Reč ima ministar Goran Vesić.

Drago mi je što ste konstatovali i zaista je to nešto s čime sam zaista zadovoljan, što ste vi konstatovali da nama zaista na tom mestu treba novi most. Ali, ono što morate da razumete, to je da je na tom mestu planiran tunel pre više desetina godina, odnosno nešto dalje, tamo kod Ekonomskog fakulteta, što znači da vi imate portale koji su urađeni za most i ne možete da ih pravite gde želite.
Recimo, kada je pravljena, i to znaju ljudi koji se bave istorijom, siguran sam iz vaše poslaničke grupe i iz drugih grupa, kada je rađen most Kralja Aleksandra, Brankova ulica kakvu danas znamo nije postojala. Tu je bio greben i tu je naprosto bila obala. Znate li koliko je kuća moralo da se sruši da se napravi ulaz u most? Zamislite sada da neko hoće da napravi 50 metara dalje most kad već ima na tom mestu prolaz. Jednostavno, to nije moguće.
Priča oko raseljavanja za Lominu i Kraljice Natalije, tu će biti stotinak stanova, nije to malo. Jesu to mali stanovi, ali tim ljudima morate da date po zakonu adekvatan smeštaj koji će oni da prihvate. Iako je tu planiran park još početkom 20 veka, jednostavno tako se razvija grad i to je nešto što je tako.
Znate, ja nisam rođen u Beogradu, ja sam rođen u Kraljevu. Kraljevo je možda jedini grad u Evropi koji Crvena armija nije osvojila, koji su Nemci 1944. godine odbranili jer su branili izlaz prugom iz Grčke. Dok nisu poslednjeg vojnika izvukli, Kraljevo nisu osvojili. Napad na Kraljevo je trajao 45 dana. Pa, niko ne pravi spomenik tome. Jednostavno, tako je kako je. Razumete? To je istorija.
Znači, to je most koji nema kulturno-istorijsku vrednost. On ima za nas vrednost, deo je našeg sećanja, to je sve tačno. Na kraju krajeva, svi ga pamtimo, svi smo odrasli, svi prelazimo preko njega, ali samo da to razumete.
Na kraju ću vam završiti samo s jednom pričom. Inače, ja sam bio jedan od scenarista filma o Branku Pešiću i ponosan sam na to. Pričao sam sa pokojnim šefom Kabineta Branka Pešića, koji je nažalost umro od korone. Jednu stvar mi je rekao, kada je Branko Pešić napravio Gazelu došao je neki Amerikanac i on mu je sav ponosan pokazao Gazelu. To je bilo najveće dostignuće tadašnje zemlje. Amerikanac je ćutao i on ga je pitao u jednom trenutku – pa, vama se ne sviđa naša Gazela? On je odgovorio – vi ste izgleda mnogo bogat grad? Ovaj je rekao – pa, nismo mi tako bogat grad. Kaže - napravili ste most sa šest traka, treba će vam 12. Sada nam treba 20, ne 12. Tada nisu trebale dve, verovatno.
Dakle, kada pravite takve mostove, onda razmišljate o saobraćaju budućnosti. Zato su oni radili analizu o saobraćaju za 2048, a ne za danas. Jednostavno, to morate da razumete. Slažem se, verovatno možete da pričate, Siniša i ja više nismo u gradu, možda oni hoće da ponove anketu gde bi taj most trebao da bude, na kraju krajeva ne vidim tu neki problem, to može da bude zajednička odluka svih, ali je činjenica da nam tu treba novi most.
Budite sigurni kao neko ko živi na Novom Beogradu da je bolje da imamo most sa četiri saobraćajne trake, sa dve trake za tramvaje, sa biciklističkom stazom i sa pešačkom stazom za pešake, nego ovaj most preko koga nije prijatno preći. Prelazili ste sigurno pešice, kao i ja, uopšte nije prijatno prelaziti preko njega.
Kad smo kod Starog sajmišta, pošto znate Staro sajmište, vi imate Nemački paviljon tamo izdvojen i znate da je selekcija, nažalost, ljudi koji su dovođeni na Staro sajmište vršena u Nemačkom paviljonu. Nismo mogli da ga uklopimo u kompleks Starog sajmišta jer je potpuno na drugoj strani, ali on ne predstavlja kulturno-istorijsku vrednost. Dogovorili smo se o tome sa jevrejskim organizacijama. Kako da kažem, ne možete sve da sačuvate. To želim da vam kažem. Kao i kada smo rešavali problem sa Topovskim šupama koje su, nažalost, prodate privatnom investitoru pre nego što smo mi došli u grad.
Ne kažem da je to urađeno namerno, verovatno niko nije vodio računa, desilo se kako se desilo, ali jednostavno ne možete sve da sačuvate i zato hajmo da pokušamo, kako da kažem, da vodimo računa o razvoju grada.
Kada pričate o tome šta smo mi učinili za kulturu, sećanje u gradu, pa gospodin Mali i ja smo bili u gradu kada je preko 500 fasada obnovljeno. Treba u Beogradu 5.000, ali makar je 500 obnovljeno, a pre toga nije obnovljena nijedna ili je obnovljeno par desetina fasada. Tako da mi je drago da razumete da tu treba da bude most, drago mi je da to prihvatate, a o svemu drugom možemo da pričamo.

