Zahvaljujem.
Prelazimo dalje na listu.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, Poslovnik koji ja imam ima neka pravila, ali bože moj, na kraju se ispostavi da jedino ja na poštujem pravila. Pravilo je da se pravila krše.

Dame i gospodo narodni poslanici, kad govorimo o katastrofama na Zapadnom Balkanu, ne mislim tu samo na prirodne katastrofe. Dobra je saradnja i ja podržavam „Balkan open“ – „Otvoreni Balkan“, posebno zato što mislim da mi ipak imamo najsnažniju privredu u regionu, posebno poljoprivredu, i da što veće tržište – to su veće šanse za razvoj. Tu ne mislim samo na ekonomski razvoj.

Oni koji malo zrelije razmisle, znaju da kroz ekonomski razvoj se uvećava politička moć, ali se stiču i sredstva za nabavku naoružanja. Ja sam od onih koji se zalažu da jedna trećina rasta BDP-a se uloži u novu tehniku, najmoderniju, da budemo dobro naoružani, da ako, ne daj bože, dođe do nekog sukoba na Zapadnom Balkanu ili sa nekim drugim, da tim modernim naoružanjem možemo da čuvamo ljude – dronovi, najbolje letilice, najbolja artiljerijska oruđa, sve što može da nam sačuva ljude. Ljudi nemamo za bacanje, a samo je ekonomija ta koja može da nam isporuči dovoljno novca da sem ekonomskog razvoja, tehnološkog razvoja, naučnog razvoja možemo da imamo i veću vojnu moć, a već je uveliko stečena da možemo da budemo ozbiljan faktor u odbrani i bezbednosti na teritoriji Zapadnog Balkana.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da se ne setim nekih katastrofa drugih vrsta. Ja vas pitam, dame i gospodo, da li naše seosko stanovništvo ima ista prava kao i gradsko? Pitam. Da li naše seosko stanovništvo, koje je izuzetno patriotski raspoloženo prema državi i prema njenim svim reprezentacijama sportskim, da li ima pravo da gleda prenos kvalifikacija svoje reprezentacije? Da li je katastrofa kada lišite polovinu građana Republike Srbije zakonom garantovanog prava da mogu da prate prenose svoje reprezentacije na televizijama koje pokrivaju celo tržište Republike Srbije i imaju slobodan pristup?

Dakle, s obzirom da je ministar policije prisutan, ja ću podneti krivičnu prijavu za organizovani kriminal protiv funkcionera REM-a i protiv ljudi iz „Junajted medija“ i SBB grupe za udruženi da ne kažem zločinački poduhvat, za organizovani kriminal kojim su gledaoci, posebno u ruralnim sredinama, lišeni zakonskog prava da imaju mogućnost da prate svoju fudbalsku reprezentaciju.

Ja sam malo stariji. Sećam se čuvenog prijema na grudi Dragana Džajića, a nisam zvezdaš, kojim je izvarao sve Engleze u polufinalu Evropskog prvenstva u Italiji i dao vrlo lep gol. Sećam se i onog sudije, da li je bio Benks, golman je bio Benks, a sudija je bio neki, ne mogu sad da se setim, sudac, kako su ga Hrvati zvali, koji nas je drastično oštetio. Sećam se i Karasijevog gola u Atini. Zašto se sećam Katalinskog i majstorice u Frankfurtu? Zašto se sećam Radanovića u Splitu? Zato što je bilo mogućnosti da svi građani mi na selu da pratimo utakmice svoje reprezentacije, mada onda to zakonom nije bilo regulisano, ali nam je bilo omogućeno. U selu sa tri hiljade i nešto stanovnika imali smo četiri televizora, ali smo onako zbijeni svi pratili te najvažnije sportske događaje.

Pitam vas – zašto je polovina građana Republike Srbije lišena zakonskog prava da gleda utakmicu u Lisabonu i da se raduje u trenutku postizanja gola Aleksandra Mitrovića, da se raduje uspehu svoje reprezentacije, odnosno uspehu svoje zemlje? Tog prava lišila ih je „Junajted medija“. Navodno je kupila sportska prava od UEFA-e. Ona je kupila sportska prava, a i članom 64. našeg zakona stoji da isključivo pravo prenosa najvažnijih događaja sa liste događaja od interesa za sve građane Republike Srbije, političke, kulturne i sportske, imaju televizijski kanali koji pokrivaju celu teritoriju Republike Srbije, a definiše se na listi najvažnijih događaja regulator koji su to sportski događaji najvažniji. Na toj listi stoji da su to kvalifikacije za evropska i svetska prvenstva.

Taj deo zakona nije poštovan i "Junajted medija" je nezakonito prenosila utakmice i time lišila, a to je za mene katastrofa, polovinu Srba i polovinu građana Srbije, jer je i u regionu, zato što to nije bilo na RTS-u, bila smanjena mogućnost da Srbi koji navijaju za srpsku reprezentaciju a žive izvan Srbije takođe mogu da gledaju reprezentaciju koju obožavaju.

To je za mene katastrofa koja mora da bude sankcionisana, jer se kršilo nekoliko zakona - Zakon o elektronskim medijima, Zakon o oglašavanju, Konvencija o prekograničnoj televiziji i Zakon o zaštiti konkurencije. Prekršili su nekoliko zakona da bi na katastrofalan način lišili građane Republike Srbije da se raduju uspehu svoje zemlje kroz uspeh svoje reprezentacije, gde im je zakonom ta mogućnost garantovana. Znači, isključivo pravo su imali televizijski kanali koji pokrivaju celo tržište, a mislim da ih ima pet ili šest sa nacionalnom frekvencijom i imaju slobodan pristup, dakle mogu da se gledaju i na antenu.

