Hvala, gospodine Tandir.
Reč ima ministarka Joksimović.

Zahvaljujem na pitanju.
Dosta se govorilo i o Godišnjem izveštaju o napretku, odnosno sada se zove Izveštaj o zemlji, nije više Izveštaj o napretku, ali zapravo notira napredak zemlje u svim oblastima, posebno političkim kriterijumima, vladavini prava, ekonomskim kriterijumima, itd. I danas smo baš imali baš, ja sam prisustvovala, bila je onlajn video-konferencija Parlamentarnog odbora za stabilizaciju i pridruživanje našeg parlamenta ovde, poslanika u Skupštini, i Evropskog parlamenta, tako da smo i tu prošli, čini mi se, i sa poslanicima dosta oko izveštaja. Mislim da ćemo imati i u planu je da sazovemo sasvim sigurno jednu posebnu sednicu gde ćemo govoriti o izveštaju. Mislim da to zaslužuje i da je to već postala praksa koju smo prošle godine uveli, da se i u parlamentu, kao najvišem zakonodavnom telu, imajući u vidu da i parlament ima zaista brojne i važne ingerencije u okviru samog procesa pristupanja, da ćemo imati i onda ćemo moći detaljnije da govorimo o svemu.
Međutim, vaše pitanje je bilo da li imamo razloga za radost. Ja to ne posmatram na način radosti ili žalosti, ja to posmatram kao jedan proces koji je prilično kompleksan, dugo traje, ne samo za nas, čak mislim da se mnogo promenio u odnosu na prethodnih deset godina, možda i manje, u odnosu na načine pregovora, imamo i novu metodologiju za pristupanje. Brojne su se geopolitičke i rekla bih druge okolnosti promenile, od migrantske krize koja je donela donekle i ekonomsku krizu, da ne govorimo o pandemiji kovida, da ne govorimo o poremećenim odnosima Evropske unije sa nekim drugim vanevropskim akterima. Sve se to reflektovalo, naravno, na sam proces i na jednu nepopularnost politike proširenja.
Ali zbog čega možemo da budemo zadovoljni ove godine, to je možda tema. To je da je zapravo ovogodišnji izveštaj zaista u skladu sa principima nove metodologije, sačinjen tako da na jedan vrlo balansiran, objektivan način prepoznao šta je sve Vlada Srbije uradila. Kada kažem Vlada, to nije samo Vlada, to je i parlament, to su i svi drugi akteri u društvu koji su imali svoju ulogu u ovom procesu, bez kojih ne možemo da sprovedemo brojne reforme i u tom smislu je to prepoznato i ostvareno kroz jednu ocenu koja se provlači kroz čitav izveštaj, koja je negde veći napredak, negde manji, zavisi u kojoj oblasti je definisan, dakle, kao ograničeni napredak ili dobar napredak ili samo napredak, ali u svakom slučaju, sve oblasti su evidentirane kao oblasti u kojima je Srbija u prethodnom izveštajnom periodu, dakle, od prošlogodišnjeg izveštaja do ovogodišnjeg, ostvarila manji ili veći napredak.
Da li mi treba da budemo zadovoljni zato što je to izveštaj notirao? Pa, delom imajući u vidu i neke ranije izveštaje, mislim da je nova metodologija dala novi zamajac i Evropskoj uniji i Evropskoj komisiji da čini mi se da na jedan možda i stroži, ali ja bih rekla u ovom slučaju jedan objektivniji način, zaista oceni sve ono što je urađeno u prethodnoj godini, ali pre svega mislim da treba da budu zadovoljni građani, zato što sve ove reforme koje smo sproveli u krajnjoj liniji one se tiču onoga što mi želimo za naše građane, a to je i efikasnije pravosuđe i lakši i bolji pristup pravdi i pravičnosti svakom građaninu bilo gde u Srbiji da živi i naravno slobode i medijske i manjinske i sve druge, jer Srbija je ozbiljna, odgovorna, demokratska zemlja.
