Zahvaljujem.
Sledeći prijavljeni, Branimir Jovanović.

Hvala, potpredsedniče.

Poštovani gospodine Pantiću, poštovane koleginice i kolege, imali smo prilike u prethodnih godinu dana, odnosno u ovom sazivu da često iznesemo svoje stavove o radu sudija i često su o tome govorile moje koleginice Danijela Veljović i Sanja Jefić Branković, kao i danas pre mene što je govorila koleginica. Zaista stav Socijaldemokratske partije Srbije po tom pitanju jeste da moramo težiti nezavisnom pravosuđu.

Potegla se uvek, i često u tim raspravama u poslednje vreme, tema oko referenduma. Naravno, naš stav je da što više građana treba da izađe na referendum kako bismo pokazali legitimitet i dali legitimitet jednom takvom procesu, a na nama poslanicima je da građanima objasnimo šta konkretno znače ustavne promene i da se one tiču samo onog dela koji se odnosi na pravosuđe, a ne kao što neke druge političke partije pokušavaju u javnosti da predstave, da se radi o nekim temama koje uopšte nisu predmet referenduma, odnosno ono o čemu će građani odlučivati 16. januara.

Ono što želim danas da istaknem i o čemu želim da govorim jeste, kada govorimo o izboru, odnosno listi kandidata za članove Saveta Komisije za zaštitu konkurencije, nešto o samoj Komisiji i pred kandidatima koji budu izabrani je jedan značajan zadatak, jedan važan zadatak, a zadatak same Komisije jeste pre svega, promovisanje kulture takmičenja na otvorenom, slobodnom tržištu, ali sa druge strane, zadatak komisije jeste da uoči sva ona ograničenja koja mogu da postoje na takvom jednom tržištu i da sankcioniše neke slučajeve kada preduzeća deluju protivno zakonima tržišta, pre svega kada se radi o dogovoru o cenama sa konkurentima, kada se radi o zloupotrebama na tržištu, ali i kada pokušava da se kontroliše tržište putem određenih mehanizama, kao što su koncentracija, spajanje ili ukrupnjivanje kompanija.

Uloga koju Komisija ima u razvoju i očuvanju zdrave ekonomske i privredne klime jeste veoma važna. Svaka država koja želi da podstiče preduzetnički duh svojih građana mora da brine o tome da svaki građanin koji se bavi preduzetništvom, svaka nova kompanija koja uđe na tržište, da ima podjednak tretman kao i one kompanije i preduzeća koje su već na tržištu. Tu je važna uloga Komisije za zaštitu konkurencije, pre svega da otkloni najveću prepreku na tržištu, odnosno najveću prepreku koja treba da dovede do zdrave konkurencije, a to je da nastanu monopoli.

Monopol je suprotnost zdravoj konkurenciji. On je omiljen samo tamo gde se bogatstvo stiče uz nečiju pomoć i uz razne privilegije. Sprečavanje monopola važno je jer samo postojanje monopola, eventualno, može da ima negativan uticaj, pre svega kada govorimo o robama i uslugama, kada se to odnosi na cene, na kvalitet, ali i na ponudu proizvoda i usluga na tržištu.

Pošto u slučaju postojanja monopola kupci nekada nemaju alternativu, monopolista je u položaju da neometano podiže cene, naročito kada se radi o onom situacijama gde te cene nemaju zamenu, odnosno građani ne mogu da ih se odreknu i to su određeni proizvodi, kao što su osnovne životne namirnice.

Kada govorimo o kvalitetu robe ili pružanju usluge, situacija je slična, bez pritiska i bez stalne konkurencije, odnosno pritisaka od strane konkurenata. Monopolista nikada neće imati motiv da radi na kvalitetu proizvoda, da podiže kvalitet usluge i potrošači su onda silom prilika usmereni na proizvode i usluge takvi kakvi jesu. I, u ovom slučaju kada postoji zdrava konkurencija, ona je uvek na strani potrošača. Kada postoji više konkurenata na tržištu, oni jedni druge motivišu da kontinuirano poboljšavaju kvalitet robe i usluga i na taj način opstaju na tržištu.

Naravno, kada je prisutan monopol, potrošačima je sužen izbor robe, a sloboda izbora je jedan efikasan mehanizam koji pritiska proizvođače da vode računa i o ceni, i o kvalitetu, ali i o afinitetu potrošača.

