Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Uvažena ministarka Tepavčević, dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o Zakonu o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti, diskutujemo o Zakonu o projektu izgradnje puta Ruma-Šabac-Loznica, kao i o Zakonu o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Indije o davanju dozvola članovima porodica osoblja diplomatsko-konzularnih predstavništva za bavljenje plaćenim delatnostima.

Naizgled tri potpuno različita zakona, koji nemaju međusobno puno toga zajedničkog, jedan iz domena socijalne zaštite, drugi iz domena infrastrukturnog razvoja a treći je iz domena bilateralnih odnosa Srbije i Indije.

Kada govorimo o ova tri zakona, ja bih ipak našao nešto zajedničko između ta tri zakona, a to je pre svega to što se svi oni ipak u najširem smislu tiču ljudskih prava, ne samo Zakon o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti, koji se zaista tiče elementarnih ljudskih prava, već je tu i Zakon o projektu puta Ruma-Šabac-Loznica, koji se takođe tiče prava građana, odnosno ljudskih prava, odnosno prava građana Mačve, Podrinja i Srema da se njihov kraj ravnomerno razvija, kao i ostatak Srbije, ravnomerni regionalni razvoj jeste jedan od temelja jednakosti svih građana Srbije, ali i Sporazum sa Indijom se tiče prava članova porodica zaposlenih u diplomatsko-konzularnim predstavništvima, da mogu da se bave plaćenim delatnostima.

Sva tri zakona su važna za poboljšanje kvaliteta života ljudi. Takođe, sva tri zakona pokazuju da Srbija danas brine o građanima Srbije, i ne samo o građanima Srbije, već brine o svima koji danas žive i rade u našoj zemlji. Sve ovo jesu razlozi zašto će poslanička grupa Jedinstvene Srbije u danu za glasanje glasati za ove predloge zakona.

Kada govorimo o Zakonu o pravima korisnika privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti, moram da kažem da je ovaj zakon u skladu sa proklamovanim ustavnim načelima o jednakim pravima svih građana Srbije, zato što vodi računa, i ja bih tu posebno istakao da posebno vodi računa o ranjivim kategorijama stanovništva i, naravno, ovaj zakon unapređuje socijalnu zaštitu, odnosno politiku socijalne zaštite države Srbije.

Mi iz Jedinstvene Srbije posebno se zalažemo za unapređenje socijalnog programa i socijalne politike, kako na nivou države, tako i na nivou lokalnih samouprava, i to se trudimo da pokazujemo intenzivno svuda gde su nas u lokalnim samoupravama građani Srbije priznali. Tako smo poslednjih 17 godina prepoznati po jako intenzivnoj o dobroj socijalnoj politici koju sprovodimo u Jagodini, iz koje ja kao narodni poslanik dolazim, naročito po pitanju starih, bolesnih, socijalno ugroženih i to činimo na razne načine, a u skladu sa proklamovanim ciljem koji je postavio Dragan Marković Palma još 2004. godine, a to je da lokalni budžet troše građani a ne političari.

Što se tiče projekta Ruma-Šabac-Loznica, vredan je 467,5 miliona evra i ima svoje tri važne deonice. To su deo auto-puta Ruma-Šabac u dužini od 21 km, druga deonica je most na Savi u dužini od 1.327 metara i treća deonica je brza saobraćajnica Šabac-Loznica u dužini od 54,5 km. Ova saobraćajnica povezuje Srem i Mačvu, povezuje dva okruga koji imaju približno oko 600 hiljada stanovnika, ali povezuje i Podrinje i zapadnu Srbiju. Ova saobraćajnica biće samo ne saobraćajna žila kucavica ovog dela Srbije, već će podsticati dalji ekonomski razvoj i Mačve i Podrinja i zapadne Srbije, jer će se privredni subjekti lakše povezivati sa značajnim i velikim tržištima, kao što su Beograd i Novi Sad.

I ne samo to, Srem je već zona u kojoj su možda i najviše prisutne strane investicije, pa će povezivanjem Srema kao industrijske ali i poljoprivredne oblasti sa Mačvom i Podrinjem, učiniti neuporedivo privlačnijim i Mačvu i Podrinje za strane investicije, odnosno Šabac, Bogatić, Loznicu, ali i Ljuboviju i Bajinu Baštu i Krupanj, i ne samo to, učiniće privlačnijim i Semberiju, podrinjske delove Republike Srpske, Zvornik, Bratunac, Vlasenicu i Srebrenicu. To je naš narod sa druge strane Drine, u Republici Srpskoj koju volimo i u BiH koju poštujemo onako kako se susedi trebaju poštovati.

Srbija vodi računa o svim građanima Srbije, ali i o srpskom narodu, gde god se on nalazio, što je negde obaveza Srbije kao države, matice svih Srba. To je nešto čime Srbija danas može da se ponosi, jer moram priznati nije tako bilo uvek u istoriji i nije se Srbija uvek u istoriji dobro odnosila prema stanovnicima Mačve i Podrinja, a Mačvani, Pocerci, mnogo su dali Srbiji. Podneli su velike žrtve.

Treba se samo setiti genocida koji su pretrpeli 1914. godine. Nažalost, tada taj termin u pravnoj teoriji nije bio poznat, a taj genocid je učinila austrougarska vojska ili bolje čitajte „Zagrebačka 25. i 52. pukovnija 42. divizije“. Oni su ispunjavali naredbu Austrougarske da u Srbiji izvedu akciju „spaljenog prostora“. Oni su to učinili.

Interesantno je, kada su kasnije istraživači pitali, recimo, jednog starca u Mačvi - koja je to vojska bila, kazao je: „Ne znam koja je to vojska, ali znam da su pričali srpski“.

Nikola Pašić i Stojan Protić pozvali su tada najpoznatijeg evropskog forenzičara, Nemca po rođenju, Švajcarca po obrazovanju, a kasnije Srbina po izboru, Arčibalda Rajsa, da pedantno, precizno, forenzički utvrdi stradanje u Mačvi.

Arčibald Rajs je utvrdio i forenzički i slikovito dokazao da je tom prilikom ubijeno 1.300 ljudi, ranjeno 116, nestalo 562, ubijeno 87 dece mlađe od 15 godina.

Samo jedan izveštaj, i ja ću ga ovde pročitati, Arčibalda Rajsa kaže i vrlo slikovito govori o svemu – Streljano je 345 muškaraca i 64 žene. Ubijeno nožem 113 muškaraca i 27 žena. Obešeno sedam muškaraca i šest žena. Izvađena utroba kod dva muškarca i četiri žene. Odsečeni nosevi kod 28 muškaraca i šest žena. Isečene uši kod 31 muškarca i sedam žena. Iskopane oči kod 30 muškaraca i 38 žena. Isečena koža na kaiševe kod 15 muškaraca i tri žene, itd.

To je, gospodo draga, samo je jedan izveštaj Nemca Arčibalda Rajsa o genocidu koji je izvršila austrijska vojska, odnosno Hrvati koji su se borili na strani Austrougarske.

Međutim, ono što je bila jednako velika tragedija, dame i gospodo, jeste da su zarad ideje o velikoj državi, o Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca srpski političari tog vremena te izveštaje Arčibalda Rajsa, ali i fotografije Andi Barbija i Samsona Černova, koji su svojim fotografijama dokumentovali ta zverstva, ostavili da čame u arhivi. Na taj način su oprostili neoprostivo i počinili veliku grešku i nepravdu.

Srbija danas to sebi ne dozvoljava, već čuva i neguje istorijsko pamćene i može svakome da pogleda u oči.

Danas kada predsednik Hrvatske Milanović relativizuje Jasenovac, Jadovno, kada za ubijenu porodicu Zec kaže – pa, šta hoće više, dobili su odštetu i kada kaže da je to pojedinačni čin, a ne model ponašanja, mi moramo da podsetimo gospodina Milanovića da nikada nećemo zaboraviti ni Jasenovac, ni Jadovno, ali ni Mačvu i Pocerinu i zločine iz 1914. godine, kao ni „Bljesak“ i „Oluju“, jer su žrtve bili naši preci, jer je Srbija samo u Prvom svetskom ratu izgubila 62% muške populacije od 15 do 50 godina i 28% ukupne populacije 1914. godine, a nikada na strani osvajača, nikada na strani fašista. Zato Srbija i srpski narod može svakoga da pogleda u oči i kaže – moji preci su uvek kroz istoriju samo branili svoju državu i svoj narod.

