Hvala.

Uvaženi gospodine Glišiću, to da smo mi hteli stranačko zapošljavanje je potpuna besmislica. Zamislite ko hoće stranačko zapošljavanje da čim dođe na vlast donese Zakon o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru. Čim smo došli na vlast mi smo doneli zakon kojim smo ograničavali upravo partijsko zapošljavanje. Prema tome, 40.000 ljudi je manje upravo zato što smo takvu jednu meru odgovornu, poštenu i domaćinsku doneli da ne bismo preopteretili budžet naše države i kada smo izašli na zelenu granu, kada smo došli u situaciju da možemo da podižemo plate i penzije mi smo krenuli iz realnih izvora da podižemo plate i penzije.

Siguran sam da se i vi zalažete za poštenu i domaćinsku politiku i zato nemojte da upadate u tu mantru tajkunskih političara koji vam govore kako je nešto danas gore nego što je bilo, kada je očigledno da kada smo došli na vlast mogli smo da nastavimo po starom uhodanom modelu i da ovde pravimo partijska preduzeća, da zapošljavamo koga stignemo.

Dakle, mi smo napravili jednu odgovornu i poštenu domaćinsku meru, ali koja je bila i te kako nepopularna u tom trenutku i te kako nepopularna. Mi smo svesno išli na uštrb svog rejtinga da bismo napravili stvar koja je dobra za građane Srbije i to je narod na izborima odmah prepoznao. Mi smo već 2014. godine osvojili preko 45%. Uprkos svim tim merama, uprkos obećanju da ćemo smanjivati plate i penzije, građani su podržali našu politiku. Tako da generalno kada govorite o stranačkom zapošljavanju treba da imate u vidu da bi retko koja država u Evropi donela ovakve mere kada već govorite da smo imali takve ambicije, naravno da ne bismo usvajali zakon koji nas ograničava u tome. Hvala.

Zahvaljujem.
Replika, Vladan Glišić.

Naravno.

Vi ste zatekli državu u vrlo jadnom ekonomskom stanju i morali ste da preduzmete neke mere da se ne bi sve urušilo i nisam od onih koji je spreman da sve što ste uradili kritikuje zato što ima stvari koje naravno mogu da se pohvale i treba da budu i pohvaljene jer nema te kritike koja je ozbiljna ako nije spremna da vidi ono što je pozitivno u onome što kritikuje.

Međutim, problem stranačkog zapošljavanja je sistemski problem. Nije to problem nijedne partije na vlasti. To je problem mogućnosti koju smo ostavili pre svega sa pogrešnim partijskim modelom i to je nešto što je vrlo potrebno razgovarati i možete primetiti da svi koji vas kritikuju za mnoge stvari iz opozicionih stranaka nikada ne postavljaju pitanje partijskog modela zato što da li stranku imate na 700 hiljada članova ili na 500 članova partijski model u kome je jedan čovek neprikosnoven, a napreduje se preko toga da on daje vrstu podrške ljudima koji napreduju nije dobar zato što podstiče negativnu selekciju, a onda ta negativna selekcija dovodi do toga da se polako partijski interes u društvu stavlja iznad nacionalnog interesa.

Znači, nama je potrebna promena partijskog modela u Srbiji i potrebno je o tome da najzad počnemo da razgovaramo. Opasno je ovo što se sada dešava u protestima da ljudi misle da bez političkih stranaka mogu da se bave politikom, da mogu da se bave van institucija. To nije dobro i nije potrebno jer političke stranke su deo načina kako narod može da se bavi politikom jer ne nemoguće neposrednu demokratiju promeniti u jednom razvijenom sistemu i državi kakva je svaka moderna država, ali da bi mogli da vratimo poverenje u stranke, da bi mogli da vratimo poverenje u partijski model mi moramo, pre svega mi koji se bavimo, koji smo politička klasa i bavimo se politikom, a tu je opet i najveća odgovornost SNS jer vi imate istorijsku šansu da neke stvari promenite zbog svoje masovnosti, treba raditi na drugom partijskom modelu, treba raditi na tome da se ide na partije sa kolegijalnim organima, na kadrovske partije, a ne na masovne partije i ne na partije koje zbog svoje masovnosti narušavaju institucije u kojima deluju. Hvala.

