Dame i gospodo narodni poslanici, kad sam juče govorio rekao sam, između ostalog, da ovi drumski razbojnici sa Gazele, sa autoputeva, mogu vrlo lako da prerastu od blokatora do lokatora. Jer, to je mala razdaljina koju oni žele da pređu.
Ali, desio se interesantan slučaj. Čovek koji je zapretio familiji Vučić sudbinom Gadafija je, gle čuda, od lokatora postao blokator. Ovo je obrnut slučaj. Radi se o Srđanu Milivojeviću. Evo, kratak je put između lokatora do blokatora. Verovatno on ima veoma žarku želju da opet postane lokator.
Da vas podsetim da se radi o čoveku kome za vreme agresije NATO pakta, inače se radi o Kruševljanu, veoma blizu Kosova i Metohije, nisu dali pušku. Dakle, nije bio angažovan u naoružanim jedinicama, nisu mu dali pušku, već lopatu. Dali su mu da čisti ruševine, a pušku nisu smeli da mu daju jer nisu znali na koju stranu će pucati. Dame i gospodo, potom je otišao u gorsku službu spašavanja.
Ako se sećate Artura Takača, čuvenog našeg olimpijca koji se izgubio na planini. Obično kada se neko izgubi u zimskim uslovima, obično se pošalje šarplaninac, ali Tadićeva vlast je poslala Srđana Milivojevića, poznatijeg kao Đeki. Šta se desilo? Naravno da Artura Takača nisu pronašli, ko ga je tražio, nije ni čudo kako je završio, ali su ga našli posle nekoliko meseci i to izdžeparenog. Znači, pošto je umro u surovim zimskim uslovima, jer Srđan Milivojević ne može da pronađe ništa, ali baš nije sigurno da nije došao do njega, zato što je čovek pronađen posle nekoliko meseci, umro je od smrzavanja, ali je bio izdžeparen.
E, to je osoba koja preti. Da ne pričam o onim pljeskavicama kada je prodavao, pa je potrovao jednu četvrtinu Kruševca. To je osoba veoma draga, mila, umiljata, to je čuveni lokator, sada još čuveniji blokator.
Ja i dalje mislim da silom zakona treba ukloniti sa autoputa zakon sile. Dakle, to je originalni patent koji bi ja primenio. Pri tome bih pozvao slovenačku policiju, njihovog predstavnika, pozvao evropske predstavnike policije, da mi budu konsultanti, da sam na Vulinovom mestu, i da nam prenesu kako oni to sređuju blokade autoputeva u svojim zemljama, da nam prenesu ta iskustva i da mi uradimo ono što rade sve evropske zemlje.
Dakle, mislim da svako ima pravo da bude nezadovoljan, pa i oni koji najmanje rade itd, ali niko svoje nezadovoljstvo ne može da iskazuje na međunarodnim putevima i na mostovima. Posebno ne na mostovima, jer je tu jako veliki rizik, zato što svi mostovi, koliko znamo mi koji smo služili vojsku, zabranjeno je pešačenje, predugo zadržavanje itd, to je rizik po samu konstrukciju mosta itd, itd.
Mislim da je vreme da se razmisli o tome da se, kako sam već rekao, zakonom ograniči ta vrsta protesta i da se to reši na površinama gde je to dozvoljeno. Pa, i kada nije prijavljeno, ono nekako da pustimo. Jer, imamo sada slučajeve da neregistrovane nevladine organizacije, odnosno neregistrovane političke stranke koje su u stvari nevladine organizacije, ili bih ja to nazvao antivladine organizacije, neprijavljenim skupovima blokiraju autoputeve, a možda su neregistrovane piratske medijske kuće registrovali u Luksemburgu.
Mislim da je vreme, jer ne znam šta je sledeća stanica šta oni mogu da urade, da se takva prepreka ukloni sa puta, da to naši zakoni predviđaju.
Takođe, pozivam pravosuđe da primeni svoj patent i da primeni član 133. Krivičnog zakonika, odnosno da onaj ko sprečava slobodu kretanja ili bitno ometa bude kažnjen zatvorom do godinu dana.
Dame i gospodo narodni poslanici, oni jesu vlasnici svoje slobode, ali nisu vlasnici naše slobode.
I da upozorim ove „Lend voč“, pošto ima ona „River voč“ organizacija koja ih finansira, čuvari reke, ili ne znam kako se to već prevodi, iz Austrije, koja ima 4500 elektrana, gde naši hoće električnu energiju, ali neće elektrane, neće termoelektrane, neće nuklearne elektrane, neće vetroparkove itd, ali i te kako hoće struju. Neće litijum, ali hoće mobilne telefone, laptopove. Hoće oni i električne automobile, ali ne bi da se proizvode u Srbiji, da ne ometamo možda nemačku auto-industriju budućnosti. Uglavnom, da im ja kažem šta je najveći zagađivač na planeti.