Hvala svima.
Sledeći na listi prijavljenih je Milimir Vujadinović. Izvolite.

Hvala, predsedniče.

Nekako smo i krenuli kroz istoriju, kroz kulturu sećanja, trudiću se da nastavim u tom tonu. No, Mitrovdan je, krsna slava mnogih srpskih porodica na Balkanu, krsna slava Boračke organizacije Republike Srpske.

Prvo ću iskoristiti priliku da njima čestitam ovaj praznik, a Mitrovdan je dan kada je pre 30 godina, a sve apropo kulture sećanja, naš narod preživeo jedan značajan događaj. Naime, pre tačno 30 godina, na današnji dan, tadašnji prvi Tuđmanov vojnik Janko Bobetko i Božan Šimović su sa 40.000 bojovnika krenuli na jug Republike Srpske i na Nevesinjsku brigadu Hercegovački korpus. Cilj akcije je bio svakako razbijanje ideje o postojanju Republike Srpske, izlazak na granice tadašnje Srbije i Crne Gore, odnosno tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, čijem ste raspadu vi sa moje desne strane i te kako doprineli.

Janka Bobetka, Božana Šimića i 40.000 hrvatskih bojovnika tada je čekalo nešto više od 5.000 srpskih boraca, na čelu sa legendarnim komandantom Novicom Gušićem i Radom Radovićem. Agresori su vraćeni na početne položaje, uz velike gubitke. Međutim, nažalost, koštalo je to i naše saborce, odnosno naš narod u Republici Srpskoj. Četrdeset dva poginula borca i više od 300 ranjenih.

Zašto vam sve ovo danas govorim? Naime, prvo iz pijeteta prema tom događaju i kulture sećanja o kome smo malopre govorili nešto i odavanja počasti onima koji su zaslužni što mi danas ovde u miru sedimo, a drugo iz obaveze koju su nam tada nametnuli znajući šta je to tačno iza njihovih leđa što su branili tih dana.

Naime, siguran sam i znam da su se tih dana nadali Srbiji, kakva danas izgleda u miru, Srbiji koja će baš na način kako to čini danas srpski predsednik, SNS i naši koalicioni partneri voditi Srbiju i upravljati sa njom. Nadali su se da će doći ovi dani kakvi su danas pred nama i evo, na kraju krajeva, i ovakvi budžetski predlozi i mnogi drugi zakonski predlozi.

Vi ste, ministre Mali, juče i nama i javnosti izneli pet razloga, kada je u pitanju ovaj predlog rebalansa budžeta i oni su sasvim u redu i opravdani, ako hoćete i sami po sebi za podržati. Efekti su jasni, ali pored tih svih efekata koji se tiču 14,3% povećanja minimalne zarade, dvadeset koma nešto posto kumulativnog povećanja penzija, zajedno sa onim povećanjem koje će uslediti od Nove godine, stopom nezaposlenosti koja je rekordno niska, pomoći koja će uslediti mladima, pomoći koje će uslediti porodiljama, trudnicama, majkama, javnog duga koji je daleko ispod Mastrihta i svih onih efekata o kojima smo govorili, ovde postoji još nešto važno o čemu smo nekako veoma malo govorili, a ministar Vesić je juče sa žalom to i konstatovao, obraćajući se iz skupštinske klupe.

