Poštovani predsedavajući, uvažena ministrice sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, pre svega želim da se zahvalim ministrici Čomić što je danas prihvatila da ponese teret koji nije njen, da izveštava o zakonima koji nisu iz njenog sektora, što je za svaku pohvalu, ali svakako da ne možemo ignorisati i potrebu primedbe da podsetimo resorne ministre, izvestioce odnosno nosioce odgovornosti za predlaganje svojih zakona da budu pred Narodnom skupštinom i obrazlažu svoje zakone i odgovaraju na eventualna pitanja za svoje zakone.
Znamo mi da su ministri zauzeti, ali ono što isto znamo jeste da je njihov prioritet ono što je opis njihovog radnog mesta, a jedan od najprioritetnijih njihovih poslova je zapravo predlaganje zakona, odnosno jedan od najozbiljnijih poslova koga rade. Osim toga, ne radi se o nekoj frekvenciji gde tokom godine oni, eto, mogu imati jedan, dva ili maksimalno tri zakona, tako da mislim da Narodna skupština zaslužuje da ovo pitanje ne bude ignorisano, već da se ministri potrude da budu pred nama poslanicima. Vidite da smo mi u mnogo težoj poziciji jer se moramo baviti svim zakonima, a oni imaju po jedan ili dva zakona i opet ih nema pred nama.
Ovo je i preporuka i zamolba, ali bih želeo da oni koji na to mogu da utiču sa pozicije ne samo zamolbe već i insistiranja da prosto ubuduće pojačamo ozbiljnost odnosa prema zakonu, jer s kojom ozbiljnošću ćemo se mi poslanici baviti ovde, ukoliko nemamo resornog ministra koji se mesecima bavio zakonom da nam ponudi ovde dobra rešenja, izmene i dopune, a onda ga nema među nama da nam odgovori na potrebna pitanja, da čuje naše primedbe, sugestije, jer zapravo tek tada imamo i pravi ambijent i pravu atmosferu za raspravu.
Dakle, pred nama su danas tri teme, svakako važne, ne toliko inspirativne za neke velike govore, registri su registri, ali to ne umanjuje njihov značaj, tako da smo mi dužni dati puni značaj i pažnju tim zakonima, ma koliko ne bilo dovoljno prostora da sa registra pređemo na neku našu dnevno-političku aktualnu temu, što je inače poslastica nas narodnih poslanika.
Međutim, registri inače predstavljaju onaj dosadni ali veoma važan deo državnog uređenja, jer po kvalitetu registra zapravo možete da ocenite kvalitet celokupnog poretka u jednoj zemlji, odnosno državi. Dakle, ukoliko imate uredne registre, onda to zapravo znači da imate urednu i uređenu državu, a uloga države odnosno državnog aparata jeste uspostava i održavanje reda u državnom aparatu, administraciji, odnosno u celokupnom sistemu države.
Registri su zapravo ti koji predstavljaju i bazu za vođenje reda u državnom aparatu i administraciji, ali i ogledalo te same administracije. I dan danas se govori o sidžilima tzv. iz osmanskog perioda koji su rađeni u 17. veku, koji su bili toliko uredni da danas istoričari i te kako koriste te sidžile i oni predstavljaju primer uređenosti i urednosti. Tako da dok jedan sistem i jedna država ima tako kvalitetne registre, to znači da ona dobro stoji na svojim nogama.
Što se tiče postupka upisa u registar APR, odnosno Agencije za privredne registre, ono što danas imamo jeste unapređenje tog postupka i samoga registra. Moram priznati, iako se neposredno ne bavim time, ali prema podacima sa kojima raspolažem i određenoj praksi i dodira koga sam imao, da je inače registar Agencije za privredne registre bio dobar. Dakle, to treba kazati, pogotovo što imam iskustva i sa nekim zemljama u našem okruženju kod kojih su još registri po onom starom iz vremena socijalističke Jugoslavije. Pa, recimo, u jednoj nama susednoj zemlji i dan danas kada hoćete registrovati neko udruženje, to je kao osnivanje neke mini države. To je takva procedura, da treba takvih odobrenja, gde ljudi kada registruju neko svoje udruženje organizuju slavlje jer su uspeli da se registruju. To još postoji, samo da znate, u našoj neposrednoj blizini. To je ovde rešeno još poodavno i funkcioniše dosta dobro.
