Hvala.
(Narodni poslanik Aleksandar Jovanović dobacuje.)
Ništa ja vas ne čujem gospodine Jovanoviću, iako ste prilično bučni. Verujte mi da vas ne čujem. Niste bili predmet interesovanja ministra Siniše Malog. Pogrešili ste. Niste dobro videli odatle.
Dozvolite mi, molim vas.
Saglasno članu 98. stav 4. Poslovnika, zaključujem zajednički načelni jedinstveni pretres o predlozima akata iz tačaka od 1. do 35. dnevnog reda.
Sada prelazimo na pretres u pojedinostima po 1. tačkoj dnevnog reda.
Obzirom da su Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbor za finansije i republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava razmatrali predložene amandmane, kao i mišljenja Vlade o podnetim amandmanima, podsećam vas da odbačeni amandmani ne mogu biti predmet rasprave i o njima se ne glasa, član 163. stav 4. Poslovnika.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Prelazimo na rad.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik docent dr Biljana Đorđević.
Primili ste izveštaje Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za finansije i republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava, kao i mišljenje Vlade od podnetim amandmanima.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Kolega Stefanoviću, po amandmanu?

Ja moram da kažem, gospođo predsedavajuća, zbog verovatno nekih 100 ljudi koji ovo gledaju u celoj Srbiji, ali i zbog kolega koji su ovde prisutni da je ovaj amandman, koji je podnela koleginica Đorđević, zaista jedan od izuzetno retkih amandmana koji nisu odbačeni.

Dakle, poštovane kolege, vlast je iz meni nepoznatog razloga odbacila ogroman broj amandman iz opozicije, iako je iste te u istovetnom tekstu, u istoj formi prihvatila za rebalans budžeta. Potpuno neverovatno šta radite.

Prvo ste odbili da se podnose zakonski predlozi, pa ste odbili pravo na replike, pa ste odbili pravo na povredu Poslovnika.

(Narodni poslanik Nebojša Bakarec dobacuje.)

Nemojte da vičete.

Sada odbijate pravo da se podnose amandmani. Dakle, da li ovo ima ikakvog smisla, evo kolega pitam i vas, zaista ovo ikakvog smisla. Možete shvatiti retorički, kako želite.

Ja smatram da ovo potpuno ubija ostatke parlamentarizma u Srbiji. Hoćete da naterate opoziciju da izađe odavde. To je ono što vi hoćete. Ako ne možete amandmane, gospodo, ako ne možete zakonske predloge i dopune dnevnog reda, ako ne možete replike, ne možete povrede Poslovnika, pa šta hoćete onda? Koga vi predstavljate, misleći na nas, koga? Šta ste vi? Smetnja? Na šta ovo liči? Neka nam se neko udostoji da objasni po kom kriterijumu istovetne tekstove, iste uslove odbijate od opozicije, više od 50% odbacujete. Zbog čega? Ko se ovde našao toliko snažnim da ukida pravo poslanicima da predlažu amandmane na zakonski tekst? To nije radila ni jedna vlast, ni jedna. Nikada.

Nađite, molim vas, barem gram strpljenja, gram, da odgovorite na ovo pitanje - zašto ovo radite? Zašto? Hvala.

Hvala.
Reč ima Milenko Jovanov, po amandmanu.
Izvolite.

Nema potrebe opozicija nešto sada spektakularno da napušta skupštinu, jer kada pogledamo ovako prazna mesta, vi ste je već napustili. Vi ste se raspustili, sami ste sebi odredili radno vreme, kada vam se više ne radi i otišli ste napolje. Najveći broj vas. To radite svaki dan. Svratite pomalo u salu, malo budete, vidite šta ima novo, izađete napolje, sedite u restoranu, sedite po kancelarijama, ali smo vam mi krivi za ne znam ni ja šta.

Nikada nismo imali opoziciju koja nije u stanju da napiše amandman. E, to nikada nismo imali. Nikada nismo bili u prilici da imamo toliko nesposobnu opoziciju da nije u stanju da napiše smislen amandman u skladu sa Poslovnikom. Vi sada nas maltretirate ovde i tražite odgovore na pitanja zašto smo se ponašali u skladu sa Poslovnikom. Od 380 amandmana 80 smo odbacili. Osamdeset nije valjalo.

Šta je bilo prvi put? Prvi put ste prvi put podnosili amandmane na budžet. Bio u pitanju rebalans, pa smo rekli - nema veze ako nije baš u skladu sa svim, pusti neka ide, naučiće, ali ne uče, ništa ne uče, nego ćemo bahato. Mi ćemo da se ponašamo kako mi hoćemo, potpuno me baš briga šta piše u Poslovniku, a ako vi budete reagovali u skladu sa Poslovnikom i odbacili naše brljotine, mi ćemo reći – vi nećete demokratiju. Ma nemojte, ma nemojte.

