Dame i gospodo narodni poslanici, kao ovlašćeni predstavnik predlagača za izbor člana Saveta Komisije za zaštitu konkurencije sam se javio. Predlagač je Odbor za privredu.
Na osnovu konkursa koji je raspisao predsednik Narodne skupštine, Odbor za privredu dobio je konkursnu dokumentaciju kandidata, sa svim kandidatima koji su bili raspoloženi da obave intervjuu i razgovor, što je naša obaveza i po Poslovniku Narodne skupštine Republike Srbije. Obavljen je razgovor i doneta je odluka da se predloži Narodnoj skupštini za člana Saveta Komisije za zaštitu konkurencije gospodin Radojičić Čedomir.
Kada kažemo da Komisija za zaštitu konkurencije obavlja neku funkciju, većina naših građana, čak i narodnih poslanika, pomisli na sledeće - da je posao konkurencije i te Komisije taj da zaštiti krajnjeg potrošača ili učesnika u nekoj delatnosti, da ne dođe do tog monopolskog položaja koji je uvek na štetu krajnjeg konzumenta robe i usluga. To jeste tačno, ali ja se ne bih složio sa tim da je to osnovna i najvažnija funkcija Komisije.
Komisija za zaštitu konkurencije jeste jedan nezavistan organ koji je i te kako potreban svakoj privredi, pogotovo privredi koja, kao što je srpska, ipak ne spada u red velikih tržišta, velikog broja konzumenata i velikog broja proizvođača.
Ako dođe do nagomilavanja monopolskog položaja na tržištu, to nije samo problem krajnjeg konzumenta robe i usluga, već i svih koji učestvuju u tom lancu nabavljanja robe, počev od proizvođača, prevoznika, veletrgovaca, uvoznika i da ne nabrajam dalje.
Svaki monopolski položaj koji se desi u jednoj zemlji uvek pravi veliku štetu, a često i štetu koja je po svom obimu teško nadoknadiva. Imamo, nažalost, u našoj skorijoj prošlosti jednu takvu situaciju. Zahvaljujući nedostatku zakonske regulative i sa tim što naša Komisija za zaštitu konkurencije nije počela sa svojim radom, koja je inače osnovana Zakonom o zaštiti konkurencije, po „Službenom glasniku“ 79 iz 2005. godine, to je bio septembar mesec, kada je zakon donet, imate uvek one prelazne i završne odredbe kada neki državni organ počinje da radi itd, došlo je do jednog određenog monopolskog položaja na tržištu i to u jednom postupku privatizacije koji je jako sumnjiv, privatizacije koja je išla iz stečaja i privatizovana, odnosno kupljena imovina stečajnog dužnika. Govorim o „C marketu“. Kupio je tada kompanija „Delta“ 76% vlasništva „C marketa“ i to je gospodin Mišković platio 44 miliona evra.
Problem je kada nešto kupite iz stečaja, nema povratka u prvobitno stanje. Štetu koja je nastala zbog nezakonitog vođenja stečaja, nadoknađuje država.
To je bio prvi korak ka jednom, mogu da kažem, ekonomskom procesu koji ke i te kako skupo koštao Srbiju, i ne samo Srbiju kao državu, već i sve njene građane. Jer, u tom trenutku preuzimanjem „C marketa“ „Delta Maksi“ je kontrolisao preko 70% srpskog tržišta.
Sa 70% kontrole srpskog tržišta vi ne kontrolišete samo cene robe i usluga u toj delatnosti, već i cene po kojima nabavljate robu, cene po kojima vam se prevozi roba, rokove za plaćanje robe. Svako ko se bavi delatnošću u toj oblasti, ja ovde pričam o robi široke potrošnje, hteo, ne hteo morao je da sarađuje sa „Delta kompanijom“ pod uslovima pod kojima je ta kompanija to određivala.
To je značilo da je Mišković zahvaljujući svom monopolskom položaju akumulirao kapital velikog dela srpske privrede, i to kapital koji je morao da se nadoknađuje. Znači, oni koji su mu davali robu morali su to poslovanje i nedostatak sredstava koji je nastajao zato što „Delta kompanija“ nije plaćala svoje obaveze da nadoknađuju iz kredita. Opet se tu pojavljuje Mišković i „Delta“ koja na vrlo specifičan način, i to zbog ranijih, kasnijih u stvari postupaka, utiče na referentnu kamatnu stopu.
