Moram da priznam da nisam imao nameru po ovom amandmanu, ali svakako mi je zadovoljstvo da govorim o ovom amandmanu. Vi znate da ja uvek želim da govorim o nacionalnim manjinama, jer imam određeno poštovanje prema svim nacionalnim manjinama, ne zaista tako i mislim.

Kada je reč o onome što se moglo čuti tokom rasprave u načelu od predstavnika nacionalnih manjina, moram priznati da su određene netačne informacije iznete. Dakle, ovde je rečeno da se sa evropskim parlamentarcima tokom međustranačkog dijaloga, da su predstavnici nacionalnih manjina nešto dogovorili. To što je ovde rečeno ja nisam čuo da su predstavnici nacionalnih manjina dogovorili. Žao mi je što tu nije koleginica Elvira Kovač, jer ona je učestvovala u tom razgovoru i potvrdila mi da tog dogovora nije bilo. Jedini dogovor koji je postignut je da se sa 10 hiljada potpisa snizi na 5.000 potpisa.

Uostalom, ovo je konačan dokument i predlog nakon druge faze međustranačkog dijaloga koji su predložili evroparlamentarci koji je vladajuća koalicija odmah prihvatila, a opozicija koja je pozvala evroparlamentarce da posreduju razgovorima nije prihvatila. Mada ja mislim, znate, da jedan deo opozicije možda i prihvatio ovakav predlog, ali je imao strah, strah od ovih Đilasovih medija da ih ne napadnu i ne percipiraju kao saradnike vlasti. Inače, ubeđen sam da nema tog straha da bi sigurno prihvatili ovakav koncept međustranačkog dijaloga.

Ono o čemu je bilo reči kada govorimo o nacionalnim manjinama, a u raspravi i načelu nisam stigao da odreagujem, o tome nismo razgovarali tokom međustranačkog dijaloga, tokom druge faze međustranačkog dijaloga. To nije bio sadržaj konačnog finalnog dokumenta koji su izradili evroparlamentarci.

Želim da se vratim na još nekoliko stvari. Da, u potpunosti je u pravu kolega Đukanović kada kaže, stranke vladajuće koalicije su u neravnopravnom položaju, jer hajde da otvoreno govorimo.

Imamo jednog zajedničkog predsedničkog kandidata, imamo dve liste kao predstavnike vladajuće koalicije, tri sa SVM, sve ostalo su predstavnici opozicije. Dakle, na svakom biračkom mestu vi ćete imati daleko više predstavnika opozicije nego predstavnika vladajuće koalicije. Kako se ona može uopšte postaviti pitanje regularnosti predstojećih i beogradskih i predsedničkih i parlamentarnih izbora?

(Marijan Rističević: Krade se tamo gde ima.)

Pa, jedino na taj način, to ste u pravu. Tako je, krade se tamo gde ima, to može biti jedini koncept na koji računaju. A, znate šta, gospodine, Rističeviću, vidite ovde ima jedan interesantan amandman, kažu da RIK treba da objavi spisak potpisa onih koji su potpisali za listu. E, sad ja znam, maločas je neko rekao da SNS prva preda za listu. I, to je tačno, kao najjača politička opcija u ovom trenutku, SNS uvek preda listu. Kao druga po snazi politička opcija, tu je SPS i to sve redovno, overeno kod notara uz dovoljan broj potpisa i još jedna eventualno politička opcija. Sve ostale političke partije, pa kako će oni i koga predstaviti. Na veb stranici RIK, dakle, konačno ćemo doći do toga kako i na koji način su prikupili 10.000 potpisa, a neki na izborima i nemaju tih 10.000 potpisa. Nema ih, ne postoji rezultat od 10.000.

Dakle, mislim da ne razmišljajući su predložili neke amandmane, verovatno želeći da prolongiraju ovaj dijalog koji se vodio na drugom koloseku, obzirom da smo razgovore sa evroparlamentarcima završili, ali mislim da je to pogubno za upravo ovaj deo opozicije koji je u konfuziji iz jednog prostog razloga, jer ne moraju sada samo notari, jer omogućili smo im to da ne moraju samo notari overavati potpise. Potpise mogu overavati sudovi, sudske jedinice i lokalna samouprava i mesne kancelarije.

Dakle, sve je pojednostavljeno, sve može, samo treba da skupite deset hiljada ljudi da vam potpišu i ne može ovaj predlog da jedan birač može da potpiše više izbornih lista. To nije bio predlog opozicije. To nije bio predlog ni vladajuće koalicije, to je bio predlog ODIR-a. I, to moram priznati i moram biti otvoren nije u određenom trenutku odgovaralo nijednoj političkoj opciji.

Malo čas me je kolega Đukanović vratio, a tu je i gospodin Orlić, vratio me je na period Fakulteta političkih nauka, mi nismo tamo, a kada je to bio, to je bio taj početak. Dakle, nismo mi na Fakultetu političkih nauka pregovarali, mi tamo nismo imali sa kim da pregovaramo. Mi smo tamo se razgovarali, razmenjivali mišljenja, jer sa jedne strane ste imali stav 42 zahteva ili bojkot i oni su otišli sa narednog sastanka, ni najednom sastanku se nisu više pojavili, a ostali su nam ovi stručnjaci, predstavnici nevladinog sektora koji su pokušavali da od nas, zapravo zahtevali od nas, da im saopštimo stav, da im odmah saopštimo stav i damo jasno mišljenje o njihovim predlozima. Čekajte, pa svaka ozbiljna politička opcija stav može saopštiti nakon razmatranja na stranačkim organima. To je valjda logično. Ali, šta su oni želeli? Oni su sve vreme pokušavali nama da vežu ruke, da sebi kao organizatorima dižu cenu, a sa druge strane, mi nemamo jasan stav jednog dela opozicije. Ispravite me gospodine, Orliću ako grešim bilo šta.