Važno je da Komisija za zaštitu konkurencija prati kretanje na tržištu, da budu zadovoljni građani, da budu zadovoljni potrošači, ali i da svi na tržištu igraju pod jednakim uslovima. Hvala.

Hvala, gospodine Jovanoviću.
Reč ima Justina Pupin Košćal.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine Pantiću, kolege narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, ja ću danas prvi put pričati na temu izbora sudija. Do sada su uvek na ovu temu pričale moje uvažene kolege iz poslaničke grupe SPS, Toma Fila i Dubravka Kralj.

Iako po struci nisam pravnik, imam osećaj za pravdu. Po Justiciji, boginji pravde sam dobila ime i želim da pravda bude dostupna uvek i svima.

Ići sudiji znači ići pravdi, govorio je Aristotel. Vi koji se prvi put birate na ovu odgovornu dužnost, znajte da ćete u svom radu morati da sudite ljudima i njihovim sudbinama. Bez obzira na činjenicu da pravo i pravda nisu sinonimi, ipak vodite računa da je naš građanin navikao na glad, siromaštvo, tugu i bol, ali nepravdu nikada nije, niti će trpeti.

Po članu 5. Ustava Republike Srbije pravni poredak u Republici Srbiji je jedinstven. Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Odnos tri grane vlasti zasniva se na ravnoteži i međusobnoj kontroli.

Mi kao narodni poslanici ćemo se potruditi da donosimo pravedne zakona, zakone koji bi trebalo da poboljšaju položaj naših građana, ali kako kaže latinska izreka - zakonodavac je maštovit, ali je život još maštovitiji. Tu na scenu stupate vi, jer praksa u ovom slučaju sudska, ispravlja zakone.

Razlika između nas poslanika i vas sudija je u tome što mi ovde raspravljamo o onome što će biti, dok vi u sudnicama raspravljate o onome što je bilo.

Volela bih kada bi sve nepravde, svi nesporazumi, svo bezakonje ostalo iza nas, zapisano u presudama vas časnih, stručnih i nepristrasnih sudija koji će jednako vrednovati svačiju krivicu, svačiji dug, svačije suze.

Nama socijalistima je bitno da svaki čovek bude jednak u očima društva, u očima države i u očima zakona i suda. Nisu nam dovoljne samo zakonske garancije i jednakosti u društvu. Tražimo njihovo doslovno ostvarivanje i u sudskoj praksi.

Poznata mi je rečenica da je pravda spora, ali dostižna, i bilo bi dobro kada bi bila dostižna u pravo vreme, u ono vreme koje pravnici zovu razumnim rokom. Saosećam se sa svim ljudima koji godinama pred sudom čekaju pravdu. Sa druge strane, deluje da pojedinci očas posla pravdu sami definišu. Zato ću opet naglasiti da je jednakost važna.

Mi poslanici treba da budemo spremni da govorimo na svaku temu koja je na dnevnom redu sa manje ili više uspeha, manje ili više dobro, ali sudije na svaku temu koju stranke postave pred sud moraju da odgovore najbolje, po najboljem znanju i umeću sagledavanja činjenica. Zato je kriterijum stručnosti najvažniji, a pravdoljubivost vrlina koja mora da krasi svakog sudiju.

Slede ustavne promene, promene koje bi trebalo da ojačaju nezavisnost sudova i sudija. Ali, drage sudije, ne čekajte na promenu Ustava da biste bili nezavisni, budite to od momenta stupanja na dužnost. Ne dozvolite da ni jedan poziv promeni vaše mišljenje formirano na Ustavu, zakonu i činjenicama. Samo tako ćete sačuvati, ne samo ugled pravosuđa, već i čist obraz. Svesna sam vremena u kome živimo, da je za čist obraz vrlo često potrebna hrabrost. Molim vas da imate hrabrost da odlučite, hrabrost da osudite, hrabrost da oslobodite.

Sudijski poziv je plemenit, jer biti sudija znači služiti ljudima i sudijama koje ćemo nadam se u danu za glasanje izabrati na sudijsku funkciju želim da sude pravedno. I baš kao Justicija boginja pravde koja sa povezom preko očiju u desnoj ruci drži mač, a u levoj vagu, simbolično iskazujući potrebu da tačno odvaga krivicu i nevinost. Naš narod nije kriv što je osuđen sa svih strana, ne treba da bude osuđen još i na sporo, neefikasno i zavisno pravosuđe. Hvala na pažnji.