Ta vam zamena teza neće proći, nego lepo svoje kolege, pošto ste vi tu najiskusniji poslanik, bili ste šef grupe u vreme kada je to bila ozbiljna stranka, pa im pomozite, održite im neki seminar na temu kako pisati amandmane ili šta već, a onda ćemo raspravljati. U čemu je na kraju krajeva razlika? Hajde mi sada objasnite smisao toga što ste rekli. Da smo mi skinuli 200, 300 amandmana, to bi imalo smisla. Da li je 300 ili 3.000? Potpuno je svejedno, rasprava je 10 sati. To vam piše u Poslovniku. Uveren sam da to znate. Evo, klimate glavom, kažete da znate.

Ako je to tako, u čemu je onda smisao, šta smo mi dobili? Nismo dobili ništa. Imali tri hiljade amandmana ili 300 amandmana, rasprava traje 10 sata, ograničeno je vreme rasprave, potpuno je svejedno da li je 3.000 ili 300, 10 sati. Šta je motiv naš da odbijemo 80 i da opet ostanemo u tih 10 sati? Mi nismo skratili raspravu. Mi nismo nikakav efekat postigli. Šta je motiv? Nema motiva. Jednostavno nema motiva, nego mislite da ćete sada jednim ovako potpuno neargumentovanim napadom još jednom da dokažete kako ste vi, Bože moj, ugroženi ili ne znam šta. Niste ugroženi, kolega, niko ne ugrožava opoziciju.

Ja sada apelujem na vas. Hajde proučite Poslovnik. Proučite Poslovnik da, pod jedan, predsednik ili predsedavajući po poslednjem stavu tog člana odlučuje da li poslanik ima pravo na repliku ili nema, da to nije automatski pravo koje se daje čim te neko spomene, da niko nije dužan da da pravo na repliku onda kada neko misli da to pravo ima, da prijava po Poslovniku ne znači mogućnost i pravo da se drži replika i da se priča o ne znam ni ja čemu, da se dopuni prethodni govornik. Hajde objasnite to vašim kolega koji tu sede zajedno sa vama, koji vas okružuju, a onda im objasnite kako se pišu amandmani, pa nećemo dolaziti u ovakvu situaciju.

Dakle, nepismene, potpuno pravnički nepismene amandmane ste podneli, 80 je takvih bilo i šta sada mi da radimo sa tim? Da mi zarad mira u kući kažemo – nema veze, bacite Poslovnik pod noge, ali eto da se ne bi opozicija bunila, prihvatite neka to ide. Nećemo to da radimo, nego po Poslovniku. Ako amandman valja, valja, ako ne valja, ne valja. Tri hiljade napišite, o tri hiljade ćemo raspravljati 10 sati, a vi razmislite kako ćete da ih objasnite. Hvala.

Hvala, kolega Jovanov.
Kolega Stefanoviću, vi po amandmanu?
(Borko Stefanović: Replika.)
Ne sećam se da vas je spomenuo.
(Nebojša Zelenović: Kako? Valjda imate uši?)
Što vičete, kolega Zelenoviću? Zato što sedite u poslednjoj klupi.
(Nebojša Zelenović: Direktno mu se obraćao.)
Direktno mu se obraćao. Hvala vam, kolega Zelenoviću, što ste mi pomogli, to sam propustila da čujem.
Što ste nervozni, ljudi, šta je sa vama?
(Nebojša Zelenović: Nisam nervozan.)
Što vičete na mene?
(Nebojša Zelenović: Vi vičete na mene.)
Ja na vas? Taman posla.

Hvala vam.

Potvrdili ste ono što i sami kažete, jednom i ovako, jednom i onako, ali to sad nije važno.

(Predsedavajuća: Šta tačno, kolega Stefanoviću?)

Ja snažno izbegavam da vas kritikujem, zaista, uporno.

(Predsedavajuća: Pa imate ove koji su zaduženi da u vaše ime viču na mene.)

Vidite sad da mi ne ide vreme.

Vratiću ja vama to vreme. Izvolite.

Dakle, kažu – fale programi. Fale, nedostaju. Nedostaju stavke. Nedostaju pravni osnovi, nedostaju klasifikacije, a one postoje.

Kažu – obrazloženje. Vi odete u obrazloženje, nema obrazloženja, kolega. Razumete? Pri čemu ja znam da ovo sada što vi i ja možda, evo ne obraćam se vama direktno, ovo što sada vi i ja razgovaramo apsolutno nikog u Srbiji ne interesuje, ali ono što građane Srbije možda interesuje – da, imate pravo na raspravu, imamo pravo na raspravu, ali nemamo pravo, gle čuda, da podnesemo ono što je naša zakonodavna funkcija kao poslanika, da tražimo, recimo, da se sa jedne stavke iz budžeta prebaci u drugu, da se ukine za Tominu kancelariju plaćanje, jer to radi Ministarstvo spoljnih poslova. Evo, ukinuto.

Kaže – nema pravni osnov, nema stavka. Ima i bilo je i prošli put u rebalansu prihvaćeno, nije brljotina, urađeno. Odbijeno, odbačeno, pardon.