U ovome predlogu rebalansa budžeta se nalazi novac za izgradnju puteva prema Republici Srpskoj i onoga prema Preljini i dalje prema Višegradu i Sarajevu, ako hoćete. U ovom Predlogu rebalansa budžeta se nalazi i novac za izgradnju puta prema Loznici i Podrinju u Republici Srpskoj. U ovom Predlogu rebalansa budžeta se nalazi i novac prema Posavini u Republici Srpskoj, u ovom predlogu se nalazi, kada smo već kod mostova, evo uporno smo već satak vremena proveli u raspravi o mostovima, u ovom Predlogu budžeta se nalazi i novac za izgradnju, odnosno rekonstrukciju mostova i u Ljuboviji, i u Šepku, i na Karakaju i na Skelanima. Opet mostova koji nas povezuju sa Republikom Srpskom.

Zašto vam sve ovo govorim, uvaženi ministre Mali i uvaženi predstavnici Vlade, na čelu sa ministrima Vesićem i Malim? Upravo zbog onih junaka i boraca sa početka priče. Naime, njihov san i njihova misao tih najtežih dana za srpski narod na Balkanu i Republiku Srpsku, pa ako hoćete i za Srbiju, bilo je upravo povezivanje Srbije i tih krajeva koje su tada branili. Infrastrukturno, političko, ekonomsko, kulturno, svako drugo. Ovaj Predlog rebalansa budžeta je materijalizacija te njihove želje i te njihove nade.

Može da nam izgleda kako god hoćete, ali ovaj Predlog rebalansa je materijalizacija onoga za čega su se borili. Povezivanje Srbije sa našim narodom na Balkanu. Nekako smo olako prošli raspravljajući, a siguran sam da je to i namera da prenebregnemo ono što se ovde dešava i što se nalazi u ovom Predlogu rebalansa budžeta, preko svega ovoga. Drago mi je što je danas upravo na ovaj dan rasprava o ovim temama u Narodnoj skupštini Republike Srpske i što se takve stvari nalaze u ovom predlogu budžeta.

Na kraju, ovo jeste politika i ovo jesu predlozi koji su na tragu politike koju je proklamovao onaj prvi među nama danas, predsednik države Aleksandar Vučić. Stoga ćemo mi poslanici SNS podržati i ovaj rebalans, a radujemo se i budžetu za narednu godinu, za koju ne sumnjam da će biti koncipiran na sličan način i sadržati slične i slične projekte u sebi.

Još jednom, neka je sretna krsna slava onima koji slave, neka je slava srpskim junacima iz 1992. i 1994. godine, iz vremena kada su branili pravo nas da danas sedimo ovde, a prema ovome sam imao jedan lični odnos, jer sam te dane i sam lično preživljavao sa njima.

Živela Srbija. Živeo naš srpski narod. Hvala vam.

Reč ima Nebojša Cakić.

Dame i gospodo narodne poslanice i narodni poslanici, ja sam aktivan u politici jedno 20-ak godina, tako da dosta dobro pamtim i neke događaje o kojima je ministar Mali pričao juče, tako da verujem da on radi odgovorne poslove, čuva naš novac, čuva novac svojih prijatelja, rođaka, svoj novac, tako da verovatno on sa pojačanim patriotizmom se bavi time i sve je tanja granica između njihovog i državnog novca, ali da ga ja podsetim da je privatizacija zdravlja nešto što izaziva kontroverze u Leskovcu 20 godina, da ga podsetim da prvi tender za privatizaciju zdravlja je lokalna samouprava odbila, kao i sindikati zdravlja. Tada ste vi kao specijalac sa specijalnim ovlašćenjima došli i pokorili silom državnog autoriteta, to je toliko, da li ste bili član Demokratske stranke ili niste, ali svi u gradu Leskovcu, ja sam bio odbornik, su morali da se pokore tome što ste vi došli da uradite i vi ste to uradili.

Sa vašim kolegom iz SNS, na predsedništvu, dogovorite se, jer 20 godina gradonačelnik Leskovca govori da je privatizacija zdravlja ogroman lopovluk i da je to žuta banda uradila. Meni je drago što ste konačno građanima Leskovca nedvosmisleno rekli da ste vi odgovorni za privatizaciju zdravlja. Dakle, građani Leskovca, da znate, kada se priča, kada vaš gradonačelnik priča i SPS da je to najveća pljačka grada Leskovca, da znate ko je odgovoran. A vi se dogovorite, da li jeste pljačka ili nije. Pomenuću ja još neke nesuglasice, barem u javnom prostoru, koje vi izazivate.