Zato mi iz JS, a siguran sam i većina vas ovde prisutnih, kao što sam siguran i većina građana države Srbije, mi nikada nećemo dati za pravo onima koji blate Srbiju, bilo da su to zvaničnici naših suseda, bilo da su to domaći poslušnici zapada, poput Marinike Tepić, a evo, gospodo draga, i danas smo imali primer da se ponovo i uporno i konstantno predlaže rezolucija o genocidu u Srebrenici od nekih naših kolega ovde, jednostavno nikada nećemo dati za pravo njima bilo da su to, kažem, ovi naši domaći ili zvaničnici naših suseda da označe Srbe kao genocidan narod, da označe Republiku Srpsku kao genocidnu tvorevinu ili da Srbiju označe kao fašističku, nedemokratsku, kao neku strašnu državu, jer Srbija to nikad i nije bila i neće biti.

Uostalom, i u vreme tih strašnih zločina o kojima sam maločas pričao, 1914. godine, Srbi su lečili i ranjene vojnike Austrougarske koje su njihovi saborci ostavili da umru u Mačvi. Ne samo da su ih lečili, oni su ih i lečili i hranili, ponašali se prema njima vojnički, dostojanstveno i u skladu sa Ženevskom konvencijom.

Upravo zbog takve Srbije i takvih Srba po rođenju Nemac, po školovanju Švajcarac Arčibald Rajs je izabrao da po svom izboru bude Srbin.

Upravo je možda ovo danas, ovaj zakon o pruzi Ruma – Šabac – Loznica način da i mi, narodni poslanici, glasajući za ovaj zakon odužimo se našim starim Mačvanima, ali i njihovim današnjim potomcima za sva stradanja i žrtve i da dobiju ovaj autoput i brzu prugu, odnosno brzu saobraćajnicu i da na taj način budu povezani sa ostatkom Srbije i sa svetom, jer to zaslužuju u svakom pogledu.

Da Srbija vodi računa o tom kraju govori i činjenica da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić pre nedelju dana posetio Jadarska sela i razgovarao sa tamošnjim narodom o svim problemima koji tište te ljude, od puteva, preko struje, do priče o „Rio Tintu“ zbog kojeg su bili uznemireni.

Izgradnjom ove saobraćajnice Srem, Mačvu i Podrinje čeka period ekonomskog prosperiteta i razvoja. Država Srbija se danas odgovorno ponaša i ne obmanjuje narod kao oni koji otkupe zemlju od seljaka po jeftinoj ceni, prodaju je onda „Rio Tintu“ za 717.000 evra, a onda krenu da organizuju proteste pored „Rio Tinta“. Ako je i od Đilasa i njegovih zaposlenih u multikom stranci, mnogo je.

To su isti oni koji su „Rio Tinto“ i doveli u Srbiju i dali sve neophodne dozvole za istraživanje u Jadru. Dok oni protestuju zbog ekologije EU Srbiji otvara Klaster 4. koji se tiče tzv. Zelene agende, kao potvrdu da i EU smatra da je Srbija spremna da ispuni sve evropske standarde po pitanju ekologije.

Mi smo danas, Srbija je danas upravo na Međunarodnoj konferenciji sa EU otvorila Klaster 4. koji se odnosi na Zelenu agendu i održivu povezanost. U okviru Klastera 4. Srbija će započeti pregovore o transportnoj politici - Poglavlje 14, energetici – Poglavlje 15, transevropskim mrežama – Poglavlje 21, kao i Poglavlje o životnoj sredini, klimatskim promenama – Poglavlje 27.

Na prethodnoj Međuvladinoj konferenciji održanoj krajem juna u Luksemburgu konstatovano je da je Srbija formalno po novoj metodologiji već otvorila tzv. prvi, odnosno fundamentalni klaster koji se tiče vladavine prava, funkcionisanja demokratskih institucija i ekonomskih kriterijuma. Srbija će tako od danas imati otvorena dva klastera, odnosno 22 poglavlja od 33 koja su podeljena ukupno u šest klastera u pregovorima za članstvo u EU. To je dokaz da ovi multikomovci ne mogu, niti će moći da zaustave zahuktalu Srbiju u svom razvoju i na svom putu ka EU.

Da naglasim još jednom, naš evropski put nije put srljanja u EU, kao što su oni to zamišljali dok su bili na vlasti. Naš evropski put jeste uporan, temeljan i u skladu sa najvažnijim nacionalnim i državnim interesima.

Još nešto da naglasim, mi to ne radimo zbog EU, već je naš interes, naš primarni interes da našu državu uredimo što je moguće bolje. Zato će JS glasati za ove zakone, jer JS se zalaže za ulazak u EU uzdignute glave. Kako je Dragan Marković Palma rekao, mi se zalažemo za evropske ekonomske vrednosti uz očuvanje naše tradicije i kulture. Srbija svojom tradicijom i kulturom može samo da obogati EU i to EU dobro zna. Za snažnu i jedinstvenu Srbiju. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima potpredsednik Narodne skupštine, narodni poslanik Stefan Krkobabić.
Izvolite.

Zahvaljujem potpredsednice Jevđić.

Uvaženi predstavnici ministarstva, uvaženi narodni poslanici, krajem prethodne nedelje je širom sveta, pa i u našoj zemlji, nizom manifestacija obeležen Međunarodni dan ljudskih prava, a upravo se i predloženi Zakon o pravima korisnika usluga privremenom smeštaja i socijalnoj zaštiti bavi i važnim aspektima tog korpusa ljudskih i građanskih prava.

Tačno je da je donošenje ovog zakona između ostalog uslovljeno i usklađivanjem zakonodavstva EU i Republike Srbije u procesu našeg pridruživanja Uniji, ali ovu tematiku iz oblasti socijalne zaštite mi zakonski definišemo pre svega zbog nas samih, odnosno interesa građana naše zemlje.

Ovaj zakon definiše i reguliše prava i obaveze osoba uključenih u privremeno rešavanje situacije u kojoj se osoba koja ima potrebu za privremeni smeštaj ovog tipa našla svesno ili nesvesno ukoliko je reč o osobama sa smanjenom mogućnošću ličnog odlučivanja. To su najčešće osobe sa mentalnim poremećajima, ali i osobe sa drugim problemima u koje spadaju uživanje opojnih droga na primer.

Posebno osetljiva kategorija građana o kojoj ovaj zakon brine jesu i osobe sa invaliditetom, koje imaju potrebu za privremenim smeštajem u ustanovama socijalne zaštite ovog tipa. Inače, zakonom je predviđeno da smeštaj osoba u ovim ustanovama može biti dnevni, ili višednevni, i najviše do šest meseci za maloletne osobe i 12 meseci za punoletne osobe.

Osnovni problem, kako ga mi u poslaničkoj grupi PUPS – „Tri P“

razumemo jeste u definisanju slobodne volje za boravak osoba u ustanovama ovog tipa. Zakonom je predviđeno da staralac, ili drugo ovlašćeno lice može dati pristanak za smeštanje osobe u ustanovu privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti. U uverenju smo da će i osobe koje daju saglasnost za smeštaj u ovakvoj ustanovi, ali i stručna lica tih ustanova raditi u skladu sa predloženim zakonom i pozitivnim normama dobre prakse međuljudskih odnosa. Osnovno ljudsko pravo regulisano mnogobrojnim domaćim i međunarodnim konvencijama i aktima jeste da je pravo na slobodu odlučivanja jedno od osnovnih ljudskih prava. Međutim, ukoliko teško mentalno oboljenje ne dozvoljava ostvarivanje tog prava, potrebno je da barem dva nivo socijalnih i zdravstvenih ustanova odlučuje o tome da li je konkretna osoba sa smanjenim mogućnostima slobodne volje odlučivanja i da li u tom slučaju potrebno da neko stručno lice ili lica odlučuju o najboljim uslovima za oporavak i smeštaj tih osoba u ustanovama socijalne zaštite.

