Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče.

Još samo par rečenica vezanih za ovaj amandman, potrebi da se formira ministarstvo za dijasporu. Naravno, koristiću vreme od grupe.

Vidite, uvažene koleginice i kolege sa druge strane, nisam primetio ni jednog trenutka nikakvu malicioznost sa strane opozicije koja je imala potrebu i nameru da ismeje vaše zakone, odnosno izmene Zakona o ministarstvima.

Dakle, niko, poštovane koleginice i kolege, nije predlagao „ministarstvo za smešan hod“ ili „ministarstvo za januarsko branje lubenica“. Trudili smo se da budemo kooperativni i da budemo u onoj meri kompatibilni da bi smo nešto što treba u naredne tri i po–četiri godine, da bude vrh ove zemlje, da to učinimo kompetitivnijim, da učinimo boljim, da učinimo funkcionalnijim. Dakle, o tome se radi.

Otkud potreba za ministarstvo za dijasporu? Dragi prijatelji, mi smo zemlja čija je dijaspora veća od matice. Vi možete eufemistički, uvažena gospodo, zvati Srbe u regionu Srbima u regionu, ali Srbi u BiH po međunarodnom pravu su dijaspora, Srbi u Crnoj Gori po međunarodnom pravu su dijaspora. Znate li, poštovani prijatelji, koliko trenutno ima Srba u Italiji, tamo gde dijaspora do pre 15 minuta u istorijskom smislu nije postojala - 42.000 ljudi sa dozvolom boravka, radnom dozvolom i sa državljanstvom. Dakle, ne govorim o onima koji su tamo ilegalno.

Znate li da ima 300.000 Srba, odnosno građana Srbije, ispraviću se, u Beču? Dakle, da biste živeli kvalitetno u Beču nema potrebe da znate nemački. Znate li da je, recimo, ne utvrđen broj između 300 i 500.000 Srba živi u Parizu i okolini Pariza? Znate li da je vrlo moderna destinacija ovog trenutka Norveška i nećete verovati - Island, pored već tradicionalno moderne Švedske, kada je Skandinavija u pitanju? Tim ljudima treba spona sa otadžbinom.

Bez namere opet da budem maliciozan, pa ne mogu pevači i pevačice iz opskurnih emisija biti jedina spona sa otadžbinom. Naravno, neka idu i oni, ali potrebno je nešto što je kontinuirana i jasno vođena politička i kulturna misao.

Na kraju krajeva, mislim da tih nekoliko miliona ljudi baš zahvaljujući činjenici da kroz te svoje doznake na jedan značajan način stipendiraju Srbiju, zaslužuju da imaju svoje poslanike ovde u parlamentu.

Mislim da je, s obzirom na novo vreme, na novi informacioni model, sasvim moguće omogućiti tim ljudima da glasaju, ne da idu iz Vankuvera u Toronto osam sati kolima da bi glasali - prosto. Posebno, ako uzmete u obzir činjenicu da su to ljudi koji su otišli juče i prekjuče i da naravno kao država koja treba da brine o svojim građanima treba da imamo intenciju da bar deo tih ljudi vratimo. Dajte da ih barem izjednačimo u modelu finansiranja sa strancima koji ovde imaju gomilu komparativnih prednosti kada investiraju. Dakle, o tome se radi.

Neće vam pasti kruna s glave ako prihvatite neki razložan amandman. Ne mora to biti amandman koji ja predlažem, koji su predlagale gospođe i gospoda iz drugih opozicionih stranaka. Prosto sticaj okolnosti je da je ovo koincidencija, da je najviše ljudi predložilo ovakav amandman. Usvojite nešto i u smislu popravke i korektiva nečega što će vama omogućiti da sutra kvalitetnije i bolje vladate.