To što piše u zakonu je prekršeno i mi moramo one koji su kršili zakon da privedemo pravdi. Pri tome su stečena sredstva, zato što su se ljudi koji su mogli preplaćivali na kablovske mreže da bi to mogli da gledaju i stečeni su nezakoniti prihodi od reklama, koji su emitovani pre, za vreme, u poluvreme utakmice, itd, itd, kao i čuvena neka kladionica i sve što je reklamirano toga dana.

Oni kažu, s obzirom da su kupili prava od UEFA, da nemaju veze naši zakoni. Nije tačno. Mi možemo, ako imamo novca, da kupimo avione i falkone kao što kupuje vlasnik "Junajted medije" Šolak, Đilasov partner, mi možemo da kupimo avione, ali nemamo pravo da ih vozimo. Ovde moramo da pokažemo da imamo licence, da imamo pravo, da nam je odobreno da zakonski možemo da koristimo te avione. To što smo ih kupili ne znači da imamo pravo da ih vozimo. Isključivo pravo prenosa je garantovano televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Ja tvrdim da je postojao određeni dogovor, s obzirom da se RTS nije baš preterano bunio i nije pominjao ova zakonska pravila, da tu postoji neki odnos i da su gledaoci na teritoriji Republike Srbije izigrani. Za mene, posebno zato što zastupam seosko stanovništvo, kao zaštitnik seljana, za mene je katastrofa na Zapadnom Balkanu da gledaoci u ruralnim sredinama nemaju pravo, nemaju zakonom garantovano pravo, da ne budu lišeni gledanja prenosa, ukoliko žele, svoje fudbalske reprezentacije. To je ono - što ti zakon dade, niko ti ne uze. To kaže Valtazar Bogišić i to pravilo tužilaštvo, a tamo ću podneti krivičnu prijavu, mora da procesuira. U suprotnom, mi nemamo pravosudne organe.

Druga katastrofa su na Zapadnom Balkanu zelene i crvene brigade koje su se ovih dana pojavile u Beogradu. Tamo gospođa Aida, koja verovatno sad Aćifa u Novom Pazaru skida, jer je to simbol fašizma. Ovde smo čuli da ljudi iz Novog Pazara tvrde da je Srbija duboko potonula u fašizam. Nije cela Srbija, samo jedan deo jednog grada je potonuo u fašizam kada je digao spomen obeležje Aćif Bljuti Hadžiehmetoviću efendiji u Novom Pazaru. Kad su stavili to spomen obeležje, taj deo Novog Pazara, ne tvrdim da je ceo Novi Pazar, ne tvrdim da je ceo Sandžak, je potonuo u fašizam. Zato što je Aćif efendija imao jedinice koje su služile Adolfa Hitlera i zbog te službe je nagrađen i odlikovan Gvozdenim krstom. Ako postoji neki nacista na teritoriji Srbije kome je podignuto spomen obeležje, onda je to Aćif efendija, čiju ploču su stavile upravo iz stranke gospodina Imamovića u delu Novog Pazara.

Ja očekujem da se Aida Ćorović sa onom petokrakom, kao vođa nekih novih crvenih antipa brigada, onda ovi zeleni koji takođe tvrde, ova Viola fon Kramon, zato kažem zelene brigade, koji takođe tvrde da smo mi neka fašistička zemlja, da je Srbija potonula u fašizam, takođe očekujem da nasrnu tamo na živog Nasera Orića, jer on je kažnjen za ratne zločine. To što je Mladić kažnjen, sudija Niambe, to je bilo preglasavanje, tvrdi da tog genocida nije bilo, Gideon Graf itd. To što je on kažnjen a Naser Orić nije kažnjen, nije krivica do nas, ne znači da je Mladić kriv a Orić nevin. Znači da je sud kriv, da je oslobodio krivog a kaznio verovatno nevinog, ja bih se usudio i to reći. To dokazuje političko instruisanje sudova koji su donosili presude u Hagu i domaćih sudova, posebno onih u Sarajevu i Zagrebu.

To što je Gotovina oslobođen na čudan način, ne znači da nisu počinili etničko čišćenje Srba, da nisu pobili Srbe u Hrvatskoj na teritoriji Hrvatske, da nisu izvršili te zločine, to znači samo da je sud bio politički pristrasan i da je bio jednostran, odnosno da je iz političkih razloga krivicu pripisivao za ratne zločine isključivo Srbima.

To što Haradinaj i Tači još uvek nisu kažnjeni, nije dokaz da nisu krivi, jer su živim Srbima vađeni organi. Ljudi, živim Srbima su vađeni organi. To što niko nije kažnjen za to je krivica sudova i pravosuđa i pravosudnih međunarodnih i domaćih sudova koji to nisu kaznili. To je, recimo, krivica ne samo Nasera Orića, Haradinaja i Tačija, po pitanju zločina u južnoj pokrajini, već i krivica sudije Majića, koji je oslobodio albanske teroriste "Gnjilansku grupu" koju su usmrtili 23 Srbina, mučili 80, na najsurovije moguće načine, a u tom procesu je svedočio jedan od Albanaca ili Šiptara koji je učestvovao u tim zločinima plus srpske žrtve koje su preživele te monstruozne zločine. To je jedna katastrofa na Zapadnom Balkanu i onda oni pripisuju Srbiji duboki fašizam.