Dakle, naravno da ima posla u brojnim oblastima, ali mislim da smo i tokom pandemije pokazali da smo uspeli da sačuvamo supstrat demokratskog funkcionisanja zemlje na najbolji način, da sačuvamo i slobode i prava, iako to očigledno, kao što su moje kolege prethodno govorile, nije baš donelo uvek, čini mi se, efikasan odgovor možda na neke pandemijske izazove, ali smo sačuvali svačiju i slobodu i pravo, što mislim da je bio test za sve zemlje u Evropskoj uniji, ne samo za nas u regionu, a da istovremeno pokažemo takvu jednu elastičnost privrede i da zaštitimo našu fiskalnu stabilnost, o tome je ministar Mali mnogo i stručnije govorio, ali u svakom slučaju, da uspemo i da nam na tome, između ostalog, jer ne možemo da razdvojimo samo političke i ekonomske kriterijume, oni ruku pod ruku jedno sa drugim.
Vladavina prava znači da, između ostalog, postoji predvidivije investiciono okruženje i svakako da činjenica da je Srbija privukla najveći broj direktnih stranih investicija od svih zemalja jugoistočne Evrope u poslednjoj godini ili čak i dve godine nesumnjivo govori da je i napredak u vladavini prava u tom segmentu ostvaren, što naravno ne znači da nema još mnogo posla. Vi vrlo dobro znate, kao poslanik, koliko posla čeka i parlament kada su u pitanju ustavni amandmani i prateći zakoni koji će dovesti do toga da amandmani, onda kada budu usvojeni, i kada nove odredbe koje će na referendumu građani izglasati, kako da budu i implementirani u punom kapacitetu. To će biti novi set zakona koji ćemo morati da donosimo.
Dakle, proces pred nama stoji, ima puno posla, međutim, nesumnjivo je da smo se u vreme zaista teške krize za ceo svet i Evropsku uniju pokazali ne kao zemlja koja se žalila i bunila zato što su se usred igre promenila pravila igre, odnosno uvedena nova metodologija.
Da smo bili neodgovorna Vlada mogli smo da kažemo, kao što su, neću da imenujem, neke druge države, jer zaista sve podržavamo u procesu evropskih integracija, ali mogli smo da kažemo – eto, baš sad, u sred našeg procesa menjaju se pravila, mnogo su oštrija, mnogo su strožija i mogli smo to da koristimo kao izgovor za nerad, za nečinjenje i jednu letargiju.
Ne da to nismo uradili, naprotiv jedina smo država u regionu, i to sa punim kredibilitetom mogu da kažem, koja je aktivno prihvatila nova pravila igre. Nismo se bunili, nego smo prionuli na posao, reorganizovali svoje strukture, reorganizovali naše pregovaračke strukture i, što je najvažnije, uz aktivnu podršku predsednika Republike, Vučića, i premijerke Brnabić, kako nova metodologija i nalaže, a nova metodologija traži da svi uđu u proces i da svi na najvišem političkom nivou, dakle, učestvuju u pristupnom procesu.
Oni su se potpuno aktivno uključili, što je dalo veliku motivaciju i zamajac, čini mi se, i ostatku administracije da se na još neki, čini mi se, entuzijastičniji način uključi u reformski proces. Naravno, da je to dalo rezultate, počevši od toga da su sva resorna ministarstva zaista na efikasan način, uz koordinaciju Ministarstva za evropske integracije, što je moja prosto uloga i posao kao ključnog koordinatora, ali zaista svi dali doprinos. Ministarstvo finansija oko politike oporezivanja, Ministarstvo rudarstva i energetike oko energetskog sektora koji nam je bio vrlo važan u klasteru 4, Ministarstvo kulture za poglavlje oko dela za informisanje i medije i, naravno, druga ministarstva koja su zaista dala veliki doprinos da ispunimo kriterijume za ona poglavlja u klasterima novim koja su bila neophodna.
To je rezultiralo činjenicom da smo potpuno spremni za klaster 2, a to je klaster koji se tiče inkluzivnog rasta i konkurentnost u kojem ima čak osam pregovaračkih poglavlja. Dakle, potpuno spremni da budu otvoreni i klaster 4, to su Zelena agenda i održiva povezanost u kojoj ima četiri pregovaračka poglavlja potpuno spremnih da budu otvoreni onako kako je Izveštaj i notirao.