Naravno da je 25 ministarstava mnogo, naravno da to podrazumeva još četiri potpredsednika i predsednika i verovatno neke ljude koji će biti bez portfelja. Pomnožite to sa dva pa ćete dobiti broj državnih sekretara i eto Vlade koja je ogromna. Kad vam neko predloži novo ministarstvo, to ne znači da to treba da bude 26-o ili 27-o, ali ukoliko ste tvrdo rešili da to bude 25 ministarstava, pa za ime Boga neće vam pasti kruna s glave ako prihvatite dva amandmana i formirate ministarstvo ne znam za Kosovo ili ministarstvo za dijasporu. O tome se radi.

Želim vam više sluha, ponoviću, u prepoznavanju nečega…

(Predsednik: Iskorišćeno vreme poslaničke grupe.)

…završavam, još tri reči bukvalno… što nisu rđave nego usudio bi se da kažem dobre namere. Hvala lepo.

Od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe Marina Raguš.

Molim vas, gospodine predsedniče, samo mi recite koliko ja tačno vremena imam. Šest minuta. Da li je tako?

Volela bih da nemate utisak da bilo ko sa ove strane doživljava debatu tako kako se vi bojite ili imate utisak da je mi doživljavamo. Mi reagujemo na političku nekorektnost, na manipulacije i na one napade ispod pojasa. Istini za volju, svi mi ovde baš uživamo u ovoj debati i želimo da se čuje argument svih poslaničkih grupa.

Vi cenite tako. Mi cenimo da naša diplomatska, konzularna predstavništva, a sada ću vam reći u ovom trenutku koliko ih imamo, 75 ambasada i 25 konzulata, i te kako vode računa o građanima Srbije koji žive u drugim zemljama. Cenimo da Uprava za dijasporu pri Ministarstvu spoljnih poslova sa gospodinom Gujonom radi odličan posao.

Možda u nekom narednom momentu promislimo o svemu ovome što ste vi danas govorili ili večeras, ali za ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, mi cenimo da je ovo optimalan broj ministarstava za krizno vreme koje nas očekuje, što apsolutno ne znači da ćemo mi raditi sve ovo o čemu ste vi pričali.

Zajedno sa svima vama, mi vas samo sve vreme molimo za politički korektan pristup, samo to, i da se činjenice uvažavaju. To je poenta.

Debata, verujte, pa niko srećniji od mene u ovakvom sazivu parlamenta da razmenimo sve argumente koje imamo. Svi smo različiti, svi smo mi posebni i iz različitih uglova sagledavamo mnoge situacije, ali se nadam da je i ipak Srbija na srcu i pameti većini ovde prisutnih, ako ne svima. Želela bih to da vidim.

Ovaj put moram da ukažem takođe na jednu činjenicu i verovatno ću gospodinu Jovanoviću i dati tu mogućnost replike, nemam problem sa tim i znam da nema ni predsednik parlamenta, a to je da gospodin Jovanović neretko govori kada priča o savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde, on je ipak francuski đak, dobro poznaje pravo, pa me to čudi, o secesiji, a pitanje glasi sasvim drugačije i to je ono što mi zbog građana Srbije da apostrofiramo. Dakle, pitanje u sebi sadrži, tu je sav problem, unilateralno proglašenu nezavisnost, a ne secesiju. Kamo lepe sreće da je bilo više mudrosti, a mnoge umne glave su učestvovale u tome, pa je moje čuđenje ipak još veće, pa da se pitanje postavilo na drugačiji način – gde bi nama kraj danas bio da je u pitanju zaista postojao termin secesije. Ali, evo, možda Marina Raguš ne zna, možda Marina Raguš nema nikakvog iskustva, možda je maliciozna, ne bih volela da jesam, trudim se da ne budem, ali vi imate recimo časopis koji se zove „Nacionalni interes“ i to je američki časopis, koji je 29. novembra 2020. godine objavio, pravo da vam kažem, odličnu analizu. U toj analizi, a u vezi sa ovim o čemu sam ja pričala, stoji da je Beograd načinio stratešku grešku postavljanjem pitanja Međunarodnom sudu pravde da odlučuje o legalnosti kosovske unilateralne deklaracije o nezavisnosti umesto da pita Međunarodni sud pravde da odluči o legalnosti o kosovskoj secesiji od Srbije. Izvinite, ovo je na engleskom i trudim se da adekvatno prevodim.

