Zahvaljujem, predsedavajući.
Uvažene kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, želela sam da učestvujem u današnjoj raspravi i u okviru tačke dnevnog reda koja se tiče Zakona o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti, jer je tema socijalne zaštite u celini za jedno društvo jednako važna kao i svaka druga tema, jer je u fokusu sistema socijalne zaštite čovek, pojedinac, njegova sudbina i zdravstvena situacija, i fokus sistema socijalne zaštite mora biti upravo na individui koju treba podržati i kao država moramo uraditi sve da svi građani naše zemlje imaju jednake šanse za rast, razvoj, školovanje, zaposlenje i zdravstvenu negu bez izuzetka.
Zakon o pravima korisnika usluga privremenog smeštaja u socijalnoj zaštiti koji se donošenjem ovog zakona izdvaja iz Krovnog zakona o sistemu socijalne zaštite, svrhu u svom donošenju treba da ima u uređivanju načina ostvarivanja prava korisnika privremenog smeštaja, u unapređivanju položaja korisnika kroz proces očuvanja kvaliteta života i potencijala korisnika, kao i u procesu njihove pripreme za povratak u društvo i njihovo normalno funkcionisanje u okviru društva, a koje mora da podrazumeva život bez diskriminacije i pod ravnopravnim uslovima sa svim ostalim pripadnicima društva.
Razlog za donošenje ovog zakona, a pored navedenih koji se tiču uređivanja i način ostvarivanja prava korisnika i unapređivanja njihovog položaja, je i preuzeta obaveza Republike Srbije da usvoji ovaj zakon, a proistekle obaveze u direktnoj vezi sa Akcionim planom za pregovaračko Poglavlje 23, odeljak – Osnovna prava.
Naravno, podrazumeva se da kao ozbiljna država svoje preuzete obaveze moramo izvršavati i izvršavaćemo ih, posebno kao država koja je na evropskom putu i u procesu pridruživanja Evropskoj uniji.
Mi geografski jesmo država Evrope i da sada ne idemo u detalje i naučne činjenice koje govore da je na našim prostorima i nastala prva evropska civilizacija, suština je da je naš sistem socijalne zaštite naše dvorište i naša kuća i u okviru naše kuće sami moramo otkriti njegove nedostatke, sami ga moramo unapređivati, sami raditi na prevenciji, održavanju i poboljšanju sistema.
Mi moramo biti sigurni da radimo dobru i pravu stvar i naše društvo i svi naši građani su ti koji moraju biti zadovoljni našim rezultatima na tom polju, jer kao što sam već rekla u fokusu sistema socijalne zaštite su čovek, žena, dete kao pojedinci i porodica kao stub i oslonac svakog društva i svaki život i svaka sudbina su pojedinačne priče kojima treba prići sa mnogo empatije, ljubavi, nege i želje da se pomogne.
Kada govorimo o ovoj temi, partijska obojenost je nevažna, partijski i politički interesi moraju biti sekundarni, jer je tema socijalne zaštite veoma osetljiva i kompleksna.
Na ustanovama koje rade u sistemu je velika odgovornost. Na Ministarstvu koje treba da obezbeđuje nadzor takođe, a zaposlena lica u okviru ustanova socijalne zaštite rade izuzetno težak i vrlo često se ispostavlja i veoma opasan posao.
Dakle, u fokusu socijalne zaštite moraju biti i korisnici, ali i lica zadužena za brigu o korisnicima. I jednima i drugima se moraju obezbediti kvalitetni uslovi za boravak i kvalitetni uslovi za rad, ali i osećaj da ni jedni, ni drugi nisu sami i ostavljeni svaki u svom problemu.
Naravno, kada govorimo o zaposlenim licima u ustanovama, govorimo sa pretpostavkom da su to časni profesionalci koji svoj posao rade sa mnogo strpljenja, ljubavi i napora kako bi trebalo prilaziti takvom pozivu.
Zakon o kom danas raspravljamo predviđa različite situacije u kojima je neophodan privremeni smeštaj korisnika ustanove socijalne zaštite, predviđa prava i obaveze, ali i dodeljuje nadzor resornom ministarstvu i određuje kaznene mere kojima će biti kažnjeno lice ili ustanove koje na bilo koji način budu kršile prava korisnika.
Ono što je suština sa svakim zakonom koji se usvoji, kao i sa bilo kojim dokumentom je da papir trpi sve, te je poštovanje tog papira od ključne važnosti za funkcionisanje sistema ili oblasti koji taj zakon mora da reguliše.