Zahvaljujem.

Reč ima dr Uglješa Mrdić.

Zahvaljujem.

Reč ima narodna poslanica Ljiljana Malušić.

Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Uvaženi gospodine Pantiću iz Visokog saveta sudstva, pre svega želim da izrazim iskreno saučešće porodici Branka Marinkovića, divnog čoveka, velikog prijatelja, čoveka koji je na najbolji mogući način radio svoj posao, omiljenog čoveka.

Što se pravosuđa tiče, pravosuđe je nezavisna grana vlasti i zaista veliki procenat, najveći procenat sudija časno i odgovorno radi svoj posao. Međutim, i on ima jedan mali procenat tih sudija koji to tako ne rade, a trebalo bi.

Naime, ja ću sada da govorim o tome kako je Udruženje sudija i tužilaca uputili otvoreno pismo sudiji Majiću.

Taj sudija Majić, a znamo ga svi, ali neću ja govoriti o njemu nego o tome šta o njemu misle njegove kolege. Pita Udruženje sudija i tužilaca - zašto ste, gospodine Majiću, ćutali kobne 2009. i 2010. godine, kada su stotine naših kolega izbačeni na ulicu, kada su osramoćeni, pogaženi, samo zato što se nisu uklopili u viziju pravosuđa kakvu je imala tadašnja moć? Kolega Majiću, ljudi profesionalci, sudije i tužioci su precrtavani sa vama dobro znanih spiskova samo zato što nisu bili podobni.

Sve vam je to bilo, ili što u pravničkom smislu jednako ukazuje na krivicu, moralo biti poznato, ali ste ćutali. Niste pisali, niste tvitovali, niste se slikali. Tada ste u najboljem slučaju statirali, a ipak poleteli i preleteli lestvice u pravosuđu.

Podsećamo vas na vaše reči da se svaka vlast trudi da za svog mandata na najviše i najodgovornije pozicije postavi ljude koji su po njenom ukusu i meri, i tako sebi obezbedi branu od zakona i u periodu kada njihova vladavina prođe.

Da li je to razlog iz kog ste vi, uvaženi kolega Majiću, sa mesta opštinskog sudije sa svojih tada 40 godina života i devet godina sudijskog staža izabrani za sudiju Apelacionog suda?

Uz vaše pravničke kvalitete i, kako se predstavljate, uz vaše kritičko razmišljanje, da li vam je palo na pamet da ste iz nekog drugog posebnog naročito važnog državnog interesa izabrani na to mesto?

Da li ste svojim naučnim radovima "oprali", po vašem i njihovom mišljenju, sramnu prošlost u kojoj ste vredno i angažovano učestvovali u suđenju NATO alijansi?

Da li ste glorifikujući rad Haškog tribunala uspeli da ih ubedite da ste se promenili?

Da li ste u ranijem radu u sudu pogrešili, da ste bili mladi i da niste razmišljali, da niste znali, da su vas zaveli drugi?

Da li ste time oprali mladalačke grehe i dodvorili se tada aktuelnoj vlasti? Uz to, vama su se u tom letu iznad kukavičjeg gnezda, te famozne 2009. i 2010. godine pridružili i vaši današnji zdušni saborci sa kojima danas, tobož, branite pravosuđe i male uplašene sudije od svoje države.

Svakom ko samo na tren zastane da razmisli mora biti jasno da, zapravo, samo branite svoje pozicije od nailaska novih, neukaljanih, nezaduženih, koji su rešili da izađu na vatrometinu pravosudnog života.

Nije vam dugo trebalo da sa svojim spoljnim dugom zaduženim istomišljenicima osmislite način da pokušate da diskreditujete svakog ko bi vam mogao pokvariti planove i poljuljati temelje vašeg malog, a tako moćnog carstva. Počeli ste da klevetate, počeli ste ili bolje reći, nastavili da svoju državu i kolege koji su se drznuli da misle drugačije klevetate i u inostranstvu. To je odraz slabosti, nemira i panike. Više smo od vas očekivali, gospodine Majiću.

Najlakše je dezavuisati neistomišljenika, po vašem tumačenju protivnika, tako što ćete demagogisati o njegovoj tobož sprezi sa državnim vrhom i isključivo ličnim interesima.