Da li u Knesetu, gospodine Marinkoviću, neko može da izađe i da kaže da je Izrael nacistička, fašistička zemlja, da je potonula u fašizam? Izrael je demokratsko društvo. Da li neko tamo može to da kaže i sme da kaže? Posle Jevreja su Srbi sigurno najveće žrtve nacizma, fašizma itd.

Pripisivati naciji koja je u 20. veku, koji su usmrtili razne "SS" handžar divizije, između ostalog, jel tako gospodine Martinoviću, pripisivati tri miliona u dva rata izgubljenih srpskih duša, gledano sa natalitetom pet miliona. Dakle, danas bi nas bilo više pet miliona. Pripisivati razne zločine i fašizam naciji koja je izgubila tri miliona, koja je usmrtila tri miliona ljudi, a izgubila praktično pet miliona, pripisivati to Srbima. Pripisivanje je fašizam. Borba protiv Srba i srpskih nacionalnih interesa i to predstavljati kao borbu protiv fašizma. Postoji li jezik mržnje prema Srbima? Ja vas pitam sve, da li postoji jezik mržnje prema Srbima ili samo postoji jezik mržnje kada govore Srbi? Sasvim je normalno mrzeti Srbe i govoriti protiv Srba. To onda nije jezik mržnje, onda to zovu antifašizam.

Onda izađe Aida i jajima pokušava da mural sad skida. Očekujem da Aida ode tamo gde je bila u Upravnom, Nadzornom odboru one firme kada je provereno 400 hiljada evra u Novom Pazaru. Tamo gde je svom političkom lideru pripisala 60 ari građevinskog zemljišta, da ode tamo i da se zaleti na Aćif Efendiju. Tako se bori protiv fašizma i nacizma, tako što napadneš nacistu koji je odlikovao Hitlera gvozdenim krstom, a ti dođeš u Beograd. Ti dođeš i kažeš da je nacija fašistička koja je izgubila pet miliona ljudi, u dva rata usmrćeno tri miliona, raseljeno i etički počišćeno tri miliona. U poslednjem ratu sa teritorije federacije, da vam kažem da je to ona muslimansko-bošnjački deo, iseljeno je, raseljeno je, etnički počišćeno 450 hiljada Srba, a sa teritorije Hrvatske 400 hiljada i najmanje 200 hiljada iz naše južne pokrajine Kosova i Metohije.

Preko milion Srba je etnički počišćeno sa svojih teritorija. Srbija je jedina bivša jugoslovenska republika koja bitno nije menjala svoj etnički sastav, uprkos stotinama hiljada izbeglica koje je dobila.

Protiv Bošnja Srbija ne vodi nikakvu politiku, to se vidi iz prirasta stanovništva. Nisam ja protiv, ima ih svake godine, trude se, ima ih svake godine sve više i nemam ništa protiv toga, ali tvrditi da se ova država protiv njih nešto odnosi posebno i da krši neka pravila ponašanja, njihova neka prava je, po meni, fašizam. Nema fašizma u Srbiji, sem onih koji Srbiji žele da pripišu fašizam, a Srbija nikada nije bila fašistička zemlja.

Ono što je u Bosni i Hercegovini urađeno u toku 20. veka, pa nisam ja, nije moja familija bila šuckori ili kako se ono zvalo u Prvom svetskom ratu. Celo selo mog oca i mog dede su oterali u dobojski logor. Samo dve babe su bile ostale u Bogovićima. U Drugom svetskom ratu su usmrtili nebrojeni broj moje široke familije koja je tad živela u Bosni. U poslednjem ratu ni jedan više Rističević od stotinu, ne živi u kućama gde je živeo 1991. godine u Bosni i Hercegovini. U tim kućama žive Bošnjaci ili su do temelja uništene i spaljene. Rodno selo mog oca, Bogovići, je imalo devet stanovnika. To selo je sa 18 kuća do temelja spaljeno, a svo stanovništvo ubijeno. Danas ja treba da slušam kako je moj narod genocidan i kako se oni bore protiv fašizma.

Kako su se to borili u selu Kukavice gde su usmrtili tri rođaka moje majke koji su godište od 1912. do 1927, od njih troje dve su bile žene? Ja treba da verujem u to da smo mi genocidni, a oni su, eto, nevine žrtve.

Neka mi pokažu, ali to je katastrofa, i jednog njihovog značajnijeg političara, poslanika koji je izašao i došao u Bratunac i rekao – izvinite na žrtvama zločina koji je počinjen na 3.657 Srba u i oko Srebrenice, mi razumemo vaš bol, sem Ibrana Mustafića, kome skidam kapu i koji je svedok o klanju sudije u Zaleđu od strane Nasera Orića kojeg, gle čudo, oslobodili ga i međunarodni i sarajevski sudovi. Sad mi treba da verujemo da je Naser Orlić antifašista, a Mladić sa petokrakom koju nije skinuo do sredine ratova devedesetih godina, kome su ustaše ubile oca, da je on fašista, a Naser Orlić antifašista.

Neće da može, jer ono što ja znam o Bosni i Hercegovini je da je u 20. veku izvršen genocid nad Srbima. Što se tiče devedesetih godina ni jedan Srbin u Srebrenici nije preživeo u varoši. Kada je srpska vojska ušla u Srebrenicu zatekla je samo jednu zaklanu staricu od osamdeset i nešto godina, srpske nacionalnosti.

Treba ja da verujem u njihov antifašizam i da me oni ubede da je moj narod fašistički, a oni se, eto, bore protiv fašizma. Neka pošalju Aidu, sa ne znam koliko jajaca, neće da vredi, neće da može, ja u to ne verujem - genocid devedesetih godina u Srebrenici.