Zahvaljujem.
Sledeći narodni poslanik je gospodin Nebojša Bakarec.
Izvolite.

Hvala vam poštovani predsedavajući.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministarka sa saradnicima, naravno da ću govoriti o Zakonu o platama, ali i o državi i o još nekim važnim stvarima.

Kada pominjem prosto ove zakone o platama u javnom sektoru, to je državni sektor, prosto ne mogu da pomenem da su unazad 10 godina značajno povećane plate, a pomenuću da su značajno povećane i penzije i spašen je Penzioni fond.

Inače, da podsetim, sada je prosečna plata 600 evra, što nikada nije bilo u Srbiji uopšte u istoriji. Predsednik Vučić je smanjio, inače sa tim u vezi da podsetim, nezaposlenost sa 25 na 10%. predsednik Vučić je smanjio broj nezaposlenih za 420 hiljada za ovih 10 godina unazad. Predsednik Vučić je povećao prosečnu zaradu za 50% u odnosu na 2012. godinu.

Da se zapitamo – ko isplaćuje plate javnim službenicima, ko zapošljava građane u javnim službama i država ih zapošljava. Dakle, kakva je ovo država, ali samo ću se osvrnuti na jedan pre nego što objasnim kakva je ovo država i kakva ovo država nije kada sam pomenuo ko zapošljava građane u javnim službama, naravno da je to država, osvrnuću se i 30 sekundi na problem koji smo malopre čuli navodnog partijskog zapošljavanja. Od kada je SNS na vlasti, gotovo 10 godina, partijsko zapošljavanje nije da ne postoji, nego je svedeno na najmanju moguću meru i danas sigurno možemo reći da ne vlada nikakva partokratija, nego pre svega u Srbiji vlada meritokratija. To je vladavina najsposobnijih i najboljih.

Što se tiče primedbi koje danas čujemo na nekakvo izmišljeno partijsko zapošljavanje iznosi ih čovek koga je Demokratska stranka Srbije, čiji sam i ja bio član, pre jedno 20 godina ga je zaposlila partijskim zapošljavanjem na mesto direktora državnog preduzeća „Rudo“. Dakle, tada je partijsko zapošljavanje bilo dobro, a danas kada ga praktično nema – to je loše. Mislim da su to dvostruki standardi.

E, sad, kakva je ovo država? Ovo je država koja dobija priznanje iz celog sveta za svoje ekonomske uspehe, koja sarađuje sa EU i SAD. Ovo je demokratska država u kojoj se poštuju ljudska i manjinska prava. Ovo je država koju hvali Zapad. Da je ova država, recimo, kao Severna Koreja, ona ne bi mogla da sarađuje sa Zapadom i da dobija pohvale od Zapada. Naravno, dobija pohvale i od Istoka, i od severa i od juga, ali ne bi mogla da dobija pohvale od Zapada.

Sve ovo pominjem zbog toga što je samozvani šef ekstremnog dela opozicije, tajkun Đilas, gostovao na svojoj televiziji N1, 2.12. ove godine, gde je rekao da je Srbija, prosto neverovatno zvuči ali tako je rekao i citiraću ga, rekao je da je Srbija fašistička i nacistička država. Citiram tajkuna Đilasa: „Ovo je jedan neofašistički, čak nacistički režim koji na taj način funkcioniše“. I o tome ću nešto kasnije reći.

Ovu halucinaciju su preneli svi đilasovsko-šolakovski mediji a mnogo ih ima, desetine, dvadesetine njih, hoću da kažem tajkun Đilas je dobio veliku pažnju za ove svoje medije, za ove svoje halucinacije.

