Zahvaljujem, predsedavajući.

Jedan, nesumnjivo, inspirativan govor koji bi bio daleko bolji da znamo da ne dolazi od ljudi čija se čitava politika svodi na pretnje, palacanje jezikom, simuliranje pojedinih, da se ne izražavam sada ja kao i vi u plenumu Narodne skupštine.

Videli smo i u poslednjih dva sata šta je politika koju zastupate, tako da molim vas, ne možete sada to zaviti u oblande, navodne brige prema bilo kome drugom, sem prema ilegalnim staračkim domovima u Aranđelovcu.

No, opet, kao i u svakoj replici, moram da kažem i sada da mi je izuzetno drago da niko nije doveo u pitanje ni strukovne kapacitete ljudi koje danas treba da biramo, niti, što je najvažnije način, postupak i procedure koji su prethodili svemu ovome da ti ljudi dođu danas u plenum.

Ja se nadam da će to značiti da možemo čak i od najneodgovornijih grupa u ovom plenumu očekivati da će podržati ove zakonske izmene kojima ćemo konačno doći do depolitizacije tužilaštva i sudstva u Srbiji. Zahvaljujem.

Reč ima Veroljub Arsić.

(Strahinja Erac dobacuje.)

Dame i gospodo narodni poslanici, evo ja bih voleo da je moj kolega koji je najružnije stvari govorio o SNS-u, a sada ne zna zašto je kolega ovlašćene stranke imao pravo na repliku, to nije bitno.

Gospodine predsedavajući, ja nijednu reč nisam čuo o ovome što je danas tema na dnevnom redu, ali dobro. Svaki narodni poslanik ima pravo da na svoj način izražava svoj politički stav pa makar i da nema veze sa temom koja je na dnevnom redu i to nikad neću nikom da osporim.

Ono što jeste da se u diskusijama uvek provlači jedno pitanje koje je emocionalne prirode vezano za patriotizam i o navodnom nekakvom izostanku državne reakcije prema našim borcima koji su branili ovu zemlju ili srpski narod. Pritom zaboravlja da u ovim poslaničkim klupama ima narodnih poslanika koji to jesu radili zaista. Ima jedan nam se upravo obraća.

(Strahinja Erac dobacuje.)

Strahinja Erac da ne viče, drugi put, treći put, a sledeći opomena.

Pa vas molim da prvo svoju dozu pristojnosti i ljubavi prema bivšim borcima pokažete sad, a ne samo da držite govore, jer vi ne znate šta je redenta, a pričate o Kosovu. Prvo to ne znate. To je jedan vid demagogije koji ovde danima moramo da slušamo i kojoj smo danima izloženi. Demagogija, ništa više. Dotičemo se uvek stvari i pričamo o stvarima koje uvijamo i o kojima ne znamo ništa.
Ne razumemo se, ali bitno je da pošaljemo političku poruku emotivne prirode.
Evo još jednu stvar ću da kažem kolege. Ja sam prvi narodni poslanik u ovoj Narodnoj skupštini koji je glasao za Briselski sporazum. Prvi. Monitor je bio prazan. Moja lampica je bila prva. Bio sam tad predsednik Poslaničke grupe SNS-a i da me sad neko pita da li bi to ponovo uradio - evo kažem vam sad - bih, jer o ratovima i pozivima na ratove govore mi balavci koji o tome nemaju pojma, nemaju pojma kakva je to destrukcija i kako to izgleda i koji bi da ratuju iz skupštinskih klupa ili iz kafića kao što smo imali prilike da vidimo.
Dve stvari, koje konzumiramo svaki dan i primetimo da nam nedostaju onda kada ih izgubimo su sloboda i mir i kada to bude nekom bilo jasno, onda svoju patriotsko, emotivnu retoriku prilagodi tome, jer kad izgubite mir i slobodu to se vraća samo krvlju, pa kad pozivate druge da idu u rat, nemojte samo da budete dobrovoljni davalac tuđe krvi.
Da završim? Kako vas nije sramota? Kako vas nije sramota? Kako vas nije sramota? E to je odnos prema borcima. To je odnos prema kolegi Ivanu Andriću koji je ratovao na Košarama. Koliko ste imali tada godina? Šest, sedam. Vi znate šta je to. Idite dole na Kosovo, živite malo sa tim Srbima. Idite vi sami u Prizren da vidite kako ćete da prođete. Što prozivate nas da idemo ispred vas? Nije meni problem ni četvrti put da stavim opasač i čizme. Meni to nije problem, ali mi je problem sa decom koja će da izginu. O njima vodite malo računa. Pa kada budete znali da cenite ne samo svoj život nego i tuđ, onda ste dorasli da budete pravi narodni poslanik koji će da diskutuje ovde u interesu tih građana koje predstavlja i države koju predstavlja.
(Strahinja Erac: Replika.)

Znači ovako, vi to možda ne znate, ali to što nešto ne znate ne daje vam za pravo da se ponašate na onaj način na koji ste to učinili malopre.
Predstavnik predlagača kada se javi za reč može da govorili koliko želi. Nećete vi da brojite da li je tri minuta ili je četiri minuta ili pet minuta za predstavnike predlagača i da vičete nekome kada treba da završi ili ne, a nećete ni meni.
Što vama da dam reč? Zbog čega bi vama dao reč? Kao što nećete vi da određujete predstavniku predlagača vreme u kom može da govori, jer Poslovnik kaže da može da govori koliko želi, tako nećete vi da određujete kome ću ja da dam reč. Nadam se da smo se oko toga razumeli.
Povreda Poslovnika.

Član 27. Ponovo vas molim da omogućite poštovanje ovog Poslovnika i kada su u pitanju vaše stranačke kolege da i njih opomenete kada se neprimereno ponašaju, jer smo danas prisustvovali ovde tome da vređaju poslanike po osnovu godina. Zaboga, smeta im kada je neko previše star ili kada je neko previše mlad.

Odmah moram da vam kažem, gospođo Manojlović, da se to nije desilo.

Smeta vam mnogo… (Isključen mikrofon.)

Gospođo Manojlović, niko nikome nije rekao da mu smeta da li je star, više manje, a pogotovo ne da je neko upotrebio takav izraz da je neko previše star.
(Tatjana Manojlović: Rekli ste balavac, starac.)
Ko je kome rekao da je previše star?
(Tatjana Manojlović: Vaš kolega.)
Nemojte da izmišljate. To bih vas zamolio.
Nije problem u tome što ne razumete sami šta radite kada podignete Poslovnik, ali je problem kada izmišljate. Eto. Ako možete jednu sednicu da se uzdržite toliko da te stvari ne radite, bilo bi dobro.
Da li želite da se Skupština izjasni oko člana 27?
(Tatjana Manojlović: Da.)
Dobro.
Šta je još povreda Poslovnika?
I vi ste povreda Poslovnika. Jel nećete i vi da izmišljate kao Manojlović?
Ajde da čujemo.