Gospođo Gajić, da ne preterujete sada mnogo, nema potrebe.

Dozvolite mi, neću repliku.

Znači, dužni ste, samo opomenite…

Gospođo Gajić, čuo sam vas.
Što se tiče ovog prvog - Miloš, vi ste tu prepoznali predsednika svoje poslaničke grupe i zapravo ste se zato javili da reagujete. Da li vi razumete da ne bi bilo nikakve potreba da vi to radite i na ovaj način da je vaš predsednik poslaničke grupe prisutan u sali, da bi se onda sam javio ako smatra da je lično prozvan? Ali, on nije u sali, on od jutros nije u sali. Evo, vi sada pogledajte koliko je sati.
To vam je, takođe, pokazatelj iskrenosti i brige i za sednicu i za Kosovo i za Metohiju i za sva pitanja o kojima mi govorimo danas. Onda se vi javljate po povredi Poslovnika da reagujete. Znači, znate da to po Poslovniku ne može.
Što se tiče ovoga legitimitet predsednika Republike i vaš, znam da nije nekima lako, ali nemojte da pokušavate da neozbiljnošću popravite utisak od juče, da nas nasmejete. Ništa nije bilo juče smešno.
Treba li Skupština da se izjasni?
(Gorica Gajić: Treba.)
Treba da se Skupština izjasni. Dobro, izjasniće se Skupština, a vi samo obratite pažnju na ovo što sam vam rekao, dobronamerno je bilo. Vaš predsednik poslaničke grupe, isto važi i za poslaničku grupu Zavetnika i stranke Vuka Jeremića i sve ostale, da su oni tu u sali ne bi morali vi zloupotrebom Poslovnika da ih branite, a njih nema. Nema od jutros nikoga.
Pravo na repliku, izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče Narodne skupštine. Sve se može kad se hoće.

Ne bih da budem ličan u svojoj replici, ali zarad građana. Poštovani građani Srbije, mene ovde proglašavaju da sam neki lokator. Dana 24. marta 1999. godine ja se nisam useljavao u stan od dva ara. Moj brat je tog dana dobio vojni poziv, i jedan i drugi. Jedan se dobrovoljno prijavio u jedinicu koja meri radioaktivnost i uklanja kasetne bombe. Iz njegove jedinice nastradalo je 24 ljudi, 24 mlada čoveka, šestorica su se vratili živi. Vratili su se živi tako što su zaboravljeni na prištinskom aerodromu 9. juna 1999. godine, kada je potpisana Kumanovska kapitulacija. Njima su rekli – nemojte da održavate nikakvu radio vezu. Oni su sedeli do 14. juna u blizini aerodroma prištinskog.

Onda kada su ostali gladni, moj brat je seo u pinzgauer i krenuo u Prištinu da kupi hranu za svoje prijatelje i saborce. Imao je sreću da ga ne zarove albanski teroristi, oni koje ste vi pustili mesto NATO trupa. Na sreću su naišle međunarodne trupe i prebačeni su do Podujeva istog dana. Drugi brat je teško ranjen, ja o njemu vodi računa.

Kada govorimo o lokatorima, u lokatore se najbolje razume narodni poslanik Marijan Rističević, zaustavljen 30. januara na teritoriji Loznice vozeći automobil 85km na sat, gde je ograničenje 50km, koji se prvo pozvao na poslanički imunitet, a zatim na poznanstvo sa Bratislavom Gašićem. Bratislav Gašić je zvao načelnika policije, a nakon toga je rečeno da mu se ne piše prijava. Toliko o lokatorima. Hvala.

Sad Marijan Rističević ima pravo i završavamo ovaj krug replika.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ne vozim tako sporo i bilo je van naseljenog mesta. Problem je bio sa ovim vašima koji su to dostavili, što nije bilo znaka za ulazak u naseljeno mesto i spor je nastao oko toga, ali Bože moj.

Što se tiče vaše priče o nekim stanovima itd, eto te 1999. godine ja sam bio sa redaristima, ali sam bio i poslanik. Gađana je Vlada Republike Srbije u kojoj je radio i ministar informisanja, današnji predsednik. Gađana je i zgrada RTS-a, u kojoj je radila njegova majka. A vi se pozivate na braću kojima svaka čast, ali kako ste mogli da budete lokator protiv iste te braće?

I nismo mi pustili albanske teroriste, već vi ste te teroriste koji su ugrožavali vašu braću pustili pre suđenja na slobodu. Oni su verovatno ubili Olivera Ivanovića.

Što se tiče gospođe koja je ovde govorila, znate šta je zajedničko za Kurtija i Koštunicu? Jel znate šta je zajedničko? Reći ću vam ja, već kad tražite. Dakle, obojica nisu dozvolila Srbima da glasaju na predsedničkim i parlamentarnim izborima.

Godine 2000. su poništeni izbori na teritoriji naše južne pokrajine zato što su biračka mesta zatvorena pre vremena. Trebalo je da se ponove ti izbori. Ali, kad se odbije 100.000 Srba sa Kosova, onda je Koštunica mogao da bude predsednik. Zoran Đinđić pokojni je tražio da se to prizna i da idemo u drugi krug, ali Koštunica nije.

To je bilo dva minuta.

Verovatno je Kurti uzeo recept od onog ko ga je pustio i on je drugi koji je zabranio Srbima da glasaju. Hvala.

Hvala.
Završili smo sa tim replikama.
Reč ima predsednik Republike.

Poštovani narodni poslanici, ali pre svega uvaženi građani Republike Srbije, mogli ste da primetite čudne stvari. Trudio sam se da u ova dva dana slušam svakog govornika, računajući da ćemo nešto da čujemo, ali se na kraju svelo uglavnom na utrkivanje u nivou i snazi uvreda koje će da izgovore protiv mene. Nemam, kako bih rekao, poseban problem, mislio sam da se i ne osvrćem na izlaganja nekih od prethodnika, ali ću iskoristi priliku da govorim o nekim ozbiljnim stvarima na osnovu besmislica koje su izgovorili.
Čuli ste od bar nekoliko govornika – zašto si, Vučiću, došao? Zato što ste me vi zvali. Zato što ste donosili zajednička saopštenja u kojima ste rekli da tražite sednicu Skupštine da dođem. Jel mislite da za mene ima nešto lepo ovde? Jel mislite da sam čuo neku lepu reč o sebi? Da je lepo trpeti psovke, uvrede da si ubica, kriminalac, majmun, ludak, ovakav, onakav? Onda reagujete na to što je neko rekao – nesrećnici, a na sve ovo pre toga niste ni reč rekli. To je bilo sve u redu. I vaše parole su bile u redu. Jel vas malo stid?
Lepomire, slušao sam vas malopre. Sedite, molim vas.