Floskula da je zakon neophodno poštovati nije samo floskula, ali u ovom specifičnom slučaju, kada govorimo o socijalnoj zaštiti kao humanoj ideji, ideji solidarnosti i empatije, zakon pre treba tretirati kao smernicu za rad, jer kao što sam i rekla poći ćemo od pretpostavke da u sistemu socijalne zaštite rade časni pojedinci i profesionalci, te im stroge odredbe kako treba da rade svoj posao koji je težak, smatram da nisu potrebne ako oni taj posao vole i svakom korisniku prilaze pojedinačno i sa punom pažnjom i željom da se situacija realizuje u najboljem interesu korisnika.
Naravno, svesni smo i činjenice da nisu svi pojedinci kojima je poverena briga o korisnicima socijalne zaštite posvećeni svom poslu na način na koji takvom pozivu mora da se pristupa, te se u takvim situacijama otvara prostor da zbog rada pojedinca zakažu institucije i ponekad, možda i često, naprave greške. Naravno, ljudi smo, svi grešimo, ali kada se radi o nečijem životu, kriznoj situaciji u kojoj se nalazi, nečije greške koje mogu biti i loše procene bez loše namere, nekoga koštaju cele faze u životu i vremena koje kada se izgubi je nenadoknadivo.
Stoga je veoma važno da Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, kao ministarstvo nadležno za oblast socijalne zaštite, preduzme sve korake iz svoje nadležnosti kako bi kao društvo bili sigurni da sve institucije dobro rade svoj posao, pa makar to podrazumevalo reviziju i dublju analizu svih iole sumnjivih slučajeva sa kojima i javnost ima priliku s vremena na vreme da se upozna kroz sredstva informisanja.
Malo detaljnije ovom izlaganju želim da se osvrnem na decu i mlade kao korisnike sistema socijalne zaštite, te stoga želim da podvučem nekoliko važnih stvari koje se tiču navedenog.
Dakle, imamo priliku da u javnosti kroz sredstva informisanja saznamo za određene slučajeve oduzimanja dece, njihovog smeštaja u prihvatilište ili hraniteljske porodice, dok se problemi i krizne situacije u biološkoj porodici ne reše.
Svakako da je apsolutno neophodno zaštiti svako dete koje dolazi iz problematične porodice u kojoj trpi nasilje različitih vrsta od roditelja alkoholičara, narkomana, zlostavljača, ali nisu svi slučajevi dece smeštene u hraniteljsku porodicu takvog tipa. Za mnoge se ispostavlja da je razlog siromaštvo.
Svi smo pratili slučaj oca kome su oduzete tri ćerke, koje su provele pet ili šest godina kod hranitelja dok je on pokušavao da stane na noge, nađe zaposlenje i obezbedi im uslove za dostojanstveno odrastanje koje su po njegovim izjavama bili, i da svaka devojčica mora da ima svoju zasebnu sobu.
Ne mogu da ulazim u pojedinosti tog slučaja i da iznosim svoje stavove, jer nisam sa slučajem upoznata do tančina, ali i dalje sada kada su devojčice vraćene svom ocu, pitanje koje lebdi je sledeće - da li bi se slučaj rešio na ovakav način i deca vraćena ocu da nije bilo uključena javnost, da nije bilo pritiska javnosti, a na kraju i filma koji je priču oca ekranizovao?
Ovaj slučaj možda čak uopšte nije relevantan. Ovakvi slučajevi su možda u procentu statističke greške, ali svaki slučaj je nečiji život i vreme dece sa roditeljima i obrnuto, koje je izgubljeno, ko može nadoknaditi i povratiti. Da li je neko odgovarao za potencijalne pogrešne procene i odluke o oduzimanju dece i smeštanje dece u hraniteljsku porodicu ako je Centar za socijalni rad mogao igrati produženu ruku porodice, što po svojoj svrsi i nadležnostima i treba da ima, i mogao je da pomogne porodici da prevaziđe krizu i bez oduzimanja dece na toliko dug period.
Ovakvih slučajeva možda ima i mnogo više, ali za javnost, za građane i za nas narodne poslanike se otvara bezbroj pitanja. Da li centri za socijalni rad rade najbolje što mogu? Da li im treba poboljšati uslove za rad? Da li je možda neko u centru nekada pogrešio i ogrešio se o nečiju sudbinu? Da li je u situaciji kada se utvrdi da porodica nema finansijske mogućnosti da izdržava dete i živi u klasifikovanom siromaštvu, kao država i društvo možemo da uradimo više, da im pomognemo više, da im konkretnim novčanim sredstvima pomognemo više?