Inače u ovom intervjuu omiljena Đilasova tema, pošto je predizborna kampanja počela je pumpanje njegovog narcisoidnog ega o tome kako će on Đilas, zamislite, da pobedi na izborima 2022. godine. Mislim, bukvalno, imam njegove intervjue od pre tri i pô godina i koliko je to jadno i providno što je on tamo govorio upravo svedoče njegovi intervjui od pre tri i pô godine gde doslovno istim rečima opisuje tu svoju navodnu pobedu i 2018. godine.

Podsetiću da je na tim beogradskim izborima 2018. godine Đilas pukao kao zvečka i njegova koalicija, gotovo istovetna ovoj sada je osvojila svega 19% i to u njihovom najjačem uporištu - Beogradu.

U svojim halucinacijama, Đilas je komentarišući pitanje voditelja da je u periodu dok je on bio na vlasti kompanija Rio Tinto dovedena u Srbiju, citiram, Đilas je rekao da je on nije doveo i da on nikakve veze nema sa Rio Tintom. Pazite, slagao je.

Sledeće, kaže Đilas: „Sa otvaranjem rudnika litijuma nema nikakve veze nijedna prethodna vlada do vlade Aleksandra Vučića“. Znači, sve što sam naveo, sve što je Đilas izgovorio je čista laž.

Prvo, da se podsetimo, dugo pamtimo, 2007. godine Đilas je bio ministar za nacionalni investicioni plan a deo tog plana je bilo i te kako desetostruko veće iskopavanje litijuma nego ovo o kome sada govorimo i to u okolini Loznice, ali i u okolini mnogih drugih gradova i to je baš bila u pitanju kompanija Rio Tinto koju je u Srbiju dovela još Đinđićeva vlada tamo negde 2003. godine.

Drugo, vlada na čijem je, čiji je deo bio ministar Đilas i naredna vlada Mirka Cvetkovića u doba najžešćeg režima Tadića i Đilasa su potpisale niz ugovora sa kompanijom Rio Tinto.

Treće, Dragan Đilas je pre izvesnog vremena, pre koju godinu, 2017. godine u intervjuu za list „Nedeljnik“ žestoko hvalio iskopavanje litijuma i kompaniju Rio Tinto kada je rekao – evo, potvrđeno je da je kod Loznice otkriveno drugo po veličini nalazište litijuma u svetu i najveće u Evropi, hajde da pričamo o koncesiji na te rudnike, zar to nije šansa za Srbiju, kaže Đilas, to će da zaposli hiljade i hiljade ljudi, hoće, i napraviće brend od naše zemlje, hoće ali to je on tada govorio. Kaže – zamislite da u svakom mobilnom telefonu ili automobilu imate deo na kome piše „Made in Serbia“, to su teme koje su nam danas bile potrebne, to je on rekao pre četiri godine a danas … licemerja, odjednom nam to nije potrebno.

Dakle, neverovatno zvuči, pre četiri godine čovek je na sva usta hvalio iskopavanje litijuma. Da je ovo što govorim istina potvrdio je pre neki dan i bivši predsednik Srbije Boris Tadić koji je takođe 2. 12. za list „Danas“ rekao: „Rio Tinto je došao u Srbiju za vreme Koštuničine vlade, a prvi pregovori su počeli još u vreme Đinđićeve…“ u stvari, Rio Tinto je došao u vreme Đinđićeve vlade pa je nastavio da bude tu svih ovih 18 godina.

Kaže Tadić dalje: „Naravno da taj projekat istraživanja nismo prekidali, mislim na svoju Vladu, ni tokom mog mandata i on ima ogroman potencijal za Srbiju“. To je bar pošteno, nije toliko licemeran i dvoličan kao Đilas.