Dakle, onda nakon toga iste te predstavnike nevladinih organizacija, što je nama kao SPS veoma smetalo, dakle, nije nama problem razgovor, nije nama problem da pričamo, ali ako razgovaramo, razgovaramo sa političkim strankama koji su učesnici izbornog procesa. Opet imamo predstavnike nekog nevladinog sektora koji su navodni moderatori ili uvodničari u određene teme i daju nam određene sugestije i predloge. I, onda sam jednom prilikom postavio pitanje, jednom od tih uvodničara, koga on zapravo predstavlja. Pošto sam sasvim slučajno ga video na protestu Dragana Đilasa. Sasvim slučajno, na TV sam ga video na protestu Dragana Đilasa, postavio sam pitanje, koga predstavlja. On kaže, ja sam novinar. Pa, da li novinar ili analitičar ili predstavnik nevladinog sektora.

Moja percepcija je da neko ko podržava Dragana Đilasa i da Dragan Đilas i njegova ta družina nije smela da dođe na razgovore, jer nisu želeli dogovor, nego su poslali nevladin sektor koji je zapravo trebao sebi da podigne cenu, a nama, ponavljam da veže ruke i da traži od nas da dođemo do gotovih rešenja, tako što ćemo odmah jasno saopštiti stav da li nešto prihvatamo ili ne prihvatamo.

Ovo me je podsetilo kada je maločas neko pomenuo da je podneo amandman transparentnosti Srbije. Mi smo uvek smatrali da razgovore treba voditi u institucijama sistema i da je marta 2019. godine prihvaćen poziv, tada predsednice Narodne skupštine Republike Srbije Maje Gojković, da se razgovara o svemu ovome mi ne bi došli u fazu da su nam potrebni evroparlamentarci, da su nam potrebna dva koloseka, ne nego bi sve političke stranke sele i međusobno razgovarale. Ne bi nam bili potrebni ovi moderatori.

Sa druge strane, izlaskom iz ovog zdanja i razgovarajući tamo negde, pa makar to bio Fakultet političkih nauka o izbornim uslovima, koji na kraju opet moraju doći u Narodnu skupštinu i proći određeni zakonodavni okvir, da li će biti izglasani ili ne je nepoštovanje institucija sistema. Od prvog dana smo tražili da se poštuju institucije sistema i da se razgovori isključivo vode u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Ono što smo definisali nakon prve faze, pošto smo videli šta se dešava tokom prve faze međustranačkog dijaloga, gde smo nekako kao političke stranke, morate priznati i vi ste tu bili gospodine Orliću svo vreme, morate priznati po malo degradirani od strane evropskih parlamentaraca na stranke prvog i stranke drugog reda, jer sa nama se razgovaralo u institucijama sistema, u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a sa onima koje je trebalo ubediti da ne idu u bojkot se razgovaralo u hotelskim lobijima.

Pa kada se organizuje debata na temu izbornih uslova u Srbiji, pazite, u Briselu se organizuje debata na temu izbornih uslova u Srbiji, kao da Evropski parlamentarci nemaju značajniju temu od teme izbornih uslova.

Tada nisu pozivali političke stranke koje su učestvovale u međustranačkom dijalogu, nego je tamo odlazio Dragan Đilas, tada kao predstavnik Saveza za Srbiju zajedno sa Demokratskom strankom i preostalim delom opozicije i iznosio samo njemu poznate činjenice i ono što je za njega u datom trenutku bila istina. Dakle, niste mogli čuti drugu stranu.

Upravo iz tog razloga, i upravo iz tog degradiranja, načina na koji smo degradirani od strane evro parlamentaraca u toj prvoj fazi međustranačkog dijaloga mi smo insistirali u platformi koju smo predali neposredno pred drugu fazu međustranačkog dijaloga, objektivnost i nepristrasnost „kofalisitatora“, kako oni to kažu.

Imamo na jednoj strani „kofalisitatora“, to je predsednik Narodne skupštine Republike Srbije. On je svoju objektivnost i nepristrasnost pokazao time što su razgovori vođeni na oba koloseka, a evro parlamentarci opet nisu pokazali svoju nepristrasnost, jer ponavljam, svim političkim strankama koje ovde sede i parlamentarne su i pozicija i opozicija, i predstavnici nacionalnih manjina, imali su 45 minuta za razgovor. Sutradan, vanparlamentarna opozicija je imala tri sata za razgovor u sedištu Evropske unije, nazovite proevropska opozicija i malo duže od tri sata.

Dakle, mi smo insistirali na objektivnosti i nepristrasnosti, to je bila prva stvar i zasmetalo nam je što to nije ispoštovano.

Sa druge strane vrlo jasno smo naglasili da političke stranke koje odustanu od međustranačkog dijaloga, njihovi stavovi ne mogu biti sastavni deo konačnog dokumenta koji će sačiniti evro parlamentarci, pošto u ovom trenutku govorim o međustranačkom dijalogu.