Dakle, mi smo spremni za klaster 3, osam poglavlja, klaster 4, četiri poglavlja. To je ukupno 12 poglavlja u dva klastera. Evropska komisija je prepoznala da je Srbija potpuno spremna, da je ažurno pristupila i da može da se napravi ključni korak o kome ste vi pričali i pitali da li možemo da očekujemo da će se i desiti. Svega toga ne bi bilo da prethodno nije notiran ovaj drugi deo našeg velikog posla, ogromnog posla, gde su svi uzeli učešće, a posebno predsednik, premijerka i naravno Ministarstvo pravde, ali i svi mi zajedno, a to je ovaj deo napretka u klasteru 1, tj. u vladavini prava.
Kao što sam rekla, u svim oblastima je zabeležen manji ili veći napredak. Da li će se to desiti, dakle da li ćemo otvoriti klastere koji su preporučeni iz Komisije sada zavisi od odluke država članica. Ono što je važno to je da mi svakako ne sedimo skrštenih ruku, naprotiv mi na svim nivoima razgovaramo sa svim zemljama koje imaju eventualno dodatne rezerve i dileme da bismo učinili sve što je do nas, mada je loptica sada, kako su i rekli iz Komisije, više na njihovom terenu, čak je komesar Varhej rekao – Srbija je uradila svoj deo posla, sada je na nama da isporučimo ono što zaslužujemo.
Dosta sam se naslušala poslednjih dana nakon izveštaja raznih dežurnih kritičara koji su rekli- pa, kakav je to takav pozitivan izveštaj? To je zato što je komesar Varhej Mađar koji je, zaboga, naklonjen Srbiji, pa je zato dobio izveštaj pozitivnu intonaciju. To je sinergija takvog neznanja i malicioznosti na koju zaista neću da ćutim, jer to je apsolutno netačno.
Ovaj izveštaj je napisan po principima nove metodologije, a po tim principa izveštaj se piše tako što najveći deo svojih doprinosa uzimaju upravo države članice u svojim nalazima i svojim analizama reformskog procesa, plus, naravno, akademska javnost, nevladin sektor. Svi su pozvani da daju svoje doprinose ovom izveštaju, u pripremi ovog izveštaja. Onda, sve to ide na sve nadležne direktorate u Evropskoj komisiji. Znači, i u direktora o pravosuđu i u direktorat o energetici i u direktorat o, na primer, konkurentnosti. E, onda kad se sve to interinstitucionalno usaglasi onda direktor za susedsku politiku i proširenje i politiku proširenja, gde je komesar Varhej zapravo zadužen, onda oni objedinjavaju sve te nalaze i sačinjavaju jedan izveštaj.
Čisto sam želela da razjasnim tu jednu, ja bih rekla, zaista perfidnu poruku koja je provejavala kroz dežurne teoretičare toga da Srbija zapravo fingira reforme i da je i ovaj izveštaj samo produkt nečije naklonosti. Ne da nije produkt nečije naklonosti, nego je produkt našeg ozbiljnog i vrednog rada. Dakle, posvećenog rada u teškim okolnostima i naravno podrške građana koja je nesumnjiva za ovakvu vrstu jedne odgovorne politike koja na kraju, uz sve probleme koje, kao što ste vi rekli, EU ima i okrenuta je sebi. To ne znači da EU nije naš prirodan izbor, da nije naš najveći investitor, najveći bilateralni donator, da nije sve ono što zaista, na kraju krajeva, delimo kao jednu sudbinu na evropskom kontinentu, naravno sa različitostima nekih pojedinih država koje uvek postoje, i tokom istorije.
To je zaista potpuno jasno da je Srbija prepoznata kao potpuno jedna moderna, evropska, otporna država, otporna zemlja, ozbiljan narod, ozbiljni građani. Zaista, moram da vam kažem da u svim razgovorima sa najvišim zvaničnicima samo imaju zaista reči hvale, naravno i uz kritike neke koje dolaze s vremena na vreme, da možemo brže, da možemo bolje, da kasnimo sa nekim reformama. Tu ima ponekad istine i mi smo to i uvideli i zato smo ubrzali tempo, ali zaista mislim da se na ozbiljan način govori i da je to ovaj izveštaj pokazao.
