Zahvaljujem, predsedavajući, zato što bih deo preostalog vremena ustupio pukovniku Đurkoviću da govori o nekim pitanjima za koje smatram da su važna.
Sasvim kratko, u dva minuta i krajnje načelno o budžetu, pošto ovo jeste i načelna rasprava i mislim da sporadične, rekao bih, šaljive, da ne kažem, zajedljive primedbe od predstavnika pojedinih predstavnika izvršne vlasti, da nema konkretnim predloga. Imaćemo raspravu u pojedinostima, pa će biti predloga, a mislim da se već zna da ima 250 ili 300 amandmana na predloge ovih akata.
Usmeno obrazloženje koje je dala premijerka juče je kombinacija budžetskih podataka, budžetskih parametara i emocija. Po meni, previše emocija za obrazlaganje budžeta ipak bez obzira na kritike, bez obzira možda i na žustre tonove, oni nisu uvek opravdani, uvrede pogotovo ne, sa koje god strane da dolaze, ali ipak ovo nije završna odbrana pred sudom da bi se unosilo toliko emocija.
Sa druge strane obrazloženje je bilo u isto vreme za mene, to je utisak, u isto vreme je ohrabrujuće, ali i obeshrabrujuće. A bilo je umirujuće, ali i uznemirujuće. Bilo je optimistično, ali i pesimistično. Tako da na neki način se kreira optimizam u javnosti, ali ipak se negde kao rezerva, kao neka psihoza straha ostavlja ta rezerva da vrlo lako može da tako ne bude i da to ne zavisi od nas.
Predlog budžeta projektovan je uglavnom na inflatornim kretanjima u prihodnom delu i tu nema nikakvog spektakularnog rasta. Javni dug jeste u granicama zakona. Mislim da grešite kada govorite i kritikujete i prigovarate poslanicima da ne razumeju šta znači nominalno, a šta znači procentualno. Jeste u zakonskim okvirima, ali ipak u pograničnoj zoni. Šta znači zaduženost od 50%, 60% to znaju i građani koji se zadužuju kod banaka i znaju kakve to probleme i neizvesnost nosi.
Dakle, bez obzira što se raznim komparacijama pokušava da se predstavi ovaj budžet kao nešto spektakularno, u tom smislu, u odnosu na te spektakle, po meni bez potrebe, on je realan. Dakle, spektakli nisu potrebni. Znamo da se održivi uspesi ne dešavaju slučajno i ovaj Predlog budžeta ipak predstavlja na neki način akt nužde.
Mislim da u ovom trenutku, 6. decembra, kada raspravljamo o Predlogu budžeta, s obzirom da treba da počne da se izvršava za nepunih mesec dana, pitanje je da li on uopšte može da bude i drugačiji, ali videćemo kada bude počeo da se izvršava. Videćemo makroekonomske pretpostavke, pa onda ćemo razmišljati da li će se rebalansom on popravljati.
Čega nema u obrazloženju budžeta? Ne pominju se uštede. Dakle, da li Vlada ima neki program na čemu će štedeti, polazeći od sebe, ili ćemo samo pozivati građane kajronima sa televizijskih kanala da štede?
Na primer, da li se uštedelo nešto i koja je sudbina 119 agencija koje su poprilično pre desetak godina opterećivale budžet Republike Srbije? Da li one i dalje rade? Šta rade? Da li ih ima više, da li ih je manje? Da li su smanjeni troškovi? Da li su uštede napravljene u javnim nabavkama?
Šta još nedostaje, po meni, ili je ugroženo? Načelo javnosti rada. Dakle, krajnje dobronamerno, veliki broj projekata velike vrednosti koji se realizuje u javnim nastupima od strane državnih funkcionera se poprilično to stidljivo govori. Svaki pravni posao ima, da kažem, tri osnovna elementa: predmet, cenu i rok, ali postoje tu i neki drugi elementi o kojima treba govoriti. Ako to jesu prioriteti, ako se biraju u zakonitoj proceduri izvođači radova, ne znam šta je tu sporno, osim da ipak ima elemenata i burazerskog i kumovskog. Nije zabranjeno da i oni rade.
Dakle, preostalo vreme ostaviću pukovniku Đurkoviću, a o ostalim pitanjima u pojedinostima.
Hvala vam.