Zahvaljujem se uvaženoj narodnoj poslanici Jeleni Žarić Kovačević.

Sledeći je predstavnik Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj, informatičko društvo, uvaženi narodni poslanik profesor doktor Marko Atlagić.

Izvolite.

Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, poštovani ministri sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo održao je svoju sednicu 20. decembra 2021. godine, na kojoj je razmatrao Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnom obrazovanju i vaspitanju, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o srednjem obrazovanju i vaspitanju, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o prosvetnoj inspekciji i Predlog zakona o inovacionoj delatnosti.

Poštovani narodni poslanici, da bi shvatili suštinu ovih zakona, dozvolite u nekoliko rečenica da kažem ono što vi vrlo dobro znate, a to je da je SNS i njena Vlada nasledila uništeno školstvo od Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Borisa Tadića, koje je karakterisalo etatizacija, politizacija, birokratizacija, antipedagogizacija, komercijalizacija, sorošizacija, kvazirefomarstvo, testomanija, loši i skupi udžbenici, korupcija, neefikasnost i nesavršenost vaspitno-obrazovnog sistema.

Poštovani narodni poslanici, zato je Vlada Aleksandra Vučića imala veoma težak zadatak sprovođenja reformi obrazovanja. Zato je predsednik u svom čuvenom ekspozeu rekao, citiram - ono što je najvažnije za nas, o čemu sam najviše stranica napisao u ekspozeu, a ja vas podsećam, osam više nego što su svi ekspozei prethodni bili stranica samo za obrazovanje, nastavlja predsednik – za nas je najvažnija reforma, jer to je ljudski kapital za budućnost, a mi moramo da učimo i da učimo. Moramo da podignemo znanje na pijedestal sa kojeg se vidi dalje i sa kojeg se može krenuti na nove pohode, na osvajanja novih znanja. Završen citat.

Poštovani narodni poslanici, imam utisak da je predsednik imao na umu, kada je to rekao, velikog engleskog filozofa Frensisa Bekona, koji je rekao, citiram: „Znanje je moć, zrno znanja jače probija od čeličnog“. Završen citat. Siguran sam da je predsednik, sagledavajući moć znanja za razvoj društva, pogotovo našeg društva i nasleđenog onog, imao na pameti velikog nemačkog filozofa Lajbnica, koji je kazao, citiram: „Dajte mi obrazovanje i mi ćemo za kraće vreme od jednog stoleća promeniti karakter Evrope“. Završen citat.

Poštovani narodni poslanici, za razvoj patriotizma veoma je važno što će se primena ovih zakona o kojima ćemo mi danas raspravljati i u danu za glasanje, nadam se, usvojiti jednoglasno, je veoma važno što se 1. septembra započinje školska godina intoniranjem srpske himne i time doprinosimo patriotskim osećanjima naših učenika.

O protivnicima uvođenja himne u vaspitno-obrazovni sistem i započinjanja školske godine neću da govorim, jer ne zaslužuju uopšte komentar, a radi se o onim intelektualcima ovih dana koji napadaju predsednika Vučića i pozivaju na njegovo ubistvo, a to su oni isti intelektualci o kojima ću, nadam se, imati vremena još da govorim, koji su bili protiv podizanja spomenika Stefanu Nemanji i ne samo to, nego su inače ranije bili protiv svih onih vrednosti moralnih i patriotskih koji se tiču države Srbije. To su isti oni intelektualci koji su rekli, citiram, da je država Srbija dno dna, završen citat, a ovih dana daju podršku onom intelektualcu koji je pozivao na ubistvo predsednika države.

Poštovani narodni poslanici, zato svi ovi zakoni koje je podnela Vlada Republike Srbije su izuzetno važni, jer pridonose daljoj afirmaciji reforme vaspitno-obrazovnog sistema, tj. digitalizaciji i dualnom obrazovanju, za koje je posebno zaslužna Vlada Ane Brnabić, jer oni predstavljaju proces reformskih zahvata.

Zato Odbor, dozvolite na kraju, predlaže Narodnoj skupštini Republike Srbije da posle rasprave izglasamo u danu za glasanje ove veoma važne zakone zbog budućnosti naših đaka, jer ovo pridonosi ukupnom sistemu modernizacije Republike Srbije koju provodi Vlada Ane Brnabić a motor realizacije modernizacije Republike Srbije je naš predsednik Aleksandar Vučić. Hvala.

Zahvaljujem, profesore Atlagiću.

Sledeća je predsednica Odbora za evropske integracije, narodni poslanik i potpredsednik Narodne skupštine uvažena Elvira Kovač.