U tom smislu, ako pitate da li možemo da budemo zadovoljni, mislim da možemo da budemo zadovoljni i da nam je ovo samo podstrek i motivacija da uradimo još više za našu zemlju, za naše ljude, za naše građane, da ne pitamo samo šta će reći. Naravno, da nam je važna Evropska komisija, ali da sve ovo pretočimo u ono što će građani prepoznati kao boljitak.
Hvala.

Hvala vam.
Reč ima ministar, Tončev.

Poštovani potpredsedniče Skupštine, poštovani narodni poslanici, poštovane kolege ministri, poštovani narodni poslaniče, drago mi je što ste rekli da dolazite i da živite u jednoj nerazvijenoj opštini. Mogu da vam kažem da i ja živim u jednoj nerazvijenoj opštini, čak sam bio i predsednik šest godina u jednoj takvoj opštini i sam znam koliko znači pomoć i bilo koja sredstva iz republičkog budžeta kada dođu u takve opštine.
Formiranjem ovakvog ministarstva Vlada Srbije i predsednik države sigurno su razmišljali o nedovoljno razvijenim opštinama u Srbiji, a imamo ih 44 takve opštine i ovo ministarstvo je zbog toga i formirano kako bi mogli da jednu po jednu opštinu napravimo da izađu iz reda nerazvijenih u razvijene krajeve naše opštine.
Uvek potenciram na tome, svi kažu da su prosečne plate mnogo veće u Beogradu i većim gradovima, a manje, a zbog toga su i nerazvijene, ali mogu da kažem iz iskustva da su troškovi i života mnogo veći u manjim sredinama nego u Beogradu i većim gradovima. Preko ovog ministarstva prošle godine, a s obzirom da imamo ovo novo ministarstvo, da nismo ni znali kakve će projekte da imaju opštine i lokalne samouprave, potrošeno je 320 miliona i to je već u maju i junu mesecu, a ta sredstva su prenesena svim opštinama. Tako, koliko se sećam, u vašem kraju su dobile sredstva i opština Sjenica, Tutin, sve opštine su dobile za razvoj infrastrukturnih projekata, ali su dobili i drugi deo novca za izradu novih projekata koji ćemo da finansiramo u toku 2022. godine. To da li će biti više novca u 2022. godini, tu nam je ministar finansija, tako da očekujemo da ćemo imati više novca i da stvarno država treba da vodi računa o nedovoljno razvijenim krajevima, kao što ste rekli, da bi zadržali i našu decu i našu omladinu i sve koje hoće da žive i rade u tim krajevima.
Imamo još jedna problem oko toga što investitori zaobilaze ovakve opštine, više su za veće gradove, ali i na tome Vlada Srbije i moje ministarstvo radi, da dođu i investitori i da otvorimo radna mesta i manje razvijenim opštinama. Hvala vam što ste postavili ovakvo pitanje i vrlo mi je drago da Vlada Srbije i vi narodni poslanici koji ste glasali za ovo ministarstvo i za mene kao ministra, vodite računa o nedovoljno razvijenim krajevima i da Srbija treba da se ravnomerno razvija. Hvala vam puno.

Hvala, gospodine Tandir. Imate pravo da se izjasnite u trajanju od dva minuta, ako želite. Izvolite.

Hvala…

Izvinite, gospodine Tandir. Ministar Dmitrović.

Gospodine Tandir, hvala vam, da se ponovim malo, što rekao Tončev, na ovom pitnju, ali zaista hvala na ovom pitanju. Zato što stalno imam osećaj, možda je on produkt toga što radim posao koji radim i što dodatno, za razliku od drugih sam preokupiran ovom temom, a to je pitanje demografije.
Imam svaki dan osećaj da mi lagano to pitanje ponovo guramo na marginu i da se ne posvećujemo njemu dovoljno, a to je pitanje svih pitanja. To je važnije, dakle, ovo sa punom odgovornošću ću da kažem, to je važnije od svega ovoga što mi danas razgovaramo.