Privatizacija zdravlja je ostavila bez posla 1.500 ljudi koji su primali platu, među najvećom u zemlji Srbiji, a danas, umesto toga, imamo da nam nudite postrojenja sa opasnim otpadom, imamo ovo što ste raspravljali sa kolegom oko sindikata, što se desilo u „Juri“ u Leskovcu. U Leskovcu se sve takve stvari dešavaju, u najsiromašnijem gradu u ovoj zemlji Srbiji.

Šta su posledice svega toga? Posledice svega toga su da grad Leskovac po zvaničnim podacima, ne po pretpostavkama, ima 18 hiljada ljudi manje za poslednjih 10 godina. Jel znate vi da od Lebana i Medveđe do granice ili administrativne crte, kako god je nazvali, nema punog sela, sva su sela sa po jednom ili dve kuće. Isto je i do bugarske granice. Ne treba nama niko drugi. Za 10 godina je više urađeno na uništavanju i iseljavanju građana i stopa nezaposlenosti mora da bude manja, to je normalno, kad ste 18 hiljada ljudi isterali iz grada Leskovca.

Što je najvažnije, sad se vraćam na budžet, 20% teritorije Republike Srbije ostvari 80% BDP a ostatak, među kojima je i Leskovac, 80% je ona sudbina koja mu je predviđena – motača kablova u pelenama i to je ono što ste predvideli jugu Srbije.

Da vas podsetim, gospodine ministre, član 94. Ustava Srbije vas obavezuje na ujednačavanje razvoja. U vašem budžetu nema ni „u“, ni „r“ od ujednačenog razvoja i to su upravo podaci koje sam vam rekao. Vi ovaj jug Srbije praktično ekonomskim merama odsecate od svih drugih delova Srbije. Toliko o vašem ekonomskom patriotizmu.

Što se još tiče budžeta, najsiromašniji građani pune budžet a najbogatiji ga troše. Od kako ste vi došli, pričali ste o siromašnim ljudima kojima ćete pomoći, a za vašeg vakta nikad veće razlike između bogatih i siromašnih nisu bile. Jer, kad pogledate ovaj vaš budžet, jel znate koje su stavke najveće? Stavke PDV-a i stavke akciza, 67,5% pune najsiromašniji građani. Gde vam je, ministre, porez na imovinu? Znate li koliko doprinosi budžetu? Doprinosi 1,1%. Najbogatiji ljudi najmanje plaćaju. To je ono što ste vi omogućili i dozvolili.

Na drugoj strani, kada su u pitanju subvencije, subvencije iz budžeta dobijaju samo bogati. Malo pre su kolege pričale o „Milenijumu“, to vi odlično znate i skoro ste bili…

(Predsednik: Upravo ste potrošili vreme poslaničke grupe.)

Poslednji put kad ste došli, celo brdo je otišlo vašim prijateljima iz „Milenijuma“.

Hvala, to je bilo vreme poslaničke grupe.
Reč ima potpredsednik Vlade, Siniša Mali.