Izvolite.

Poštovani potpredsedniče, predsedništvo, prvi potpredsedniče i potpredsednice Vlade sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, nesporan je značaj koji EU pridaje očuvanju kulturnog nasleđa, budući da se već u članu 3. stav 3. Ugovora o Evropskoj uniji navodi: „Unija poštuje svoju bogatu kulturnu i jezičku raznolikost i stara se o očuvanju i razvoju evropskog kulturnog nasleđa“. Član 167. Ugovora o funkcionisanju Evropske unije, koji se odnosi na kulturu, između ostalog, naglašava da će zajednica doprinositi unapređivanju poznavanja i širenju kulture i istorije evropskih naroda u cilju čuvanja i zaštite kulturnog nasleđa od evropskog značaja.

Pored svega što smo čuli u uvodnom izlaganju uvažene ministarke, jedan od razloga donošenja novog zakona je i usklađivanje sa pravnim tekovinama iz Poglavlja 29 – Carinska unija, koji se odnose na uvoz i unošenje, na izvoz i iznošenje kulturnih dobara, odnosno povraćaj kulturnih predmeta, nezakonito iznesenih sa teritorije država članica Evropske unije. U tom smislu Predlog zakona reguliše implementaciju nekoliko direktiva EU, kao što su: transponovanje uredbe 2019-880 Evropskog parlamenta i Saveta Evropske unije iz 2019. godine, 17. aprila doneta, o unosu i uvozu kulturnih dobara; NADA je uredba Saveta broj 116-2009 iz 18. decembra 2008. godine o izvozu kulturnih dobara; NADA je sprovedbena uredba Komisije 1081-2012. doneta 9. novembra 2012. godine; za potrebe Uredbe Saveta 116-2009 o izvozu kulturnih dobara i Direktiva 2014 broj 60 Evropskog parlamenta i Saveta koja je doneta 15. maja 2014. godine, a odnosi se na povraćaj kulturnih predmeta nezakonito iznesenih s teritorije država članica.

Konkretno je propisano da države članice Evropske unije u postupku povraćaja kulturnih predmeta nezakonito iznesenih sa njihovih teritorija mogu tražiti povraćaj kulturnog predmeta koji je nezakonito iznesen posle 1. januara 1993. godine. Postupak se na osnovu ovog predloga može pokrenuti i u roku od tri godine od kada je država članica Evropske unije saznala za mesto na kojem se kulturni predmet nalazi ili za identitet lica koje poseduje taj predmet, a najkasnije u roku od 30 godina od dana kada je kulturni predmet nezakonito iznesen.

Predlog zakona o kulturnom nasleđu se nadalje usklađuje sa međunarodnim standardima zaštite kulturnog nasleđa, pa se tako, između ostalog, usvaja definicija nematerijalnog nasleđa iz UNESKO Konvencije o zaštiti nematerijalne kulturne baštine iz 2003. godine i kaže se da je to nasleđe koje se prenosi s generacije na generaciju, zajednice i grupe ga iznova stvaraju u zavisnosti od okruženja, njihove interakcije sa prirodom i istorije pružajući im osećaj identiteta i kontinuiteta. Na taj način promoviše se izuzetno značajno poštovanje kulturne raznolikosti, ljudske kreativnosti, regionalnih integracija, zajednički običaji itd.

U smislu promocije i poštovanja regionalnih integracija i zajedničke baštine, Predlog zakona o kulturnom nasleđu predviđa da Republika Srbija, autonomne pokrajine i jedinice lokalnih samouprava podstiču saradnju ustanova zaštite kulturnog nasleđa sa obrazovnim ustanovama na realizaciji projekata, programa, aktivnosti u oblasti zaštite očuvanja kulturnog nasleđa, a da se projekti međunarodne saradnje u oblasti zaštite, očuvanja kulturnog nasleđa realizuju na osnovu međunarodnih sporazuma i potpisanih ugovora.

Zajedničko kulturno nasleđe nas vezuje sa tekovinama evropske istorije, tradicije i kulture i u tom smislu ni jedan, pa ni najbolji mogući Predlog zakona o zaštiti kulturnog nasleđa ne može da zameni onu zaštitu koju stvara činjenično znanje da su naš jezik, naši običaji, narodno graditeljstvo deo jedinstvenog evropskog kulturnog prostora. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženoj Elviri Kovač, predsednici Odbora i potpredsednici Narodne skupštine.

Obaveštenje za narodne poslanike.

Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. st. 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.

Prelazimo na listu ovlašćenih govornika.