Mi se međusobno ne poznajemo i zajedno radimo na odbrani struke od svih najezda nepravde, diskriminatorskih sila još od 2012. godine. Tada niko od vas, uvažene starije kolege, nije hteo ili nije smeo, imao interes da stane u zaštitu prava hiljada sudijskih i tužilačkih pomoćnika koji su preko noći zakonima iz 2009. godine ostali bez svake šanse i nade u pravosuđu.

Dok smo se mi sami pred Ustavnim sudom borili za svoja prava, gde ste tada bili vi, gospodine Majiću? Čime ste se tada bavili? O čemu ste tada pisali? Sećate se te 2009/2010 godine, kada je bilo izbačeno na ulicu više od 1.000 sudija.

Kada smo došli na vlast 2012. godine, mi smo, naravno, refundirali štetu tim ljudima. To nas je koštalo 44,7 miliona evra. Zamislite šta se moglo izgrditi za te pare da ovi pre nas nisu radili to nečasno delo?

Jedno je sigurno, niste pisali o soroševskim fondovima i fondovima Albanskog helsinškog komiteta. Iako je u mnogim medijima objavljena na tu temu, čini nam se olako ste je preskočili. Nijedne reči o tome ni na blogu, ni u namenskim medijima, ni na globalnom sredstvu opismenjavanja „Tviteru“.

Slažemo se, nije lako braniti tezu da novac za vaše projekte transparentnosti pravosuđa Srbije dolazi iz takvih izvora. Ako je to razlog našeg neslaganja, vašeg pokušaja da diskreditujete naše udruženje, da nas nazivate uvredljivim imenima, ne brinite, budite spokojni, uvaženi kolega, i prenesite svojim partnerima da mi nismo zainteresovani za te pare. Sa vašeg izvora vodu piti nećemo.

Mi imamo samo sredstva koja zarađujemo od našeg zajedničkog poslodavca svakog 15. i 30. u mesecu po koeficijentu utvrđenom u zakonu. Finansiramo se od članarina onih kojima nije žao da i od te male plate odvoje deo za viši cilj i iz ličnih sredstava opet od tih plata. Priznajemo, nije lako, ali je pošteno i to je dovoljno.

Sudiji i tužiocu je dovoljno to što je pošteno, a uložiće napor da prevaziđe to što nije lako uz nadu da ćemo se izboriti za bolje, ali biće sve lakše kada sudije i tužioci budu objektivno vrednovani, kada budu napredovali samo po osnovu radnih, a ne paradnih kvaliteta i kada se pošten sudijski i tužilački rad bude i materijalno cenio tako da im pruži dostojanstveno dostojanstvo i dignitet u skladu sa odgovornošću posla koji svakodnevno rade.

Drage moje kolege, o ovome još ima pet strana. Ja ću sledeći put nastaviti da bi moje ostale kolege mogle da govore.

Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dušan Marić.
Izvolite.

Dame i gospodo, ako računamo 10 sudija o kojima danas raspravljamo, a koje ćemo sutra svakako izabrati, Skupština Srbije je u decembru izabrala skoro stotinu novih sudija i javnih tužilaca i to je dobra stvar. To će u svakom slučaju doprineti poboljšanju stanja u srpskom pravosuđu.

Meni je posebno drago što se među opštinama koje će u Novu godinu ući sa novim pravosudnim kadrovima nalazi i Velika Plana.

Podsećam, među sudijama koje smo izabrali 15. decembra nalazi se i pet novih sudija iz Velike Plane. Ja ću pročitati njihova imena, jer smatram da to zaslužuju.

Prvi put na sudijsku dužnost izabrani su Bojana Lalić, tužilački pomoćnik u Osnovnom javnom tužilaštvu u Velikoj Plani, Dušan Milošević, korisnik početne obuke na Pravosudnoj akademiji, Svetlana Jovović, sudijski pomoćnik u Osnovnom sudu u Požarevcu, Tamara Radovanović, sudijski pomoćnik u Osnovnom sudu u Velikoj Plani i Jelena Vučković, takođe sudijski pomoćnik u sudu u Velikoj Plani.

Svojevremeno je Visoki savet sudstva doneo odluku da u Osnovnom sudu u Velikoj Plani sudi 14 sudija. Međutim, taj broj nikada nije dostignut iz dva razloga. S jedne strane, zbog odlaska ljudi u penziju i na druga radna mesta. S druge strane, zbog spore procedure izbora novih sudija.