Zašto? Zato što na to pitanje, na taj problem ne možemo da utičemo, kao što možemo da utičemo na probleme druge vrste, kao što možemo, uzmimo na izgradnju puteva, mostova itd, tu imamo rokove, tu imamo finansijske konstrukcije, tu znamo kada ćemo da počnemo, kada ćemo da završimo.
Ovde i sutra, da donesemo mere koje su na stolu, i reći ću nešto o njima, period kada one očinju da daju rezultate od pet do deset godina, a situacija je jeziva, mi nestajemo. Mi nestajemo velikom brzinom.
Neko će da kaže Dmitrović priča stalno istu priču. Ja nemam drugu mogućnost da skrenem pažnju nego da ponavljam ovo.
Mi smo ponovo na 1,4, bili smo na 1,53, govorim o stopi rodnosti o fertilitetu, sada smo ponovo 1,4 i nešto. Ne znam u stvari, koliko, pošto je ovo što radi korona i svi ostali elementi je, nešto što niko nije očekivao.
Prošle godine, ponoviću to, prošle godine u Srbiji u odnosu rođenih i mrtvih je nestao jedan grad veličine Šapca i veličine Užica. To je 55 hiljada, ove godine žalim, dakle, što ću uopšte da pretpostavljam, ali moram da skrećem pažnju, biće mnogo više. Mnogo veći negativan rezultat će biti ove godine, jer sve manje dece rađa, a sve više umire, iz raznih razloga.
I, ovo ću ponoviti, odgovoriću na ono što ste pitali konkretno, jer mora da se govori o tome. Pitanje stope rodnosti nije pitanje novca, nego svesti. Mi smo ušli u period pre nekoliko decenija da to više nije pitanje novca, nego svesti, a menjati svest je najteže.
Novo je Ministarstvo, naravno, ne govorim ovo da bi kukao, ili opravdavao se, imali smo nekoliko meseci konstituisanja i prijavljivanja maltene kao novo preduzeće, ljudi misle da Vlada može sve da uradi. Ne, ako poštujete zakon, onda morate da se ponašate i vremenski to da poštujete.
Oko trenutnog stanja još samo jedna rečenica, ovo što je došlo za prvih 10 meseci, prevazišlo sva negativna očekivanja. Govorim o rezultatima. Nije ništa bolje, ili je čak u nekim državama u Evropi, EU, i gore, ali to nije nikakva uteha.
Znam, ovo što ste vi rekli da autobusi svako veče ili svako jutro odlaze i mladi ljudi, čak i ljudi u godinama odlaze, za boljim životom. Ista situacija je u BiH, ista situacija je u Hrvatskoj.
Ali, sada pogledajte, neko će da kaže i da vrati na ono što sam rekao, oni idu tamo, imaće tamo više dece ili živeće bolje.
Nije tačno. Stopa rodnosti u najbogatijim evropskim zemljama je gotovo identična kao i u Srbiji.
Naši ljudi, mladi ljudi, mogu da navedem dva prezimena, ne bi bilo korektno, neki su mi čak i rođaci, mladi ljudi koji su otišli u zapadne zemlje, vrlo bogate, i stvorili su porodicu tamo, znate koliko imaju dece, tamo su već 10 godina, imaju jedno. Žive neuporedivo bolje nego što se ovde živi.
Nijedan od elemenata koji se ovde navodi kao problematičan tamo ne postoji. Neuređena država, pravni sistem neizgrađen itd, svašta ovde zameraju. Nije tačno, naravno, to što govore ovde u Srbiji, ali kad hoće da kaže, da traži kvazi argument, onda to spominje.
I, onda ode u državu koja je savršeno uređena, dakle ne može da prigovori ništa. Ni teoretski, ima jedno ili dvoje dece.
Šta tu sada može da se uradi? Neko će da kaže, čekaj, mi tu nemamo nikakvu šansu. Ja naravno neću da kažem, nemamo šansu, jer on ne bi sedeo tu, meni nešto, pravo da vam kažem, ja samo bolje živeo pre nego što sam bio ministar, drugačije sam se osećao, tolike godine sam proveo u novinarstvu i nije mi imperativ nikada bio, niti sam imao san da budem ministar, ali sada kada jesam tu, onda moram time da se bavim, želim time da se bavim i to baš do kraja. Kada upotrebljavam neke formulacije, onda to radim vrlo namerno, prelazeći lagano i liniju da bih skrenuo pažnju na dubinu ovog problema.
