Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, otvaram Šesnaestu sednicu Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2021. godini.
Pozivam vas da minutom ćutanja odamo poštu preminulom zameniku generalnog sekretara Narodne skupštine Branku Marinkoviću.
Neka mu je slava.
Na osnovu službene evidencije narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 103 narodna poslanika.
Podsećam vas da je članom 88. stav 5. Poslovnika predviđeno da kvorum za rad Narodne skupštine prilikom usvajanjem zapisnika i utvrđivanja dnevnog reda postoji ako je na sednici prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim poslanike da ubace svoje kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Zahvaljujem.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 154 narodna poslanika, odnosno da je prisutna većina od ukupnog broja narodnih poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine, u smislu člana 88. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine.
Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?
Reč ima Milija Miletić.

Zahvaljujem se, predsedniče Skupštine.

Uvažene kolege poslanici, ja bih, kao prvo, izrazio saučešće porodici našeg Branka, koji je ovde zajedno sa nama i koji je zajedno sa mnom tu od 2014. godine, od kada sam poslanik, čoveku koji je svima nama bio i bio uz nas kada je bilo potrebno da bilo koja informacija, da nam se kaže. Osoba kao Branko je stvarno bio čovek koga smo svi voleli.

Velika tragedija za sve nas ovde u Skupštini, veliki gubitak za sve nas i ovde u Skupštini i u parlamentu normalno, i cela Srbija je izgubila jednog dobrog čoveka, velikog pravnika, velikog stručnjaka. Najveća tragedija jeste za njegovu porodicu, za sve ljude. On je posebno nas koji dolazimo sa juga Srbije je poštovao i cenio, jer je video kroz nas i njega. Još jednom, saučešće njegovoj porodici i veliki gubitak za sve nas.

Ja bih sada kao prvo pitanje postavio Ministarstvu prosvete, a tiče se konkretno ovog vremena, kada je sada krenula pandemija korone 2020–2021. godine, odnosno sada već kraj 2021. godine, gde su u okviru planova i programa rada osnovnog sistema obrazovanja deca do četvrtog razreda imala takozvanu rekreativnu nastavu, nastavu koja je bila u prirodi, u određenim mestima, gde su deca u okviru svojih mogućnosti, zajedno sa svojim učiteljima, bila i sprovodila svoje radne obaveze.

Inače, sve te rekreativne nastave su plaćene od strane roditelja, gde su ta deca bila po nekoliko dana, sedam, osam dana su bili na tim rekreativnim nastavama. Problem koji je nastao jeste, to je situacija, konkretno 2019/2020 generacija, dece koja su upisala 2019. godine četvrti razred, ona su uplatila rekreativnu nastavu. To je u zavisnosti gde se ide, od 25, 30, 40, pa možda i 50 hiljada dinara, to su roditelji uplatili. U međuvremenu se desila korona, pandemija kovid, gde ta deca nisu mogla da odrade tu nastavu, a škola je kao nosilac posla odradila sve te potrebne nabavke, gde su dobijeni izvođači, odnosno ti koji su radili te programe od strane agencija. Njima su plaćena sredstva, 2020. godine zbog korone nisu otišli da odrade tu rekreativnu nastavu, pare su dostavljene, date tim agencijama.

Čekala se 2021. godina da se to sve završi i 2021. godine nije to završeno, nisu odrađene te rekreativne nastave u prirodi. Ta deca su sada peti ili šesti razred i ona više u okviru svog programa ne mogu to raditi, ne mogu koristiti ta sredstva, ali veliki problem jeste što je ta agencija ili te agencije koje su dobile taj posao, oni te pare tim roditeljima, toj deci neće vratiti, zato što je to sada produženo i 2022. godine, uredbom da se to može prolongirati, da se taj deo posla odradi.

Moje pitanje jeste – da li postoji mogućnost i obaveza da te agencije vrate novac roditeljima? Svaki dinar tim roditeljima je bitan, jer je takva situacija, veoma teška finansijska situacija, 25, 30 hiljada dinara, neko je dao 2019, 2020. godine, do dana današnjeg te pare nisu vraćene roditeljima, a deca ne mogu dobiti neko drugo mesto i ne mogu odraditi zato što su prešli u veći razred, odnosno peti ili šesti. To je pitanje nadležnom ministarstvu i da rešimo probleme tih roditelja, da se taj novac njima vrati, da oni mogu to upotrebiti za potrebe školovanja svoje dece ili da plate dugovanja koja su nastala, da li je to struja, voda, porez ili bilo šta.