Žao mi je što nismo usvojili još jednu stvar, a to je bio takođe, predlog platforme koji je izradila SPS, a tiče se toga da će sve političke stranke tokom izborne kampanje raditi određene spotove i imati određene poruke, ali da svaki reklamni spot, poruka, novinarski tekst ili na drugi način saopštenu poruku od strane političkih stranaka i medija tokom izborne kampanje kojim se koristi govor mržnje i kojim se napadaju članovi porodice, uključujući i decu izabranih nosilaca javnih funkcija ili kandidata u izborima koji se nalaze na izbornim listama političkih stranaka moraju odmah biti sankcionisane.

Dakle, da iz javnog diskursa izbacimo sve ono što je negativno kako bi imali normalnu komunikaciju i kako bi mogli normalno da razgovaramo.

Na kraju ono na čemu smo insistirali jeste, svesni činjenice da ovaj proces kada se završi svoj epilog mora imati ovde, u plenumu Narodne skupštine Republike Srbije kroz zakonodavnu aktivnost, kroz zakonske predloge. A, poučeni iskustvom od ranije da u Izveštaju Evropske komisije ne stoji kao negativna ocena da smo izborne zakone donosili u godini kada se u Srbiji održavaju izbori.

Podsetiću vas, to je bila negativna ocena Evropske komisije u izveštaju za prethodnu godinu i da smo izborne zakone donosili neposredno pred izbore. Čekajte, oni su učestvovali u čitavom procesu i znaju kada smo taj proces završili, pa kada smo mogli da ih usvojimo.

Znači, nismo trebali uopšte da ih usvajamo? Izgleda da nismo trebali uopšte da ih usvajamo. Ono što je ključno, ako su mislili na jedan izborni zakon, a tiče se snižavanja cenzusa sa 5% na 3%, pa to je bila podrška, a upravo ovo je van parlamentarnoj opoziciji, jer snizavanjem cenzusa sa 5% na 3%, želeo se postići reprezentativno preslikan uzorak javnog mnjenja ovde u parlamentu, i želela se izmestiti politika sa ulice u parlament gde joj je i mesto, i onda bi morala i vlast i opozicija daleko više da rade, i imali bi mogućnost oni koji su daleko od tog famoznog cenzusa od 5%. da imaju svoje predstavnike u Narodnoj Skupštini Republike Srbije.

To definitivno nije shvaćeno na pravi način.

Žao mi je što ove tri sugestije nisu prihvaćene, ali biće prilike kada dođe do suštinske reforme izbornog zakonodavstva. Zahvaljujem, gospodine Orliću.

Hvala gospodine Milićeviću.
Pošto smo završili pretres o amandmanima, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna Skupština će u danu za glasanje odlučivati o predlogu zakona u načelu, pojedinostima kao i u celini.
Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O LOKALNIM IZBORIMA
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Vladan Glišić, Šaip Kamberi, Enis Imamović, Selma Kučević, Nadije Bećiri, Mirsad Hodžić i Arđend Bajrami.
Pisanim putem, amandman je povukla narodni poslanik Snežana Paunović na član 41. Predloga zakona.
Primili ste izveštaje Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za pravosuđe , državne upravu i lokalnu samoupravu, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Glišić.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo predloga zakona.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodni poslanik Vladan Glišić. Izvolite.

Amandman je takođe deo međustranačkog dijaloga, dogovoreno je da pored toga što se u izbornim komisijama ne treba da se desi da preko polovine članova imaju bilo koji predlagač, a tu se pre svega odnosilo na članove, ali ovde je dato i zamenike članova, da se ne desi da preko zamenika članova, neko dođe u poziciju da vrši potpunu kontrolu nad izbornim komisijama.

Ja se tu ne slažem sa kolegom Đukanovićem, da je ovo preveliko izlaženje u susret opoziciji, ovo je jedno sasvim primereno izlaženje u susret opoziciji, i tu se vraćamo na ono o čemu sam govorio, nezavisno od ovih samih amandmana, a tiče se toga da kada imate u jednom političkom sistemu, jednu političku stranku takve snage kao SNS, koja ima 750.000 članova, i kada imate takvu društvenu moć, jedne takve mobilisane organizacije.

Svi institucionalni okviri su lako pomerljivi i lako mogu da se zaobiđu kroz druge društvene uticaje. Tako da, u tom smislu ona sintagma o tome da je ovde SNS pucala u svoje noge, pa onda ide na izbornu utakmicu, meni bi to pre moglo da se izvede vezano za opozicione stranke, jer svi smo mi vrlo dobro svesni, neće vam to reći niko od predstavnika opozicionih stranaka, ali da je infrastruktura opozicionih stranaka, maltene nepostojeća južno od Bubanj Potoka.

Ta infrastruktura je fluidna, to su ljudi koji nisu okupljeni oko ideja. Mnogi od njih dolazi iz jedne u drugu stranku, imaju problem sa spremnošću da odgovore određenim pritiscima koji se dešavaju u lokalnim sredinama. Znači, to je problem, jer ozbiljna država, jaka vlast potrebuje jaku opoziciju.

Ta jaka opozicija može da nastane samo tako što kada dođemo u ovo što se može nazvati izborni ćorsokak iz koga se ja nadam da sada počinjemo da izlazimo kroz ove dogovore, moramo naći načina da pružimo ruku i da shvatimo da pored ovog zakonodavnog okvira formalno postoji jedan društveni ambijent u kome su opozicione stranke vrlo oštećene.

Mi smo na neki paradoksalni način u istoj situaciji kao trenutak kada je Komunistička partija na Istoku bila razvlašćivana, pa kada se preko raznih okruglih stolova pravila opozicija koja će obezbediti višepartizam.

Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srbislav Filipović.
Izvolite.