Mogu ja da iznesem sve priloge koliko je od 1.333 boraca Nasera Orića, čije sam izvore koristio u mojoj rezoluciji, koliko je sahranjeno u Potočarima – polovina od 1.333 poginula vojnika u 28. diviziji. Kao mesto pogibije Naser navodi da su to čista srpska naselja i čista srpska sela. Kako je to agresija Srba na Bošnjake koja je izvršena u vlastitim selima? Svi oni su sahranjeni u Potočarima.

Neka kažu gde je sahranjen Suljagić, otac ovog što je direktor Memorijalnog centra. Sahranio ga je, iako je poginuo u Bratuncu, u napadu na Srbe 1992. godine, sahranili su ga u Potočarima. Zašto bih ja verovao u tu njihovu istinu?

Zato, kažem, prava je katastrofa na zapadnom Balkanu to što oni radi Srbiji i srpskom narodu. Pri tome, Srbi nisu imali SS „Handžar“ diviziju na Staljingradu. Srbi nisu imali jedinice koje su služile Adolfu Hitleru, gde su njihove vođe, kao Aćif efendija, dobili gvozdene krstove.

Zato je prava katastrofa što taj genocid stalno pominju, a on se nije desio. Neka pitaju Grajfa Nazurofa, neka pitaju sutkinju Nijambe, ja tvrdim – u Srebrenici, ovo što sad pričaju, devedesetih godina izvršen je genocid, ali genocid nad istinom, od njihove strane.

Hvala.

Zahvaljujem.
Sledeća je koleginica Jasmina Karanac.
Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministre Vulin, koleginice i kolege, u tradiciji naroda sa ovih prostora je da priteknu jedni drugima u pomoć kada je to potrebno, naročito u velikim nevoljama i teškim situacijama. To je deo našeg nasleđa, naše kulture, odlika nesebičnosti, solidarnosti, empatije, svega onoga ljudskog što je utkano u nama.

Mi smo nebrojeno puta u našoj daljoj i bližoj prošlosti svedočili koliko je pomoć u katastrofama bila ona u ljudstvu, opremi, znanju, značajna i presudna kada oni koji su pogođeni katastrofom nisu u mogućnosti sami i sopstvenim sredstvima da se suprotstave nepogodi koja ih je zadesila.

Katastrofe izazvane brojnim prirodnim pojavama, odnosno opasnostima tehnološkim, zatim ratnim, bezbednosnim rizicima i pretnjama su stalno prisutna realnost za ljudska društva širom sveta i zato zemlje treba institucionalno, odnosno kroz zakone i sporazume da urede okvir, odnosno uslove za pružanje pomoći u takvim situacijama.

Ovaj Sporazum koji je pred nama, odnosno Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o saradnji u zaštiti od katastrofa na Zapadnom Balkanu je deo inicijative Mali Šengen, sada „Otvoreni Balkan“, zaključen sa namerom da se unesu pozitivne promene u celom regionu, da se podstakne privredna saradnja, olakša trgovina, kretanje ljudi, roba i usluga i da za svaki drugi način učini lakši život građanima i da približi naše narode.

Svesni izazova sa kojima se suočava savremeno čovečanstvo, a posebno porasta prirodnih katastrofa uzrokovanih klimatskim promenama, kao što su poplave, požari, ekstremne temperature, potpisnici ovog Sporazuma predsednik Srbije i premijeri Severne Makedonije i Albanije su još jedan iskorak napravili u odnosima tri zemlje, a naši parlamenti stavljajući u zakonski okvir sve uslove i načine pružanja pomoći predviđene ovim Sporazumom.

Meni je žao i nadam se da će se to promeniti i da će Crna Gora i Bosna i Hercegovina shvatiti prednosti ovakve saradnje i pridružiti se ovom Sporazumu, jer katastrofe ne znaju za granice, a niko nije bezbedan dok svi nismo bezbedni.

Setimo se samo poplava 2014. godine koje su pokazale koliko je društvo ranjivo i bespomoćno pred prirodom i koliko je pomoć koja je tada odigrala značajnu ulogu u spasavanju ljudskih života i materijalnih dobara bila dragocena.

Prirodne katastrofe koje su se gotovo svake godine dešavale, ne samo u Srbiji, nego i u regionu i čitavom svetu, podsetimo se zemljotresa u Petrilji prošle godine, zatim u Albaniji 2019. godine, ekstremno visokih temperatura i suša tokom ove godine, i da ne nabrajam, upozoravaju da je neophodno da se svi bolje organizujemo u budućnosti.

Tim pre, ovaj Predlog zakona je od velikog značaja, jer predviđa način, odnosno okvir za dobrovoljno pružanje pomoći i saradnje u zaštiti od katastrofa na Zapadnom Balkanu, a naročito u planiranju i sprovođenju mera za zaštitu od poplava, zemljotresa, požara, zagađenja životne sredine, opasnosti izazvane radijacijom.

Takođe, Predlog zakona predviđa i pomoć u slučaju pandemijskih katastrofa. Mi smo tokom ove pandemije videli, s jedne strane sve slabosti i sebičnost savremenog sveta, a naročito najrazvijenijih zemalja kada se vodila bitka za nabavku respiratora, zaštitne opreme, sredstava za dezinfekciju, vakcina u borbi protiv virusa Kovid19, a s druge strane videli smo i solidarnost pojedinih zemalja koje su nesebično pružale pomoć drugima u borbi protiv ovog virusa, među kojima je i Srbija, koja je neretko bila i kritikovana potpuno neosnovano.

