Zahvaljujem i Odboru za obrazovanje.
Sada reč ima, zamenik predsednika Odbora za zaštitu životne sredine, Milimir Vujadinović.

Hvala predsedniče.

Poštovani građani, uvažene kolege i koleginice, poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije, Odbor za zaštitu životne sredine je juče već, pa na jednoj dosta burnoj sednici, kakve su valjda već uobičajeno te sednice tog Odbora, raspravljao o izmenama i dopunama Zakona o upravljanju otpadom.

Sednice Odbora su valjda burne zbog načina na koji se vodi i Odbor i načina na koji se pripremaju i vode sednice. Odgovornost za funkcionisanje ili ne funkcionisanje nekog sistema organizacije, kompanije, pa i odbora ili bilo kog drugog tela, uvek leži na onome ko je prvi čovek te organizacije i tog tela. Tako je i sa ovim odborom i sa ovom dosta burnom sednicom koja je održana juče i odgovornost leži na onome ko je prvi čovek tog odbora, a već znate ko je.

No, i pored sve one gužve, galame, uvreda, pretnji, koje smo mogli da čujemo juče na Odboru, mi poslanici koje je to, naravno, interesovalo čuli smo dosta ozbiljne razloge za podršku ovom zakonu sa kojim ste danas, uvažena ministarka, Vujović pred ovim parlamentom.

Ono što je osnovno jeste, da su zakonom jasno definisani tokovi kretanja otpada, što dosadašnji zakonskim rešenjima nije bilo baš precizno definisano i usklađeno je sa evropskim propisima i pravilima. To prema razlozima koji su navedeni doprinosi, pre svega boljem očuvanju životne sredine i zaštiti zdravlja stanovništva, efikasnijem izdavanju dozvola za one kompanije koje se bave upravljanjem otpada, boljoj saradnji između organa koji se bave ovom oblasti, ali i efikasnijem prekograničnom kretanju otpada i efikasnijoj reciklaži.

Ono što je skrenulo posebnu pažnju nama poslanicima na tom Odboru je činjenica da građevinski otpad, ali i mulj iz otpadnih voda poprima sve veće količine i pojavljuje se u većem obimu. To je valjda normalna posledica onoga što se zove rasta građevinskog sektora u Srbiji, jer danas u Srbiji imate oko sto hiljada gradilišta, 11 hiljada firmi koje se bave građevinarstvom i 160 hiljada zaposlenih. Danas u Srbiji imate mulj iz otpadnih komunalnih voda zbog broja izgrađenih prečistača.

Nama je potpuno jasno da ovakva zakonska rešenja možda nisu ni bila potrebna 2010, 2011, 2012. godine, na sto hiljade gradilišta koja imate danas tada ste u Srbiji imali 500 gradilišta. Uporedite te veličine, 500, a danas sto hiljada gradilišta. Logično je da jedna ovakva cirkularna ekonomija i zahteva industriju koja će otpad iz tog sektora na neki način koristiti i vraćati u ponovno proizvodnju.

No, zbog svih ovih razloga i mnogih drugih mi smo kao članovi Odbora, većinskim glasanjem dali podršku ovom zakonu i naravno i vas poštovane kolege i koleginice iz pozicije ili opozicije pozivamo da učinite isto, ali treba da znate jednu stvar i ovo govorim pre svega vama uvažena ministarka Vujović, ali i vama predstavnicima Vlade Republike Srbije.

Šta god vi danas rekli kao razloge, argumente, prednosti, za ovaj zakon i zakone koji će se pored ovoga naći na raspravi, proći ćete kroz salvu uvreda, pretnji, kroz salvu pre svega pretnji nekih krivičnih prijava, jer je to juče bila tema na odboru. Budite sigurni, evo, videćete, u narednih par dana da sam bio u pravu, pretiće vam krivičnim prijavama upravo oni koji su predmet istrage organa i u SAD, čiji su politički lideri za najteža korupcijaška dela osumnjičeni i već upleteni pred američkim organima. Dobili su februaru mesecu pozive da se pojave pred Kongresom na saslušanju u već sada poznatoj korupcijaškoj aferi sa Patikom Hoom i upravo će vam oni pretiti time. Živi bili pa videli, videćete šta sam rekao.

Dalje, znajte još jednu stvar, mi ovde govorimo o reciklaži građevinskog otpada, ali politički otpad o kome sam vam govorio ne možete reciklirati ni popraviti, uvek je i u svakom sistemu i u svakom vremenu isti, protiv Srbije i protiv njenog naroda. Evo, završavam, jer vuk dlaku menja, ali ćud nikada.