Hvala, gospodine Orliću.

Uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, moj kolega Đukanović je samo spomenuo, a ja bih hteo na to da se nadovežem. Jedan tekst na portalu, direktno moram da ih pomenem ovako, zato što je neverovatno kakvi se sve tekstovi tu mogu pročitati.

Ali, ovo danas što je tamo izašlo je nešto što je, prosto skandalozno, da sportski komentator Milojko Pantić, krilatica, PR krilatica, pijana PR krilatica Drana Đilasa i tajkunske kriminalne opozicije, kaže za Stefana Nemanju da je bio nepismen, za Svetog Savu da nije otvorio niti jednu školu, nije ništa doprineo srpskoj istoriji, da je Savindan izmišljotina da bi se Srbi dodvorili, ne znam ni ja kome itd.

Zaista se trudim da se kontrolišem, da ne upotrebim neku reč koja će biti u suprotnosti s onim Kodeksom koji smo doneli, da budem pristojan, a biću pristojan, gospodine Orliću, da bismo pokazali razliku između nas i onih koje takve gluposti mogu da napišu.

Taj monstrum, taj pijani PR Dragana Đilasa je, takođe rekao, da je laž u korenu srpske istorije, da je sve ono što čini našu istoriju, kulturu i tradiciju, sve ono što znamo, sve ono što smo učili u školama o sopstvenoj istoriji, sve je to laž, sve je to izmišljotina velika, maltene, da Srbija nikada nije ni postojala, da je to sve nešto što je bez veze, da nije in, nije, ne znam ni ja kako sve.

Da li je normalno tako govoriti o sopstvenoj zemlji i sopstvenoj istoriji i kulturi? Da li takvi ljudi zaslužuju da uopšte prikupe dovoljan broj popisa da izađu na izbore? Da li iko normalan može da podrži tako nešto? Da li iko normalan može da finansira pisanje takvih tekstova? Iko dobronameran? Ako nije normalan nema ni dobru nameru.

Prosto, nisam ja ni naivan, niti sam lud da očekujem da Dragan Đilas ima bilo kakve dobre namere prema Srbiji, ali nisam očekivao da neko kaže da je monstruozan spomenik Stefanu Nemanji, da je to nakaza, da treba srušiti taj spomenik što pre.

Samim tim što takve stvari govori i pišu o Svetom Savi, a nije to nesrećni Milojko Pantić iz svoje glave, to su njemu sipali, kao u bokal što su mu sipali pored, pa je čovek jedan bez svesti i potpuno takve stvari pisao, a oni bi srušili onda i Hram Svetog Save.

Ja bi, da mogu, njima zabranio da uđu sada u Hram Svetog Save, u bilo koji hram SPC da takvi monstrumi uđu. To su đavoli.

Da on kaže da Sveti Sava nijedno delo nije ostavio iza sebe. Pa, šta si ti ostavio iza sebe osim praznih flaša, i što pratiš u stopu lik i nedelo onog lopuže Dragana Đilasa? Šta si ti napisao? Po čemu će tebe da se sećaju pokoljenja koja dolaze, osim po tome što si gubio i kad si komentarisao utakmice?

Da ga podsetimo, pošto je očigledno preskočio neke razrede u osnovnoj školi. To se u osnovnoj školi uči. Razumem ih, oni su vrlo učeni ljudi sa svim dvojkama. Onog jednog, što su pokušali da ga kandiduju, pa kad su videli svedočanstvo. Kako će? Samo iz fizičkog je uspeo da dobije više od dvojke. Pa, su rekli – hajde da ga…

Pa, su pronašli ovog Vladetu. On čovek mora da pita lekara da li sme da izađe na izbore. Znači, sve ludo, nesposobno, pijano. Što je najvažnije, pošteno. Evo, on čovek je ispao pošten i rekao je: „Ljudi, ja sam nestručan.“ Zaista, skupio se na onoj televiziji, onako mali i kaže – Ja sam nestručan. Ne znam kako da vodim grad. Šta mi uvališe ovi ljudi. Čime su me ucenili. Verovatno da ne izađe neki papir da se leči od alkohola. Čovek mora da prihvati to na sebe da se kandiduje za gradonačelnika. Zamislite, čovek koji samog sebe naziva nestručnim. Eto, jedan mali plus, rekao je da ne zna ništa, ali, rekao je da zna da izabere one ljude koji znaju.

Pa, kako ti koji ništa ne znaš o vođenju bilo čega, za šta se kandiduješ, znaš da predložiš stručne ljude? Naravno, to će njemu predložiti Đilas koga će on da predloži. On sam čovek ne zna ni gde se nalazi, niti ko očekuje da će on bilo šta stvarno on da predloži.

To je još jedna prevara koja se građanima Srbije potura. Oni kažu – mi smo pažljivo birali ko može da pobedi na izborima. Znači, oni znaju da oni ne mogu na izborima ništa da dobiju, mogu samo šut kartu, što bi narod rekao, da dobiju na tim izborima. Ljudi kad njih vide, njima se smuči.

Zatim su se setili da izvuku nekog Vladetu, nemaju više koga. Kažu – oni brinu za budućnost mladih. Pa, što mladima ne daju šansu kao što je Aleksandar Vučić dao mladima na našoj poslaničkoj listi u ovom sazivu? Zašto oni mladima ne daju šansu? Zašto oni o mladima ne vode računa, nego su izvukli Vladetu Jankovića, čoveka koji treba da vaspitava unuke, da vaspitava decu.