Ovim rečima je Boris Tadić pokopao sve laži Dragana Đilasa i lažnih ekologa, a sve one koji su u neznanju podržali nasilje lažnih ekologa, u brizu za, kako su rekli, vazduh, vodu, hranu i zdravlje, podsećam na skandal iz 2009. i 2010. godine, kada je kompanija „Femili sport“ uništila deo spomeničkog kompleksa, spomenik „Braniocima Beograda“ iz 1915. godine. Mediji su tih godina stidljivo pominjali ovaj skandal, na primer list „Blic“ 21. maja 2011. godine, doneo je tekst pod nazivom „Teniski tereni zaklanjaju spomenik Braniocima Beograda“, a „Politika“ je 22. oktobra 2013. godine, u tekstu konstatovala – uzurpiran je prostor spomenika „Braniocima Beograda“, širenjem teniskih terena na samo tri metra od spomenika „Braniocima Beograda“ narušen je ambijent tog zdanja. Citiram i dalje – zauzet je deo prostora na kome je major Dragutin Gavrilović predvodio najvažniju bitku za odbranu prestonice. Kaže „Politika“ dalje – negoduju stanovnici tog dela Dorćola koji su već u nekoliko n avrata ukazivali na uzurpiranje istorijskog kompleska.

Sa ponosom ću reći da sam na ovu temu pre dve godine napisao tekst koji su objavili sajtovi „Informera“ i „Vidovdana“. Ponosimo se našom istorijom i često se busamo u grudi junačke i svi vole da se pozivaju na svetlu istoriju, tvrde da su veliki patrioti i nastavljači svetlih tradicija. U slučaju ponižavanja srpskih heroja iz Prvog svetskog rada i njihovog spomenika od 2009. do 2012. godine nije reagovao nijedan nadležni organ. Nešto tu nije u redu.

Podsetiću, na spomeniku „Braniocima Beograda“ iz 1915. godine nalaze se uklesane čuvene reči majora Dragutina Gavrilovića: „Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice mora biti svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za kralja i otadžbinu. Vi nemate više da se brinete za vaše živote koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Živo kralj! Živeo Beograd!“

Onda neko uzurpira taj spomenik na kome ovo stoji. Podsetiću i na sledeće tužne činjenice. Dragutin Gavrilović, heroj, major iz 15 godine, kasnije pukovnik, je u toj junačkoj odbrani Beograda teško ranjen, a izginula je većina vojnika Drugog i Trećeg bataljona Desetokadrovskog puka i Sremskog odreda.

Malo ljudi zna da je posle Prvog svetskog rata Gavrilović predavao vojnu administraciju na Vojnoj akamediji u Beogradu. General Dušan Simović je Dragutinu Gavriloviću 27. marta 1941. godine ponudio čin generala i mesto ministra vojske i mornarice, međutim, Gavrilović je to odbio uz obrazloženje da je on vojnik.

Gavrilović je posle kapitulacije u aprilskom ratu zarobljen u Sarajevu i odveden u koncentracioni logor blizu Nirnberga. Preživeo je zarobljeništvo i vratio se 1945. godine teško bolestan. Od strane novih komunističkih vlasti je bio označen kao čovek bivšeg režima Kraljevine Jugoslavije i preminuo je, slušajte ovo, u svom stanu na Slaviji 19. jula 1945. godine u krajnjoj bedi, ponižen od strane komunističkog režima. Sahranjen je u pohabanoj uniformi pukovnika Jugoslovenske kraljevske vojske u grobnici svoje rođake na Novom groblju. I takvog heroja neko unižava, uništavajući spomenički kompleks spomenika koji je podignut 1988. godine ovim herojima koje sam pomenuo.

Đilas u ovom svom intervjuu dodatno na kraju intervjua halucinira i kaže, trećeg aprila uveče, slušajte ovo: „Beograđani će slaviti pad fašizma“. Kaže Đilas: „Aleksandar Vučić nema nikakve šanse za pobede u drugom krugu i zbog toga još uvek nije saopštio da će biti kandidat za predsednika“. Ovde čovek zaista može samo grohotom da se nasmeje.