Predlog zakona je predvideo različite situacije u vezi sa smeštajem osoba u ustanovama privremenog smeštaja socijalne zaštite. Poslanička grupa PUPS – „Tri P“ smatra da će se usvajanjem ovog zakona stvoriti dobar zakonski okvir za društvenu pomoć osobama koje ne mogu same da se izbore sa svojim problemima.

Uvaženi narodni poslanici, danas je na predlogu dnevnog reda i Predlog zakona o zaduživanju Republike Srbije kod Banka Inteza. A.D, Beograd za potrebe finansiranja projekta auto-puta i brze saobraćajnice Ruma-Šaba-Loznica. Kao što dobro znate, kao stranka koja se zalaže za decentralizaciju, ali i za demetropolizaciju, demografsku, ekonomsku i socijalnu obnovu cele Srbije, mi u PUPS-u smatramo da je ovo strateški veoma važan projekat za Republiku Srbiju.

Izgradnja auto-puta Ruma-Šabac i brze saobraćajnice Šabac-Loznica, jedan je od prioritetnih projekata Republike Srbije u drumskom transportu, ali iz ugla bezbednosnog osnaživanja ovog rubnog područja Republike Srbije, jer reč je o projektu koji je važan za razvoj, povezivanje oko 600 hiljada ljudi u Mačvanskom i Sremskom okrugu, ali i povezivanje Podrinja i zapadne Srbije sa Vojvodinom, kao i tog dela Srbije sa regionom, posebno sa Republikom Srpskom, odnosno BiH.

Poslanička grupa PUPS – „Tri P“ smatra takođe, pozitivnim i to što izvođač radova na ovom projektu dolazi iz Azerbejdžana, države koja nije priznala samoproglašenu nezavisnost lažne države Kosovo. Uostalom, na dokazanom prijateljstvu potvrđenom više puta i sam predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić se više puta zahvalio toj zemlji i njenom predsedniku Alijevu.

Poslanička grupa PUPS-3P želi posebno da pohvali onaj deo ovog ugovora naročito bitan u ovom vremenu kada se svuda u svetu, pa i kod nas, vodi računa o zaštiti životne sredine prilikom izgradnje ovako velikih infrastrukturnih projekata kojima se naša država obavezala da prilikom obavljanja poslova na ovom putnom projektu postupa sa adekvatnom pažnjom i brigom za životnu sredinu, da obezbedi racionalno korišćenje prirodnih resursa i da sprovodi propise o zaštiti životne sredine. Vredi još jednom podsetiti da izvođenje radova na ovom projektu obuhvata izgradnju tri deonice, deonice 1 - izgradnja auto-puta Ruma-Šabac, od auto-puta E-75, do mosta preko Save u Šapcu dužine 21,14 kilometara za brzinu od 130 kilometara na čas, širine 29 metara i razdelnim ostrvom od četiri metra, deonice 2 – izgradnja mosta preko reke Save u Šapcu dužine 1327 metara uključujući i rampe. Deonica 3 – izgradnja brze saobraćajnice od Šapca do Loznice dužine 54,48 kilometara za brzinu od 100 kilometara na čas, širine 19 metara i razdelnim ostrvom od tri metra.

Inače, zakonom o budžetu Republike Srbije za ovu godinu je odobreno zaduživanje za projekat izgradnje deonice brze saobraćajnice državni put prvog reda, broj 21, Novi Sad-Ruma-Šabac i državni put prvog reda broj 19, Šabac-Loznica. Ono što moramo da pohvalimo je činjenica da se kao podrška većoj upotrebi dinara i smanjenju deviznog rizika domaćem finansijskom sistemu ovo zaduženje realizuje u dinarima.

Takođe, danas bih se dotakao i Predlogu zakona o potvrđivanju sporazume između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Indije o davanju dozvola članova porodica osoblja diplomatsko konzularnih predstavništava za bavljenje plaćenim delatnostima.

Ovaj sporazum Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Indije prepoznaje po najpre potrebu i interes članova porodica osoblja diplomatsko konzularnih predstavništava obe države da im se odobri bavljenje plaćenim delatnostima na osnovu reciprociteta na teritoriji države prijema. To je prvi razlog zbog koga će PUPS kao partija socijalno odgovornih građana ideja podržati ovaj predlog zakona.

Drugi, ne manje važan razlog zašto ćemo mi iz poslaničke grupe PUPS – „Tri P“ dići ruku za ovaj sporazum leži u činjenici da je Republika Indija osvedočeni prijatelj Republike Srbije i da kao najmnogoljudnija zemlja sveta predstavlja onaj ubedljivo većinski deo čovečanstva koji ne priznaje jednostrano proglašenu nezavisnost lažne države Kosovo.

Indija je izborila nezavisnost 1947. godine, a naša bivša zajednička država Jugoslavija je bila među prvim zemljama koje su priznale nezavisnu Republiku Indiju već sledeće 1948. godine. Tada smo uspostavili bilateralne odnose i otpočeli sada već višedecenijsko prijateljstvo naše dve zemlje. Uostalom, Jugoslavija i Indija su uz Egipat inicijatori i osnivači Pokreta nesvrstanih čiju smo šezdesetogodišnjicu osnivanja pre neki mesec obeležili upravo ovde u Beogradu.

Na koga se odnosi ovaj sporazum. Pre svega na članove porodica, članove diplomatsko konzularnih predstavništava Indije u Srbiji i Srbije u Indiji, a u njih se ubrajaju supružnici članova diplomatsko konzularnih predstavništava, nevenčana deca članova diplomatsko konzularnih predstavništava starosti do 25 godina, kao i članovi porodica sa nekim fizičkim ili mentalnim invaliditetom, koja su deo domaćinstva člana diplomatsko konzularnog predstavništva.

Ovim članovima porodice članova DKP države imenovanju odobrava se na osnovu reciprociteta da se bave plaćenim delatnostima u državi prijemu, u skladu sa odredbama zakona države prijema. Ovo ovlašćenje za bavljenje plaćenom delatnošću održivih prijema u načelu važi samo tokom mandata člana DKP u državi prijema. Ti članovi porodice podležu fiskalnom režimu, režimu socijalnog osiguranja i režimu kontrole razmene države prijema, kada se radi o pitanjima vezanim za njihovo obavljanje plaćene delatnosti u toj državi, a sve u skladu sa Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima iz 1961. godine i drugim važećim međunarodnim instrumentima.

Oblast zapošljavanja članova porodice diplomatskog i drugog osoblja DKP Republike Srbije i Republike Indije ovim se prvi put pravno reguliše, od kako su uspostavljeni diplomatski odnosi dve zemlje. Lica koja bi se zaposlila na osnovu ovog sporazuma potpadala bi pod režim socijalnog osiguranja zemlje prijema u vezi sa svim pitanjima koja se tiču njihovog zaposlenja u toj državi. Ona bi takođe bila u obavezi da u državi prijema plaćaju sve poreze na prihod ostvaren po osnovu posla koji obavljaju u skladu sa ovim zakonom.

Dozvola za bavljenje plaćenim poslom u skladu sa ovim sporazumom prestaće da važi odmah nakon što korisniku tog ovlašćenja prestane status izdržavanog lica, datumom prestanka ugovornih obaveza ili u svakom slučaju kada se završi služba lica koje izdržava tog člana porodice.

Zašto je ovo u poslednje vreme postala česta međunarodno pravna praksa, zaključivanje bilateralnih međunarodnih ugovora kojima se na recipročnoj osnovi reguliše zapošljavanje članova porodice zaposlenih u DKP ili misijama pri međunarodnim vladinim organizacijama? Između ostalog i zbog toga što u mnogim zemljama supružnici odbijaju da napuste svoj posao da bi pratili u inostranstvo bračnog ili vanbračnog partnera koji je član osoblja DKP ili misije pri međunarodnim vladinim organizacijama. Glavni cilj je da se ovakvim sporazumima očuva normalan porodični život DKP i držanje porodice na okupu, uz zadovoljenje profesionalnih i ekonomskih preduslova za funkcionisanje tih porodica.

Iskustva su pokazala da su i efekti rada diplomatsko–konzularnih predstavništava u slučaju razdvojenih porodica nesumnjivo manja od efekta rada onih diplomatsko-konzularnih predstavnika koji rade u okruženju svojih porodica koje se nalaze sa njima u državi službovanja.