Oni koji se zalažu za moje njive, za seljačke njive, oni koji su upoznali konačno njivu u Nedeljicama, da im kažem da poljoprivreda baš nije tako ekološki bezbedna. Intenzivna poljoprivredna proizvodnja je najveći zagađivač životne sredine na planeti. Da li znaju, svi poslanici znaju, a oni izgleda baš ništa ne znaju, da poljoprivredna proizvodnja, samo stočarstvo u poljoprivrednoj proizvodnji zagađuje životnu sredinu, odnosno utiče na staklenu baštu više nego sva prevozna sredstva na planeti?
Jedan automobil godišnje emituje 2,7 tona ugljendioksida, a jedna krava, kada tako moram da kažem, emituje u toku godine 4 tone ugljendioksida. Dakle, pošto ima 400 miliona tona mesa se proizvede u svetu, pa sada vi to pomnožite puta četiri grla i dobićete negde oko četiri milijarde tona ugljendioksida koje emituju krave. Dakle, stočarstvo bitno zagađuje životnu sredinu i pri tome sem ugljen dioksida ide metan, što posebno utiče na efekat staklene bašte.
Takođe, moram da ih upozorim na to da intenzivna poljoprivredna proizvodnja iziskuje, a ja se time bavim, upotrebu mineralnih đubriva koji i te kako utiču na eroziju zemljišta, jer to nije više održiva poljoprivreda, to je intenzivna poljoprivredna proizvodnja i da zbog toga, recimo u Evropi nekoliko procenata svake godine se uopšte zemljišta ne seje nego se ugari, zato što je to zemljište erodiralo i više nije za upotrebu i da ih upozorim posebno na pesticide. Samo manje od 10% pesticida padne na biljku prilikom prskanja, što mi radimo nekoliko puta godišnje, a da sve drugo ode u vodu, vazduh, zemljište, što dugotrajno utiče na kvalitet zemlje, na kvalitet vazduha, na kvalitet vode, a posebno su opasni zbog mineralnog đubriva nitriti. Nitrati koji se pretvore u nitrite i posebno je opasno, mi u Vojvodini imamo zbog toga vrlo loš kvalitet vode i to je opasno za ljude.
Ja sam od onih koji se zalažu da nam treba zdrava biljka, zdravo zemljište. Od zdravog zemljišta dođete do zdrave biljke, od zdrave biljke treba da dobijete zdravu stoku, a od zdrave stoke cele te hrane iz zdravih biljaka dobijete i zdrave ljude.
Da li oni koji su demonstrirali znaju, a ja moram pošto se bavim time, da ih upozorim koliko ljudi samim tim što jedu meso, koliko utiču ti koji su pešačili, recimo po pet kilometara. Ako vozite automobil pet kilometara do „Gazele“ i po „Gazeli“ emitujete 900 grama ugljendioksida, ali ukoliko zbog toga vi pešačite i pojedete 100 grama da nadoknadite 150 kalorija to je ukupno 3,6 kilograma ugljendioksida, što znači da vi kada pešačite četiri puta više ugljendioksidom ugrožavate životnu sredinu, nego automobil koji se kreće, on potroši četiri puta manje ugljendioksida, emituje manje na pet kilometara koliko pređe. Znači, više pešaci mogu da utiču na životnu sredinu nego automobili.
Ali, bože moj, to ovi naši veliki zaštitari koji su postali preko noći ekolozi, naravno da ne znaju. Uglavnom se zalažu za zemlju odakle se i finansiraju. Adenauer, pa on lepo tamo donira, firma koja je direktno suprotstavljena „Rio Tintu“ i naravno da je Nemcima stalo da mi možemo da proizvodimo litijum, ali u njihovu korist, da oni koriste naš litijum u proizvodnji automobila, a ne samo svoje rezerve litijuma. Verovatno su bacili pogled na rezerve litijuma koje su 10% ukupno svetske.
Zašto mi ne bi iskoristili sve kineske patente i recimo tamo negde u Vojvodini, Inđiji, Staroj Pazovi lepo pravili fabriku automobila koja će recimo biti pod krovom jedno milion kvadratnih metara i nešto više i da mi automobilima, s obzirom da automobilska industrija Nemačke u poslednje vreme malo zakašljala, jer Kinezi ne isporučuju dovoljno delova, uglavnom se radi o čipovima itd. radi se o složenim delovima koji su neophodni tehnološki da se automobil proizvede, bez njega toga nema. Dakle, kada već to Kinezi ovladavaju svim tim, zašto mi sa Kinezima ne bi pravili fabriku automobila, recimo Inđija, Stara Pazova, Ruma i učestvovali u automobilskoj industriji u Evropi, do četiri, pet godina i bože moj prihodovali tamo 10, 12 milijardi.