Veliki je uspeh ove države i ekonomski, i ovo o čemu je govorio Siniša i to što gradimo tolike puteve i magistralne puteve, ali šta ako jednog dana ne bude bilo vozila, neće imati ko da se vozi tuda.
Nama se neki delovi Srbije, a vi ste spomenuli, naravno kraj iz koga dolazite, dodatnom brzinom prazne.
Nikakav problem nije da kažem, to je državno pitanje, pogranična mesta prema kojima svaka država, što je potpuno normalno iz geostrateških razloga, vodi računa i gleda šta da uradi i kako i na koji način da ojača i u bezbednosnom smislu i to nije nikakav rebus, i treba otvoreno reći, i tu postoje problemi, ponovo nisu naši samo, pitanja samo Srbije, nego i drugih, globalni problem, posebno problem Evrope, pa da pređem i na mere i da skratim.
Ukoliko ne uradimo nešto da zaustavimo, ne da krenemo ka gore, to je veliki, bi bio uspeh kolosalan, mi ćemo da se nađemo kao što su sada neki narodi, da ih ne spominjem, nalaze se blizu linije, koju, ako pređu, više nema povratka.
Postoji u demografiji i matematici demografije, linija koja kada se pređe više nema spasa, i taj narod nestaje. Mi nismo tako blizu, a nismo tako ni daleko od te linije i ne bi bilo ništa spektakularno. U istoriji smo učili o narodima koji su bili, pa ih nema. Ajde da uradimo sve što možemo da ne budemo jednog dana svedoci, ili naši daleki potomci da budu ili oni koji budu hteli da izučavaju istoriju ovog kraja, udžbenike, pa da kažu, evo ovde su živeli, izvinjavam se nacionalnim manjinama, i na njih se odnosi naravno, kao građane, ovde su živeli neki Srbi, više ih nema.
Ima nekih arhefakata, ima nekih ostataka i to je sve.
Što se tiče mera, moje Ministarstvo, odnosno ja sam u ime Ministarstva predao jedan set mera za koje verujem, da ne verujem, ne bih ni bio tu ponavljam, niti bi ih predavao, predsedniku države i predsednici Vlade. To je vrlo teško pitanje.
Evo Siniša je ovde, i to se naravno tiče i finansija, i sad će neko da kaže, aha, Dmitroviću, važni su novci, a važni su novci jer se tiče budžeta u ovom slučaju.
Dakle, ne govorim o makro situaciji, ne o mikro situaciji, porodici i pojedincu, nego govorim o tome da li budžet može da izdrži te mere i ne ove godine do kraja, ne iduće godine, nego dugi niz godina, jesmo li u situaciji, dakle, ono što je predloženo, ja neću, izvinjavam se, ne mogu da spomenem nijednu meru, ali nadam se da je vrlo brzo, ponovo ćemo da razgovaramo u kontinuitetu, da izađemo i javno vidimo šta je održivo i da objavimo koje su to mere, za koje verujemo da mogu da ublaže situaciju, i da na planu demografije, kao što na drugim planovima ovde rečeno nekoliko puta, da Srbija bude zapažena, da Srbija bude u Evropi prepoznata kao neko ko se sa tako izuzetno teškim problemom bavi na poseban način i sa nekim posebnim idejama.
Pritom smo, da i to kažem, izučavali i iskustva drugih i razgovarali smo sa velikim brojem mladih bračnih parova, sa ljudima koji to gledaju na svoj način i obišli smo do sada negde oko 75 opština lokalnih zajednica, samouprava, do kraja godine, negde oko 100, 110, dakle stalno smo na terenu i ima primera za koje nikada nikome od nas nije padalo na pamet i onda vidite da ljudi zaista žive sa tim problemom, ali ne mogu sami.
Dakle, na lokalnoj samoupravi, primenjuju neke mere, prvo dete, drugo dete, treće, itd. benefiti razni, i stimulacije.
Međutim, onda se sete, pa naprave nešto što je dodatno, što je pozdravljeno na lokalu i što smo mi uzeli i kao primere, videćemo šta i kako sa tim možemo da uradimo.