Ovo je jedan od važnih razloga zbog kojih će poslanička grupa PUPS - „Tri P“ u danu za glasanje podržati ovaj, ali i preostala dva predloga o kojima sam danas govorio. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem, potpredsedniku Narodne skupštine.
Reč ima ovlašćeni predstavnik Socijalističke partije Srbije, narodni poslanik Radovan Arežina. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Poštovane kolege narodni poslanici, uvažena ministarka Darija Kisić Tepavčević, posebno poštujem današnje vaše prisustvo, nisam očekivao i to moram još jedanput naglasim. Mada, kod vas u Ministarstvu, pošto je državni sekretar Zoran Antić, vi ste valjda zajedno tako u gipsu, to ide, nemojte da prenosite na ostale.

Kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS danas ću se pre svega osvrnuti na Predlog zakona o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti koji je potpuno nov zakonski akt, kao i na Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Indije o davanju dozvola članovima porodica osoblja diplomatsko-konzularnih predstavništva za bavljenje plaćenim delatnostima.

Mene posebno raduje zakon iz domena socijalne zaštite, jer mislim da svaki zakon koji ova Skupština usvaja, ma koliko on po nekima bio dobar ili ne bio dobar, bitno je da se usvoji i da on u praksi svojom primenom omogući korisnicima socijalne zaštite i onima kojima je to najpotrebnije i da bi kao društvo i kao država možemo da ustanovimo i neke možda nepravilnosti, nelogičnosti i da ih u vremenu menjamo. Najgore je kad nemamo zakon iz domena socijalne politike.

U raspravi će takođe učestvovati i moje kolege iz poslaničke grupe SPS. Kada je u pitanju prvi zakon, potrebno je istaći da se po prvi put izvan Krovnog zakona o socijalnoj zaštiti uređuje pitanje privremenog smeštaja korisnika usluga socijalne zaštite, a razlog je svakako davanje posebne pažnje ovom segmentu socijalne zaštite, posebno sa aspekta zaštite ljudskih prava, osetljivih kategorija stanovništva kao što su osobe sa invaliditetom i mentalnim smetnjama koje su prevashodni korisnici domskog smeštaja.

Koncept privremenog smeštaja se razvija kao novi alterantivni vid smeštaja u sistemu socijalne zaštite, a produkt je strateškog opredeljenja Srbije da se sistem humanizacije pre svega deinstitucionalizacijom ovog vida socijalne zaštite, ali i skraćivanjem boravka u ustanovama socijalne zaštite u socijalnu uključenost i proaktivnu ulogu samih korisnika.

Srbija ovo opredeljenje crpi iz obaveza koje proističu i iz našeg puta ka evrointegracijama, konkretno iz pregovaračkog Poglavlja 23 - Pravosuđe i osnovna prava, što podrazumeva usklađivanje našeg pravnog okvira sa pravnim tekovima EU. Na tu obavezu ukazuje više preporuka Evropske komisije sadržanih u godišnjim izveštajima o napretku Srbije u evrointegracijama gde se naglašava neophodnost aktivnijih mera na unapređenju položaja osoba sa invaliditetom i donošenja posebnog zakona namenjenog zaštiti lica sa mentalnim smetnjama u institucijama socijalne zaštite.

Srbija je inače 2020. godine usvojila novu strategiju unapređenja položaja osoba sa invaliditetom za period do 2024. godine, a u aprilu ove godine usvojen je i akcioni plan za sprovođenje ove strategije što je takođe naša obaveza koja proističe iz međunarodnih ugovora, kao i iz Zakona o potvrđivanju konvencija o pravima osoba sa invaliditetom koji za cilj ima unapređivanje, zaštitu i osiguravanje punog i jednakog uživanja svih ljudskih prava i osnovnih sloboda osoba sa invaliditetom uključujući pravo na život u zajednici.

Ako se osvrnemo na stanje u Sektoru socijalne zaštite, koji se odnosi na smeštaj korisnika sa mentalnim, intelektualnim smetnjama i invaliditetom, onda možemo konstatovati da preovladava klasični domski model smeštaja. Podaci govore da je u Srbiji trenutno na smeštaju oko 20 hiljada lica, kao u državnom, tako i u privatnom Sektoru ustanove za smeštaj, osim stanovanja, ishrane i nege, obuhvataju i aktivnosti usmerene na razvijanje i očuvanje potencijala korisnika što je imperativ kvalitetnog socijalnog života i uključivanja u zajednicu.

Ono što je karakteristično za klasični domski smeštaj jesu i stereotipi i ograničenja koji ne omogućavaju aktivni odnos samih korisnika i afirmaciju njihovih sposobnosti kojima mogu i sami da unapređuju kvalitet svog života.

Takođe, sam rezidentni sistem socijalne zaštite, iako vidno napreduje u pružanju kvalitetne socijalne usluge, ipak ne poseduje dovoljno kadrovske kapacitete kako bi pružio punu podršku korisnicima domskog smeštaja da se osamostaljuju za život i brže uključuju u aktivnosti zajednice i tako sebe doživljavaju kao korisne članove društva.

Inače, domski smeštaj, posebno lica sa intelektualnim i mentalnim poteškoćama, ostaju dugo u domskom smeštaju. Izdvojeni su ponekad getoizirani, nažalost ima slučajeva neadekvatnog odnosa prema tim osobama, pa i slučajeva kada te osobe trpe različite oblike zanemarivanja i zlostavljanja. Prema nekim pokazateljima u Srbiji je dosta dug period zadržavanja osoba u domskom smeštaju. Tako je čak gotovo polovina korisnika na smeštaju duže od 11 godina, a 28% preko 20 godina.

Imajući u vidu ove podatke i ne čudi što čak 89% korisnika nema kontakte sa srodnicima ili održava retke i nepredvidive kontakte sa njima. Samo 6% redovno odlazi u posetu porodici, dok se 5% najmanje jednom mesečno viđa sa srodnicima u ustanovi. Mnogi imaju osećaj da su zaboravljeni i prepušteni sami sebi.

Upravo je dužina boravka u ustanovi pokazatelj izuzetno slabe pokretljivosti ove korisničke grupe izolovanosti u odnosu na ostatak zajednice, što značajno dehumanizuje njihov kvalitet života. Savremena demokratska društva danas su sve posvećenija ostvarivanju ljudskih prava i prava osetljivih i ranjivih grupa, a grupacija korisnika smeštaja u ustanovama socijalne zaštite to svakako jeste.

Iz tih razloga je nastala politika deinstitucionalizacije čiji je cilj da se smanjuje nepotreban prijem i dugogodišnje zadržavanje lica u institucijama, da se spreči njihova društvena izolovanost i potpuno pasivan odnos prema sopstvenom životu, pravima i mogućnostima.

Ono što je karakteristično za sadašnji model smeštaja u ustanovama socijalne zaštite osoba sa intelektualnim i mentalnim smetnjama, jeste oduzimanje poslovne sposobnosti i postavljanje staratelja koji može biti bliski rođak, ali i Centar za socijalni rad. Ovde se prema shvatanju koje je implementirano u brojna međunarodna dokumenta, a na koja se i mi obavezujemo i kao članica UN i kao kandidat za članstvo u EU, radi pre svega o medicinskom aspektu, jer se procenjuje, pre svega zdravstveno stanje, a ne i sociološke karakteristike ličnosti, odnosno mogućnosti socijalne adaptacije i učešća u planiranju sopstvene budućnosti uz korišćenje preostalih kapaciteta ličnosti.

Kao alternativa klasičnom domskom smeštaju, razvijen je koncept privremenog smeštaja u ustanove socijalne zaštite koji podrazumeva kratkotrajni boravak lica u institucijama, njihovo lečenje i habilitaciju ili rehabilitaciju sa obaveznim osposobljavanjem za povratak u zajednicu i šire društvo.

