz ljudsku istoriju uglavnom predstavljala izuzetak. Prisustvo muzike je bio element zabave pošto u čovekovoj kulturi življenja je veoma prisutna kultura zabave, ali kultura zabave nije pravilo života. Kultura zabave je izuzetak u životu koji je normalan, legalan i legitiman sa raznim povodima. Dakle, čovek se zabavlja sa povodima, oženilo se, udalo se, rodilo se itd.
Ostvario se neki uspeh, nešto što treba da se obeleži, proslavi i to je neki povod radosti, jer čovek kada je u radosti, radost može jedino iskazati sa drugim ljudima. Ne možete se radovati sami u četiri zida, jer ako se neko raduje sam u četiri zida, znači da je već doživeo neki psihički poremećaj. To su normalne pojave u pogledu radosti koja se deli sa porodicom, prijateljima u široj ili užoj meri.
Šta je problem danas, savremene civilizacije u tom pogledu? Problem je što je taj izuzetak životni, koji se zove zabava sa povodima, postao jedini opijat za pokušaj traženja sreće, jer opustošene duše ne nalaze sreću unutar sebe, u onom poniranju i onda se podrazumeva da ukoliko slavite vi ste srećni. Pa, pošto nemate svakodnevno razloge za slavlje, onda imamo kulturu zabave, koja je prosto računajući na tu slabost čoveka, na potrebu čoveka da bude radostan, nametnuta nam, sa druge strane sasvim komercijalno i vi danas prosto ne možete kod većine ljudi da zamislite da im teče život, a da im nešto ne svira. Ulaziš u auto ono ti svira, ulaziš u ugostiteljski objekat i tamo ti nešto svira. Gde god uđeš nešto ti svira i na kraju verovatno i prosvira.
Dakle, to je nešto što je jedna kulturološka agresija koja u određenoj meri ima više ili manje buke, ali ona je definitivno problem za koji danas savremena civilizacija nema odgovor, već je to jedna od onih devijacija u kulturi, koja se prihvata podrazumevajući se, jer tako svi rade i onda u koliko pokušate od toga napraviti izuzetak ili se izuzeti, onda vi postajete čudak jer svi ostali to, Bože dragi, prihvataju.
Dakle, to je nešto čemu bi definitivno odgojno, edukacijski morali prići svi mi pojedinačno, pre svega u odnosu sebe ka sebi, u odnosu sebe ka deci, naravno najvažnije ka deci, a jako bi dobro bilo kada bi smo imali kapaciteta i da u školskim programima malo reduciramo ovaj pristup, da ne prihvatamo po inerciji sve što se nudi na tržištu estrade, na tržištu muzičke industrije koja ima svoj interes i ima potrebu da nametne taj kulturni obrazac zabave svakoga trenutka koji nije prirodan, jer čovek nije stvoren da se zabavlja ceo život. Čovek je odgovorno biće, jedino biće koga je uzvišeni stvoritelj odabrao, podario mu razum. Time što je čovek dobio razum dobio je moć rasuđivanja, dobio je moć rezona. Dakle, na osnovu razuma i na osnovu sposobnosti rezona čovek je dobio slobodu, odnosno pre toga je dobio sposobnost odgovornosti, a potom i dobio slobodu.
Dakle, onaj ko nema um, odnosno razum, onaj ko ne može rasuđivati, onaj ko nema kapaciteta biti odgovoran, taj nema pravo ni na slobodu, a to su osnovne odlike čoveka kao jedinog vertikalnog bića koje ima ovo pravo i ove mogućnosti i kao takvo to biće je na zemlji sa ulogom odgovornosti, ulogom zaštite vrednosti, a ne ulogom zabave.
Naravno, ukoliko bismo napravili pomak na odgojno obrazovnom i kulturološkom nivou po ovoj temi onda bi mnogo manje ostalo prostora da pravno, odnosno zakonski, zakonodavno i pravosudno ograničimo određene izvore buke. U svakom slučaju, kao što i jeste uloga svih zakona, ne da kultivišu, ne da vaspitaju celokupnu naciju, sve građane i sav narod, podrazumeva se da se kultivisanje kultura ostvaruje obrazovanjem, vaspitanjem i obrazovanjem, a da se za onu jednu manjinu koja ne želi da se kultiviše vaspitanjem i obrazovanjem ili je to propustila iz nekih razloga zakon je taj koji treba sankcijom da ograniči takva ponašanja.
U tom pogledu svakako da će ovaj zakon imati vrlo važne efekte. Istina, on je dobar okvir, dobro je načelno postavljen. Verujem da će se i pravnik koji reguliše detalje o tome šta je buka u pogledu visine zvuka, odnosno decibela uskladiti sa ovim zakonom, pretpostavljam da je to nešto što se podrazumeva. Primetno je da imamo definisano šta su izbori buke, kao što imamo u zakonu definisano i to šta nisu izvori buke, šta je izuzeto iz buke.
Ono na šta želim skrenuti pažnju je možda samo mogućnost u nekom trenutku zloupotrebe zakona jer ni u pobrojanim izvorima buke, ni u izuzetim mogućim izvorima buke sa punom ogradom, jer da se krivo ne razumemo, ali ne bih voleo da u nekom trenutku nađemo neki predmet pred nekim sudom da neko postavi pitanje visine decibela koji dolaze sa džamija, odnosno crkava, crkvenih zvona i ezana. To se dešavalo u nekim drugim zemljama. Ovaj zakon to je prilično zatvorio, da li je trebalo nabrojati i ove izbore zvuka u izuzete, iako na neki način implicitno razumem predlagača da je možda hteo izbeći svaku implikaciju da zvuk koji dolazi sa crkava i džamija uopšte može biti tretiran kao buka, ali prosto govorim sa onim ukazom ili svešću da sve što se može upotrebiti se može i zloupotrebiti.
Ono što sugerišem u pravilniku, i time ću završiti, da preciznije odredimo okvire prostora oko verskih objekata i škola, da tu pojačamo strogost u pogledu broja decibela. To bi bilo jako važno. Lično sam bio u prilici da se uverim i da primam žalbe te vrste, gde se u blizini verskih objekata, odnosno škola određene diskoteke i ne znam kakvi drugi izvori buke, odnosno ugostiteljskih objekata, tu bismo, a to verujem da može pravilnikom, mogli pojačati strogost uslovljavanja visine zvuka koji može izazivati buku i ugrožavati.
Imajući sve ovo u vidu, ovaj zakon svakako zaslužuje podršku i dobiće je od strane narodnih poslanika Stranke pravde i pomirenja. Hvala vam.