Prvi na listi je Samir Tandir, predsednik poslaničkog kluba Stranke pravde i pomirenja i Ujedinjena seljačka stranka.

Moja greška. Ovlašćeni predstavnik je prof. dr Jahja Fehratović.

Izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući.

Poštovani ministri sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo jako puno važnih zakona koji su od veoma velike bitnosti za funkcionisanje, izgradnju našeg celokupnog sistema odgoja, obrazovanja, kulturnog uzdizanja i možda bi bilo dobro kada bismo imali dve rasprave o ovim predlozima iz razloga njihove bitnosti, kako ovih zakona sa područja ili sfere obrazovanja, tako i zakona koji se odnose na kulturu, kulturno nasleđe i celokupan set zakona koji nam je predložilo Ministarstvo kulture.

Krenuću sa tumačenjem i komentarisanjem zakona koje je predložilo Ministarstvo prosvete. Naravno, svi se oni otprilike temelje na Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Ovaj zakon, kao temeljni zakon, na kome se ili iz koga proizilaze svi ostali zakona, od Zakona o predškolskom obrazovanju, pa sve do srednjoškolskog, ako hoćete visokoškolskog obrazovanja, jeste suštinski.

Ja ću se osvrnuti na dve stvari. Prva jeste član 33. ovog zakona koji reguliše versku nastavu u školama. Jako je dobro što je ovaj član prebačen iz ovih zakonskih odredaba, koje su bile u zakonima o osnovnom obrazovanju ili u nekom drugom, u ovaj temeljni Zakon o sistemu obrazovanja i vaspitanja. To je iz više razloga.

S obzirom da već imamo iskustvo od 20 godina realizacije veronauke u školama i da je to pre nekoliko dana ili nekoliko nedelja zvanično obeleženo jednom jako važnom i bitnom konferencijom gde su učestvovali predstavnici svih verskih zajednica, kao i Ministarstvo obrazovanja, ovo je korak napred da se veronauka, kao predmet, pomeri iz fakultativnih predmeta ka obavezujućem predmetu u školsku. Kao što je na tom simpozijumu, čini mi se, ili konferenciji sam patrijarh kazao, postoji jako veliki broj fakultativnih predmeta među kojima je veronauka, a to ne bi trebalo biti tako. Iz više razloga je ovo bitno.

Bitno je da se ovim omogućava početak rešavanja statusa preko 2.000 veroučitelja iz svih verskih zajednica, konfesija, kako one koje predstavljaju i crkve, tako i verske zajednice. Jako je važno da se posle 20 godina krene ka tome da da ti veroučitelji konačno dobiju stalno zaposlenje i status kao što imaju i ostali prosvetni radnici.

Takođe, jako je važno da će se formirati komisija koja će raditi na ovom predlogu veroučitelja, a za nas kao pripadnike islama izuzetno je važno da se ispravi jedna nepravda, da u toj prethodnoj komisiji nije bilo predstavnika Islamske zajednice u Srbiji i nadamo se da će ovog puta biti predstavnika Islamske zajednice u Srbiji i da će se na taj način i veronauka kvalitativno vratiti kada je u pitanju muslimanska veronauka, muslimanski veronauk u onom smislu kakva ona treba biti kada su u pitanju i planovi i programi, ali i kada je u pitanju izvođenje verske nastave.

Nažalost, imali smo različitih zloupotreba po tom pitanju u prethodnom periodu, od toga da su tu muslimansku veronauku vodili nekompetentni kadrovi, od toga na nije izvođeno onako kako treba. Evo prilike da se to vrati u sistem i da se ispravi nepravda prema Islamskoj zajednici u Srbiji i prema muslimanima Republike Srbije.

Takođe bih dodao još jednu stvar kada su u pitanju verska prava. Oni koji su đaci, učenici, studenti, a to sam rekao i prethodne sednice, kada je u pitanju bio mehdžit, odnosno molitveni prostor na državnom Univerzitetu u Novom Pazaru. Posebno je to važno za učenike srednjih škola ili viših razreda osnovne škole, pa i univerziteta i fakulteta, da im se omogući da konzumiraju njihova verska prava na način kako oni to smatraju da treba.

Naglasio bi prostor Sandžaka iz koga dolazim, iz razloga što je tamo petkom jako bitno da muškarci, bude, kako da kažem, glavna nedeljna molitva koja se ne može obavljati samostalno, koja se mora obavljati u džematima, džamijama itd, da učenici srednjih škola i viših razreda osnovnih škola taj petak dobiju bar jedno sat vremena, da im se neće oduzimati od nastave, da mogu otići i obaviti svoju molitvu i vratiti se na nastavu.