Što deci koja su završili škole, mastere, doktorate, koji imaju dovoljno iskustva, rade u kompanijama, stranim ili domaćim, ne da prilika da se oni bave politikom, da oni pokažu šta znaju, da oni iznesu neke svoje ideje, neke svoje vizije, neke moderne buduće Srbije? Ne, zato što, zapravo iza svega toga stoji ideja da se on, lopov Dragan Đilas vrati na vlast.

Pa, možda, je čak i ta ideja da Vladeta Janković postane, zamislite tu situaciju, taj horor za Beograd, da on postane gradonačelnik, i pošto je čovek morao sa lekarom da se konsultuje, zaključi posle nekoliko meseci da on ne može više, da mu zdravlje, ili šta već ne dozvoljava da učestvuje u javnom životu zemlje. Jer, ja se izvinjavam, mogao bi Dragan Đilas da sedne opet, zafalila je neka milijarda ili još neki devizni račun da se otvori van Srbije.

E, to je ta podmetačina koja se na ovim izborima podmeće građanima. Kakvi Ponoši nesrećni, kakvi Jankovići, kakve Marinike. Iza svega, građani Srbije, stoji najveći lopov, tajkun i kriminalac u ovoj zemlji Dragan Đilas. Onaj koji nije uspeo da nam objasni na kojoj akademiji, na kojoj školi mašinskoj ili kojoj već je naučio kako, dok si na vlasti stekne 619 miliona, a ne stiču ti isti milioni kada više nisi na vlasti. Zatim je počeo da krizira bez sticanja tolikih miliona i čovek je poželeo da se vrati. Ali, ne može da se vrati on, pa treba da nam poturi neke svoje stručnjake koje će ponovo da isprazne ono što smo teškom mukom, teškim radom, teškim reformama napunili u prethodnih deset godina.

Uveren sam da građani Srbije će dobro prepoznati i odnos i prema srpskoj istoriji, i prema Stefanu Nemanji, i prema Svetom Savi, i prema našim hramovima, našim svetinjama, istoriji, tradiciji, kulturi, ekonomiji, prema životu, prema mladima. Sve ovo što sam sad nabrajao je sve suprotno od onoga što oni nama nude.

Nude nam ono što je već viđeno, da ponovo… Rekli su da znaju da će da izgube 3. aprila, normalno, da će 4. aprila da oni pokažu kako i šta treba. Oni će silom da preuzmu vlast, da se izbore za pobedu koju im građani Srbije nisu dali, ali to neće da prođe zato što nema više naivnih u ovoj zemlji kao 2.000 godine, kada su ljudi verovali u to.

Ne možete, reče kolega Đukanović, da imate 40, 50% više nego oni. Kakva krađa? Na kojim izborima? Imaju daleko više kontrolora nego vladajuća stranka. Ko može da ih pokrade?

O lopovluku i krađi govore oni koji su najviše krali. Oni najbolje znaju kako se krade, kako se pale listići u Narodnoj skupštini, kako se krade pobeda na izborima 2000. godine. Oni najbolje znaju kako se krade novac, oni su za to eksperti. Njima za to treba dodeliti neko priznanje i, evo, ja se za to zalažem.

Ja ću samo još jednu temu za kraj, vrlo kratko. Naravno, ne mislim to ozbiljno da predložim, ali bih predložio, recimo, hipotetički, da se izbori ukinu i verujem da bi se time oduševili ljudi oko tajkuna Dragana Đilasa, Vladete i ostalih. To bi bila najbolja ideja koju bismo mogli da usvojimo ovde u Skupštini, da ukinemo izborne zakone, da ukinemo sve što je vezano za izbore, sve uslove, sve potpise. Da sve to poukidamo, da ukinemo i Republičku izbornu komisiju, da imamo jednu tajkunsku komisiju, da imamo jednog vrhovnog tajkuna u zemlji koji će na osnovu direktiva stranih službi da nam kaže za koga smo mi zapravo. Oni će da nam sipaju u glavu za koga smo zapravo fiktivno glasali. Oni će da nam kažu ko je na nekim izborima kod njih u komisiji pobedio, jer oni zapravo najbolje znaju. Mi smo svi debili i mi ne znamo ništa. Mi smo krezubi, sendvičari, glupi, ružni, ovakvi i onakvi i zato je najbolje da nam oni tako lepi, nalickani kažu ko je pobedio na izborima i pošto to Đilas savršeno zna svojim mašinskim mozgom… On kad nam pokazuje ona istraživanja, pa promaši procente, vidi se da mu treba poveriti ponovo i dati priliku da kao takav genije vodi zemlju.

Naravno, ovo je sve bila šala. Od toga nema ništa. Dragan Đilas neće voditi Srbiju. Vodiće je nakon 3. aprila i dalje predsednik Srbije Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka.

Živela Srbija!

Na član 43. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Glišić.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu prihvatili su amandman, a Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je i ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima predlagač Vladan Glišić.
Izvolite.

Ovaj amandman je vezan za ono što smo i u prethodnom zakonu govorili i čudno je da je ODIR tražio nešto što nije tražio niko od naših političkih subjekata, ni pozicionih, ni opozicionih, a to je jedna čudna situacija, da može da se glasa za više izbornih lista. Naravno, to je sad ispravljeno. Jedan birač može da glasa samo za jednu izbornu listu.

Druga stvar koja je data u sledećem stavu jeste dobra, a to je pogotovo za male sredine gde nemate veliki broj birača.