Ali, ono što sada imamo je dalje unapređenje samog postupka i samoga registra. To je jako važno. Dakle, važno je i za podsticaj, pogotovo mladih ljudi, da se usuđuju na osnivanje svojih privrednih subjekata, jer ukoliko od toga počinje sve, od same procedure registrovanja i osnivanja, jer ako se neko koleba, boji se šta znači imati firmu, osnovati svoj privredni subjekt, uključiti se u sve rizike koje to nosi i sve počinje od same registracije, ukoliko mu iskomplikujete registraciju, odnosno sam postupak upisa u taj registar, onda ste ga već uplašili. On kaže – dajte, to je nemoguće, gledajte samo šta mi treba papira da osnujem svoju malu firmu, a tek da se nosim sa svim tim. To izgleda na prvi pogled nebitno, ali je psihološki jako bitno. Ti prvi koraci usuđivanja da idete u privatne poslovne aktivnosti, da budete nosioci te odgovornosti, počinju od samog registra, od samog postupka registracije.
To smo i do sada imali prilično dobro i efikasno, a sada to unapređujemo i to je svakako za pozdraviti i podržati i mi ćemo podržati usvajanje izmena i dopuna ovog zakona.
Kada je u pitanju Centralni registra stvarnih vlasnika, uvažavajući sve ovo što sam kazao i što se opšte odnosi na registre, da ne bih ponavljao, ali ono što ovaj registar čini značajnim jeste i suštinska intencija zbog koje se uspostavlja i ima ovaj registar, a to je nastojanje države da izbegnemo određene mahinacije, određenu hipokriziju, određeno skrivanje stvarnog vlasnika.
Stvarni vlasnik je nešto što nema razloga da bude skriveno ako je sve kako treba, a ako nije kako treba onda treba da se sakrije. Sada, uglavnom razlozi za skrivanje vlasništva nad određenim bogatstvom, određenim privrednim subjektom, određenim biznisom su najčešće sa namerom da se izbegnu određene obaveze, poreske obaveze ili neke druge zakonske obaveze.
Međutim, ne treba zaobići, niti zanemariti i neke druge razloge zašto neko skriva svoje vlasništvo nad nečim. To je nešto što zadire u svojevrsnu socio-psihologiju našeg prostora i što, po meni, predstavlja posledicu nekih ranijih ideologija koje su ovde vladale i koje su nam nametnule osećaj da je sramota biti bogat, da je sramota biti uspešan i da nije dobro da imate određene firme, određene imovine, a ako to već imate, onda je bolje da sakrijete.
Dakle, to je ono što je sivo ili crno u pozadini takve namere i to je kultura mišljenja koju bi trebalo da menjamo. Dakle, to je kultura mišljenja koju bi trebalo da menjamo da prosto podižemo svest da nije niti sramota, niti greh biti uspešan i biti bogat. Ono što jeste i sramota i greh je biti lopov, biti nezakonito bogat, ukrasti od države, ukrasti od naroda, ukrasti od nekog drugoga.
Dakle, to je ono što bismo morali da poradimo, doduše dugoročno, jer to se, ta se svest ne može tako brzo menjati. Ono što se uvuklo i među nas političare u pogledu nekog, da kažemo, populističkog kursa ili diskursa da, eto, je najlakše ili mislimo da je najlakše dobiti glasove time što ćemo se predstaviti siromašnim. Dakle, mi političari, kao, eto, ja sam siromašan, ja nemam ništa i onda narod treba da mi veruje i da mi da svoje glasove.