Ovo je praktični problem jer izaziva kontra efekte kod učenika, njihovih roditelja, zato što su nastavnici u problemu da dozvole toj deci ili profesori da idu na nedeljnu molitvu, jer izostaju sa časova, ne može se to pravdati, a deca to smatraju obavezom i onda se napravi određeni problem. Zato bi bilo dobro da se na taj način omogući da se napravi pauza između obavljanja nastave u tom periodu kada je nedeljna molitva koja će dati dovoljno prostora da se to u potpunosti implementira.

Kao poslanički klub stranke Pravde i pomirenja i Ujedinjene seljačke stranke, ono što ujedinjuje nas poslanike jedne i druge partije jeste borba za sela. Sada se nalazimo u jednom zaista izazovnom trenutku, vremenskom trenutku, u smislu geografskih i vremenskih uslova, kada je izvođenje nastave u školama u seoskim područjima jako teško zbog vremenskih prilika i kada je potrebno da ukažemo na tu stvarnost kako bismo još više predupredili ono što se radi od strane ministarstva, ali i od strane Vlade i od države, da se omogući da deci koja pohađaju nastavu u tim područnim školama, kojih obično bude malo, da što kvalitetnije mogu pohađati nastavu.

Ovde govorimo o posledicama vremenskih padavina. Recimo, prethodnih godina smo imali u Sjenici, u Pešterskoj visoravni, nastava bude zaustavljena na tri nedelje, na dve nedelje da se raščisti sneg, da bi deca mogla kvalitetno pohađati nastavu, da bi uopšte mogla doći do nastave.

Hvala Bogu, ja ovde želim da iskažem poštovanje i priznanje lokalnoj vlasti u Sjenici koja do sada ove godine nije dozvolila da ni jedan đak ne može doći do škole, odnosno da je svakog dana raščišćen put i da deca neometano pohađaju nastavu.

Ovo nije samo pitanje Ministarstva prosvete, ovo je pitanje šireg tipa, ali želim to da iskažem kao što želim da se zahvalim Ministarstvu prosvete što je imalo razumevanje upravo za ovu opštinu u mnogim projektima i što je pozitivno odgovarala prema zahtevima ove lokalne samouprave kada su bile određene stvari u pitanju, kao što je hitna, recimo, zamena kotla u selu u OŠ „Raždaginje“ u jednom pešterskom selu, kao što je rešavanje ili završetak zgrade učeničkog doma, kao što je opraštanje 25 miliona duga koje je prema Ministarstvu imala ova opština.

Ovo je posebno važno zato što je ova opština jedna od najopterećenijih dugovima, a to je sve zasluga prethodnih neodgovornih vlasti. Naravno, na kraju, ono što je ste najviše obradovalo, jeste izgradnja najmodernije škole, škole za 21. vek, koju je predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić najavio i za koju su, koliko sam upoznat, već raspisani tenderi. To je nešto što je ohrabrenje, kao što je ohrabrenje i najava da će se u tom gradu graditi tehnološki park, što je jedan zaista veliki pomak u odnosu na sve ono što smo do sada imali.

Ovo govorim zato što ni malo nije jednostavno i lako u ovim uslovima održavati sve ono što znači obrazovni sistem. Znate, ova opština je baš zbog tih zaduženja od ranije morala da uvede vanredno stanje, kako bi iz budžetskih sredstava svojih mogla da izdvoji sredstva da se čiste putevi do svake škole, jer preduzeće za čišćenje puteva je opterećeno dugovima od ranije i to je bio jedini način da se to reši i da svaki đak može doći u školu.

Znate, to ni malo nije jednostavno ukoliko imamo na tom području, posebno ovih područnih škola do kojih, nažalost, još uvek nema asfalta. Do većine tih škola postoji asfalt, ali ima podrška iz škola na području opštine Sjenica, koje su bez asfalta i taj makadamski put je jako teško održavati u ovim zimskim uslovima.

Ovo je opet jedan apel i Ministarstvu prosvete i Vladi da ne dozvolimo da do ni jedne škole, makar one područne, posebno u ovim nadmorskim visinama koje su iznad onoga što predstavlja ovu realnu sliku celokupne Srbije, bude takvih škola do kojih pristupačan put nije urađen na onaj način da oni imaju asfalt.

Znate, ovo je jedini administrativni centar u Republici Srbiji koji se nalazi iznad 1000 metara nadmorske visine. Tu je prostor u kome deca baš iz ovih udaljenih područnih škola moraju nekada putovati od osam do deset kilometara kako bi došla na nastavu. To u ovim uslovima kada napada sneg i po metar a ponegde gde su nameti i više metara, vrlo je rizično i vrlo je opasno zato što se onda pojave zveri, pojave se i vukovi, svašta se nešto pojavi. Toga je bilo jako puno u prošlosti.