Što god je veća referentna kamatna stopa krediti sa kojima se zadužuje i privrede i stanovništvo, pa i država postaju veći, odnosno skuplji sa većom kamatnom stopom. To je bio taj prvi korak koji su naši građani osetili 2008, 2009. i 2010. godine kada je izbila svetska ekonomska kriza. To je bio taj prvi korak.
Razlog za visoku referentnu kamatnu stopu bili su depoziti po viđenju koje je Mišković plasirao u svoje poslovne banke, a sredstva su bila od njegovih dobavljača kojima on nije izmirivao svoje obaveze.
Znači, prodao je robu, zaradio je na toj transakciji, novac od prodate robe uložio je u banku na sredstva deponovana po viđenju i opet je banka ta ista sredstva vraćala kroz neku određenu kamatu. Zato je morala da bude visoka referentna kamatna stopa, jer ispod referentne kamatne stopo niko neće da plasira svoj novac u poslovne banke.
Kada ipak dobavljači ostvare određen pritisak na „Delta kompaniju“ da im se to što su isporučili robu plati, Mišković ponovo ulazi u jednu drugu transakciju. Tada njegove ćerke firme kojih ima u Sloveniji, u Bugarskoj i na Kipru isporučuju fiktivne profakture za uvoz roba i usluga. Kroz te fiktivne račune dostavlja se nalog poslovnim bankama da otkupe devizna sredstva, gde se izaziva poremećaj na tržištu i devize, odnosno evri poskupljuju za dva do tri dinara u roku manjem od 24 sata, s tim da „Delta kompanija“ kupuje po onom trenutku kada je uspostavila zahtev za nabavku deviznih sredstava.
Kada završi tu transakciju postepeno se vraća novac gde opet na kursnim razlikama koje je ostvarila „Delta kompanija“ i Mišković ponovo se zarađuje, a srpska privreda koja je već zadužena u kreditima sa deviznom klauzulom ima sada mnogo veću ratu nego što je to bilo pre početka te transakcije.
Zašto sam sve ovo naveo? To je samo jedan očit primer, jedan od razloga zašto se toliki pritisak vrši na predsednika Srbije Aleksandra Vučića, na čitavu Vladu Republike Srbije, na SNS, pa čak i na koaliciju koju je okupila SNS zato što je u igri veliki novac i veliki novac se zarađivao u nekom prethodnom periodu.
Imali smo i tu Komisiju za zaštitu konkurencije, evo meni je drago što je ovde i predstavnik Visokog saveta sudstva, koja je donela 2007. godine rešenje da se ne odobrava preuzimanje „C marketa“ od strane „Delta kompanije“. To rešenje je dostavljeno, a na to rešenje je „Delta“ uložila žalbu Upravnom sudu. Ne znam da li je u nekom periodu po toj žalbi rešavano, ali znam da po toj žalbi nije rešeno dok „Delta“ nije prodala „C market“ „Delezu“.
Da bih objasnio šta je to autokratija i šta je to banana država, ovo je jedan odličan primer. Jedan odličan primer. Rekao sam da je za 44 miliona evra „Delta“ kupila „C market“. Prodala ga je u gotovom novcu za 932 miliona evra i sa novim dugom od 300 miliona evra. Znači, da je prodato manje-više za oko milijardu i 232 miliona evra, da je sasvim sigurno dobitak koji je „Delta“ ostvarila 888 miliona i 500 hiljada evra, a mogući dobitak milijardu 188 miliona i 500 hiljada evra.
Znači, pogledajte – Mišković je samo na jednoj transakciji zaradio preko milijardu evra. Znate kako? Tako što je imao svog ministra u Vladi koji mu je napisao dva zakona. Zakon o trgovini, gde je sprečeno da na srpsko tržište uđu drugi trgovinski formati, na primer „Ikea“ ili „Lidl“. Jednostavno nisu mogli da uđu na tržište. Razlog? Da bi imovina koju prodaje „Delta“ dobila što veću cenu.
Hajde da kažemo, ali „Delta“ je naša kompanija, pa zašto mi ne bismo štitili interese naše domaće kompanije, neka plati stranac, taj novac ostaje ovde. Ma nije tako.
Napisan je još jedan zakon, Zakon o deviznom poslovanju koji je dozvolio da sav novac koji Mišković dobije za prodaju „Maksija“ bude iznet iz zemlje sve do poslednjeg evra.