Ne znam, iako mi mnogi kažu da nisam neki Bog zna političar u pogledu ovih populističkih, da kažemo, akrobacija i da me ne očekuje neka blistava karijera u tom pogledu, ja sam pokušao da se proanaliziram ili revidiram, ali nešto ne mogu da se tu menjam. Da li zato što je kasno se menjati u ovim godinama ili što imam određene etičke barijere da budem licemeran. U životu nikada nisam podlegao licemerstvu i to me jako puno koštao, ali se nisam pokajao i zato i u politici ću učiniti šta mogu. Ja svoju političku ponudu doživljavam kao švedski sto koji se ne nameće, koji je u ponudi. E, sada, da biste prepoznali šta je dobro i zdravo na švedskom stolu nije dovoljno da je dobra ponuda, potrebno je i da imate ukusa i da znate šta hoćete da izaberete. Tako da, nije samo do jedne strane, nije samo do političara, nego, Boga mi, malo i do građana.
To je, naravno, moj pristup. On je više elitistički i on ne donosi preveliku masu glasova. Ja sam toga svestan, ali ja se i u politici što je iracionalno usuđujem ili odlučujem na kvalitet jer mi tako prija i nemam nameru to da menjam. Nadam se da je bar dobro danas imati i takvih. Prosto, neka ponuda bude bogatija, neka sofra bude raskošnija, pa neka uzme svako šta želi.
Ja sam od onih koji je imao hrabrosti čak govoriti ovde i o platama narodnih poslanika, što je, onako, jedna od najjačih tabua, pred mikrofonom, ali ne i u hodniku. Dakle, eto, ja sam usudio, tako da mi je jedan novinar rekao – ti nisi normalan, gde ćeš o tome sada, na tome se gube glasovi? Onako naivno, ja – ljudi, pa nije pravo video neke stvari. Hajde, sad sam malo zaćutao, da ne ponavljam sve to pošto rizikovao bih ako bi se plate podigle, a da rizikujem a da se ne podignu onda mi, pogotovo, nema smisla. Kažem – ništa, i ja ću malo da omudrim, ne baš mnogo, ali malo, koliko je, dakle, neophodno.
Međutim, eto, i o tome sam govorio. Sve je to deo te naše kulture da nešto sakrijemo, itd. Mislim da treba da težimo jednom novom vremenu u kome će biti časno i pošteno i pohvalno da budete uspešni i bogati, ali korektno, sa registrom, zapisanim stvarnim vlasništvom. Zato sigurno će trebati vremena, neće to moći brzo. Ili, bar, ako hoćete da bude uspešni u biznisu okanite se politike, jer nećete imati glasova.
Dakle, za sad je tako. Mislim da to nije dobro, ali nije toliko bitno u politici šta ja mislim, mnogo je bitnije šta glasači misle jer oni na kraju odluče i daju koliko kome hoće podrške, odnosno poverenja. Na kraju, sviđalo se to nama ili ne, mi to moramo da poštujemo jer je sistem tako postavljen da se zapravo po broju glasova meri i poverenje koje imate da biste upravljali državom ili nekim njenim organom. Ali, sigurno je dobro da ovaj registar do kraja uredimo i da eliminišemo, dakle, mogućnosti mahinacija.
Neko je pomenuo i terorizam, kako ćemo sa ovim registrom da sprečimo unošenje u zemlju prljavog kapitala. Postoji ta opasnost i treba to da se kontroliše, ali kod nas je mnogo primetnije iznošenje neko unošenje. Tako da, za naše stanje i ovaj registar će imati značajnije efekte da spreči iznošenje kapitala iz zemlje. Dakle, to je u ovom slučaju za nas interesantnije, ali naravno da ćemo na osnovu registra moći smanjiti mogućnosti bilo kojih zloupotreba.