Za implementaciju ovog modela značajna pretpostavka jeste kadrovska i stručna opremljenost centara za socijalni rad, kao i organa starateljstva, inovacije znanja, multidisciplinarni pristup, promocija novih metoda i modela rada sa grupacijom korisnika usluga smeštaja su neophodan uslov. To isto se odnosi i na ustanove socijalne zaštite, ali i na druge oblike koji su prihvatljiviji i najbliži porodičnom okruženju, a to je smeštaj u hraniteljsku porodicu, a pre svega afirmacija mogućnosti ostanka ovih osoba u porodičnom okruženju. Pritom, treba imati u vidu da sve kategorije korisnika ne mogu da se vrate u porodicu, a hraniteljstvo nad osobama sa intelektualnim ili mentalnim smetnjama u našem društvu još nije dovoljno prihvaćen model smeštaja i potrebno ga je društveno stimulisati i afirmisati.

Ono na šta treba obratiti pažnju kada je ovaj zakon u pitanju, jesu odredbe koje se odnose na obaveznu saglasnost osobe koja treba da se smesti u ustanovu socijalne zaštite, bez obzira na stanje njene preostale radne sposobnosti.

To je značajna novina u odnosu na postojeći zakonski okvir i praksu koja je štićenika sa mentalnim ili intelektualnim poremećajima smatrala poslovno nesposobnim, pa samim tim nesposobnim da odlučuje o tome šta je za njegov život i njegovo zdravlje najbolje.

Sada će korisnici imati takozvanu aktivnu legitimaciju prilikom odlučivanja o smeštaju u ustanovu socijalne zaštite, bilo da je u pitanju institucionalni ili neki drugi model smeštaja. Dakle, učestvovaće u donošenju odluke o tome da li žele da budu smešteni u ustanove.

Ovakvo zakonsko rešenje se odnosi i na druge korisnike privremenog domskog smeštaja, kao što su lica koja boluju od bolesti zavisnosti i potrebno ih je smestiti u ustanovu radi lečenja, ukoliko o njima nema ko da brine u socijalnoj zajednici.

Zakon koji je pred nama, inače, definiše tri oblika privremenog smeštaja.

Prvi je domski smeštaj koji je privremen i obezbeđuje korisniku stanovanje i zadovoljenje osnovnih životnih potreba, zdravstvenu zaštitu, psihosocijalnu stručnu podršku i razvoj socijalnih veština, očuvanje potencijala, pristup obrazovanju i druge vidove podrške u svrhu pripreme za njegov povratak u biološku porodicu, odlazak u drugu porodicu, odnosno njegovu pripremu za samostalan život ili život u zajednici uz podršku, u skladu sa porodičnim resursima, njegovim potrebama i najboljim interesom deteta, odnosno slobodno izraženom voljom i željom korisnika.

Drugi je predah smeštaj kao kratkoročni i povremeni smeštaj koji se obezbeđuje kao dnevni vikend ili višednevni smeštaj, u svrhu podrške korisniku i njegovoj porodici, održavanju i poboljšanju kvaliteta života, s ciljem njegovog ostanka u porodici.

Treći oblik je smeštaj u prihvatilište. To je kratkotrajan smeštaj u svrhu osiguranja bezbednosti i iznalaženja održivih rešenja za krizne situacije.

Svi oblici privremenog smeštaja podrazumevaju veliku mobilnost sistema socijalne zaštite, bilo da je u pitanju institucionalni ili vaninstitucionalni oblik smeštaja. Tu, osim institucija sistema socijalne zaštite, imaju važnu ulogu i značaj i nevladin sektor i lokalna zajednica, koje trebaju da zajedno obezbede integralni pristup ovom humanom problemu i pokažu da društvo ne odbacuje, niti zaboravlja one kojima je bilo koji oblik društvene brige neophodan.

U samom zakonu, da ne bude da ga nismo pročitali, mislim da je zakon u principu veoma dobar i na samom početku sam rekao neophodan, ali načelo javnosti rada ustanove, odnosno pružanja usluga smeštaja u članu 9, gde se govori o javnosti rada određenih ustanova.

Pošto ja dolazim iz Kladova i mnogi od nas su iz malih sredina i posebno su na meti i uvek su pod presijom centri za socijalni rad u malim sredinama i tu ima dosta problema, a kada smeštamo određene korisnike, ne da ih mi ne smeštamo u okviru naše opštine, nego razni oblici smeštaja su negde van teritorije naše opštine, pa nekada i po par stotina kilometara od Kladova ili od drugih gradova koji su u Srbiji.

Pa, ja vas molim da u tom izveštaju, da radnici iz centra za socijalni rad, koji smeste određenu osobu negde, u izveštaju o radu koji usvaja lokalna skupština opštine, to se dešava jedanput godišnje, podnesu i pogledaju kadrovsku strukturu, ne mislim samo na kadrovsku, mislim na stručnu strukturu onoga smeštaja i uslova tamo i da to stoji u izveštaju, da odbornici lokalne skupštine imaju prilike da se upoznaju gde su im građani sa određenim potrebama smešteni i u kojim ustanovama. To bi bilo čisto da vi kao ministarstvo, inače, to je sjajno stavljeno u članu 9.

Izjava o pristanku na smeštaj, u članu 15, drugi pasus. Ovo je veoma značajno za one ljude koji će na ovaj zakon možda gledati sa neke druge tačke gledišta, koja nije sklona zakonu i rešavanju socijalne problematike u pravom smislu i kako to treba da bude, a to je: „Punoletni korisnik, bez obzira na stepen poslovne sposobnosti, odnosno zakonski zastupnik maloletnog korisnika ima pravo da izjavu o pristanku na smeštaj izmeni ili povuče u bilo kom trenutku slobodno izraženom ličnom voljom.“ To je veoma značajna stvar u ovom zakonu, tako da mu se ne može sa neke strane ništa ružno prigovoriti. Znači, ovde se odnosi na to da se može u svakom trenutku korisnik odreći te usluge i izraziti svoju slobodnu volju.

U članu 35. takođe se kaže: „Zabrana ograničenja kretanja i izolacije.“ Znači, zabranjena je primena svih mera prinude i tretmana bez pristanka korisnika, odnosno zakonskog zastupnika maloletnika. „Posebno se zabranjuje korišćenje mere ograničenja kretanja i izdvajanja korisnika u posebno opremljenu prostoriju.“ Ovo je sjajno. To su neki domeni koje treba ispoštovati u ovom zakonu.

U članu 38, ovde vas molim, znači: „Inspekcijski nadzor u ustanovama i smeštaj u procesu deinstitucionalizacije vršiće se po mogućnosti jednom godišnje.“ Potrudite se na svaki način da inspekcijski nadzor ne bude u onom njegovom izvornom smislu inspekcijski, da on bude i edukativni prema onim ljudima koji rade, jer mi nemamo toliko sada u zemlji stručnog kadra po pitanju mnogih tema koje se odnose na domove i na pitanje socijalne zaštite u Srbiji. Ali, kroz taj edukativni, kada oni znaju da će im neko doći, da će neko pogledati odnos, mi ćemo smanjiti presiju i izdvojene slučajeve koji i te kako tangiraju javnost Republike Srbije kada se nešto nemilo desi, što niko normalan, a mislim da smo mi ovde svi prisutni normalni, kao i svi građani Republike Srbije koji gledaju ovo, i to nas strašno pogađa, da sve te slučajeve izbegnemo i mogućnosti koje mogu da se dese, nekada nepažnjom, nekada jednostavno nestručnošću ili bilo čime.

Tako da, ja vam iskreno još jedanput na predlogu ovog zakona čestitam i Poslanička grupa Socijalističke partije sigurno će vam dati podršku i glasati za njega.

Drugi zakon na koji bih se osvrnuo jeste Sporazum sa Republikom Indijom koji se odnosi na davanje dozvola članovima porodica osoblja diplomatsko konzularnih predstavništva za bavljenje plaćenim delatnostima. Ovaj sporazum je nastavak plodne, višedecenijske saradnje Indije i Srbije i ranije Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, uspostavljen još u periodu osnivanja Pokreta nesvrstanih, kada su se naše dve zemlje udružile u borbi protiv imperijalizma i kolonijalizma, sa motivom da očuvaju nezavisnost, suverenitet i teritorijalni integritet.

Bez obzira na sve izazove koje savremeni svet nosi sa sobom, Srbija i Indija su uspele da sačuvaju svoje dobre odnose, koji su i danas tradicionalno prijateljski. Zvanični diplomatski odnosi uspostavljeni su još 1948. godine, ali sa sigurnošću se može konstatovati da odnosi između naša dva naroda dotiraju još iz dalje prošlosti.