Kažite vi meni, ako jedan čovek kontroliše Narodnu banku tako što utiče na njenu referentnu kamatnu stopu ili devizni kurs dinara, ako jedan čovek kontroliše Vladu Republike Srbije koja predlaže Narodnoj skupštini zakone, ako jedan čovek kontroliše Narodnu skupštinu koja donosi zakone kako on traži, ako jedan čovek kontroliše nosioce pravosudnih funkcija jer četiri godine Upravni sud ne postupa po žalbi Miškovića i ne potvrđuje ispravnost rešenja koje je donela Komisija za zaštitu konkurencije, to je banana država. To smo imali do 2012. godine.
Jedan čovek je određivao sve i zato je tolika hajka na današnjeg predsednika Aleksandra Vučića. Ponovo hoće da jedan ili dvojica određuju sve, da nemaju nikakav legitimitet, ali da imaju politički uticaj na određene političare i da ostvaruju svoje ekonomske ciljeve na štetu države i građana.
Zaista ne znam da li postoji neka druga država veličine Srbije sa približno istim brojem stanovnika, sa približno istim proizvodom, bruto proizvodom, u kojoj na samo jednoj transakciji može da se zaradi preko milijardu evra? Cena koju smo platili, cena koju smo platili je 600 hiljada izgubljenih radnih mesta jer poslodavci više nisu mogli da izdrže ni finansiranje „Delte“, ni finansiranje bankarskog sektora, ni visoke kamatne stope, pa su zatvarali svoja preduzeća ili su, kao što je to bio uradio „Ju es stil“, bežali iz Srbije glavom bez obzira. Takvu smo Srbiju imali.
Sada oni pričaju o nekakvoj autokratiji. Sada oni pričaju kako Srbija nije demokratska zemlja.
Sad ću da kažem, da li će to neko ozbiljno da shvatili ili ne, ali recimo šta je problem sa ovom pričom oko Rio Tinta? Šta je to njima problem, oni su Rio Tinto doveli u Srbiju? Hoćete da vam kažem? Problem je taj što neće da traže novac, nisu u situaciji da traže novac za dobijanje dozvola.
Njih baš briga i za dolinu Jadra. Njih baš briga za te građane tamo. Njih baš briga za zaštitu životne sredine, za ekologiju. Njima je žao što ne mogu da ucene "Rio Tinto" i da kažu - dozvola košta 100 miliona, 200 miliona evra. To je njima žao. Ništa drugo.
Zamislite situaciju da vama ministar za zaštitu životne sredine, odnosno brat od jednog ministra u Vladi Republike Srbije, tada je bila neka akcija da sekundarne sirovine, sekundarni otpad koji može da zagadi životnu sredinu bude predmet subvencionisanja države, odnosno država plaća onima koji ga otkupljuju i prerađuju. Sada, možete da zamislite da je brat jednog od ministara te akumulatore uvozio iz Mađarske, predstavljao Vladi Republike Srbije i Fondu za zaštitu životne sredine kao akumulatore koje je otkupio u Srbiji i ostvarivao pravo na subvenciju. To je, znaju ovi iz Vojvodine, to je brat od ovog Olivera Dulića bio.
Sada, neka mi neko od njih kaže kako oni brinu o životnoj sredini i ekologiji u Republici Srbiji? To gledam kako su brinuli dok su bili na vlasti. To kada ode onaj glumac, umetnik, dužnik Đilasov, koji je dobio dva miliona dinara, ode tamo, povede svoje kolege koji se iznenade kako izgleda srpska njiva, to rade da bi ponovo Đilas mogao da kaže – ej, ljudi, "Rio Tinto" ostaje u Srbiji, samo dozvola za rad košta 200 miliona evra koje ćete da mi uplatite na 60 egzotičnih situacija po celom svetu, a za građane Srbije nema veze, neka se raseljavaju po belom svetu, bitno je da meni bude dobro.
Sada, samo na nekoliko primera pokazao sam zašto se ovolika hajka vodi na predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, na njegovu porodicu i na stranku koju on vodi. Razlog je isključivo ekonomske prirode, isključivo za bogaćenje pojedinaca koji su to radili dok su bili na vlasti.
Uvek ću u svakoj prilici da pričam, da govorim, da podsećam građane Srbije kakve su bile lopuže dok su vršili vlast, koliko smo skupo mi kao građani platili njihovu vlast, da više takve bitange i takve lopuže nikada više ne vode Srbiju i ne budu u situaciji da pljačkaju građane Srbije. Svaki put kada ih neki državni organ pošalje u blizinu Požarevca, ja ću sa radošću da ih čekam, znam da će tu ostati barem 10, 12, možda i 15 godina, i brinućemo se o njihovom paviljonskom smeštaju da bude u skladu sa najvišim evropskim standardima.