Kada su u pitanju pametna brojila, svakako da se radi o tehnologiji. Inače, kada je nešto novo uvek, koliko god da imate onih protagonista za novo i za novim, imate i onih koji imaju rezerve. Uvek će ih i biti. Pre neki dan na onoj debati na RTS-u potrošili smo sat vremena o litijumu i lignitu, ali ja se setih kad sam bio dečak, pa sam pomagao svom ocu da kosi na livadi tada su se pojavile motorne kosačice.
To su bile velike rasprave na selu, da li i koliko motorna kosačica ugrožava travu, jer ona svojim uljem i naftom promeni miris trave i neće goveda da jedu travu. Mislim da smo mi negde skoro deset godina nastavili ručno da kosimo dok smo shvatili, odnosno dok su shvatili oni koji treba da oduče da kupe kosačicu, da je to besmisleno i da će motorna kosačica olakšati košenje.
Da ne govorim druge primere, kad god se pojavilo nešto novo ono je dobilo svoje oponente i svoje protagoniste, ali oni koji odlučuju bitno je da shvate šta je to što će značajno modernizovati, olakšati tehnologiju koja je u ovom slučaju potrebna. U ovom slučaju ta brojila su neophodna iz mnogo razloga, što zbog efikasnosti praćenja, beleženja, čitanja, učitavanja brojila, što zbog smanjenja mogućnosti raznih manipulacija. Pomenuću, ne znam da li je ta pojava prisutna u drugim krajevima, ali zaista kod nas je jako mnogo žalbi i pritužbi o netačnim čitanjima, o oscilacijama na brojilima. Dakle, to su ogromne cifre u pogledu oscilacija. Šta se tu dešava, očito to ne može biti samo greška, da mogu postojati i druge pozadine.
Tako da će ovo elektronsko unapređenje čitanja električnih brojila za trošenje električne energije zasigurno unaprediti i preciznost i efikasnost i to svakako treba podržati.
Međutim, da bi sva ta brojila imala smisla mi moramo ubrzati obnovu mreže električne energije, posebno na prostoru Sandžaka. Ja sam o tome više puta govorio i svaki sledeći put kada hoću da govorim rizikujem, pitam se da li da govorim ponovo ili ne govorim, da li je bolje da podsećam pa da ostavim utisak da se o tome brinem, a da ako se ništa ne poduzima onda ispada da mi ovde samo pričamo, a nema nikakve vajde, ili da zaćutim pa kažem – govorio sam dva puta dosta je.
Nažalost, moramo govoriti, ali u nekim delovima naše zemlje, kao što je prostor Sandžaka, stvarno je elektro mreža u očajnom stanju. Evo, juče smo imali, ili prekjuče, utorak, centar Novog Pazara je bio bez električne energije tokom celog dana. Doduše, to se poklopilo sa posetom ministra prosvete koji je imao vrlo bogatu posetu Novom Pazaru i o školama i univerzitetima, sa svojom vrlo bogatom delegacijom. Dakle, po mraku se poseta odvijala. Sada ste imali i taj utisak u gradu sa 120 hiljada stanovnika u sred bela dana itd, a napolju oblačno, nije ni centimetar snega. Kad je centimetar snega zna se da nestaje električna energija.
Dakle, da bi imalo smisla ovo što radimo u modernizaciji, moramo one klasične stvari, one neophodne, u ovom slučaju to je elektro mreža i dalekovodna prema Sjenici i dalekovodna prema Tutinu, koje su zaista u očajnom stanju, nešto se radi sa tom velikom trafostanicom u Tutinu, to pratimo i radujemo se, ali potrebno je pokrenuti sve ono što smo političkim dogovorima postigli u pogledu obnove elektro mreže od Novog Pazara do Priboja. Mi ćemo na tome insistirati i svakako da će sve to imati smisla u svojoj kompletnosti, uključujući i elektronsko brojanje i sve ovo što činimo, odnosno usvajamo danas ovim zakonima. Hvala vam.