Kada neko, uvaženi poslanici, priča o ljudima koji nemaju posao, onda zaboravljaju da ga je neka zla vlast SNS i zaposlila u Leskovcu, pa on nije među tim nezaposlenima o kojima govori. Ali, dobro, bitno je da ste se vi izborili za sebe i svoj posao, ostali građani Leskovca za vas nisu ni važni.
Samo da znate da je porez na imovinu inače prihod lokalne samouprave, tako da kada napadate porez na imovinu, napadate budžet Leskovca, odnosno lokalne samouprave. Ja sam razumeo da bi vam bio cilj da taj budžet bude što veći.
Daću vam jedan podatak, pošto ste dugo, sami ste rekli, u toj politici. Godine 2012. prosečna zarada u Leskovcu bila je 31.980 dinara. Danas je prosečna zarada 57.085 dinara, što je 78,5% razlika u prosečnoj zaradi. A koga lažete i obmanjujete, s obzirom da ste vi zaposleni u međuvremenu? Jel je što građani zarađuju 57 hiljada dinara više ili manje od vaših 31? Treba da vas je sramota.
A za privatizaciju „Zdravlje Leskovac“, pre privatizacije prihodi su bili 19,6 miliona evra. Nakon privatizacije, prošle godine, prihodi su bili 28,4 miliona evra. Pa, jel uspešnija ili manje uspešna bila tada?
Za grad Leskovac, da znaju građani Leskovca, jer nam je svaki grad važan, svaka lokalna samouprava, mi ćemo naredne godine već kroz projekat „Čista Srbija“ krenuti sa izgradnjom nedostajuće kanalizacione mreže u Leskovcu. Naravno, uvaženi poslanik nije o tome ni govorio, niti zna išta o tome, niti ga interesuje, bitno da je on sebe uhlebio i da je zaradio za svoju platu, odnosno dobio platu, dakle, 34 km kanalizacione mreže biće izgrađeno u Leskovcu. Takođe, izgradićemo i fabriku za prečišćavanje otpadnih voda. Ukupno ćemo u Leskovac uložiti za kanalizaciju 14,2 miliona evra, a za fabriku za prečišćavanje otpadnih voda dva miliona evra. Da, ne kažem, da ćemo do marta otvoriti i novi stadion u Leskovcu, mogu da vam pokažem slike, predsednik Vučić je obišao radove pre samo par nedelja.
Dakle, sa otvaranjem novih fabrika, sa ulaganjem u infrastrukturu, sa ulaganjem i u sport grada Leskovca, dakle, apsolutno nam je i Leskovac i građani Leskovca prioritet, kao što su i svi drugi gradovi u Srbiji.
Opet, i vama da dam savet, bolje nemojte da se javljate kada je Leskovac u pitanju i vaša nazovi briga za taj grad. Hvala vam.

Idemo dalje po prijavama za reč.
(Nebojša Cakić: Molim vas, dajte mi repliku.)
Oni koji su zaposleni u vreme SNS, da li znate ko bi sve mogao da se javi?
Reč ima Marijan Rističević.
(Nebojša Cakić: Repliku. Molim vas, imam pravo na repliku…)

Dame i gospodo narodni poslanici, ova galama, ovaj krik nezadovoljstva, ovo ječanje odande ne potiče od mene. Dakle, molim vas, da mi vratite vreme koje sam propustio zbog krikova sa one strane, a ne znam zašto, kao da mu je nešto palo na nogu.

Dame i gospodo narodni poslanici, budžet je spisak prihoda i rashoda. Rebalans jeste kada to treba uskladiti. Ja sam veoma zadovoljan što je do rebalansa došlo, možda drugi nisu, zbog poljoprivrede. Poljoprivredni budžet je 5,3%, odavno nije bio toliko, kod ovih bivših je bio 2,5%, ali 2,5% na poreske prihode od 650 miliona. Na poreske prihode od tih 650 miliona, 2,5%, to je bilo, hajde da uzmemo, 150 miliona evra, nije bilo ni toliko, u stvari 15 milijardi. A 5,3%, na hiljadu i 500 milijardi je prebacilo 70 milijardi u agrarnom budžetu, od toga je 67 podsticaj u poljoprivedi. Dobili smo 15 milijardi više direktno za podsticaje u Upravi za agrarna plaćanja. To je ogroman novac.

Ja kao poljoprivrednik bih želeo još. Ono što je meni krivo, što veliki broj poljoprivrednika uopšte ne konkuriše, posebno u malim sredinama, a to je više do lokalnih samouprava koji ne žele da pomognu poljoprivrednicima da se kandiduju.

Ja dolazim iz Inđije. Mi imamo Agenciju za ruralni razvoj koja radi sve u ime poljoprivrednika ukoliko daju ovlašćenje i retko ko ostane bez podsticaja od poljoprivrednika koji žive na teritoriji Inđije.

Moj savet lokalnim samoupravama je da urade to isto, pa da tražimo svi zajedno još veći budžet za poljoprivredu, ali da on bude proizvod ukupno većeg budžeta.

Vi ste kukali svi nad sudbinom našeg naroda. Materijalnom sudbinom, finansijskom. Ja verujem da mi možemo bolje i više, ali pogledajte porez, prihodi od poreza 1.490 milijardi, ukoliko se ja ne varam.