Dakle, neko treba da obavesti Đilasa da je predsednik Vučić 2017. godine pobedio ubedljivo u prvom krugu izbora dobivši 55% glasova. Sada je Vučićev rejting mnogo veći. Sada je došlo vreme dase obračunam sa ovom Đilasovom laži o tome da je Srbija fašistička.

Samo da podsetim na dve kratke činjenice. Đilas je najavio da će Marinikac Jovanoz Hivcu Tepić biti nosilac njegove liste, što znači da je prva tačka Đilasovog izbornog programa Marinikin program, da su Srbija i srpski narod genocidni. Setimo se da je pre par nedelja Đilas prilikom posete Vašingtonu sve Srbe sa Kosova nazvao kriminalcima.

A, Srbija, naravno, nije fašistička, ali kao i u svakoj državi na svetu, na žalost, u Srbiji postoji virus fašizma. A da fašista ima malo u Srbiji posvedočile su i onaj napad sramni prošle godine u julu na Skupštinu Srbije, kada je oko 500 fašista napalo Skupštinu Srbije u pokušaju izazivanja državnog udara. Skaradno je upravo i to što je taj napad organizovao i podržao Dragan Đilas koji ima obraza da nama govori o nekakvom fašizmu u Srbiji.

Pored ovoga Dragan Đilas tajkun je poznat po tome što je navodno pošteno, a sve obrnuto od toga, zaradio 619 miliona na tri države funkcije za deset godina koje je obavljao. Poznat je i po tome što je tamo negde 2010. godine fašističkim metodama isterao iz domovine desetine hiljada Roma, kuće im sravnio sa zemljom, a onda je te iste Rome potrpao u kontejnere koje je postavio u šumama na periferiji Beograda i to je bila Đilasova inkluzija Roma u kontejnere.

Koliko Đilas, zaista, halucinira o fašizmu svedoči i sledeće. On je 2. februara 2021. godine u intervju za list „Danas“ otišao tako daleko u halucinacijama da je rekao – zapadna Evropa i Amerika već devet godina direktno daju podršku Aleksandru Vučiću u projektu uvođenja neofašističkog sistema u Srbiji.

Da ponovim Đilasu sledeće. Prvo, nemam nikakvog državnog fašizma u Srbiji osim što se fašističkim metodama služi upravo Đilas i njegovi ekstremisti, ali se tu radi o ekstremnoj manjini.

Drugo, nelogično bi da bi 27 država EU, plus Velika Britanija, plus SAD, plus Kanada podržavali fašizam u Srbiji, čak i da on postoji. Da u Srbiji postoji državni fašizam neminovno bi reagovale evropske institucije i SAD i strani ambasadori itd.

Gde u Srbiji Đilas vidi fašizam? U „Beogradu na vodi“, u budućem metrou, kod spomenika Stefanu Nemanji, kod spomenika Borislavu Pekiću, na stotinama kilometara novoizgrađenih autoputeva, u prosečnoj plati od 600 evra, u novim kovid bolnicama, u fabrikama vakcina? Da li neko proganja u Srbiji ili ubija Jevreje, Rome, migrante, pripadnike manjina ili pripadnike opozicije? Ma ne. Srbija dobija pohvale iz celog sveta u pogledu odnosa prema svima njima.

Da li neko u Srbiji donosi zakone kojima oduzima imovinu Jevrejima, Romima i ostalim pripadnicima manjina ili migrantima? Pa ne, naravno. I Evropskoj zajednici je do sada, u proteklih deset godina vraćena gotova sva imovina koja im je oduzeta posle Drugog svetskog rata.