Tu dolazimo i do teme smeštaja dece kod hranitelja koji svojom odlukom da vode brigu o detetu u kriznoj situaciji, ne samo pomažu i detetu i biološkoj porodici, već svojom humanom odlukom pomažu i državi. Prirodno je da hranitelji dobijaju svoju naknadu za 24 časovne izazovan i težak posao brige o detetu u krizi, s tim što smatram da bi država trebala da razmisli o mogućnosti da te naknade poveća, ako uzmemo u obzir razliku u davanjima države kada se korisnik smešta kod hranitelja ili ustanovu što državu košta mnogo više.
Dodatni iznos pored naknade hranitelja koji kao država izdajemo za izdržavanje deteta koje je smešteno u hraniteljsku porodicu, a koja iznosi između 30 i 36, možda i 40 hiljada dinara, je iznos koji bi mogao biti od ogromnog značaja i pomoći biološkoj porodici ukoliko je razlog odvajanja dece od bioloških roditelja nemaština zbog nemogućnosti da nađu ili iz nekog zdravstvenog razloga ne mogu da obavljaju radnu aktivnost.
Još jedno pitanje je da li su sredstva koja je država isplaćivala pomenutim hraniteljima, recimo tih devojčica koje su oduzete na pet godina, mogla biti isplaćena ocu i time rešiti njegova trenutna finansijska nemoć, s obzirom da se na kraju tako dugog procesa utvrdilo da deca ipak mogu normalno živeti sa biološkim roditeljom?
Pretpostavljam da stručnjaci i zaposlena lica u ustanovama socijalne zaštite svoj posao rade sa maksimalnom posvećenošću i trudom, ali bi, imajući u vidu osetljivu delatnost kojom se bave, neophodno bilo nadzore i revizije sprovoditi i u češćem periodu, a ne samo kada su krizne ili incidentne situacije u pitanju, već kao preventivu koja bi podstakla ustanove da rade bolje i u najboljem interesu korisnika, a ne u određenim slučajevima svom ličnom, što može izazvati razmišljanja o potencijalnoj zloupotrebi procesa smeštanja dece u hraniteljske porodice, a samim tim bacanja lošeg svetla na institucije i kompletan sistem zaštite, što je sve zajedno, kada je u sprezi sa ovako osetljivom temom, nezahvalno uopšte i pomišljati da je moguće da se desi.
Nisam stručnjak koji treba da govori stručnjacima kako da rade svoj posao, ali sam sigurna da se sve relevantne činjenice u svakom pojedinačnom slučaju moraju analizirati i uzeti u obzir, sve okolnosti, svi nedostaci, ali i prednosti života deteta sa svojom biološkom porodicom i u zajednici gde se bezuslovna ljubav rađa sa dolaskom na ovaj svet.
Decembar je, bliže se i praznici, i želim da podelim sa svima vama i javnošću moje lično iskustvo koje sam stekla kroz saradnju i druženje sa korisnicima Prihvatilišta za decu u Beogradu.
Mnogo puta smo se družili, svirali, pevali, razgovarali i hrabrili se, a jednom smo birali najlepša pisma Deda Mrazu koja su pisala deca korisnici prihvatilišta. Kažem deca jer toliko imaju godina, ali po željama Deda Mrazu zaključi se da su to mali, zreli i ozbiljni ljudi. Oni žele da se mama sredi, da se tata zaposli, da Deda Mraz uradi sve što može da ne razdvoje brata i sestru ako ode u hraniteljsku porodicu ili da Deda Mraz, ako može, nađe dobre i fine hranitelje za njih. Oni hoće da se vrate kući, oni žele da žive u porodici. Oni su ti koji su fokus sistema socijalne zaštite, oni i njihovi biološki roditelji. Mi koji ovde danas diskutujemo i donosimo zakone, sve institucije, svi zaposleni u sistemu socijalne zaštite, svi mi postojimo zbog njih.
Važno je da se kao društvo više posvetimo podršci biološkoj porodici, da jačamo instituciju porodice i zajednice i da ne stavljamo na stub srama i sramote one roditelje koji se odluče da svoje dete ostave u sirotištu ili daju na usvajanje jer ne mogu da ga prehrane, već da preventivom, pravovremenom reakcijom i podrškom omogućimo porodici da stasava zajedno.