Preduzetnici i privatnici plaćaju porez, ali na kraju oni imaju prethodne poreze itd. i na kraju sve te poreske prihode, u stvari, plate potrošače. Onog trenutka kada dođu na kasu i kada se ona otkuca, tada stiže PDV, akcize itd. Ti prihodi su sada ne 660 milijardi, nego 1.490 milijardi. To pokazuje, a ja nisam potpuno zadovoljan, da naš narod ipak ima novca.

Ja gledam po svom selu, retko ko u mom selu da nema dva automobila u kući, u dvorištu ili pred kuće. Ja tražim da mi radimo još bolje. Ako treba, neka imaju i tri.

Juče sam bio ganut penzionerkom sa 11.000 dinara penzijom. Moj otac ima isto toliko, ali toliko je i uplaćivao. On ima poljoprivrednu penziju. Ona je bila za 30-40 posto manja pre promena. Ja bih voleo da i on i svi drugi imaju veću penziju, ali ne razumem kada to kaže neko ko je od države dobio za vreme svoje vlasti nula dinara podsticaja u poljoprivredi, a za vreme ove zle vlasti, od 2016. godine, dobio, razdvojio poljoprivredno gazdinstvo na dva, dobio je 3.700.000, preko 30.000 evra.

Ako je već bio ganut, mogao je od tih 350 penzija da izdvoji dve i da kaže – evo, ja sam dobio od države, što ranije nisam dobijao, i pomogao tu penzionerku.

Takođe, kada je toliko ganut, kada je nezadovoljan ovom vlašću, a radi se o poslaniku koji je, recimo, u srednjoj školi imao vrlo loše ocene, ali ja razumem, bio je mlad. Jedino ne razumem zašto je imao tri iz vladanja, a juče sam video zašto je imao tri iz vladanja. To je retkost da neko dobije tri iz vladanja. Izgleda da mu je to bila najveća ocena. Hajde da neko dobije četiri, ali da neko dobije tri, to ukazuje kod mene da je taj izbegavao školu, da je bio više oko škole nego u školi.

Ali, dobro, kada smo mi toliko zli, zašto je tražio da ga Devenport gurne u SNS, pa je čak bio poželeo da bude ministar poljoprivrede? E, onda ne bi bilo 350 penzija, verovatno bi bilo 350.000 penzija. Evo dokaz.

Inače, reklama mu je dobra. Vrlo dobro se reklamira. Recimo, intervjue koje je davao listu „Vreme“. Nisu u zaglavlju stavili da je to zakupljeni prostor, ali predsednik opštine Trstenik je platio 144.000 dinara da bi se pojavio u „Vremenu“.

Koliko to beše ono po 11.000 penzija? Samo da vam se pojavi slika i kratak tekst u „Vremenu“. Da li je to možda 100 i nešto onih penzija ili ne, manje, 12, 13, 14 penzija? Mogao je biti solidaran. Tako su se praznili opštinski budžeti.

Gospodine ministre, vi ste pričali o zapošljavanju, pa da slušate.

Dajte mi tu fasciklu. Kolega, pomozite. Toga ima puno.

Postojala je neka nevladina organizacija. Molim vas da slušate kako su se praznili budžeti, kako su se pravili rashodi u republičkom budžetu preko Nacionalne službe za zapošljavanje. Osnujete tako nevladinu organizaciju za skupljanje lišća i ne treba vam „River voč“, kako se zovu ovi iz inostranstva ovi drugi, Abazi i ova ekipa Rokfeler itd. već ti legneš na državnu kasu. Ne zapošljavaš ljude, već iz Službe za nacionalno zapošljavanje uzmeš pare za NVO koja se zove Fond za unapređenje ljudskih resursa i to osnujete tako, moram da napomenem, pošto je i supruga u javnom sektoru, i starcem, tast. A tast radi u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Tast ima zeta predsednika opštine. Ima ćerku i sve je to u redu. Da ne ulazimo baš previše u porodicu.

Osnuju oni tako i onda se dosete kako se prazni budžet u ime nezaposlenih u kojoj siroti hrčki predsednici opština iz žutog tabora, pa da krenemo redom.

Gospodine Atalagiću, daj sve te ugovore ovde ovako, da pokažemo. Ugovori su tu, da ne pogrešim nešto. Ja ću biti malo duži, a da mi oduzmete ono vreme što su galamili.