Da li neko zabranjuje političke stranke i opoziciju i okupljanja? Ne. Evo haosa, vidimo šetaju, protestuju, sve ne prijavljeni skupovi. Niko ih ne sprečava. Da li neko zabranjuje medije? Pa naravno da ne. Većina medija u Srbiji je protiv Vučića i protiv SNS. Da li je u Srbiji ugroženo bilo koje građansko pravo? Nije, osim prava predsednika Vučića i članova njegove porodice i prava članova simpatizera i birača SNS?

Da li neko u Srbiji proganja ljude po osnovu rasne, verske, nacionalne, seksualne, političke i neke druge pripadnosti? Pa ne, nikako, osim što Đilasovci proganjaju članove Vučićeve porodice. Pa, gde onda Đilas vidi fašizam u Srbiji? Samo u svojim halucinacijama.

Nikada ni u jednoj fašističkoj zemlji ne bi bilo moguće da Vladu predvodi žena i da Vladu čini polovina žena. To nikada ne bi bilo moguće, kao što ne bi bilo moguće ni u jednoj fašističkoj zemlji da Vladu predvodi žena koja se deklariše kao LGBT osoba.

U kojoj to fašističkoj zemlji je ikada bilo moguće da tuce žandara nekažnjeno pretuče liderovog brata, predsednikovog brata i brata gradonačelnika glavnog grada i dvojicu pripadnika specijalnih vojnih jedinica koji su ih štitili?

U kojoj to fašističkoj zemlji mogu normalno da rade mediji, nalik „N1“, „Novoj“, „Direktno“, „Danas“, u „NiN-u“, „Vremenu“ itd? U kojoj to fašističkoj zemlji novinari drže lekcije predsedniku? Koja je to fašistička zemlja ikada dobijala najviša priznanja iz inostranstva?

U kojoj to fašističkoj zemlji opozicionari mogu nekažnjeno da pretuku dve novinarke glavne televizije? U kojoj to fašističkoj zemlji možete nekažnjeno i slobodno vređati i ponižavati funkcionere vladajuće partije? U kojoj to fašističkoj zemlji stalno se održavaju slobodni izbori svake dve godine?

Molim vas, skaradno je da Đilas govori o fašizmu u Srbiji kada znamo da su baš na Đilasovim protestima 2018. godine nošena ogromna vešala preko Terazija, a nisu li upravo nemački fašisti i Ljotićevci vešali i silovali po Terazijama, Beogradu i Srbiji u doba okupacije?

Skaradno je da Đilas govori o fašizmu u Srbiji kada znamo da jedan od lidera njegove upravo sadašnje koalicije, Željko Veselinović 20. septembra 2018. godine je pozvao na silovanje premijerke Ane Brnabić.

Skaradno je da Đilas govori o fašizmu i kriminalu kada je jedan od njegovih najbližih saradnika iz Kuršumlije, Milutin Bakić uhapšen prošle godine zbog toga što je švercovao 66 kilograma marihuane kada je Milan Dabović, bivši šurak Dragana Đilasa uhapšen zbog šverca 2,4 kilograma kokaina, kada je baš on, Đilas, hladno pretukao svog bivšeg tasta koji je stao u odbranu svoje ćerke, kada baš Đilasova potpredsednica, Marinika angažuje svog prijatelja, dilera i trgovca oružjem da iz Pančeva iseli jednog novinara.

Za kraj, da parafraziram velikog pesnika Vladislava Petkovića Disa, koji baš kao da je o Đilasu pisao – pokrao je sve hramove i ćivote, ismejao sve vrline i poštenje, ponizio sve grobove i živote, uprljao i opelo i krštenje, pokrao je sve hramove i ćivote.

Zbog čega Đilas toliko laže? Ljubomoran je i frustriran zbog toga što predsednik Vučić uzdiže Srbiju, gradi Srbiju, vakciniše Srbiju, štiti Srbiju, leči Srbiju, leči prošlost u sadašnjosti radi budućnosti.