Očekujem da će to biti rešeno, za dobrobit svakog učenika. A najveći problem jeste u tim našim malim sredinama, gde je teška finansijska situacija.

Drugo pitanje je vezano za naše osiguranike, vojne osiguranike. Konkretno, moje pitanje je RFZO-u – kada će se potpisati ugovor sa vojnim bolnicama u Nišu? Konkretno me interesuje Niš, zato što veliki broj naših građana ima poverenje u vojne lekare. Oni su tamo završavali ranije preglede, a vojna bolnica u Nišu, a i u Novom Sadu isto nije potpisan ugovor, zbog nekog pravilnika koji nije usaglašen, a treba da se usaglasi. To je konačno pravilnik u okviru koga RFZO funkcioniše. Potrebno je da se taj pravilnik promeni, da bi se vojne bolnice u Nišu mogle angažovati, njihovi doktori, da naši građani mogu u ovoj teškoj situaciji kovida, da mogu da se leče, da završavaju svoje lečenje, jer još jednom kažem, naši ljudi imaju veliko poverenje u vojno zdravstvo, u vojne lekare. Zbog toga je to i moje pitanje. Hvala još jednom. Očekujem da će to biti rešeno.

Hvala.
Reč ima Jasmina Karanac.

Hvala.

Svoje pitanje postavljam Ministarstvu građevine, saobraćaja, infrastrukture, a tiče se parking mesta za automobile.

Naći slobodno parking mesto je problem ne samo u Beogradu, već i u manjim gradovima u Srbiji. Ipak, najveći problem parkiranja je u prestonici, budući da u Beogradu trenutno ima oko 700.000 registrovanih vozila, što je rekordan broj u istoriji ovog grada, a takođe, svakodnevno se u Beograd slije ogroman broj vozila iz čitave Srbije.

Prema zvaničnim podacima svakom objektu u centru Beograda nedostaje 25 parking mesta, ali parkiranje više nije noćna mora samo za uži centar grada. Recimo, na Novom Beogradu vi ste do samo pre par godina nekako uspevali da nađete slobodno parking mesto kada se vraćate kući s posla. Međutim, danas to je nemoguća misija, kako na Novom Beogradu, tako i na Karaburmi, Voždovcu, Čukarici, u celom Beogradu.

Zbog nedostatka parking mesta ne pate samo vozači koji traže parking, već i pešaci koji ne mogu normalno da se kreću trotoarima koji su često zauzeti automobilima, majke sa kolicima, invalidi, a otežano je i kretanje vozilima zbog automobila parkiranih na obe strane ulice.

Mi smo pre neku noć imali slučaj u jednom gradu u Srbiji da je u jednoj ulici oštećeno oko 20 automobila parkiranih na delu predviđenim za kretanje vozila, verovatno zato što su zakrčili prolaz za neko veće vozilo, a da ne govorimo o slučajevima kada, recimo, vozila „Hitne pomoći“, vatrogasci, gradska čistoća, vozila za čišćenje snega jednostavno ne mogu da priđu određenoj lokaciji zbog parkiranih vozila na mestima predviđenim za prolaz prioritetnim službama.

I ovde je šteta višestruka. Vlasnici automobila nemaju mesta za parking. Ako svoje vozilo nepristojno parkiraju nanose štetu drugima, a i sebi, jer će sigurno biti uhvaćeni u prekršaju i moraće da plate kaznu, a s druge strane kruženje nekada i od 10 do 15 minuta u potrazi za slobodnim mestom utiče i na zagađenje životne sredine.

Moje pitanje – da li postoji plan ili strategija kako doći do većeg broja mesta gde će građani moći da parkiraju, odnosno kako smanjiti broj nepropisno parkiranih vozila, a da to nisu samo kazne?

Svedoci smo sve veće gradnje stambenog prostora i prema Zakonu o planiranju i izgradnji investitor je dužan da obezbedi onoliko parking mesta koliko ima stambenih jedinica. Problem je što većina ljudi koja kupuje stan nije u mogućnosti da kupi i parking mesto i oni su prinuđeni da parkiraju napolju i na taj način ionako prebukirane ulice dobijaju nove parking korisnike.