Dakle, ja vas pitam, ako ovo nije tačno što ja govorim i ako se slažemo da imate vreme za raspravu, nije stvar u vremenu za raspravu, kolega, nego je stvar u tome što opozicija na ovaj način ne može da utiče na predloženi budžet u pojedinostima. Ne može, jer su ih odbacili. Ne odbili, odbacili i to na manjkavosti koje, ponavljam, kolega, ne postoje. Razumete? Pročitajte, molim vas.

Vreme, kolega Stefanoviću. Hvala.
Sada imam ponovo punu listu.
Vi po amandmanu, kolega Zelenoviću? Izvolite.

Hvala, predsedavajuća.

Dakle, po amandmanu na član 1, pošto sam i ja podneo amandman na član 1. i taj, zamislite, amandman je odbačen. Znate, vi kad nešto odbacite, to mora biti da ima neku ozbiljnu grešku, da nije u skladu sa Ustavom ili da je izneto na realno uvređujući način, pa samim tim ne može da dođe na priliku da se ovde o njemu raspravlja u plenumu.

U isto vreme, ja sam podneo identičan amandman sa identičnim tekstom i identičnim obrazloženjem na jedan drugi član, i taj je prihvaćen. Tako da, ovo što je malo pre izneo gospodin Milenko Jovano, a to je da mi nekoga, zaboga, neko od poslanika opozicije ne zna da piše amandmane. Nije istina. Dakle, gospodine Jovanov, iznosite neistine i zbog toga treba da se stidite.

Dakle, vi ste paušalno odredili da odbacite određen broj amandmana bez obrazloženja. Ako ste odlučili da odbacite amandmane, a ne da ih odbijte morali ste da obrazložite zašto to činite. Za svaki od tih amandmana naši predstavnici su bili na odboru, nema obrazloženja. Zašto ste odbacili,? Nema obrazloženja. I, sad vi kažete da opozicija ne zna. Jeste li bili na odboru? Nema obrazloženja. Sad hoćete da kažete da smo mi nepismeni, a vi ste pismeni, ali možete da kršite Poslovnik kako vam se ćefne.

Evo, sad dva amandmana, gospođo Paunovnić, jedan odbačen, jedan usvojen. Jesam li ja polupismen ili nepismen ili sam skroz pismen? Kako ćete da me kvalifikujete, gospodine Jovanov? Na koji ćete način sad način sad da me uvredite? Na koji ćete način uvrediti svakog od vaših kolega? Ako već hoćete da otvorite ovu Skupštinu da se u njoj nešto ozbiljno debatuje i razgovara, nemojte da cirkuzirate, nemojte da se pravite da nešto nismo rekli. Nemojte da se pravite da nas ne čujete, pošto vi sve dobro čujete. Pa, onda ne možemo da dobijemo repliku, ne možrmo da ozbiljno debatujemo, ne možemo da obrazložimo ono što premijerka ne razume kad joj se kaže u 10 minuta, pa joj treba dodatno vreme da objasnimo, ali ne dobijemo vreme.

Kaže – ne možete da dobijete pravo na repliku. Hajde što ne možete kada vas pomene ministar, kada vam pokaže sliku, kada vas opiše, kada vas nacrta, on ili premijerka, nego ne možete da dobijete repliku, brate, ni kad vas poslanici pomenu.

Šta je sad ovo? Koja su to sad pravila? Još to pita gospodin Stefanović, kad ste vi, gospodo, uveli ta pravila? Ispostavi se da ste vi neke moralne sudije ovde i da vi utvrđujete šta može i šta ne može, a možete misliti kakvo obrazloženje za predškolsko, ovo što je sad rekao gospodin Jovanov - o tome odlučuje predsedavajući, predsednik Skupštine, kome će da da reč, a kome neće da da reč.

(Milenko Jovanov: Repliku, to piše u Poslovniku.)

To, to. A, onda kad govorimo o samom tekstu, kaže – Narodna skupština će odlučiti. Neće ova zgrada da odluči, nego vi da li će nešto da bude ili neće i neki ljudi koji su ovde dobili mandat i od vas i od građana će nešto uraditi, po zakonu. Ili ćete raditi po zakonu ili ćemo mi naći druge modele kako ćemo da se borimo, a onda može svašta da bude.

(Milenko Jovanov: A jel?)

Može, može svašta da bude. Videćemo. Videćemo kako će to da izgleda, gospodine Jovanov.

(Milenko Jovanov: Hoćeš čekićem da biješ, jel?

Samo vi morate, gospodine Jovanov, da prestanete da lažete. Mnogo, brate, lažete.

(Milenko Jovanov: Jel tako?)

Lažeš, Milenko. Lažeš svaki put kada se javiš za reč. I sad mogu da nađem 10 lepših reči da kažem, na neki drugačiji način „iznosite neistine, nepristojni ste“, ovako ili onako, ali nije to istina. Milenko – lažeš, jel to jasno? I svaki put to radite.

(Milenko Jovanov: Ti lopove da mi pričaš nešto? Lopužo jedna.)