Da se to desilo i da je Međunarodni sud pravde odlučio da je akt secesije povredio međunarodno pravo glavne evropske sile bi sebe pronašle u ekstremno teškoj poziciji da brane akt koji je totalno u suprotnosti sa međunarodnim javnim pravom.

Verujem da sam sada bila potpuno jasna kako za kolege poslanike, tako i za građane koji nas gledaju u realnom vremenu. Dakle, bez bilo kakve malicioznosti i manipulacije pokušavamo da se izborimo sa vrlo osetljivim pitanjem i sa onim što se pred nas stavlja.

Samo bih vas molila, svi mi grešimo, polazim od sebe, svakoga dana, svakog sata, nekad valja priznati greške i da vidimo šta možemo da uradimo. Ovo je bila greška par ekslens i to na takav način jedino treba predstavljati da vidimo kako možemo u perspektivi da izađemo iz ovog začaranog kruga. To je poenta i bližim se, nažalost nemam više vremena, trudim se da ne prekoračim i dovedem predsednika Skupštine u neprijatnu situaciju, jer znate i sami da pravila za sve važe ista, hvala vam na vremenu, dve sekunde sam prekoračila. Neću više. Hvala i izvinite još jednom.

Nema zašto, ja sam bio malo strog u oceni, niste prekoračili ništa, ostalo je još par sekundi.
Pravo na repliku, Miloš Jovanović.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Hvala i vama gospođo Raguš na korektnosti i na davanju prilike da vam repliciram.

U pravu ste, ja koristim termin secesija, voleo bih da svi koristimo taj termin, jer to znači protivpravnu radnju. Dakle, kada pričamo o secesiji Kosova umesto toga kažemo nezavisnost Kosova, nekako psihološki gubimo tu bitku. Da li je ona priznata ili nije priznata, nebitno, ako mi pričamo o nezavisnosti grešimo. Da li je trebalo da bude drugačije pitanje, verovatno jeste. Mi na to nismo uticali, to je radila druga Vlada. Da li je moglo da se prihvati drugačije pitanje i to je otvoreno, zato što, ne zavisi to samo od Srbije, nego od UN. Dakle, moguće da bi to protumačili, verovatno s pravom, da prejudiciramo odgovor suda, jer kad pomenete secesiju već aludirate da je to protivpravno.

Ali, ono što hoću da vam kažem, i kad već imamo ovaj ton, normalan i voleo bih da takav bude uvek i u budućnosti, i sa takvim pitanjem relativno nespretnim je odgovor suda morao biti drugačiji. I na kraju su oni zaista rekli samo jedno, čitao sam, ne samo savetodavno mišljenje, predstavke i naše, i prištinske i svih zemalja koje su bila i za i protiv, zaista sam to podrobno pratio tada i analizirao i sa takvim pitanjem odgovor bi morao biti drugačiji, a tu se sud izvukao, ponavljam, na jedan nedostojan način, kada je u pitanju pravna nauka. Rekli su da su secesija, odnosno jednostrano proglašenje nezavisnosti, da je učinjeno od strane neke nedefinisane grupe Albanaca, koji nisu predstavnici privremenih institucija samouprave. I onako su oni izabrani kao takvi, i onako su bili u prostorijama tih istih institucija, ne, to su neki drugi ljudi, tim potpuno veštačkim stavom i potpuno neprihvatljivim za međunarodno pravo. Imate tu vrlo zanimljivih mišljenja nekih sudija, sudija Tomka npr, Benina, itd, su rekli ovo je nemoguće…

Znači, mi kažemo da lopov nije lopov, zato što je sam lopov rekao da on nije lopov. To je zapravo bio njihov rezon. Bio je sraman, i to treba da ponavljamo.