Ako jedna velika stranka, kao što je SNS ili SPS, preko onog broja potpisa koji su im potrebni da bi kandidovali listu želi da pokaže svoju snagu, pa dobije mnogo veći broj potpisa, onda se desi da po sadašnjim pravilima mnogi drugi su prikraćeni za mogućnost da nađu ljude koji će to potpisati i sada je predviđeno da se do broja potrebnih potpisa azbučnim redom prezimena poređaju ti potpisnici, a sve ostalo će se računati kao da nisu ljudi dali potpis i onda imaju šanse da daju potpis nekoj drugoj listi.

Naravno, to je njihova slobodna volja i to se po nikakvom automatizmu ne dešava. To moramo da razjasnimo zato što su mnogi mediji poslali pogrešnu poruku da će neko moći čitave količine potpisa da poklanja maltene nekom drugom.

Ono što želim da iskoristim ovom prilikom, a vezano je za ovaj amandman na neki širi način. Bilo je razgovora ovde u plenumu o ljudima koji mogu da potpisuju više lista i ta priča podseća na one ljude koji mogu da budu članovi više stranaka i na onu čuvenu moralnu kategoriju političkih preletača, koja je vrlo problematična kod nas. U suštini, ljudi mogu slobodnom voljom da menjaju političke stranke i to je normalno ako se ne slažu, ali je čudno kad to uvek rade tako što se sa nivoa opozicione stranke dolaze da budu članovi pozicione stranke.

Narodna mreža misli da je krajnje vreme da tome stanemo na kraj i da je potrebno da država uspostavi jedinstveni registar članova političkih stranaka, gde bi sve stranke bile obavezne da kao pravno lice koje imaju javna ovlašćenja da vode registar svojih članova, to dostavljaju tom jedinstvenom registru koji bi elektronskom upravom tačno mogao da vidi da li je neko član više stranka istovremeno. Dakle, to bi bilo onemogućeno.

S druge strane, mislim da bi trebalo, da bi se sprečilo preletanje i takva vrsta jedne nemoralne političke delatnosti, koju smo mi potpuno pustili da nam promiče, a ona izaziva veliku štetu u društvenom životu, uneti uredbu da ne možete postati član stanke u onom trenutku kada je ona vladajuća stranka. Znači, ako ste hteli da se učlanite u tu stranku, trebali ste to da radite pre nego što je postala vlast. Od tog trenutka to ne treba da se omogući.

Hvala.

Po amandmanu, narodni poslanik Veroljub Arsić.

Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo mi kao diktatorska stranka prihvatamo amandmane opozicije i zahvaljujemo se svakom narodnom poslaniku koji ne podržava Vladu Republike Srbije, na konstruktivnom dijalogu i njihovoj želji da doprinesu izbornim uslovima koji se raspisuju u Srbiji.

O tome kako je ko član politički stranke, kako se treba dozvoljavati ili braniti, ja sam čovek koji smatra da u svrhu demokratizacije društva, političke stranke jesu nosioci demokratije u jednom društvu, ne treba ograničavati ljude kako će, po svojoj želji ili meri da menjaju političke stranke, ali o tom potom, to je neka druga tema.

Kao što je svima već poznato, zakoni o kojima sada raspravljamo u pojedinostima su rezultat nekog međustranačkog dijaloga. Jedan deo dijaloga je bio bez posrednika Evropskog parlamenta, a drugi je bio sa posrednicima. Neke od mojih kolega su iznele oštre zamerke i čak iz vladajuće strukture zašto smo to radili sa evroposlanicima, čak i bivšim. Pa, sve svoje kolege mogu da vas podsetim samo na period 2014. i 2015. godine, kada je Srbija započela svoje privredne reforme. Tada su nama posrednici između investitora koji treba da dođu u Srbiju i srpske privrede bio MMF. Nama MMF zbog ničeg drugog nije trebao. On je trebao nama da da ocenu mera fiskalne konsolidacije koje smo tada provodili da bismo stekli, naravno, ako položimo njihov ispit, dobijemo dobre ocene, poverenje investitora.

Posmatrajte malo analogno i evroparlamentarce. Oni su ovde došli na poziv bivšeg režima sa jednom željom. Ta njihova želja je bila da ih bez izbora dovedu na vlast u Srbiji, kao što su to uradili u nekim drugim zemljama, čak i nama nekim susednim zemljama. Ne želim da spominjem da to neko ne bi zloupotrebio. Kada su videli da od toga nema ništa, prihvatili su da učestvuju u međustranačkom dijalogu.

Želja, pak, Srpske napredne stranke je bila ta da se jedan deo javnosti koji sa nepoverenjem gleda na rezultate koje ostvaruje Srpska napredna stranka i njen predsednik Aleksandar Vučić na izborima uvere da su izborni uslovi u Srbiji potpuno demokratski i da je zaista rezultat koji ima i Srpska napredna stranka i predsednik Aleksandar Vučić želja građana Republike Srbije. To čisto da raščistimo.

E, sada, ja bih samo hteo da napomenem kako to neki iz bivšeg režima gledaju na rezultate, odnosno na demokratski iskazanu volju građana Srbije na izborima kada glasaju za Srpsku naprednu stranku i Aleksandra Vučića. Uvek ćete imati dosta tih skrivenih poruka bivšeg režima da ne treba podržavati Aleksandra Vučića. Ako ne mogu da utiču na celokupan narod, onda na jedan deo naše populacije, da kažemo koji je, eto, dosta obrazovan, ima određen nivo znanja i da oni ne treba da se mešaju ni u jednom slučaju sa biračima i građanima koji podržavaju Aleksandra Vučića i Srpsku naprednu stranku.