Zato je bilo nužno donošenje ovog Zakona, da bi zemlje potpisnice poštujući njegove odredbe, kao i potpisane međunarodne sporazume međusobno nesmetano sarađivale u cilju sprečavanja, odnosno ublažavanja posledica katastrofa.

Kada govorimo o prirodnim katastrofama, one su i podsetnik da je neophodno da promenimo svest i stav ljudi prema životnoj sredini, jer samo tokom zadnje decenije posebno se vidi porast katastrofa uzrokovanih klimatskim promenama u kojima je stradalo na hiljade ljudi, a milioni su pogođeni zdravstveno, stambeno, glađu.

Ovde želim da istaknem da je zato važno u situacijama katastrofa, kada ljudski životi bivaju suštinski izmenjeni zbog gubitka najbližih, gubitka osećaja sigurnosti i nade, o čemu svedočimo i tokom ove pandemije, obratiti posebnu pažnju i na pružanje psiho-socijalne pomoći podrške. Ta vrsta pomoći je neophodna radi olakšavanja oporavka pojedinaca porodica i čitave zajednice i mislim da ona treba da postane sastavni deo borbe u prevazilaženju posledica katastrofa.

Poslanička grupa Socijaldemokratske partije će podržati ovaj i predlog o priznavanju vozačkih dozvola između Republike Srbije i Narodne Republike Kine, budući da veliki broj kineskih državljana radi u Srbiji. Nemali broj naših državljana živi u Kini i, naravno, ove dozvole treba priznati uz svo poštovanje pravila i standarda zemlje domaćina.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Sledeći govornik je potpredsednik Narodne skupštine Marija Jevđić.
Izvolite.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Poštovani ministre sa saradnikom, danas imamo priliku da raspravljamo o sporazumima koji se tiču narodne saradnje u oblasti zaštite od prirodnih katastrofa, ali, nažalost, mogli smo videti da je ova tema od strane pojedinih poslanika, zloupotrebljena, pa smo mogli ovde čuti da je Srbija genocidna država, do morbidnih izjava šta će biti sa Srbijom ako slučajno predsednik Srbije Aleksandar Vučić umre.

Zgrožena sam sa oba govora, zgrožena sam sa zloupotrebom ovog visokog doma i trudiću se da se u svom izlaganju pridržavam dnevnog reda.

Što se tiče današnje teme, koliko puta smo čuli rečenicu da katastrofe ne poznaju granice? Čini se u poslednje vreme, a pogotovo u vreme pandemije, kao i klimatskih promena koje se dešavaju prečesto. Ipak, pripremljenost zajednice upravo leži u potrebi da se rizici od katastrofa spoznaju na najbolji mogući način.

Prirodne katastrofe koje se svakodnevno dešavaju, a ne smemo zaboraviti katastrofalne poplave koje su zadesile Srbiju 2014. godine, koje se dešavaju ne samo u Srbiji, nego i u regionu i u svetu, upozoravaju nas na neophodnost bolje organizacije svih nas. Tu, pre svega, mislim i na institucije, ali i na građane.

Takođe, one su i podsetnik da je neophodno da se promeni svest i stav ljudi prema životnoj sredini i prirodnim katastrofama. Ako dobro pripremimo stanovništvo u velikoj meri pomažemo i državnim institucijama, odnosno državi u situaciji nastupanja prirodnih katastrofa.

Podatak da ekstremne vremenske prilike postaju novo normalno stanje do kraja veka bilo bi to da bi prosečna temperatura na Balkanu bila povišena za čak četiri stepena ili više. To znači da ćemo u budućnosti imati sve češće suše, a samim tim i smanjenu poljoprivrednu proizvodnju, veliku oskudicu vode, a samim tim i manje hidroenergije i time se javlja opasnost da se potkopaju sva dostignuća viševekovnog razvoja.

Mislim da još uvek imamo vremena da se nešto učini i da svi učesnici društvenog života, ali i kreatori politike koja se odnosi na sprovođenje i preventive protiv klimatskih promena na zapadnom Balkanu, mogu dobro da pripreme Balkan za katastrofe koje se predviđaju u budućnosti.

Srbija je predvodnik aktivnosti na ovom planu i ona je prava u regiji donela Okvir za upravljanje rizika od katastrofa, čime je postala jedna od prvih zemalja u svetu koja je u potpunosti uskladila svoje zakonodavstvo sa Okvirom iz Senedaija.

Inače, Senedaj okvir za smanjenje rizika od katastrofa je međunarodni sporazum koji je potpisalo 180 zemalja članica UN i on trba da doprinese smanjenju borja ljudskih života, smanjenju ekonomskih gubitaka, zaštita životne sredine i prirodnih resursa.

Poslednji podaci Svetske meteorološke organizacije nisu ni malo ohrabrujući i njihov poslednji izveštaj Atlas je analizirao oko 11 hiljada prirodnih katastrofa koje su se dogodile između 1979. godine i 2019. godine, uključujući i velike katastrofe kao što je i suša u Etiopiji 1983. godine, koja je imala najfatalniji ishod, obzirom da je tada umrlo preko 300 hiljada ljudi.

Izveštaj ukazuje na trend ubrzanja, pri čemu je broj prirodnih katastrofa porastao gotovo pet puta u periodu od sedamdesetih godina, pa do poslednjih deset godina i jedina stvar u tom izveštaju koja je mene ohrabrila je to da, bez obzira što su opasne vremenske prilike sve češće, sa sobom nose sve veće troškove koji, na primer, su 2010. godine iznosile čak 1,16 biliona dolara. Broj ljudskih žrtava na godišnjem nivou je opao, pa tako sa 50.000 žrtava sedamdesetih godina je pao na ispod 16.000 poslednjih nekoliko godina. To nam govori da se isplatilo bolje planiranje i unapređenje sistema za rano upozorenje na opasnost.