Ako Vladimir Putin, maločas sam napravio lapsus rekao Aleksandar Putin, ako Vladimir Putin, čita to kao što čita Hašim Tači, da, manipuliše. Nemojte sada da me pogrešno shvatite, ako predsednik naše države Aleksandar Vučić ponekad to čita na isti način, i on manipuliše. Nemojte da učitamo to mišljenje više nego što je njime rečeno.

Dozvolite mi još par sekundi, gospodine predsedniče, molim vas, da li je to mišljenje imalo negativnih političkih posledica? Jeste. Da li treba da se borimo sa njima? Moramo da se borimo. Ali, hajde da ne dajemo više municije našim protivnicima, nego što zaslužuju da imaju.

Dozvolite mi ovo, važno, izvinjavam se, ako možete vreme, ne znam da li je to vreme grupe ili moje. to vam je ko pitanje Srebrenice. Vi imate sud jedan, imate i sud drugi, koji su to kvalifikovali kao zločin genocida. U Srebrenici nije počinjen zločin genocida. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, kako ga mi poznajemo pod nazivom Haški tribunal je to rekao i doneo jednu sramnu političku presudu u predmetu Krstić, bez ikakve demonstracije, tvrdnja za tvrdnjom, to je genocid. Politička odluka. Čista politička odluka jednog političkog tribunala, čitaj nečega, što nije sud, čim je politički, nije sud.

Međunarodni sud pravde je to preuzeo zato što im je odgovaralo da se barem za nešto uhvate u presudi BiH protiv SRJ, jer da nisu tamo našli genocid ne bi mogli ništa da izvuku iz te tužbe BiH, ….

Verujem gospodine Jovanoviću da ste kompletirali onu misao.

Evo, dve rečenice, ako može novo vreme.

Zašto vam ovo govorim. Izvinjavam se, možda je malo komplikovanije za naše građane, kao što branite i vi i dan danas stav da tamo nije bilo genocida, bez obzira na mišljenje suda, odnosno, odluku suda jednog i drugog, tako očekujemo da podjednako branite stav da savetodavno mišljenje nije reklo ono što zaista nije reklo.

Nije reklo da je secesija Kosova u potpunom skladu sa međunarodnim pravom, samo su rekli da je jednostrana deklaracija, nije protivno, zato što zaista međunarodno pravo ne reguliše da li će tri neidentifikovane osobe pretvoriti nešto u nezavisnu državu.

Pravo na repliku Marina Raguš.

Gospodine Jovanoviću, to je i tema, zato što samo pitanje ne pominje termin secesije, nego unilateralnog proglašenja nezavisnosti.

Naravno da vi jako dobro znate da pravo, pogotovo međunarodno pravo, a mogla bih puno toga da vam pričam iz mog iskustva pred tribunalom, podleže užasnim političkim pritiscima. Dakle, to je trebalo znati kada se išlo pred Međunarodni sud pravde i takav stav Međunarodnog suda pravde čak je i laik mogao da pretpostavi. Možda je najveća greška bila da se uopšte ide sa bilo kakvim pitanjem pred Međunarodni sud pravde, ali mi sada imamo ovakvu situaciju činjeničnu i znam da gospodin Jovanović to dobro zna i znam da ste pratili taj sastanak. Bio je otvoren za javnost, gospodina Putina i Gutereša. Gospodin Putin se defakto poziva na to savetodavno mišljenje. To je činjenica.

On je kao i vi pročitao sva izdvojena mišljenja, sve što se ticalo tog savetodavnog mišljenja za koje znate takođe da je izvor prava i rekao – kada to Kosovo može, onda može Donjecka i Luganska Republika. E to su činjenice. Sada mi možemo akademski da vodimo rasprave, ali to su činjenice koje nam otežavaju naš put rešavanja kosovsko-metohijskog čvora. Hvala.

Hvala vama.
Vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe, Ivan Kostić.