Ovo ovde naglašavam baš iz razloga što želim da iskažem veliko priznanje kako Ministarstvu, Vladi, a posebno opštini koja pored svih svojih zaduženja ima resursa i kapaciteta da održava taj put, da ni jedno dete ni jednog dana do sada ne zakasni na nastavu ili da mu bude put do škole nebezbedan. To je nešto što zaista treba posebno pohvaliti.

Takođe, u ovom zakonu imamo još jednu stvar koju je gospodin Atlagić govorio, a to je Predlog zakona, član 9. koji se odnosi na član 28, pitanje izvođenja nacionalne himne na početku školske godine.

Ovo pitanje je u prethodnom periodu izazvalo, kada se ovde spominjalo jako puno, diskusija pa čak i problema, pa čak i nekih drugih, nažalost, situacija koje su oni koji nisu dobronamerni ni prema sebi, ni prema svom narodu, pokušali zarad populizma, jeftine politike zloupotrebiti i naneti štetu pre svega sebi i svom narodu, a onda i Republici Srbiji.

Istini za volju, ovde se moraju razgraničiti stvari. Himna, kao pesma, nastajala je u kontinuitetu prošlosti. Trebamo se podsetiti da je to pesma koja je pre svega nastala iz verskih kategorija.

Da smo imali, recimo, himne prema svim verama, i u hrišćanstvu i u islamu, da su prve te pesme nastale kroz verska opredeljenja, kako god su to ode koje su iz Biblije, tako i iz Kurana, a da u onom formalnom smislu one prelaze u versku nacionalnu pesmu u nekom poznijem periodu, recimo, u smislu protestantizma i onoga što je radio Martin Luter, ona njegova himna iz njegovog "Korala" - Tvrđava naša gospod Bog, je postala velika motivacija za sve one koji su se borili za svoja prava i za onaj husinski pokret koji je nastajao u Poljskoj, Češkoj i za četerijanski pokret u Britaniji, i to je ta druga faza gde su sve himne delile. A onda, iz versko-nacionalnih, prelaze isključivo u nacionalnu kategoriju.

To je ono što smo imali. Dakle, kada se razvija himna u onom kontinuitetu koji mi danas poznajemo, među najstarijim, ona britanska, u Britaniji - Bože sačuvaj našu kraljicu, koja je opet nastajala iz te matrice, a onda se proširila na skoro sve monarhije Evrope, pa je negde "Bože sačuvaj kralja", negde "sačuvaj kraljicu", ali su sve monarhije imale takvu vrstu himne. Tu je imalo problema, čak i kada je usvajana ta himna, opet su se u Britaniji, recimo, protivili tome, govoreći da je previše uticaja moći kralja i kraljice ili crkve.

Onda imamo i ove druge himne, dve matrice po kojima one nastaju, jedna koja predstavlja isključivo nacionalnu budnicu, kao što je slučaj sa američkom himnom - Zvezde koje se vide na nebesima, koja je nastala prilikom britansko-američkih ratova i od strane jednog običnog čoveka, advokata, koji je gledao sa tog broda kako Britanci pokušavaju da osvoje tu zadnju tvrđavu odbrane Amerikanaca koja je tog trenutka bila oko Vašingtona.

Imamo i one himne koje su isključivo nastajale u internacionalnim pokretima. To su one himne od kojih je najznačajnija "Marseljeza", "Internacionala" i zapravo se kroz sve to probija i dolazi na naše prostore.

Cilj mi je da kažem da je to kasnije dovelo do onoga što se naziva panslavizam i panslavistički pokret, koji je još sveštenik Tomo, ne mogu da se setim prezimena, kada je napravio ovu prvu himnu svih južnih Slovena, a to je ona himna "Bože, čuvaj Slovake", a onda Slovence, a to je ona himna "Hej Sloveni", koja je kasnije kao neformalna himna postala himna i našeg prostora.

Naravno, u tim periodima rađanja nacija, rađanja kulturnih i nacionalnih identiteta, svi narodi Balkana su to razvijali na različite načine. Tako su Hrvati kroz ilirske budnice razvijali svoje himne, od onih "Još Hrvatska nije propala", Matiji Gupcu, itd, pa su Bošnjaci kroz taj otpor prema Osmanlijama razvijali tu buntovni revolucionarni karakter, pa su tako nastajale te pesme - Čudan zeman nastade, zlikovac postade, din dušmanin ustade, šta se hoće zaboga? A Srbi su krenuli od Dositeja, od njegove pesme "Vostani Serbija", pa onda redom, sve do ove himne koja je danas prisutna i usvojena, a nastala je kao deo onog pozorišnog komada kada je izvedena i odatle uzeta kao jedna od mogućih himni.