Živela Srbija! Hvala vam.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika, obaveštavam vas da ćemo danas raditi posle 18.00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Gospodin Glišić, replika.

Uvaženi prethodnik je pogrešio. Mislio je na Zavod za protetiku „Rudo“ koji je deo zdravstva državnog, ali pored toga postoji ortopedsko preduzeće „Rudo“ koje je privredni subjekat i koje nema nikakve veze sa javnim sektorom, pa tako ne može biti ni stranačkog zapošljavanja, a pogotovo što je rukovodstvo koje me je tada pozvalo da budem direktor pravnog sektora, pripadalo političkim opcijama koje su sasvim suprotne od DOS-a i koje nisu bile deo DSS-a.

Inače, nije ni čudo što uvaženi prethodnik to nije video i nije znao, jer je uvek pripadao onim visinama DOS-ovske vlasti i vlasti DSS u to vreme. To bi se otprilike zvalo neki dvorski deo stranke, ali je čudno da ljudi koji žive u dvorskim delovima stranke i nekada, pa i danas, imaju potrebu da budu ostrašćeni u svom nastupu.

To nije nešto što se tiče mene, tiče se svih drugih opozicionih predstavnika koji ovde često proziva i često nastupa ostrašćeno kako obično ljudi iz dvorskog dela vlasti nemaju potrebu, već je to deo jedne bitke na mnogo nižem nivou.

Moja tadašnja situacija u odnosu na DSS, što on nije mogao da zna, jer je bio u dvorskom delu DSS-a, je bio moj prvi sukob sa tom strankom i napuštanje te stranke iz razloga što ljudi u Aranđelovcu, pošto sam ja uvek bio vezan za Šumadiju i za taj kraj, a ne za Vračar kao uvaženi gospodin, radili su nešto što i on sada radi, a to je glancali su lik i delo i bistu Vojislavu Koštunici. Vojislav Koštunica je čovek koga ja cenim politički, ali nikada nisam imao iluzija u vezi sa njegovim manama i greškama koje je napravio.

Mislim da su uspesi i ono što je uradio dobro, mnogo veći od tih grešaka i zato ga cenim i poštujem. Ali, tada u DSS-u, kao i danas, zašto se borim protiv SNS, jeste to što ne volim ljude koji iz dvorskih delova stranke stiču svoju karijeru tako što napadaju druge, a ulizuju se stranačkom lideru. Hvala.

Replika, gospodin Nebojša Bakarec.

Znate, ja nikada nisam bio monarhista, odmah da vam kažem, ovaj čovek je monarhista, bio je monarhista.

Inače, što se tiče tih dvorskih delova, ja sam bar bio veran 23 godine DSS-u, dok je on menjao jedno sedam stranaka, menjao je stranke češće nego čarape. To je prvo bio DSS, potom je bio Dver, posle Dvera je bio kod onog Parovića je sarađivao, posle kod onog ludaka iz Topole, posle toga je bio kod gospodina Šapića, posle toga je, kažu, bio Zavetnik, sada ima narodnu mrežu, pletilje, čipke i ostalo.

Znači, ja to nisam radio. A da je zaposlen tad, evo potvrdio je, samo što kaže - partijskim zapošljavanjem ga nisu zaposlili DOS-ovci, nego oni sa suprotne strane, što sumnjam. Bili ste direktor, nemojte da se odričete i nemojte da pljujete Vojislava Koštunicu, to je tanjir iz koga ste jednom jeli. Ja nikada neću to raditi, za razliku od vas. A to da li ste vi na dvoru, pa, bili ste na dvorovima, evo, sedam dvorova ste promenili.

Završićemo ovde krug replika, da se ne bi ovo pretvorilo u vaš lični razgovor i komunikaciju.
Prelazimo na sledećeg narodnog poslanika, potpredsednica Skupština, Marija Jevđić. Izvolite.