Kaže ovako, 29.06.2009. godine, za NVO iz Nacionalne službe za zapošljavanje samo 9.284.060,57 dinara. Gde nađoše ove 57 pare? Kada ja to izračunam, pa to je, ljudi, tada bilo tačno 100.000 evra. Obaveza NVO je bila da skuplja lišće, verovatno da se stara o životnoj sredini. Evo, i Ćuta se nasmejao. Njemu treba „River voč“.

Idemo dalje. Pošto je to bilo malo, istog dana, 29.06. potpiše se još jedan ugovor između Nacionalne službe za zapošljavanje i ove NVO u kojoj je i šef ove ekspoziture iz Trstenika tast sirotog predsednika opštine, pa to bude 9.328.000. Verovatno je bilo da je menjan kurs u toku dana, pa je to, takođe, 100.000 evra kada izračunate, nešto malo više. Tako smo došli do 200.000 evra.

Kada se lepo to razradilo, 04.05.2011. godine 2.060.204,76 dinara, što je ravno bilo po kursu 20.000 evra. Tako da se nađe malo. Pa, iza toga 29.04. 3.954.141 dinara – 40.000 evra. Pa imate 15.06.2011. godine 9.407.176,75 dinara, to je 92.000 evra.

Ni to nije bilo sasvim dovoljno, približili se izbori, preti opasnost od zlog SNS u koji je kasnije hteo da pređe i da bude ministar, hteo je da bude zadovoljan mestom predsednika odbora… Ja sam kazao Aleksandru, sećam se, ako vam treba još jedan poslanik, daj, bre, da damo to mesto, ja nemam ništa protiv. Ma, ne, kaže, kada je prevario Tadića, prevariće i mene.

Godine 2012, 12. aprila, 11.876.825 dinara ili kad staviš, gle čuda, još 100.000 evra. Ja onako, siroti seljak, hajde da podvučem crtu, znate li koliko mi je trebalo da izračunam sve ovo? Računao sam dva sata. Kaže – 54.726.976 dinara, to nema ni u „River voču“, ni kod Rokfelera, ili 529.156 evra po tadašnjim kursevima.

Nemojte za traktor. Ja sam tražio za njegova prava po pitanju poljoprivrede, ničija prava ne sme da budu ugrožena bez obzira na političku pripadnost. To je dobio sasvim regularno. To je sasvim regularno dobio, ali to pokazuje da nije tačno da mi vršimo političku diskriminaciju prilikom dodele.

Tako su se, gospodine ministre, praznili… A znate na koga se ugledali? Na Vuka potomka. Naš narod bi rekao, a gadljivi su na kineske investicije, ali Vuk potomak kaže, izjavio je 20. oktobra 2011. godine, objavila njegova tadašnja stranka, da će investicije kineskih kompanija u energetiku Srbije biti veće od dve milijarde evra, pa će to biti najveća strana investicija na srpskom tržištu. Eto, koliko su oni gadljivi na Kineze, ali imam tamo „Stejt enerdži“, „Ful sors“ itd. koje su častile milionima, ali to nema veze što su kineske kompanije koje su Vuka potomka milionima evra, Vuka potomka onog čuvenog Murat age Pozerca… Murat aga Pozerac je bio pozitivan lik.

Sada da pogledamo još malo. Ja ne znam zašto se ovi nacionalisti, koje ja cenim, toliko sa njim druže? Sa njim se ne valja družiti zato što se u SAD, 7. oktobra 2003. godine, u prisustvu generala i pukovnika pohvalio kako je penzionisao, imam ovde zapisnik na engleskom, bio je i Vujačić ambasador na tom skupu, bilo je generala i pukovnika NATO pakta, pohvalio kako on sa Borisom ima ideju da uđu u NATO pakt i penzionisao 16 generala i 300 srpskih oficira sa ratnom prošlošću.

Ja pitam moje kolege nacionaliste – kako možete sa njima da stanete u hol i da pričate o reintegraciji Kosova? Kako to možete, a nemam vremena, pročitaću vam drugi put sve depeše o njegovom zalaganju za evroatlantske integracije, za to što je mišljenje bilo originalan način da se Kosovo zaboravi itd.

Dame i gospodo, ja se izvinjavam što sam bio malo duži. Ovo će imati svoje nastavke. Gospodine ministre, povedite računa da nam se desi neki ovako siroti, jadni predsednici opština koji prazne i opštinski i republički budžet. Hvala.

(Miroslav Aleksić: Replika.)