Podsetiću vas na Jovana Jovanovića Zmaja, na to da je njemu nuđeno da napravi himnu, a s obzirom da ta himna nije prihvaćena, onda je na njegove satirične pesme "Jututunska juhahaha" i ostale… hoću da kažem da je pitanje himne jako kompleksno, posebno na Balkanu, posebno sa našim iskustvima, posebno u ovim vremenima kada smo svi isprepleteni jedni drugima i kada ta politika "i i" mora dobiti na punoći svog kapaciteta, da ne bi oni koji su destruktivni, da ne bi oni koji zloupotrebljavaju emocije doveli do toga da zbog tih stvari, koje su simbolične, koje su simboli države, budu problemi tamo gde ih ne treba biti i gde ih u potpunosti nema.

Za mene je problematičan onaj deo u Predlogu zakona u kome se kaže da će se njime razvijati nacionalni identitet. Himna koja je trenutna jeste himna koja odražava isključivo sliku većinskog naroda. Ono što smo mi govorili sve vreme jeste da u toj

himni treba ugraditi elemente i drugih naroda i svih nacionalnih manjina, ne osporavajući pravo većinskom narodu da takođe ima najveći udeo u toj himni. Pomalo ona zadire i u verska prava. Zašto? Zato što je u njoj inkorporiran deo pesme koja se peva u crkvama kao crkvena pesma.

Zato je vrlo važno da ovaj problem zatvorimo na taj način da mi kažemo da je to himna Republike Srbije, ne srpska himna, ne srpskoga naroda, da je to himna koja odražava sliku celokupne Srbije kao prostora koji u celosti jeste takav da je u njemu 70% većinski narod a 30% manjinskih naroda i da tih 30% mora biti prepoznato i u himni, i u simbolima i u svemu drugome. Zašto? Zato što ćemo na taj način imati pravo da kažemo da smo prostor koji spaja različite kulture, različite narode, različite tradicije. Tada će se zatvoriti mogućnost da neko to zloupotrebljava, posebno što imamo Zakon o nacionalnim manjima, koji takođe nacionalnim manjinama dozvoljava da imaju vlastitu himnu unutar Republike Srbije, da imaju svoje simbole.

Ako kažemo da će se 1. septembra izvoditi nacionalna himna države, dobro bi bilo da se tu doda da će se posle nacionalne himne države izvoditi i za pripadnike manjinskih naroda, one koji to žele, i njihova nacionalna himna. Time se u potpunosti sprečava bilo ko da zloupotrebljava, da manipuliše ovim stvarima, jer smo mi imali slučajeva da su određeni pripadnici mog naroda pravili određene performanse, govoreći jedno a radeći drugo, govoreći protiv te himne Republike Srbije, a ovde stanu mirno na njeno izvođenje. Govore protiv himne Republike Srbije, a pevaju tu himnu tamo kada su neki zvanični događaji.

Dakle, to je politika populizma. Mi ne želimo politiku populizma. Mi želimo politiku stvarnih vrednosti, održavanja stvarnih vrednosti u koje će se odraziti sve ono što jesmo mi kao pripadnici manjinskih naroda u ovoj državi, ali i kao građani Republike Srbije sa svim oni što predstavlja za njih, a to je ono što je dato u Ustavu i zakonima Republike Srbije.

Žao mi je što sam na ovo potrošio sve vreme, a imao sam potrebe govoriti i o zakonima koje je predložilo Ministarstvo kulture. Hvala.

Zahvaljujem.
Samo da naglasim da je trenutno sistem pun. Ne želim nikoga da brišem. Samo da naglasim ministrima da ako neko želi reč da javi meni jer ne mogu da se prijave u ovom sistemu.
Sledeći je ovlašćeni predstavnik, odnosno predsednik Poslaničke grupe Ujedinjena dolina - SDA Sandžaka, narodni poslanik Šaip Kamberi.
Izvolite.

Hvala gospođo predsedavajuća.

Dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo ministri, poštovani građani, merdita, dobar dan.