Kao jedan od najinteresantnijih i najznačajnijih primera međusobnih odnosa i saradnje pojedinaca iz redova srpskog i indijskog naroda, izdvojio bih bliske kontakte čuvenog srpskog naučnika Nikole Tesle i velikog indijskog duhovnika sveštenika Svamija Vivekananda. Tesla i Vivekananda su intenzivno razmatrali određena filozofska pitanja koja su ih zaokupirala sa naučnog i duhovnog aspekta, kako bi dolazili do konstatacija koje su bile obogaćene plemenitošću duhovnika i preciznošću naučnika.

Kao svedočanstvo prijateljske saradnje među jednim od najznačajnijih predstavnika naša dva naroda, danas u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu nalaze se pisma koja je Svami Vivekananda slao svom prijatelju Nikoli Tesli. Na inicijativu srpske ambasade u Nju Delhiju lica Vivekanande i Tesle našla su se na zajedničkim poštanskim markicama, objavljenim u periodu obeležavanja navršenih sedamdeset godina diplomatskih odnosa naših dveju zemalja.

U godinama koje su sledile nizali su se brojni susreti koji su nesumnjivo doprineli jačanju bilateralnih odnosa, kao i stepenu saradnje na međunarodnom planu. Poseta Indiji tada premijera, danas predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, januara 2017. godine, poseta tada prvog potpredsednika Vlade i ministra spoljnih poslova Republike Srbije Ivice Dačića maja 2018. godine, kao i poseta potpredsednika Republike Indije Venkajem Naiduom Srbiji septembra 2018. godine predstavljaju neosporno i čvrsto opredeljenje dve zemlje da intenziviraju bilateralni dijalog i jačaju međunarodnu političku i ekonomsku saradnju.

Republika Srbija i Republika Indija su više puta kroz istoriju pružale ruku prijateljstva, a dobri odnosi ponovo su potvrđeni nepriznavanjem nezavisnosti samoproglašene republike Kosovo od strane Republike Indije, čime je Indija omogućila Srbiji da nastavi da se bori za postizanje ciljeva političke integracije, a da se pri tome ne odriče svoje suverenosti i teritorijalnog integriteta, na čemu joj je Srbija večno zahvalna.

Sa posebnom pažnjom treba se osvrnuti na ekonomske odnose između naše dve zemlje koji su po svemu sudeći izuzetno dobri i koji svojim rezultatima osporavaju uverenje da ekonomska saradnja između dve države ne može biti značajna ako su one teritorijalno udaljene.

U periodu, januar, novembar 2020. godine, robna razmena između Indije i Srbije iznosila je 153,63 miliona evra od čega je izvoz iz Srbije bio, nažalost, samo 9,3 miliona evra, a uvoz iz Indije 146,3 miliona evra, što nama omogućava mogućnost još većeg izvoza i balans između ova dva podatka koje sam izneo.

Najveća Indijska investicija u Republici Srbiji je izgradnja IT parka u Inđiji u kojoj je Embassy Group iz Bangalova uložila preko 20 miliona evra. Indijske kompanije, najveće interesovanje pokazali su u industriji traktora što je potvrđeno 2012. godine Ugovorom o partnerstvu između kompanija Sonalika Group najvećeg indijskog izvoznika traktora i kompanije Agromehanika iz Boljevca. Treba istaći ulaganje vredno devet miliona evra od kompanije CG Group Indija, uloženih u kompaniju rezanac u Rumi, svečano otvorene 5. oktobra 2017. godine. Po svemu sudeći dobri odnosi Indije i Srbije odrazili su se pozitivno na sve sfere života što je i najveći cilj imperativne diplomatije.

Završio bih ovo izlaganje konstatacijom Ivice Dačića, predsednika Narodne skupštine i partije kojoj pripadam, da će Indija po svim tendencijama uskoro preteći Kinu po broju stanovnika, a ja se takođe nadam da će se Indija prateći Kinu progresivno razvijati i da će stupiti u red najrazvijenijih zemalja u svetu čime bi omogućila prijateljskom srpskom narodu da pored Rusije i Kine u redu najprogresivnijih ili što ne reći i najjačih zemalja sveta ima još jednog saveznika i iskrenog prijatelja bratsku Republiku i Indiju. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe Aleksandar Vučić – Za našu decu, narodna poslanica, Milanka Jevtović Vukojičić. Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, uvažena ministarko, kolege poslanici i poslanice i poštovani građani Republike Srbije, pred nama se danas nalaze tri zakonska predloga i ja ću krenuti od prvog, a to je Predlog zakona o pravima korisnika usluga, privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti.

Srbija se nalazi na samom vrhu evropskih zemalja po poštovanju ljudskih prava. Ovaj zakon iz oblasti socijalne zaštite upravo se tiče zaštite ljudskih prava, zaštite prava na dostojanstvo, zaštite prava na autonomiju, zaštite prava na uključenost korisnika. Ovaj zakon, u stvari, u centar pažnje stavlja najbolji interes korisnika socijalne zaštite.

Ovaj zakon ima, definiše se kao smeštaj korisnika koji ima privremeni karakter, pre svega, zato što je država na odgovoran način, nakon mera finansijske konsolidacije, a na osnovu uredbe Vlade od 2016. godine, kada je premijer bio Aleksandar Vučić upravo opredelila iz budžeta Republike Srbije namenska sredstva prema lokalnim samoupravama kako bi se razvijale usluge u zajednici i kako bi se onim najosetljivijim licima koja pripadaju kategoriji socijalno ugroženih lica, omogućilo pravo da ostanu u svom domu, a da usluge podrške socijalne zaštite koje služe za prevladavanje određenih kriza i poteškoća sa kojima se oni suočavaju, upravo zadovoljavaju u svojoj lokalnoj sredini, a sve u cilju kako bi oni bili srećni i zadovoljniji i kako bi oni u punom kapacitetu, a na osnovu svojih razvojnih potencijala bili uključeni u sve tokove života.

Ovaj zakon u centar u fokus stavlja čoveka, korisnika koji traži uslugu privremenog smeštaja na taj način što od samog početka korisnik mora da bude potpuno informisan, mora da dobije od nadležnih organa, pre svega, od centra za socijalni rad, ali i pružaoca usluge, sve informacije koje se odnose na dužinu njegovog smeštaja, na mogućnost preispitivanja na alternativne oblike smeštaja.

Takođe, mora da bude podučen i o pravu na žalbu, o pravu na podnošenje prigovora, o pravu na podnošenju pritužbe, mora da bude podučen o pravilima kućnog reda i načina organizacije u ustanovama koje pružaju uslugu socijalne zaštite i naravno, mora da tek nakon toga korisnik se pita i on u stvari daje informisani pristanak. Pristanak na osnovu svih onih informacija koje je prethodno dobio, da li želi ili ne želi da bude smešten u privremenu ustanovu socijalne zaštite.

Ono što je takođe važno, to je da ovaj zakon prepoznaje da korisnik ima pravo da pred centrom za socijalni rad ili pred pružaocem usluga socijalne zaštite označi osobu od poverenja koja će njemu da pruža podršku u svakom momentu. To svakako jeste novina, ali svakako nešto što doprinosi pre svega korisniku koji se privremeno smešta u ustanovu.

Ono što takođe želim da istaknem to je, da korisnik mora da bude pitan bez obzira na stepen poslovne sposobnosti. Sudovi imaju jednu ustaljenu praksu da lišavaju poslovne sposobnosti ljude pre svega na osnovu medicinske dokumentacije isključujući socijalni karakter samog postupka poslovne sposobnosti. Naime, uglavnom se polazi od nalaza psihijatra kao veštaka i o tome šta korisnik ne može, a ne od socijalnog modela, šta korisnik može, šta korisnik može da uradi za sebe, šta korisnik može da uradi za svoju porodicu, koju vrstu podrške treba da mu se pruži da bi funkcionisao u svojoj zajednici i svojoj porodici, koji su kvaliteti na kraju krajeva tih osoba.