Svesni smo da ovo nije jednostavno rešiti, ali mora da postoji način. I moje pitanje – da li su to javne garaže koje bi sklonile automobile sa ulica, da li je u planu njihova izgradnja, u kojim delovima grada i kojom dinamikom i da li postoje još neka rešenja koja su na pomolu? Hvala.

Hvala.
Reč ima Rozalija Ekres.

Hvala lepo.

Poštovani predsedniče Narodne skupštine, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ispred poslaničke grupe SVM želim da uputim pitanje i da predočim jedan problem Ministarstvu finansija.

S obzirom na pozitivna makroekonomska kretanja u zemlji, u trenutku kada u susret budžetu za 2022. godinu idemo sa dobrim očekivanjima, kada je budžetom za kapitalne investicije na nivou države predviđeno 486 milijardi dinara, a u Vojvodini su rashodi budžetskih korisnika koji imaju kapitalni karakter planirani u iznosu od 23,6 milijardi dinara i imaju udeo od blizu 27% u ukupnom budžetu, obezbeđen je preduslov za dugoročni ekonomski i društveni razvoj, stavljajući u fokus kapitalna ulaganja.

Problem na koji želim da skrenem pažnju tiče se materije koju uređuje Zakon o budžetskom sistemu, a vezan je za planiranje kapitalnih ulaganja u slučajevima kada se iz republičkog ili pokrajinskog budžeta transferišu sredstva za kapitalna ulaganja nosiocima investicija, uglavnom jedinicama lokalnih samouprava. Iako se radi o kapitalnim ulaganjima transfer kao rashod klase četiri, u smislu ekonomske klasifikacije, nije moguće iskazati u trogodišnjem budžetu. U tom smislu ideja da se podrži investicija lokalne samouprave putem transfera mora se ili u celini za višegodišnje potrebe planirati godišnjim budžetom, čime se vrši zarobljavanje sredstava za koje je izvesno da neće biti utrošena u toj godini, ili se mora planirati u godišnjem iznosu sufinansiranja, čime lokalna samouprava, ukoliko se oslanja na izvor drugih nivoa vlasti, dolazi u neizvesnost u smislu daljeg obezbeđivanja izvora finansiranja.

Zbog svega navedenog pitam Ministarstvo finansija – da li smatrate da je mogućnost rešenja problema u izmeni Zakona o budžetskom sistemu i to odredbe člana 54. o preuzimanju obaveza u smislu definisanja trogodišnjem iskazivanja u kapitalnom delu budžeta, osim kapitalnih izdataka klase pet i rashoda kapitalnog karaktera klase četiri, koji su namenjeni za investiciona ulaganja? Rezultat ovakvog normiranja bio bi, sa jedne strane, predvidljivije planiranje u budžetima, a sa druge strane teret cele investicije bi se raspodelio na više budžetskih ciklusa.

Smatram da bi ova izmena zakona obesmislila i neprincipijelne napade na javnu upravu zbog niskog stepena izvršenja budžeta u delu rashoda za kapitalna ulaganja i prenosa značajnih neutrošenih sredstava u narednu budžetsku godinu.

Još jednom bih podvukla činjenicu da se za finansijski značajne projekte koji se realizuju u više godina, a koji se u budžetu planiraju i iskazuju kao rashodi kapitalnog karaktera, sredstva moraju obezbediti u tekućoj godini u ukupnoj investicionoj vrednosti, jer Zakon o budžetskom sistemu ne dozvoljava da se rashodi kapitalnog karaktera budžetiraju višegodišnje već samo izdaci. Dok god je ovako zakonsko rešenje na snazi, finansijski značajni projekti kapitalnog karaktera, koji se prema načinu realizacije planiraju kao rashodi, moraće da opterećuju budžetsku godinu u kojoj se takav projekat planira.

Pitam nadležno ministarstvo – da li se planira formulisanje rešenja za ovaj problem koji će omogućiti da se rashodi kapitalnog karaktera planiraju višegodišnje, odnosno u korelaciji sa realnim vremenom potrebnim za realizaciju projekata koji prelaze granice jedne godine? Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima Đorđe Milićević.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da u ime poslaničke grupe SPS izrazim saučešće porodici Marinković. Iznenadnim odlaskom Marinkovića, zapravo našeg Branka, najviše je izgubila njegova porodica, ali ubeđen sam da ćete se složiti sa mnom da je izgubio svako od nas pojedinačno, ne samo saradnika i zamenika sekretara, već čoveka koji je u svima nama gledao prijatelja i uvek bio spreman da pomogne logistički ili u bilo kojem drugom smislu.