Kao što sam rekla, Srbija jeste lider u preventivi protiv borbe prirodnih katastrofa i pre nekoliko meseci, zahvaljujući dobroj pripremljenosti Ministarstva unutrašnjih poslova i sektora za vanredne situacije, bili smo u mogućnosti da pomognemo i komšijama u Severnoj Makedoniji, ali i bratskoj Grčkoj, koje su se borile se nezapamćenim požarima.

Katastrofe ne poznaju ni nacionalnost i nacionalne granice, niti su one ograničena na neku državu i zbog toga Jedinstvena Srbija smatra da, usvajanjem ovakvog sporazuma, može doprineti prvenstveno spasavanju ljudskih života, ali i prirodnih resursa, a na kraju i smanjenju ekonomskih gubitaka.

Kao što sam i rekla na početku, dobra organizovanost, pripremljenost, edukacija pre svega lokalnih samouprava, a samim tim i građana, može doprineti da sporazum o kojem danas govorimo ima, mogu slobodno reći, sto posto implementaciju u realnom životu.

Upravo u toj nameri da se pripremi na najbolji mogući način i grad iz kojeg ja dolazim, Kraljevo, je nakon katastrofalnih poplava 2014. godine pokrenuo inicijativu o međuopštinskoj saradnji. Ta inicijativa ove godine je krunisana potpisivanjem Sporazuma o saradnji i opredeljenju 18 lokalnih samouprava u slivu Zapadne Morave da osnuju zajedničku službu za poslove smanjenja rizika od katastrofa i civilne zaštite.

Veliku podršku ovom poduhvatu, pored Ministarstva države uprave i lokalne samouprave, vašeg ministarstva i Sektora za vanredne situacije, Kancelarija za javna ulaganja, pružile su brojne domaće i međunarodne institucije i organizacije, poput stalne konferencije gradova i opština, Svetske banke itd.

Inače, podsećanja radi, 3. novembra 2010. godine, Kraljevo je pogodio razoran zemljotres. Imali smo 2012. godine katastrofalne snežne nanose. Poplave smo imali u više navrata 2014, 2016, 22017, 2018. i 2019. godine. Takođe, poslednje dve godine smo imali ogromne šumske požare koji su u jednom trenutku pretili da ugroze i manastir Studenicu, koji pripada UNESKO nasleđu i u Parizu je proglašena za baštinu od svetskog značaja.

Uticaj suše je možda najveći u ovom delu Srbije, ali i najteže se procenjuje jer ima dalekosežne posledice. Možemo sa sigurnošću reći da, kada pogledamo poslednjih deset godina, grad Kraljevo u odnosu na katastrofe koje su ga zadesile, izgubilo je možda tri ili čak četiri svoja budžeta i tu su najpogođeniji sektori poljoprivrede, infrastrukture i stanovanja.

Sve ove katastrofe su učinile to da grad Kraljevo uspostavi posebnu službu u okviru svoje gradske uprave, Odeljenje za poslove civilne zaštite i iskoristiću ovu priliku da pohvalim vaše ministarstvo, jer ste pre nekoliko dana, tačnije 5. novembra, na pet lokacija, uz učešće preko 8.000 pripadnika MUP-a i drugih službi održali najveću civilnu vežbu još od vremena stare Jugoslavije. U vežbi „Sistem 2021“ je učestvovalo 24 grada i 26 opština i Republika Srbija je organizacijom združene civilne zaštite, pod nazivom „Sistem 2021“, pokazala još jednom da, uprkos decenijama ne ulaganja u ovaj sistem ne zaostajemo za vodećim državama u svetu. Time smo pokazali da građani Srbije, odnosno Srbija može da bude sigurna, jer o njoj ima ko da brine i u trenucima ako dođe do najvećih katastrofa.

Uređenje normativa i jasno institucionalno postavljanje sistema smanjenja rizika od katastrofa i upravljanje vanrednim situacijama Republiku Srbiju bez premca postavlja na mesto regionalnog lidera kada su ovi procesi u pitanju.

Ono što je možda najinteresantnije za današnju temu, kada sam već spomenula grad iz kojeg dolazim, Kraljevo, jeste učešće grada u globalnoj mreži otpornih gradova pod nazivom MCR 2030, a pod okriljem Fonda za smanjenje rizika od katastrofa UN. U okviru ove mreže gradova širom sveta, grad Kraljevo je prepoznat kao jedan od regionalnih lidera kada su u pitanju organizacioni sistemi civilne zaštite i uključivanje svih institucija organizacija i pojedinaca od značaja za proces smanjenja rizika od katastrofa.

Kroz ovu mrežu grad Kraljevo će pružiti drugim lokalnim samoupravama u svetu, ali i našim lokalnim samoupravama primere dobre prakse.

Treba da se napori lokalnih samouprava u jačanju otpornosti na buduće katastrofe preusmere na to da lokalna samouprava ne bude prepoznata samo kao mesto prvog reagovanja kada se desi katastrofa, već na prvom mestu kada je u pitanju ulaganje, odnosno smanjenje od rizika od nastanka budućih katastrofa.

Upravo je ovo prepoznala Vlada Republike Srbije, pa smo mogli pre nekoliko dana videti u Lučanima, gde je u gornjem delu sliva Zapadne Morave, koordinacijom državnih institucija, pre svega „Srbijavode“ i Sektora za vanredne situacije su otklonjeni privremeni objekti koji su mogli da predstavljaju potencijalnu pretnju u slučaju većih količina padavina i nivoa reka.