Takođe moram da istaknem da ovaj zakon i te kako prepoznaje i zabranu bilo kakvog vida ekspolatacije zlostavljanja i zanemarivanja. Prepoznaju u obavezu ustanova da su dužne da obrazuju timove za sprečavanje nasilja, ali ne samo za sprečavanje nasilja već za blagovremeno i adekvatno upoznavanje korisnika, kako da prepoznaju, kako da se zaštite i kako da prijave nasilje.

Vrlo je važno kada su u pitanju žene i devojčice da pružaoci usluga su dužni da omogućavaju savetovanje što se tiče reproduktivnog zdravlja žena i devojčica, takođe da ih upoznaju sa načinom kako da prepoznaju nasilje, kako da na njega reaguju i kako da se od njega zaštite.

Ovim zakonom pruža se potpuna zdravstvena zaštita svim korisnicima i naravno zabranjen je svaki vid prisilnog pregleda, svaki vid prisilne kontracepcije i svaki vid prisilnog prekida trudnoće kada su u pitanju žene. Ovaj zakon prepoznaje i incidentne situacije, u stvari, jedan od incidentnih situacija svakako je kovid-19 kada je veći broj korisnika u jednom momentu mogao biti ugrožen, odnosno život i zdravlje ugroženi. Incidentne situacije, prepoznavanje tih incidentnih situacija vrlo je značajno sa aspekta da ustanova je dužna da odmah preduzme sve adekvatne mere kako bi se zaštitio život i zdravlje korisnika pre svega, ali da istog momenta napravi službenu belešku i o tome obavesti nadležno ministarstvo za rad kako bi se preduzimale dalje adekvatne mere.

Takođe, kada je u pitanju nasilje, svi zaposleni kod pružaoca usluga u obavezi su da svaku vrstu nasilja prema korisnicima prijave kako svom rukovodiocu, tako i policijskoj upravi, odnosno javnom tužilaštvu, ako postoje elementi krivičnog dela i Zaštitniku građana i naravno Ministarstvu za rad.

Ono što želim najpre da istaknem, to je da je ovo ministarstvo za prethodnih godinu dana, odnosno vi ministarka, da ste obišli najveći broj ustanova socijalne zaštite u kome su smešteni korisnici i posebno da ste obišli, ja mislim sve ustanove socijalne zaštite u kojoj su smeštena deca.

Međutim, želim da istaknem da Republika Srbija po broju smeštene dece u institucijama, odnosno na domskom smeštaju ima najmanji broj dece smeštene u institucijama i tu se nalazi u samom vrhu Evrope. Samo za četiri godine od 2015. do 2019. godine broj dece koji se nalazi u institucijama socijalne zaštite, smanjen je za 50% i to je za svaku pohvalu.

Želim takođe da istaknem, da, kada su u pitanju deca starosti do tri godine, u stvari nije ni moguć smeštaj u ustanove socijalne zaštite, sem u posebno opravdanim i adekvatno obrazloženim situacijama, iz razloga što deca u skladu sa Konvencijom UN o pravima deteta, imaju pravo da pre svega žive u svojoj biološkoj porodici, ako to iz nekog razloga nije moguće, deci je obavezno obezbediti život i odrastanje u porodičnom okruženju, odnosno u nekoj drugoj porodici.

Naravno, ovome doprinosi podatak da je tzv. standardizovano hraniteljstvo i te kako razvijeno u Republici Srbiji, da se veliki broj dece, koja nažalost, nemaju mogućnost da odrastaju u svojoj biološkoj porodici sa svojim roditeljima, da su u tim porodicama smešteni i da je značajno u potpunosti ispoštovano pravo na život dece u porodičnim uslovima gde je nauka i dokazala da je u takvim uslovima napredak i razvoj dece najbolji.

Takođe, želim da istaknem da su napravljeni pomaci kada su u pitanju stari, a koji se odnose na porodični smeštaj, jer je svakako život u porodici najbolji, kako za decu tako i za odrasla i stara lica.

Ono što takođe želim da istaknem, a što se odnosi na period tokom pandemije Kovid-19, moram da istaknem da je Vlada Republike Srbije već 24. decembra, kada su prve vakcine stigle u Republiku Srbiju i Republika Srbija je naravno zahvaljujući odgovornosti Vlade, zahvaljujući odgovornosti predsednika Republike Aleksandra Vučića, zajedno sa Velikom Britanijom i Švajcarskom, jedna od tri zemlje prve u Evropi koja je otpočela sa vakcinacijom.

Moram da istaknem da se i tu gledani prioriteti u smislu da sutra od prve vakcine 24. decembra dobili korisnici koji se nalaze u ustanovama socijalne zaštite, a to su odrasla i stara lica i vakcinacije počela od gerontološkog centra u Nišu. Takođe, moram da istaknem prema navodima koje ja imam da je 90% korisnika koji se nalaze u ustanovama socijalne zaštite vakcinisano, što je i te kako značajno sa aspekta očuvanja njihovog zdravlja, jer sigurno zdravlje, bezbednost i život korisnika, kada je u pitanju, su na prvom mestu, a posebno kada su u pitanju tako ranjive kategorije.

Takođe, želim da istaknem, kada ja u pitanju jačanje kapaciteta zaposlenih u socijalnoj zaštiti da od 1289 upražnjenih radnih mesta 2020. godine, da je popunjeno 825 radnih mesta i da je zaključno sa drugim kvartalom ove godine popunjeno još 22 mesta.

Naravno da će na jačanju ljudskih kapaciteta Ministarstvo i dalje raditi, ali moram da istaknem da i Ministarstvo u saradnji sa lokalnim samoupravama i te kako radilo na unapređenju infrastrukture, a tiče se i objekata za smeštaj korisnika, ali se tiče i objekata, odnosno o centrima za socijalni rad u kojima rade zaposleni koji imaju u skladu sa zakonskim ovlašćenjima koje im je prenela Republika.

Jedan od centara za socijalni rad koji je u zadnje vreme otvoren, to je centar za socijalni rad u Čačku, i on se nalazi na novoj lokaciji, inače raniji uslovi rada u tom centru za socijalni rad, bili su potpuno neuslovni, nalazili su se na tri lokacije. Takođe želim da istaknem i otvaranje Centra za socijalni rad, u Rakovici i to je peti centar za socijalni rad, koji je otvoren u Beogradu. Ali, ono što je značajno sa aspekta korisnika, to je da država i ta kako vodi računa o infrastrukturi, objekata u kojima se nalaze korisnici.

Želim pre svega da istaknem da je budžetom za 2022. godinu predviđena potpuna rekonstrukcija jedne od najstarijih i najeminentnijih ustanova socijalne zaštite, a to je Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine, u Beogradu, u Zvečanskoj, koji u svom sastavu ima i materinski dom. Takođe, želim da istaknem da je Vlada opredelila sredstva za potpunu rekonstrukciju Doma za mentalno ometena lica u Kulini, koji se nalazi u blizini Aleksinca, znači potpuna rekonstrukcija od poda, zidova, fasada, krova.

Svakako da obnavljanje tih infrastrukturnih projekata u kojima žive korisnici poboljšaće kako život samih korisnika, tako će uticati i na poboljšanje kvaliteta pružanja usluga, odnosno na poboljšanje uslova u kojima zaposleni rade.

Ali, htela sam nešto reći o ovim namenskim transferima. Zašto? Zato što je uslugu razvijanja socijalne zaštite u zajednici, u stvari prvi put prepoznao Aleksandar Vučić, u vreme kada je on bio premijer, uredbom Vlade, 2016. godine, počela su da se opredeljuju namenska sredstva, kako bi lica iz kategorije najugroženijih u svojoj lokalnoj zajednici mogla da koriste usluge.

Ja dolazim iz opštine Priboj, Priboj dobija namenska sredstva kao ranije nerazvijena opština, u opštini Priboj, razvijeno je 6 usluga socijalne zaštite, i počev od Prihvatilišta za žrtve porodičnog nasilja, preko gerontodomaćica, preko dnevnih boravaka za decu ometenu u razvoju, stanovanju uz podršku za mlade koji izlaze iz sistema socijalne zaštite, dnevni boravak za odrasla i stara lica, urgentno zbrinjavanje, odnosno prihvatilište za stare, koji je i te kako značajno u ovim zimskim periodima, kada taj kraj uglavnom zna da bude zavejan, po više meseci, a onda stari, iznemogli i ona lica bez porodičnog staranja, imaju pravo da budu smeštena naravno urgentno o trošku lokalne samouprave.