Branka sam prvi put upoznao kada sam sedeo zajedno sa Srđan za ovim stolom predsedavajućeg, kada je ova Skupština bila poprilično poprište dijaloga opozicije i pozicije i prvi koji su mi nesebično pružili podršku su upravo bili pokojni Branko i Srđan. Tada sam rekao i sada ću reći, zapravo ponoviću ono što sam gospodinu Odaloviću rekao na početku ovog mandata, a to je da je reč o čoveku koji je odgovorno, ozbiljno i posvećeno obavljao svoj posao. Neka počiva u miru i hvala mu na svemu što je učinio za nas.

Moje pitanje danas se odnosi na nešto o čemu nije popularno da govore verovatno, odnosno siguran sam, i predsednik države i ministri, ali zato možemo mi narodni poslanici da govorimo isto onako kako predstavnici drugih država, susednih država govore u evropskom parlamentu, jer mi smo predstavnici građana i prenosimo samo stav i mišljenje građana.

Mnogo puta do sada smo istakli da su pred Srbijom velika iskušenja i veliki zazovi i da imamo jednu osmišljenu strategiju pritiska na Srbiju. Pre svega, pritisak na pet država koje nisu prihvatile jednostavno proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije. Drugi pritisak kroz pokušaj kriminalizacije i predsednika i porodice predsednika Republike Srbije. Treći pritisak preko susednih država koje su se najpre utrkivale koja će usvojiti rezoluciju da je Srbija genocidna država, a da su Srbi genocidan narod. Četvrta vrsta pritiska iznutra, jer uvek ćete naći unutrašnjosti i na unutrašnjoj političkoj sceni neku Mariniku ili nekog Đilasa, koji će uvek biti spremni ili nekog Ugljanina koji će uvek biti spremni da pokrenu tu inicijativu i rezoluciju, kao predlog rezolucije, da je Srbija genocidna država, a Srbija genocidan narod ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije i koji će se uvek truditi da pošalju onu najgoru sliku o Srbiji.

Međutim, ono što nas posebno brine, a desilo se proteklih dana, je političko ponašanje nekih susednih zemalja, pre svih Republike Hrvatske, koja je od momenta priznavanja secesije Kosova otvoreno podržava sve aktivnosti Prištine i albanskih separatista kako bi bili potpuno međunarodno priznati u Evropi.

I ne samo da je u pitanju politička podrška, Hrvatska je otišla još i korak dalje. Prethodnih dana poslala je svoje vojne stručnjake i oficire da obučavaju albanske vojnike za stvaranje sopstvene vojske.

Šta će Albancima vojska? Jasno je, to su nam pokazali devedesetih godina. Ono što zaista dodatno zabrinjava jeste prošlonedeljna poseta i predsednika Hrvatske, Milanovića, Prištini, koji je tom prilikom kazao, citiram: „Da dolazi u prijateljsku državu“.

Pored toga, predsednik Hrvatske je upozorio Albance, rekavši im, citiram: „Da na severu Kosova morate biti uporni, jer ako se zapostavi, nikada nećete da ga rešite“. Nisu li ove reči Hrvatskog predsednika direktan poziv napade na severu Kosova i Metohije?

Milanović je tada obećao prištinskim Albancima i da će raditi na priznavanju Kosova od strane članice EU koje to nisu učinile. Nije ni ovo sve, ministar odbrane Hrvatske u ime svoje Vlade potpisao je sa Prištinom međudržavni Ugovor o vojnoj saradnji, što jasno govori o otvorenoj vojnoj saradnji jedne članice EU i nepriznate samoproglašene države. Podsetiću vas, EU nije prihvatila i nije priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije.

Skratiću, moje pitanje je da li će Vlada i MUP, da li planiraju određene diplomatske aktivnosti kojima bi se ukazalo na ovaj diplomatskim presedan koji je Hrvatska učinila, javno podržavajući secesiju Kosova?