Još jednom, hvala vam i pozivam sve vas, drage kolege, da ovaj problem, ovo nije problem, naravno, ni ovog ministarstva, ni ove Vlade, on je problem svih nas, da gde god možete da govorite o njemu, gde god možete da ga potencirate. Ovo je problem svih problema, ponavljam ga i ponavljam se često i namerno to radimo. Ovo je problem svih problema. Ovo je problem hoće li nas biti ili nas biti neće. Vrlo jednostavno. I velika je stvar da mi poslednjih godina, posebno od 2017, 2018. godine, kada su usvojene mere, da mi uopšte razgovaramo o tome. Ranije niko nije spominjao demografiju, osim ljudi koji se tim profesionalno bave.
Dugujem zahvalnost svim kolegama u Vladi i predsednici Vlade, a posebno predsedniku države Vučiću, koji je to kao apsolutni problem i koji to jedini, čini mi se, za razliku od mnogih drugih, postavlja povremeno, pričajući o uspesima, o onome što može da nam ide u prilog da se pohvalimo, kaže - ali ljudi ako nas ne bude, e, da, to, ali ljudi ako nas ne bude, šta onda?
Učinimo sve da nas bude, odnosno da nas se ne sećaju kroz udžbenike, nego da naši potomci budu tu. Hvala vam još jednom.

Hvala.
Reč ima ministarka Čomić.

Zahvaljujem.
Na pitanje koje smo dobili već nekoliko puta o tome kako smo zadovoljni radom nacionalnih saveta, svaki put odgovaramo isto. Obrnuto smo postavili stvari. Mi pitamo nacionalne savete kako su zadovoljni radom ministarstva, jer mi duboko verujemo u dve stvari - da je svako ministarstvo, pa tako i Ministarstvo za ljudska, manjinska prava i društveni dijalog, pre svega, alat svojih korisnika i prvi sastanak sa svim nacionalnim savetima novembra prošle godine bio je upravo to. Mi smo vama alat, šta je to što nacionalnim savetima u Srbiji treba, šta je to što žele, šta je to što ih brine, šta je to što možemo kroz dijalog da utvrdimo, kao nekakav plan za rešavanje problema.
Upravo je ministar Dmitrović je spomenuo jednu važnu temu, to je, recimo, tema koju delimo svi u Srbiji, sve nacionalne manjine i većina - nemamo dece, ne rađamo decu. Ne postoji atmosfera u kojoj smatramo da je dovoljno poželjna, da je prijateljski orjentisana prema rađanju dece i nema dece, bilo kojeg da su etničkog porekla ili nacionalnog porekla.
Ja bih volela da nas to spoji. Ako nemamo da pričamo, ni o čemu drugom, kao većina i kao nacionalne manjine, imamo o tome što nam svima fale deca.
Šta je to kada smo kazali da smo alat? Šta smo dobili kao zahtev? Dobili smo zahtev da se razgovara o finansijama, naravno, i bez svesti i predsednice Vlade i ministra finansija da novac koji se izdvaja za potrebe nacionalnih saveta, nikada ne treba gledati kao trošak, koliko god on trošak bio, nego poput novca koji se daje za obrazovanje ili novca koji se daje za popravljanje atmosfere u kojoj će žene i muškarci želeti da rađaju decu, taj novac je investicija.
Zahvaljujući dijalogu sa njima je obim sredstava kojima se finansiraju nacionalni saveti ostao isti i u 2021. godini, kao i u 2020. godini, sa nadom da ćemo za 2022. godinu postići neki procenat povećanja i vratiti se na isplatu unapred, za funkcionisanje nacionalnih saveta.
Takođe, u saradnji kroz dijalog sa Ministarstvom finansija, uredili smo i budžetski fond, za sva udruženja, ustanove i sve ono što je civilno društvo vezano za nacionalne savete, što je svojevrsna bočna linija, kojim kroz projekte, kroz konkurse Srbija finansira aktivizam nacionalnih saveta.