Ali, eto, pojavili su se ekolozi koji umesto da budu na strani Srbije, oni su na strani onih koji im daju masne džeparce, ali to je toliko sitno spram onoga što mi možemo da izgubimo. Toliko greše u navodno zaštiti životne sredine. Ja moram ove glumce koji glumataju po Nedeljicama, da ubedim nekako da dođu i do mojih njiva, to im je bliže, pored autoputa je, mogu da bace malo pogled i na autoput, čežnjivo ono, da li da blokiraju autoput ili uzmu motiku, da sami izaberu i da vide koliko pesticida, koliko đubriva utiču na životnu sredinu i koliko poljoprivreda nije baš velika zamena za iskopavanje litijuma, jer i poljoprivreda ugrožava životnu sredinu. To je najveći zagađivač na svetu.
Svaka privredna aktivnost, svaki čovek koji postoji utiče na životnu sredinu. Na nama je da fabriku automobila koju sagradimo i litijum koji eksploatišemo radimo po najvećim zaštitnim pravilima itd, koja važe za zaštitu životne sredine.
Da podsetimo one, gospodine Martinoviću, koji su se setili, pojavljuju se razni bivši žuti pripadnici režima, evo sada i prete, kao Đeki, kome nisu smeli da daju pušku, jer nisu znali na koju će stranu da puca, nije mogao da pronađe Takača koga je tražio. Nije čudo što je Takač umro. Da ih podsetim da su smenili predsednika skupštine opštine Inđija, jeste moju malenkost, 2007. godine, u zgradi Uprave vodovoda. Verovatno su hteli da to bude ekološki čisto.
Ja sam im tom prilikom rekao, nisam odustao još od toga, jeste vi mene smenili u Upravi vodovoda, a ja ću vas pustiti kroz kanalizaciju, tj. pripadnike bivšeg režima. Od toga i dalje ne odustajem, jer su posle puštanja toga ostali koliko vidim neki derivati o kojima mi moramo povesti računa.
Zašto ovo kažem? Smenjen sam da bi se napravila fabrika za reciklažu, zapamtite, da bi se u Inđiji napravila na kilometar vazdušne linije od centra Inđije, da bi se napravila fabrika za reciklažu olovnih akumulatora koja je isterana iz Bugarske, a zagađivači najbolje plaćaju zemljište. Uzeto je poljoprivredno zemljište od jedne opšte zemljoradničke zadruge, prevedeno na jednog od tih lokalnih političara, a onda su poželeli da to prodaju zagađivaču, a problem su imali zato što su tu bili bunari za snabdevanje pijaće vode Inđijom. Napravili su i sagradili pogon, fabriku za reciklažu olovnih akumulatora koja i dan danas postoji. Veoma je teško sada to oterati. Studiju su na falsifikovan način dobili zato što su naveli drugu parcelu za koju traže studiju, 3001 recimo, pa onda kada su dobili studiju o uticaju na životnu sredinu, onda kažu – tehnička greška radi se o parceli 3100, pa su na takav način pokušali da prevare. Pošto se moja malenkost, predsednik skupštine pobunio, obavestio Dulića, kada su videli da to ne može, mojom smenom je sednicom rukovodio zamenik. E, onda da bi dobili studiju na uticaj životne sredine, izbrisali su iz prostornog plana na sednici, vodozahvat, da bi mogli da dobiju studiju na uticaj životne sredine.
Na takav način su sagradili fabriku za reciklažu olovnih akumulatora iznad vodozahvata iz bunara, odakle se građani Inđije snabdevaju vodom. Otpadne vode iz te fabrike, idu, pošto nisu mogli u kanalizaciju, ona je regionalna, pa ako to ugrozi ribe, onda će ljudi na Dunavu to videti, napravili su iza fabrike kanal, upojni kanal, gde otpadne vode idu, to je jedan rov, gde otpadne vode iz fabrike, ti sulfati, kako se to već zove, idu iz reciklaže olovnih akumulatora direktno u upojni kanal iznad vodozahvata.
Kada će Inđija platiti ceh toj Ješićevoj brljotini, koja uzgred budi rečeno, nije ostao u Inđiji. Lista mu se zvala - Zato što volim Inđiju, ali čim je izgubio vlast, sa porodicom se odselio iz Inđije jer zna šta je sa zagađivačima uradio.
Takođe, doveli su cinkarnu koja je verovatno zagađivače životne sredine, ima ona energozelena prerada klaničnog otpada i sve je upleten Srđan Đurić koji je bio činovnik, koga je Aleksandra Drecun, sekretar Tadićevog kabineta postavila kod Dulića da on procenjuje šta ugrožava životnu sredinu i tako dalje. Čovek se sada bavi reciklažom i valjda vam je jasno da je on bio na strani onih koji zagađuju životnu sredinu.
Dakle, to su radili, a danas su oni podigli glavu i zato je ta moja poruka još uvek, jeste me smenili u Upravi vodovoda, ali još uvek vas nisam u celini pustio kroz kanalizaciju, ali od toga ne odustajem. Hvala vam.