Takođe želim da kažem, da je dosta urađeno i na planu poboljšanja materijalnog statusa zaposlenih u socijalnoj zaštiti, jer je predviđeno da će plate zaposlenih u socijalnoj zaštiti biti povećane za 8%, u odnosu na 2020. godinu, to je povećanje plata zaposlenih u socijalnoj zaštiti 60%.

Ali, ja želim sada da se osvrnem i na poštovanje, odnosno nepoštovanje i kršenje ljudskih prava do 2012. godine, sprovedene od strane tajkuna Dragana Đilasa. Dragan Đilas je na najgrublji mogući način kršio osnovna prava svakog čoveka a posebno osetljivih i ranjivih grupa i kršio je osnovno ljudsko pravo, pravo na rad svakog čoveka, ostavljajući 600 hiljada ljudi bez posla, a samim tim i njihove porodice bez osnovne egzistencije.

Kršio je na taj način, što ljudi koji su radili nisu plaćeni doprinosi na zdravstveno i penzijsko osiguranje, pa njihova deca nisu mogla da se leče. Kršio je tako što je za potrebe prvog rijalitija koji je uveo ustvari on u Srbiju, zgrnuo milione evra, trgujući sekundama, a pokazujući i prikazujući lažni ugovor da radi objekat od posebnog društvenog interesa, odnosno objekat za decu.

Naravno, on je zgrnuo milione, a deca su ostala bez tog objekta. Da Draganu Đilasu nije strano da i dalje uzima i otima od onih najranjivijih i najosetljivijih pokazuje i podatak da je u gradu Beogradu, ostao dužan trudnicama i porodiljama 400 miliona dinara, da je ostao dužan za isplatu jednokratnih novčanih pomoći a to su lica koja su u stanju socijalne potrebe i sredstva su im potrebna za osnovne životne namirnice, ostao dužan 120 miliona.

Da situacija ništa nije bila bolja ni sa njegovim pajtašem u Vojvodini pokazuje i dvorac Heterlend, gde je Bojan Pajtić, uzet je, naravno, novac, 157 miliona, a od dvorca Heterlend ostale su samo ruševine. To je, inače, objekat koji je trebalo da bude namenjen za decu ometenu u razvoju.

Kako danas izgleda taj dvorac? Zahvaljujući sredstvima pokrajinske Vlade dvorac je potpuno obnovljen, rekonstruisan i u njemu danas može da boravi 120 dece iz čitave Srbije koristeći rekreativne i druge nastave.

Dragan Đilas je kršio osnovno ljudsko pravo, pravo na život i postojanje i to takođe kod posebno osetljive društvene grupe, a to su Romi. Romi nisu imali lične karte, nisu imali zdravstvene knjižice, nisu imali pristup zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti. Romi su bili potpuno nevidljiva lica.

Odmah po preuzimanju vlasti i odgovornosti, naravno, za vršenje vlasti, Srpska napredna stranka izmenila je taj Zakon o vanparničnom postupku tako da veliki broj, odnosno najveći broj Roma mogao je doći do osnovnih dokumenata koji im omogućava dalje ostvarivanje prava.

Dragan Đilas je na najgrublji mogući način kršio prava Roma na taj način što ih je trpao u autobuse i razvozio širom Srbije, uglavnom na jug. Jedan deo tih ljudi zadesio se i u Nišu, inače, u skladištu koje je bilo bez struje, bez vode, u potpuno nehumanim uslovima. Naravno da su ti Romi tužili državu i dobili odštetu, i naravno da ima časti i obraza, a časti i obraza Dragan Đilas nema, on bi trebalo u stvari da plati odštetu tim Romima.

Kako je rešavao u Beogradu pitanje Roma? Tako što je Rome trpao u metalne kontejnere veličine 15 metara kvadratnih, uglavnom šestočlane porodice i nikada nije uradio ništa kako bi Romi dobili pristojan dom i krov nad glavom.

Tek 2014. godine kada je Srpska napredna stranka preuzela vlast u Beogradu rešeno je i to pitanje. Dragan Đilas je krao roditelje, odnosno potkradao, krao roditelje dece koja se nalaze u vrtiću naplaćujući duplo veću cenu smeštaja u dečijim vrtićima. Petnaest hiljada roditelja je tužilo i Grad Beograd morao je da plati odštetu, a od te odštete moglo se izgraditi 15 vrtića samo u Beogradu.

Socijalna politika danas, kao i sve druge oblasti društvenog života, koračaju krupnim koracima napred, koračaju putem boljeg kvaliteta života svakog građanina Republike Srbije putem jednakosti, putem poštovanja svih ljudskih prava i sloboda.

Očekujemo da 3. aprila građani Republike Srbije prepoznaju odgovornost, prepoznaju rad, prepoznaju brigu, prepoznaju posao Aleksandra Vučića, našeg predsednika koji radi za sadašnjost, ali i za budućnost sve naše dece, jer ta politika nema alternativu. To je politika u koju građani Republike Srbije veruju i za koju će glasati.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, koleginice.
Pošto više nema prijavljenih predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, prelazimo na listu govornika.
Reč ima prof. dr Jahja Fehratović.
Izvolite.

Zahvaljujem, poštovana predsedavajuća.

Uvažena ministrice, poštovani narodni poslanici, narodne poslanice odlika i odraz snage svakog pojedinca ali i sistema i države ogleda se u njegovom odnosu prema slabijem, prema onome ko je potrebit.

Zaista socijalna politika koja se vodi trebala bi biti svima nama glavni reper u odnosu na to koliko se vodi računa i brige o građanima Republike Srbije.

Jedna od institucija koja je izuzetno važna i koja ima sličnih, dakle ukupno devet u ovoj državi jeste Dom za lica mentalno ometena u razvoju u Tutinu. To je institucija koja je izuzetno važna, koja svojim smeštajnim kapacitetima ima štićenike i za prilike celog regiona i koja kao takva zaista ima punu podršku i pažnju Ministarstva, na šta se ja ovom prilikom zahvaljujem.

To je primer kako kada imate odgovornog rukovodioca jedne institucije kao što je gospodin Omer Đondić i kada imate koordinaciju između Ministarstva možete puno postići.

U prethodnih četiri, pet godina puno se postiglo na modernizaciji i obnovi ovog Doma, ali ono što je još važnije jeste da smo uspeli obaviti sve pravno-formalne procedure, izrada tehničke dokumentacije, građevinske dozvole za izgradnju novog kompleksa od šest do sedam zgrada na lokalitetu Godovski put u čemu je Ministarstvo i ministarka lično dala veliki doprinos izdvajajući sredstva za ovaj projekat.

Naravno, to je projekat kojim se trebamo ponositi i na kome svi zajedno još puno trebamo raditi. Ovaj najteži deo posla je završen, ali ono što predstoji, što je lakši deo posla jeste da se obezbedi novac, odnosno finansije da se taj kompleks izgradi kako bi svi ti štićenici imali zaista onaj ugođaj i onu skrb koja je, možda prema onome što sam imao uvid u tu vrstu projekta jedinstvena u Evropi.

To je nešto što je na ponos, na čast i državi i Ministarstvu i to je nešto što treba biti prava slika i odraz, skrb Republike Srbije prema svim onima koji imaju potrebu da se o njima staramo ili staraju drugi.

U tom smislu, ja želim da kažem da mi kao narodni poslanici, ali kao ljudi, kao građani ove države podržavamo sve ove predloge, podržavamo ovu socijalnu politiku, izražavamo nadu da će se u kontinuitetu uvećavati sve ono što se odnosi i na socijalna davanja, za sve one kategorije građana Republike Srbije koji su potrebiti pomoći od ovih koji imaju zaista potrebu da se o njima drugi brinu do siročića, jetima, do svih onih koji su na bilo koji način ugroženi i kojima je neophodna pomoć Ministarstva i Republike Srbije kako bi se izborili sa svim onim što jesu izazovi života u dvadeset i prvom veku.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem, uvaženom profesoru Fehratoviću.
Reč ima predstavnica poslaničkog kluba Socijaldemokratska partija Srbija, uvažena narodna poslanica Jasmina Karanac.
Izvolite.