U međuvremenu, u julu mesecu Visoki sudski savet je doneo odluku da se broj sudija u Velikoj Plani poveća na 18. Poređenja radi, prošle godine u Osnovnom sudu u Velikoj Plani je sudilo osam sudija. Znači, od 14 dozvoljenih, Osnovni sud je imao na raspolaganju osam sudija. Sada je stanje znatno bolje.

Četvoro sudija koje su primljeni u međuvremenu sa ovih pet sudija koje smo izabrali 15. decembra sud u Velikoj Plani sada ima 17 sudija. U toku je procedura za izbor još jednog sudije. Znači, prvi put posle dugo vremena sud u Velikoj Plani će raditi u punom kapacitetu.

Ono što je bitno jeste da su uglavnom u pitanju mladi ljudi koji predstavljaju budućnost pravosuđa i Velike Plane i Srbije. Druga stvar, građani s pravom očekuju, s obzirom na postojeći broj sudija, na povećanje broja sudija, da će sudski postupci sada kraće trajati, da se sudski postupci neće otezati, kao što je do sada bio slučaj, po tri, četiri, pa i po pet, šest godina.

Inače, u ovom trenutku u sudu u Velikoj Plani ima 11.000 nerešenih predmeta. Do izbora ovih pet sudija, po sudiji je bilo 900 sudećih predmeta. Kada se ovi predmeti raspodele sada na ukupan broj sudija sa ovim novim sudijama stanje će biti znatno bolje. Znači, 650 predmeta po sudiji.

Na novim sudijama kako u Velikoj Plani, tako i u celoj Srbiji je jedan težak zadatak da svojim radom povrate poverenje građana Srbije u pravosudni sistem. To poverenje već godinama ne postoji.

U narodu je rasprostranjeno mišljenje da sudovi ne sude po pravu, nego da u velikom broju slučajeva sude po vezama, po ličnim poznanstvima, da sude na osnovu primljenog mita, posebno kada su u pitanju ljudi koji imaju mnogo novca i kada su u pitanju politički uticajni pojedinci.

Po istraživanju iz decembra meseca 2014. godine, građani najmanje veruju tužilaštvu i sudovima, njih 68% od svih bitnih državnih institucija.

Po istraživanju javnog mnjenja u septembru 2019. godine, samo 21% građana Srbije ima poverenje u pravosuđe, dok čak 48% gaji potpuno nepoverenje prema sudijama i tužiocima.

Po istraživanju iz jula ove godine, procenat građana koji ima poverenje u sudstvo pao je na 15%, dok njih 53% gaji potpuno nepoverenje prema sudijama i tužiocima.

U jednom relevantnom istraživanju iz 2017. godine u kojem je anketirano 1.218 sudija iz 83 osnovna i viša suda, njih 84% je izrazilo nepoverenje u sudski sistem, a njih 78% veruje da u sudskom sistemu nisu dominantna stručnost i znanje, već slične veze i nepotizam.

Istom anketom obuhvaćeno je 385 javnih tužilaca iz 47 tužilaštava. Njih 85% veruje da su u pravosuđu dominantne lične veze i nepotizam. Dakle, sudije i tužioci ukupno skoro 1.600 sudija i tužioca veruju da je u velikoj meri za napredovanje u njihovoj karijeri i za opšte stanje u sudstvu su bitne rođačke, kumovske veze, da je bitan nepotizam.

Ja ističem da ovakvo stanje imamo u situaciji kada sudije i tužioce još uvek bira Narodna skupština.

Ja sada moram da izrazim bojazan šta će se dogoditi ako na referendumu 16. januara budu usvojene predložene ustavne promene po kojima će parlamentu skoro u potpunosti biti oduzeta ingerencija da bira sudije i tužioce.

Po predloženom rešenju, sudije i tužioci će, malo možda preterano rečeno, ali suština je ista, birati sami sebe.

Mi u Srbiji imamo tri grane vlasti. Imamo zakonodavnu vlast, imamo izvršnu vlast i imamo sudsku vlast. zakonodavnu vlast kontrolišu građani. Oni je biraju na izborima. Izvršnu vlast kontrolišu parlament Srbije i lokalni parlamenti, a sudsku i tužilačku vlast neće kontrolisati niko. Ja smatram da to nije dobro. Čak smatram da je to i opasno. Bojim se da sudovi, da pravosuđe ne postane produžena ruka nekog drugog centra moći. Jednostavno, smatram da niko u Srbiji ne treba i ne može da bude iznad države i iznad građana.

Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vuk Mirčetić.