Za posebne poslove u ministarstvu je nadležan državni sekretar Ninoslav Jovanović, jer imamo poseban sektor koji se bavi isključivo Romima kao nacionalnom manjinama, ali nacionalnom manjinom koja nije dovoljno jaka da sedne ravnopravno za sto sa svima ostalima, nego moramo da imamo i strategiju posebnog uključivanje Roma. Ona je pri kraju i biće u decembru pred Vladom. A za sve manjine, osim što smo rekli da smo mi njihov alat, mi imamo i stav jasan, da je najteža stvar koju svako ko pripada manjini, da je podnosi je pokroviteljski stav prema njima, patronizirajući stav, kada ti bilo ko od većine dođe, pa ti se objašnjava da bolje on od tebe zna kako treba da živiš. To je nešto što treba da uklonimo i to je zajednički posao i nacionalnih saveta i ministarstva.
Koordinacija nacionalnih saveta imala je inicijativu prema Ministarstvu koja se ticala Strategije obrazovanja. Svi zajedno su radili, obratili se nama, sa zahtevom da se napravi društveni dijalog, oko Strategije obrazovanja 2030. Mi se obratili Ministarstvu prosvete i kroz dijalog našli i rešenje na zadovoljstvo predstavnika nacionalnih saveta.
Zato vam kažem da sve ono što treba da bude ocena ministarstva, na nacionalnim savetima, na pripadnicima nacionalnih manjina svih, je da kažu ima li u njihovom životu nekakvog osećanja boljeg kvaliteta. Nije dovoljno da to mere međunarodne institucije, a mere i Savet Evrope i OEBS i Visoki komesar, danas je bio u poseti sa državnom sekretarkom Olenom Papugom, mere da Srbija misli ozbiljno kada je u pitanju izgradnja politike manjinskih prava i kulture manjinskih prava, nama je važnije od svega da ti ljudi, da svi ljudi u Srbiji kojima mi služimo kao alat, da kažu valja li to što radimo.
Evo, da vam dam primer od juče ili prekjuče. U Vojvodini, u Begeču, pojavilo se preteće pismo upućeno slovačkom biskupu o zahtevu da se iseljavaju Slovaci iz Begeča, o zahtevu da ne žive više tu zajedno, što je nenormalno, naravno. Ali, imali smo zajedničku reakciju i gradonačelnika Novog Sada i mesne zajednice Begeč i državnog sekretara Ninoslava Jovanovića i predsednice Slovačkog saveta Libuške Lakatoš, da kažemo da je to iznimak, da to nije ni Srbija, da to nisu ni Slovaci, ni Srbi, ni Mađari, da takvih ljudi ima svugde i biće ih vazda.
Nije to problem. Problem je ima li nas koji ćemo da kažemo – ne može, ne možeš da smatraš popularnim, da širiš mržnju prema bilo kome zato što je različit i da bilo koga proteruješ iz njegovog sela u kome živi 300 godina.
To su teme koje otvaramo sa svim manjinama, sa svim nacionalnim savetima kroz krajnje iskren dijalog i znamo listu najvećih problema i želimo da za Savet bošnjačke manjine obavimo sve dogovore i saveta i Ministarstva prosvete o jeziku, o upotrebi izraza, o njihovom identitetu. Sa albanskom nacionalnom manjinom imaćemo verovatno polovinom januara poseban društveni dijalog o tačkama o kojima oni imaju dogovor sa Vladom Srbije iz 2013. godine. Sa svim drugim nacionalnim manjinama, mi smo tu da dokazivo budemo alat i da dokažemo i drugima, ali zbog nas samih koji živimo zajedno, da smo oduvek bili neko ko je sklon životu različitih i ko je sklon sviđanju različitih kultura, jeste to je ta različitost, ono što je Evropa u velikom, to je Srbija u malom sa svoja 23 nacionalna saveta i sa skoro 800.000 ljudi koji su nekog porekla, a oduvek živimo zajedno.
Da li ćemo od nacionalnih saveta čuti takođe pozitivne ocene kao od međunarodnih institucija, ja ne znam da vam kažem, ali zvaćemo ih na sastanak godinu dana kasnije da najiskrenije čujemo kritike, opaske, zahteve da dokažemo da smo alat za izgradnju politike ljudskih prava i politike manjinskih prava.