Eto, to je jedna polemika koja se vodi u našoj javnosti od kada je spomenik postavljen. Svi već znaju da govorim o spomeniku Stefanu Nemanji.

Tu se prvi oglasio Vladeta Janković, o kome je govorio moj uvaženi kolega, sa nekom pričom da taj spomenik treba promeniti, da mu treba promeniti lokaciju, da može da bude u Marinkovoj bari, ne znam gde sve. Ja nisam iz Beograda, pa ne mogu sva ta beogradska naselja ni da popamtim, nemojte mi zameriti. To je valjda zato što su tamo ljudi nedostojni da budu u prestonici, u krugu dvojke, da obiđu taj spomenik, da mu se dive, jer Bože moj, intelektualna elita nije zato, prvo, da se mešaju sa njima, to je već fašistička ideologija, dokazaću vam da su u pitanju fašisti u nastavku svoje diskusije i da, eto, kao niže obrazovani i niže vredni da se premesti u ta naselja, da ne moraju da gledaju, kako oni to kažu, ruglo od spomenika.

Naravno da će uvek pronaći nekog umetnika, istoričara koji će to da osporava, pa su našli jednu gospođu, o čijem ja umetničkom delu ne želim da diskutujem. Verujem da je zaista umetnik koji je svojim radom ostavio trag u srpskoj umetnosti, ali mislim ovo što je izjavila, da mu nije baš ni vreme, ni mesto.

Dva su izlaza iz ove užasne situacije, kaže Irina Subotić, u kojoj se našao Beograd, jedan je da uz taj spomenik stoji vrlo jasno napisana formulacija, čitava legenda koja bi objasnila zašto je taj spomenik ruglo, zašto je loš za Beograd i zašto tu njemu ne bi trebalo da bude mesto. Ajde da kažemo da ona spomenik gleda kao umetnik i da joj pređemo preko toga. To se danas radi sa kolonijalnim spomenicima, o kojima je bilo reči da se ruše, ali su ljudi rekli - nećemo ništa da rušimo jer su oni rušili, doduše ovi pre nas i Đilasovi i te kako su rušili, ali se onda se postave natpisi pored spomenika. Tu se dovode škole da se edukuju ljudi šta je bio kolonijalizam, koliko je on uništio naroda, ljudi pretvorio u robove i obogatio se na taj način. Sve to može da se uradi, samo ne da se taj spomenik glorifikuje.

Da li je to neko rekao da je Stefan Nemanja kolonizator? Da li je to neko rekao da je SNS kolonizator? Da li je to neko rekao da su građani Srbije robovi? Ja to tako tumačim. Zašto je to važno, malo kasnije.

Onda dodaje da je nedozvoljeno da se to smatra velikim remek delom i da se tu okupljaju ljudi, da se tu donose jabuke i cveće, jer je to samo sramota za naš needukovan narod. To znači - ako ne glasate za Đilasa, glasate za SNS i Aleksandra Vučića, vi ste needukovani, neobrazovani, nekulturni, nedostojni, bezvredni. Skriveno, ali tako jeste, samo lepo napisano.

Drugo rešenje je da bude izmešten kako je to rađeno u mnogim drugim sredinama. To se posebno radilo sa socijalističkim spomenicima u Budimpešti, kada su našli čitav jedan potpuno pust deo grada gde su smestili tzv. spomenike. Oni onda govore sami za sebe. Postoji tu čitava priča šta je realizam, šta je socrealizam, šta je staljinizam i ko je dizao te spomenike. Aleksandar Vučić ispade ravan Staljinu. Tako to kaže bivši režim, inače Evropa Nostra, predstavnik Evropa Nostra.

Beograd, navodno, ima više simbola. Ja nisam iz Beograda, Beograđani neka mi ne zamere neke stvari. Kažu da je jedan od simbola grada Beograda stari tramvajski most. Usudio se jedan predsednik opštine Šapić da kaže da taj most treba srušiti. Kakve su reakcije bile bivšeg režima na to? Sada vam kažem da napravite poređenje između naših spomenika, nacionalnih spomenika, koji treba da odražavaju duh kolektivnog jedinstva jednog naroda, koji je narodu neophodan da bi narod opstao i tuđih spomenika.

Stari tramvajski most je tuđ spomenik. Podignut je 1942. godine od strane nacističkih okupatora, da bi lakše preko Save prevozili teško naoružanje na istočni front. To nije naš most. Mi smo ga nasledili.

Čudi me da, recimo, Dragan Đilas, kao bivši gradonačelnik Beograda, to ne zna ili se pravi da ne zna i kaže – ideja da se sruši most koji je obeležje Beograda. Kakvo, bre, obeležje Beograda? Obeležje Beograda je tzv. Brankov most. Most kralja Aleksandra, nacisti su ga srušili u aprilskom bombardovanju 1941. godine. Taj most se zvao Most kralja Aleksandra. Otvoren je u decembru 1934. godine i dobio je ime po tada već ubijenom kralju Aleksandru.

Ja iz Požarevca to znam. Dragan Đilas, bivši gradonačelnik Beograda, to ne zna.

Idemo dalje. Ima još njih koji bi da brane nemačke spomenike. Kaže, „Ne davimo Beograd“, onaj Lazović – Šapić sa otvorenim nipodaštavanjem govori o tim činjenicama i značaju koji most ima, koji je preživeo nacistička razaranja. A nacisti ga napravili.