Na samom kraju svog izlaganja, uputila bih jedan predlog. Mi smo svesni da se tehnološka revolucija dešava upravo sada i dešavaće se i gde je opet Republika Srbija regionalni lider kada su u pitanju savremene tehnologije, ali pored postojećih rizika kao potencijalnih opasnosti u okviru normative koja to tretira predvide još dve opasnosti, a to je nestanak struje ili „blek aut“ i hakerski napadi. Smatram da ove opasnosti trebamo posebno tretirati, a sve u cilju bolje pripremljenosti države na buduće izazove.

Sigurna sam da vi, ministre, kroz vaše Odeljenje za visokotehnološki kriminal radite na prevenciji ovakvih slučajeva.

Zbog svega ovoga što sam danas navela, poslanička grupa JS u danu za glasanje podržaće predloženi sporazum. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Pre nego što zatvorim ovaj prvi deo sednice, da saglasno članu 27. i članu 87. Poslovnika Narodne skupštine, vas obavestim da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Drugi deo sednice nastavljamo u 15.05 časova.
Zahvaljujem.
(Posle pauze.)

Poštovani narodni poslanici, nastavljamo sa radom.
Na osnovu prijavljenih po listi reč ima narodni poslanik Zvonimir Stević. Izvolite.

Poštovana potpredsednice Narodne skupštine, uvaženi ministre, sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, dragi građani Srbije, uprkos sve intenzivnijim pritiscima na Republiku Srbiju, koji dolaze iz regiona, ali i od nekih zapadnih zemalja, Srbija kao prava domaćinska zemlja u kojoj ima mesta za svakog dobronamernika i dalje otvara vrata svojim susedima, predlažući svestranu regionalnu saradnju na zapadnom Balkanu, a sa ključnim ciljem da se region bolje pozicionira i brže bude prihvaćen od evropskih zemalja, od EU.

Tu opredeljenost Srbije da se, osim sopstvenom razvoju, posveti i regionalnoj saradnji potvrđuje upravo Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o saradnji u zaštiti od katastrofa na zapadnom Balkanu koji je danas na dnevnom redu parlamenta. Ovaj sporazum je deo inicijative „Otvoreni Balkan“ koja je pokrenuta na predlog našeg predsednika Republike Aleksandra Vučića, a koja se najpre zvala „Mali Šengen“. Sporazum koji je pred nama potpisali su naš predsednik Republike i predsednici Vlada Severne Makedonije i Albanije.

Cilj „Otvorenog Balkana“ jeste stvaranje otvorene ekonomske zone između zemalja potpisnica, što treba da obezbedi nesmetanu trgovinu i ostale oblike privredne saradnje, slobodno kretanje radne snage, ali i da prenese poboljšanju međusobnih bilateralnih odnosa, a zajednički cilj treba da bude ukupno poboljšanje pozicije zapadnog Balkana na evropskoj mapi.

Ponuda za učešće u ovoj inicijativi bila je upućena i Crnoj Gori i Federaciji BiH, kao i privremenim institucijama Prištine, ali se oni nisu odazvali do sada. Njihov otpor prema inicijativi da naš region zajedno nastupa prema evropskom tržištu i da se brže ekonomski razvija nije racionalan, ali njihovo je pravo da ne učestvuju u zajedničkom pokušaju da se svi brže ekonomski razvijamo.

Ono što je danas notorna činjenica jeste da sada Evropa na ceo naš region gleda kao na najzaostaliji deo Evrope, a tako ne bi smelo da bude. Region zapadnog Balkana ima resurse, ali i geostratešku poziciju koja treba da nas učini ravnopravnim sagovornikom sa ostatkom Evrope. Međutim, da podsetim da nam je geostrateški položaj, nažalost, kroz istoriju često bio smetnja za napredak zato što smo večita meta različitih interesa koji se ovde prelamaju. Tako je kroz istoriju bilo, a nažalost tako je i danas.

Srbija najbolje zna cenu koju plaća upravo zbog političkih aspiracija različitih centara moći kojima je u interesu da Srbija, a time i Balkan ostanu trajno bure baruta, a koji će oni po potrebi paliti ili gasiti. To smo u 20. veku osetili uz ogromne žrtve, a naša još uvek sveža rana je 1999. godina kada nas je NATO bombardovao bez saglasnosti Saveta bezbednosti, misleći da će na taj način pomoći albanskim separatistima da nam otmu Kosovo i Metohiju. Tada je umesto svetske pravde ovim prostorom zavladala sila.

Zato što smo sve kao srpski narod preživeli, pogotovo na Kosovu i Metohiji, samo zato što nismo dali da nas rasparčaju i unište, sve što je naše danas zna ceo svet, pa i oni koji su bacali bombe na nas znaju da su to učinili protiv svakog zakona na ovom svetu.

Kosmetski Albanci i njihovi lideri koji novcem kupuju naklonost i savete nekih svetskih političara, ne bi li isposlovali priznanje svoje samoproglašene nezavisnosti, računaju na silu, jer znaju da prava nemaju. Svakodnevno vrše pritisak na srpski narod, a ovih dana je to bilo u svrhu izborne kampanje koja, nažalost, nije pomogla Kurtiju da pobedi. Naprotiv, poražen je žestoko i to treba da mu bude poruka, jer u oslepljenoj borbi za vlast i nepostojeću državu svi oni su zaboravili da na Kosmetu teško živi i albanski običan narod, potpuno zaboravljen.