Važno je reći i tome učiti svu decu i mlade, kao i sve korisnike sistema socijalne zaštite, da nije sramota biti siromašan, nije sramota izgubiti posao, nije sramota nekada u životu pasti i biti poražen.
Mere podrške rađanju dece koje su najavljene su izvanredna odluka koja će ohrabriti mlade ljude da se odluče na korak rađanja deteta, s tim što takve mere kao kratkoročne potencijalno mogu izazvati eskalaciju broja korisnika socijalne zaštite u budućnosti, te je stoga dobar momenat da sistem socijalne zaštite krene u prevenciju i pripremu jačanja podrške socijalno ugroženim porodicama i samohranim roditeljima, ali da kao država razmotrimo opciju dugoročne i stabilne podrške porodicama koja bi mogla biti u obliku podrške preduzetničkim poduhvatima ili poljoprivrednim gazdinstvima, a što da ne bude i u sponi sa konkursom podrške za kupovinu seoskih kuća širom zemlje.
Naravno, korisnici socijalne zaštite nisu samo deca i mladi, već je i veliki broj odraslih ljudi i penzionera registrovano u sistemu, te je stoga važno da ustanove socijalne zaštite svoj posao rade valjano u svakom pojedinačnom slučaju.
Jedan od primera nemara i izostanka izvršavanja svojih obaveza je centar za socijalni rad u jednom gradu zapadne Srbije, koji je u postupku postao staratelj nepokretne gospođe smeštene u dom, s obzirom da ona nema svoju porodicu, i kao staratelj kome je redovno mesečno pristizala njena penzija, koja ima obavezu regulisanja mesečnih troškova za njen boravak i negu u domu, a koju nisu izmirivali, dom je nepokretnoj gospođi pretio izbacivanjem dok njena rođaka nije stigla iz Amerike i uz pravnu pomoć uspela da reši situaciju, da gospođa može nesmetano da boravi u domu.
Postoji određen broj ovakvih primera, te je stoga nadzor i kontrola rada i uspostavljanje stabilnih institucija neophodan za kvalitetno pružanje socijalne zaštite i sigurnosti svih njenih korisnika.
Iskoristiću ovaj trenutak, kada sam pomenula penzionere kao korisnike socijalne zaštite, da se nadovežem na neka od mojih prethodnih izlaganja koja su s ticala učešća penzionog fonda u nekim od velikih državnih projekata razvojnih šansi, kao što je Đerdap 3, a čiji početak realizacije je najavljen za 2022. godinu sa opredeljivanjem milijarde i 500 miliona evra u budžetu za sledeću godinu.
Ukoliko bi penzioni fond postao suvlasnik projekta takvog kapaciteta kao što je Đerdap 3, vezanog za proizvodnju energenta zelenog kilovata, čija cena će u budućnosti samo rasti ako uzmemo u obzir globalno tržište energentima, država bi se godišnje mogla rasteretiti izdvajanja u iznosu od oko 600 miliona evra, koje bi mogla uložiti kako u sistem socijalne zaštite, ali i na druge sektore važne za kvalitetan život građana, kao što su zdravstvo, obrazovanje, kultura itd.
Takođe, na taj način bi penzionerima bio omogućen kontinuiran rast penzija, jer oko 360 hiljada penzionera, to je oko 21% svih penzionera na nivou države, koji sada primaju penziju između 10 i 15 hiljada dinara, mogli bi imati značajnije uvećanje, a time bi se na određen način sprovela i privatizacija energetskog sektora, koja se od nas očekuje od strane međunarodnih organizacija, a opet bi benefit našeg nacionalnog blaga i našeg energenta ostao u rukama našeg naroda.
Država postoji zbog naroda, a ne narod zbog države. Država je ta koja svom narodu mora asistirati i obezbediti osnovno egzistencionalno dostojanstvo, obrazovanje i osnovnu zdravstvenu negu. Sve poluge mehanizma socijalne zaštite, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, centri za socijalni rad, sudovi, veštaci, ustanove i svi ostali uključeni u sistem moraju funkcionisati i disati kao jedan i raditi u najboljem interesu svakog deteta i svakog građanina naše zemlje.
Svojom željom, vizijom i angažovanjem, moramo demantovati Šekspira koji kaže da kada se rodimo plačemo jer smo na veliku pozornicu budala stupili, i stvoriti ovaj svet kao mesto na kome će svaki pojedinac ostvariti svoje pravo na dostojanstvo i egzistenciju, bez obzira na povremene životne krize i padove. Srbija može i mora da bude zemlja jednakih ljudi i šansi. Zahvaljujem.