Ja nemam ništa protiv herojskog dela učitelja Zarića, koji je spasao taj most, taj most je bio neophodan Beograđanima, ali šta je bio taj most i zbog čega je napravljen? Ne samo za prevoz naoružanja, tim mostom su nacisti prevodili hiljade Jevreja u NDH i na Staro sajmište. Što o tome ne kaže nešto Evropa Nostra? Šta kažu Savo Manojlović i Evropa Nostra u peticiji koju su uputili Zoranu Radojičiću, gradonačelniku Beograda, Goranu Vesiću? Kaže ovako – za taj most, zašto bismo se lišili najsvetlijih momenata naše istorije? Prevođenje Jevreja u NDH najsvetliji trenutak naše istorije? Prvo, to nije naša istorija, to je nacistička istorija. Srbi su uvek tu ideologiju odbacivali, čak i pod okupacijom istih nacista. Imali smo dva oslobodilačka pokreta. A oni nas izjednačavaju sa nacistima. A Stefana Nemanju nazivaju kolonizatorom, Aleksandra Vučića Staljinom.

Šta kaže još Savo Manojlović? Zašto bismo se kao narod koji je toliko stradao lišili jednog od simbola antifašizma? Jel treba da ponovim o Jevrejima, Romima, Srbima rodoljubima?

To su njihove vrednosti. Spomenik Stefanu Nemanji je naša vrednost.

Zašto pokušavaju toliko da naruže taj spomeni, potpuno nezasluženo? Ja smatram da je to veličanstven spomenik. Zato što je svakom narodu potrebno nešto što će da ga povezuje, nešto što će da ga ujedinjuje, da bi taj narod opstao.

Neki kažu da se to zove kolektivni duh jednog naroda, koji odražava jedinstvo jednog naroda. Između ostalog, to bi trebalo da bude i spomenik Stefanu Nemanji.

Imate mnogo stvari koje utiču na taj kolektivni duh jednog naroda. Tu je crkva, setite se samo kako su se ponašali prema Hramu Svetog Save kada je završen. Tu je vojska. Ponoš je uništio našu vojsku. Tu su reprezentacije, u bilo kom sportu. Gde su nam bile te reprezentacije za vreme njihove vlasti? Ako bi i dospele na neki svetski kup, neslavno su odlazile. Nije im trebao kolektivni duh jednog naroda jer su smatrali da tako ne mogu dugo da vladaju i ne mogu da pokradu sve. Imate i cenjene sportiste, Novak Đoković je, između ostalih, jedan takav. Šta mislite, zašto je čitava država stala iza njega? On povezuje čitav narod.

Kako su se oni odnosili prema našim sportskim velikanima? Da vas podsetim, jednu fudbalsku zvezdu Dragana Džajića hapsili su kao najvećeg kriminalca, slikali su to, vodili ga sa lisicama, kao da je član "Zemunskog klana" ili Velje nevolje, samo da bi naružili jednog čoveka koji može da se pomogne da se narod očuva u teškim vremenima.

E, zato to isto rade i sa Stefanom Nemanjom. Radi jedan deo građanske intelektualne elite koji kažu da je Kosovo nezavisna država, da je Srbija genocidna država, da su Srbi genocidan narod, da je Republika Srpska genocidna država i da treba da nestane. Eto, to je bivši režim koji okuplja Dragan Đilas oko sebe i kroz te male sitnice pokazuje svoje pravo lice. Jer, zamislite, ne može on da kaže nešto direktno, ali indirektno treba građani Srbije, po njemu i po svim ovim izjavama koje su bile, da se stide što su Srbi, da prihvataju sve, što god im se nameće, da prihvate nezavisnost Kosova, da se odreknu svega, zato što sramota postoji koju im nabijaju potpuno nezasluženo Đilas, Marinika, Vladeta Janković, ovi umetnici, svaka čast za njihova umetnička dela, Savo Manojlović, Evropa nostra.

Građani će sigurno da imaju na umu to kada izađu na izbore. E, onda će im biti kriv narod i ponovo će biti krezubi, nepismeni, nestručni, zato što gube na izborima.

Setite se, ovde je i moj uvaženi kolega Martinović o tome govorio, kada je onaj Đorđe Vlah pričao, pisao članke o tome kako za Vučića i SNS glasa krezuba Srbija. Jasnu polarizaciju u društvu hoće da naprave. Krug dvojke, a uglavnom su oni koji su u tom krugu 1943. i 1944. godine došli iz šume, da isteraju sve ove odavde, ne kao oslobodioci, oni pošteni to nisu radili, pravi borci za slobodu srpskog naroda to nisu radili, ali ovi jesu i njihovi potomci nam danas to rade, ništa drugo. Pokušavaju da ponize ostatak naroda, pokušavaju da zaborave, da nas nateraju da se zaboravimo i da se stidimo što smo Srbi, da prihvatimo da kao narod i država ne trebamo da postojimo, da bi oni mogli da, kroz izgovor intelektualnog uzdizanja naroda, pljačkaju po Srbiji gde god stignu, i Dragan Đilas i Savo Manojlović, Vladeta Janković i svi sa njima.

Ja mislim da će ponovo neki narod da im bude kriv što neće napraviti rezultat kakav očekuju i nikad neće pogledati sebi u lice, da postave sebi pitanje - koji je njihov doprinos zašto ih građani neće.

Hvala.
Na član 52. amandman je podneo narodni poslanik Vladan Glišić.
Vlada i Odbor za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, pa konstatujem da je i ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Reč ima predlagač, Vladan Glišić.