Osmanijeva i Kurti uz pomoć svojih zapadnih sponzora svakodnevno, različitim sredstvima, prete Srbiji, usuđuju se da postavljaju ultimatume, ne poštuju međunarodna dokumenta, pre svega Rezoluciju 1244, ali ni Briselski, ni Vašingtonski sporazum, a stalno očekuju da Vašington i Brisel stanu na njihovu stranu. To bi bilo pogubno za svetsku politiku i međunarodno pravo, a posebno po UN i njihovu mirovnu misiju na Kosovu i Metohiji, a to je KFOR.

U tome da li zbog teritorijalnih aspiracija ili želja jedne nacionalne manjine da pravi paralelnu državu na teritoriji jedne suverene države, članice UN, treba da se poruši kompletna zgrada međunarodnog pravnog poretka, moraju danas da razmišljaju sve međunarodne institucije. Ostaje nam da verujemo da oni predstavnici država, članica UN koje i dalje podržavaju otvoreno ili tajno terorističko i separatističko delovanje Albanaca na Kosovu i Metohiji i daju legalitet ovakvim pokušajima secesije imaju u vidu i znaju da to nije pravo ni pravda. To je sila, to je presedan.

Kada je Srbija u pitanju, za svetske moćnike ne postoji zakon. U našem slučaju, u slučaju Kosova i Metohije, za njih ne postoji Rezolucija UN 1244. Zaboravili su je međunarodni čuvari mira na Kosova i Metohiji da su oni tu upravo došli na osnovu te Rezolucije, čijem kršenju svakodnevno svedočimo od prvog dana, a oni koji je krše nikada nisu kažnjeni za to. Naprotiv, toleriše se sve što Priština radi, a to je da se Srbiji preti i Srbija ucenjuje da prizna samoproglašenu tzv. državu Kosovo. Danas kada nam tuđi interesi ne daju mira, ne daju nam da budemo svoj na svome, pokušavaju da nam otmu naše, da umesto sebe nas proglašavaju zločincima, da nas nateraju da zaboravimo i „žutu kuću“ i prognane, ubijene, spaljene domove i crkve, oni očekuju da mi pokleknemo, ali nije danas Srbija moneta za potkusurivanje.

Na sreću, poslednjih 10-ak godina, spoljnopolitička pozicija Srbije se promenila. Srbija postaje ekonomski i politički snažnija, poštovanija u velikom delu svetu. Tako dobijamo priliku da govorimo o ataku na našu državu, o žrtvama i posledicama govorili smo u parlamentu mnogo puta o tome. Naše rukovodstvo je stalo iza odbrane naših nacionalnih i državnih interesa, stalo je i uz svoj srpski narod koji je ostao da živi na svojim ognjištima što je i pokazala zadnja pobeda na lokalnim izborima na Kosovu i Metohiji, a gde je Srpska lista odnela ubedljivu pobedu i ja ovom prilikom čestitam srpskom narodu koji je na jedinstven način dao apsolutnu podršku Srpskoj listi i državnom rukovodstvu na čelu sa predsednikom Republike Aleksandrom Vučićem. Tu odlučnost predsednika Republike videli smo i prilikom gnusnog napada jedinica ROSU na severu Kosova i Metohije, što za nas Srbe predstavlja vetar u leđa i ohrabrenje za naš opstanak na Kosovu i Metohiji.

Naše rukovodstvo je patriotsko i državotvorno, a rezultati i ekonomske i političke borbe za bolju, sigurnu i suverenu Srbiju su i te kako vidljivi i prepoznatljivi za našu i međunarodnu javnost. Takva politika i rezultati nam upravo omogućavaju da kao ekonomski uspešna i politički stabilna država širimo regionalne inicijative i zalažemo se i za bolji život ljudi u celom regionu. Srbija prepoznaje potrebu da svi u regionu budu upućeni jedni na druge i da kroz regionalnu saradnju prevazilazimo različitosti, da uz poštovanje državnog suvereniteta svake od država regiona unapredimo regionalnu saradnju, udružujući sve potencijale i koristeći komparativne prednosti naših država.

Srbija je uverena da kao region možemo više da postignemo na međunarodnom planu i dokažemo svetu da nismo tamo neki Balkan za koga nema mesta u modernoj Evropi sveta.

Naravno da nije tako, a to pokazuje spremnost Srbije, Severne Makedonije i Albanije da pokažemo Evropi da smo posvećeni miru, regionalnoj saradnji i razvoju u svim oblastima koje su važne za građane naše države.

Ovaj sporazum je u tom smislu izuzetno značajan jer se odnosi na jednu ozbiljnu i važnu oblast, to je saradnja u sprečavanju katastrofa i otklanjanju posledica katastrofa. Zemljotresi i poplave, požari, ekološki, hemijski ekscesi često nemaju granice, ali kada zadese jednu državu, jedno područje, ništa nije važnije od pravovremenog spasavanja života i materijalnih dobara.

Srbija u tome ima veliko iskustvo i znanje, a tome su nas naučile nedaće koje su nas snalazile u prethodnom periodu, naročito poplave, klizišta i zemljotresi. Zato je važno da mi susedi sarađujemo u takvim nemilim situacijama koje, nažalost, mogu biti sve češće, a na to nas upozoravaju i klimatske promene koje su sve drastičnije i sa sve ozbiljnijim posledicama po čitavu planetu, a mi smo njen deo.

Poslanička grupa SPS podržava ovaj sporazum, jer čvrsto verujemo da će doprineti boljoj pripremljenosti Zapadnog Balkana da se organizovano suočava i bori sa prirodnim i drugim katastrofama. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik prof. dr Vladimir Marinković.