Ovo pitanje treba postaviti i međunarodnoj zajednici koja umesto da podstiče dijalog, ostaje nema na ovakvo ponašanje jedne članice EU, što posebno zabrinjava. Zahvaljujem.

Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milimir Vujadinović.

Hvala, predsedavajući.

Evo, nekako kraj godine, prazniča atmosfera, međutim kada je u pitanju ovaj uvaženi dom, ta atmosfera je znatno promenjena i znatno poremećena gubitkom koji je zadesio i ovu Skupštinu, ali siguran sam i ovu državu u proteklim danima kada je preminuo naš prijatelj i saradnik, Branko.

Međutim, između ostalog, pa i zbog pokojnog Branka, moramo nastaviti da radimo, da svaki dan ovu zemlju guramo po malo napred i da postavljamo sebi pitanja šta je to što smo uradili i šta je to još dobro što možemo da uradimo svakoga dana za ovu državu, baš kao što je to radio naš prijatelj.Treba da postavljamo pitanja, merimo se, ali da postavljamo i gledamo i druge kako rade, kako bismo imali kakvo-takvo merilo.

Nekada su domaćini u Srbiji meru i ocenu onoga što su učinili u prethodnoj godini, davali nekako na Božić. Obično su tada sagledavali šta je to što su uradili u prethodnoj godini i pravili planove šta će to da urade u narednoj godini i kako će da sačekaju sledeći Božić. Nije se to vreme puno promenilo do dana današnjeg. Evo, nekako, u ove dane na kraju godine opet ljudi te stvari sagledavaju ili oko Nove godine ili oko Božića.

Evo prilike, drage kolege, da i mi svi kao nosioci i predstavnici vlasti pogledamo šta smo to radili u prethodnoj godini i šta su naši planovi za budućnost. Ako se okrenemo iza sebe, videćemo, mnogo toga smo mogli i bolje da uradimo, ali i mnogo toga dobrog što smo uradili.

Evo nas na 6,7% rasta BDP. Evo n as na 3,4 milijarde stranih direktnih investicija, više nego u svim ostalim državama u regionu u zbiru. Evo nas na stopi inflacije iz vremena pre pandemije, što će reći da ovo teško vreme pandemije nije baš mnogo oštetilo Srbiju. Evo nas na novim kilometrima auto-puteva. Evo nas sa maljem u ruci u gnezdu stršljenova kriminala kao nikada ranije. Evo nas sa investicijama u regionu i sa nikada većom pomoći našem narodu u regionu.

Malo je vremena kada bi danas u ovih nekoliko minuta pokušao da nabrojim šta je to što smo uradili u ovoj godini, ali moramo da se merimo i šta je neko drugi uradio, jer jedino tako možemo dati pravu ocenu onoga što smo i sami radili.

Gde su i šta su radili oni koji danas suprotno misle i suprotno čine u ovoj zemlji? Radili su. Radili su i oni sve što je bilo u njihovoj moći protiv Srbije i protiv naroda. Nije im manjkalo te vrste rada. Radili su sve da ovu zemlju zapale. Radili su na uvredama, na pretnjama. Radili su na blokadama, na paljevini, a u planovima za sledeću godinu, plan je, ako je ikako moguće, uzeti život predsedniku države, eventualno nekom njegovom članu porodice i silom se domoći vlasti u Srbiji, to je plan.

Evo, nekako na kraju godine navikli smo da, pošto je ovo negde, ja mislim i poslednje pitanje poslaničko za ovu godinu, obično ga postavljamo ili institucijama ili nekim organima vlasti, to je u redu. Međutim, moje pitanje na kraju ove godine kao poslednje poslaničko pitanje ide onome ko je najvažniji u ovoj zemlji – narodu. Narode i Srbijo, vidiš li šta su radili i šta smo radili? Narode, šta misliš o njima i kakvu Novu godinu sledeću i kakav sledeći Božić misliš da čekaš i sa kim misliš da ga dočekuješ?

Ja danas to pitam Srbiju i pitam narod, kakve planove imamo mi i kakve planove, narode, imaju oni drugi? Ja ću odgovor čekati. Očekujem ga početkom aprila. Gotovo da sam siguran u njega, ali ću čekati odgovor naroda. Kakav god odgovor bio, bićemo njime zadovoljni, jer na kraju krajeva, narodna je poslednja. Hvala.