Danas se dešava ono što smo i očekivali, traži se da zakonom obavezujemo učenike svih škola u Srbiji da školsku godinu počinju intoniranjem Himne „Bože pravde“. Očekivano, jer se drugo i ne može očekivati od ove Vlade i od ove vlasti. Do danas niste uspeli da građanima Republike Srbije obezbedite bolju privredu, blagostanje, pravdu, bolje zdravstvo, bolje školstvo, više prava i bolju perspektivu. Zbog toga sada govorite o srpskom svetu, pozivate se na ponos i dostojanstvo srpskog naroda, na njegovu istorijsku slavu. Krijete se iza nacionalizma kroz patriotizam negacijom i populizmom, krijući mračne strane bliske prošlosti, krijući vaše današnje promašaje. Ovo je vaš nacionalni roman, vaša konstrukcija i vaš narativ.

Ovo širite u vašem javnom prostoru, ali i u obrazovnom sistemu. Danas ste odlučili da obrazovanju dodate i komponentu zakonske obaveznosti intoniranja himne „Bože pravde“, po logici da naučimo decu da vole otadžbinu po modelima nekih zemalja u svetu.

Logično, lakše je vršiti indoktrinaciju učenika nacionalnim narativom nego da ima stvorite snove za kvalitetno obrazovanja i životnu perspektivu.

Vi vodite tzv. politiku ljubavi prema otadžbini, dok im otadžbinu činite sve neprikladnijom za život. Jedno je sigurno – sa vama će svake godine biti manje učenika koji će zapevati himnu, ne samo zato što je ne osećaju, već i zato što svakim danom fizički napuštaju Srbiju. Naravno, vaš argument je da je intoniranje himne obaveza prema državi i naciji, jer država za građanina nije samo pitanje prava, već i obaveza.

Zaboravljate da ne mali broj vas ovde u parlamentu ili vaših prethodnika ste podržavali, prećutno ili direktno, zviždanje, poniženje nekadašnje himne bivše Jugoslavije dok su ti simboli još bili državni simboli. Tada je srpstvo bilo važnije od države. Danas kada vam je srpstvo država pozivate se na institucionalnoj, ustavnoj i zakonskoj ljubavi, odgovornosti i lojalnosti građanina prema državi.

S druge strane, danas pesma „Marš na Drinu“, koja, kako bi rekla Biljana Srbljanović, se upotrebljava u duhu Lili Marlen, ona postaje sve više srpska himna nego „Bože pravde“. Njoj nije mogao da odoli ni Vuk Jeremić dok je predsedavao Skupštinom UN, pa ni Novak Đoković u Sidneju.

Dok se danas ovde govori o institucionalnoj, ustavnoj i zakonskoj lojalnosti građanina prema državi mnogi od vas javno ili tajno podržavate one koji u Banja Luci, Mitrovici ili Kninu zvižde i ponižavaju simbole, himnu, ustav i zakone Republike Bosne i Hercegovine, Kosova ili Hrvatske.

Ovakvoj Srbiji nije bio drag ni Adem Ljajić koji je igrajući za srpsku reprezentaciju, po uzoru na Karima Benzemu koji nije pristao da peva „Marseljezu“, odbio da peva „Bože pravde“. Taj isti Adem Ljajić koji je nastupajući pod zastavom sa četiri „S“ i svojim golovima činio da se cela Srbija oseća ponosno, preko noći je postao secesionista, separatista i anti Srbin samo zato što nije želeo da peva „Bože pravde“.

Na drugoj strani, roditelji Ilije Ivića iz Gračanice na Kosovu isterani su s posla pod direktnim nalogom Beograda zato što je njihov sin izrazio spremnost da igra fudbal za reprezentaciju Kosova, da igra pod jednom zastavom bez etničkih simbola i pod himnom bez teksta. Još pre nego što je počeo da igra, Ilija Ivić je postao srpski izdajnik, a njegovi roditelji su ostali bez posla.

Dakle, Bošnjak Adem Ljajić ili Srbin Ilija Ivić su dva imena koja mnogo govore o vašoj državnoj politici, ovoj istoj politici koja od nas danas traži da glasamo da obavezno postane intoniranje himne „Bože pravde“ na početku školske godine.

Ovo je politika koja se angažuje za asimilaciju ne Srba u etno nacionalnoj Srbiji i za ne integraciju Srba u drugim neetničkim državama. U vašoj državi želite asimilaciju, u drugim državama ne želite ni integraciju, jer državu želite samo za sebe, po mogućnosti za sebe lično. Ali, postavlja se pitanje – koje su današnje ideološke struje koje pothranjuju ovakve politike, pa i obaveznog intoniranja himne po školama? Pripadaju istoj ideološkoj struji reakcionizma, identitarizma, rasizma, neofašizma i neokolonijalizma. Svuda, kao najvatrenije pristalice Viktora Orbana, Janeza Janše, Erika Zemura do Vladimira Putina, svih onih koji gaje empatiju prema vladavini Aleksandra Vučića.

Ovo danas je vaš predlog, ali politički duh pripada ovom plugu. Ovo je politika negacije Republike, antimodernizma, negacije različitosti. Politika onih koji žele čistokrvne entitete, koji žele naciju zasnovanu na istim krvnim zrncima, koji bi želeli monarhiju. Zato vam ne smetaju ovakvi predlozi. Naravno, po običaju nećete pratiti razvoj regiona.

Himna Slovenije obraća se svim ljudima na svetu, željom da ne bude ratova, da komšije ne budu vrag jedni drugima i da svi ljudi žive slobodno. Himna Crne Gore ne pominje Crnogorce i njihove teritorije, dok himna BiH i Kosova ne pominju nikoga, jer su samo melodije.

U državnoj himni Srbiji, državi u kojoj živi 22 nacionalne manjine, koja je heterogenija od svih država u regionu, Srbi i srpstvo se pominju 15 puta, dok se 10 puta Bog poziva da spasi, hrani i ujedini isključivo srpski svet i njegove zemlje teritorijalno omeđene u vašim mislima i teritorijalno određenih u vašim istorijskim ambicijama.

Dakle, himna „Bože pravde“ je stvorena na etnički čistom modelu. Zato je logično da ovu himnu ne doživljavaju ne Srbi, ali i mnogi progresivni Srbi. Danas umesto da je bilo inicijative za promenu himne pisane 872. godine od Jove Đorđevića, po modelu ruskog carstva, da imamo predlog za novu himnu prilagođenoj modernoj Republici koja bi bila prihvatljiva za što veći broj pripadnika svih zajednica, vi ste preuzeli ovaj korak kako biste zakonom obavezali učenike da prvi dan škole počnu himnom koja je isključiva.

Jasno nam je, vi ćete danas i ozakoniti obavezu intoniranja ove himne za učenike škola u Srbiji. Legalizovali ste i mnogo drugih nepravdi, ali ne zaboravite, legalizmom je uveden i racizam, antisemitizam, pa i nacizam, ali se istorija zna. Na kraju su pobedili oni koji su pružili otpor. Legalisti su izgubili.

Mi nemamo učenike za „Bože pravde“, još manje imamo Albanaca za to. Zato vas pozivam da glasate protiv ovog zakona, protiv ovog člana zbog učenika, zbog demokratije, zbog potrebe za savremenošću. Poštedite učenike od himni, poštedite škole od nacionalizma. Dajte im kvalitetno obrazovanje za dostojanstveno zapošljavanje. To je himna koja im treba. Hvala.

Povreda Poslovnika, Života Starčević.

Prijavljujem povredu Poslovnika, član 107 – narušavanje dostojanstva i ugleda Narodne skupštine Republike Srbije.

Ovde smo imali jedan drastičan primer omalovažavanja i negiranja Ustava Republike Srbije u kome je jedan od osnovnih obeležja državnosti Republike Srbije između ostalog i himna „Bože pravde“.

Ovo prethodno saopštenje, pre bih rekao, kao da je pisano upravo od onih koji su juče palili zastavu u Tirani i takođe ugrožavali i narušavali osnovni simbol Republike Srbije, a to je zastava, kao što je i ovde himna „Bože pravde“.

Govori se o tome da je srpstvo jednako država. Da li je Davorin Jenko, koji je 1872. godine napisao ovu himnu, Slovenac, taj veliko Srbin, taj hegemonista koji smeta svima i koji danas narušava nacionalne i međuetničke odnose u Srbiji? Naravno da nije.

Paljenje zastave, negiranje državne himne pripada srednjem veku. Ja ostavljam dotične da žive u svom srednjem veku, a mi ćemo nastaviti i vući ćemo čitav Balkan i sve narode na Balkanu napred u 21. vek u skladu sa civilizacijskim i svetskim normama.

Ono što ovde smeta i što jeste suština, jeste u stvari da se pominje neka himna KiM. Ustav Republike Srbije ne prepoznaje to. Znate, kada želite da izmislite neku naciju, onda morate da izmislite istoriju, morate da izmislite i identitetske simbole. Po pravilu, što je nacija novija, drevnost joj je starija, pa verovatno idu i pozivaju se na stare Ilire ili Bogumile, ili ko zna koga, ali ni to nije suština.

Suština je sledeća, Kosovo je bilo, jeste i biće Republika Srbija. Hvala.