Na kraju hoću da vam, poštovani građani, poštovane kolege muslimanske veroispovesti čestitam ramazanski Bajram, da ga u zdravlju i miru proslavite i da ga zajedno sa nama u narednim decenijama i godinama i vekovima proslavljate kao i sve naše praznike u miru, a sve na dobrobit nas koji živimo na ovom prostoru. Hvala vam.

Zahvaljujem se.
Reč ima predsednik Odbora za poljoprivredu, šumarstvo i vodoprivredu, Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, Odbor je juče na svojoj sednici predložio Narodnoj skupštini da prihvati Zakon o podsticaju i poljoprivredi i ruralnom razvoju. To je učinio većinom glasova.

Nekoliko dana pre toga, tačnije u utorak, na predlog predsednika Narodne skupštine, Vladimira Orlića, Odbor je organizovao javno slušanje u kome je učestvovalo preko 120 učesnika, uglavnom predstavnika udruženja poljoprivrednika i stručnjaka iz oblasti poljoprivrede. Napominjem da svi koji su tražili da učestvuju na tom skupu, da su bili pozvani na taj skup, neki su zbog bolesti otkazali, ali uglavnom svi prijavljeni su bili pozvani, tako da nešto što kruži na društvenim mrežama apsolutno nije tačno. Niko nije odbijen.

Moram priznati da treba zahvaliti svim učesnicima u javnom slušanju, na raspravi na tom javnom slušanju, na izuzetno korektnoj atmosferi, bez obzira na suprotstavljene stavove određenih članova udruženja, jer se tu radilo o stočarima, ratarima. Neko je tražio da više novca pripadne ratarima, nego stočarima, ali uglavnom bila je atmosfera na kojoj treba da im zavidimo.

Bili su i drugi članovi Odbora i to mogu da potvrde. U tome moramo da se ugledamo na te čestite poljoprivrednike, na koji način su se oni ophodili jedni prema drugima i koliko su strpljivo, za razliku od mnogih od nas, sedeli u toj sali negde oko šest sati, koliko ja znam.

Dame i gospodo, takođe moram da zahvalim i članovima Odbora na gotovo jedinstvenim stavovima i po pitanju poljoprivrede, a i po pitanju eAgrara. Niko nije bio protiv eAgrara ni od članova Odbora, niti je bilo ko od prisutnih bio protiv eAgrara. Provejavalo je samo nastojanje da se eAgrar u prvoj godini uhoda, odnosno da to u prvoj godini bude jedna od mogućnosti.

Član 16. ovog Zakona o podsticajima tu mogućnost i otvara. Ja verujem da će podzakonskim aktom biti precizirano koja eventualna gazdinstva, u kojim situacijama mogu, kako to narod kaže, na papiru da konkurišu.

Moram da kažem da sam gotovo iznenađen zato što su članovi Odbora nekoliko puta gotovo jednoglasno usvajali zaključke koje su upućivali i Narodnoj skupštini i ministarstvu i koja su vezana za problem u poljoprivredi. Radi su, recimo, o plaćanju dugova, o kreditima, o plaćanjima po grlu, o plaćanjima po hektaru, o moratorijumu na kredite na malinare. Mnogo toga je ministarstvo i prihvatilo. Nešto od toga je realizovano. Verujemo da će u nekom sledećem periodu, ostalo iz zahteva, odnosno iz preporuka Odbora biti usvojeno i sprovedeno.

Moram da kažem da sam pomalo iznenađen. Politički gledano, ja priznajem da bi mi više odgovaralo da su predstavnici opozicije glasali protiv. Onda bi ja govorio da su oni protiv toga da se seljacima plate dugovi itd. Politički bi to koristio. Međutim, moram da pohvalim i tu njihovu mudrost da su izbegli takvu vrstu zamke i da smo mnoge preporuke, kolege su tu, doneli gotovo jednoglasno.

Da ne bude zabune, ja želim da zahvalim predsedniku Republike, odnosno nosiocu izborne liste na kojoj sam ja sam, zato što je, ne samo sada, i ranije svaki naš predlog vezan za probijanje budžeta, koji je bio budžetom države predviđen za podsticaje, kad god smo probili taj budžet, predsednik Republike je bio tu da nadoknadi to što nam je falilo. Često se radilo o milijardama, recimo od pet pa do 15 milijardi.

To treba istaći, bez obzira što možda nekima to nije simpatično, ali bez toga mi nikada ne bi došli do budžeta koji sa 186 miliona, budžeta za podsticaje, dostigao gotovo sumu od 600 miliona sa podsticajima za kukuruz, itd. To i dolazi na tih 600 miliona evra godišnje.

Zato treba ceniti izuzetan trud, jer taj novac koji je nama dodeljen, kada probijemo budžet, mora od nekoga da se uzme, odnosno kroz poreske prihode da se to ostvari.

Na kraju da vam kažem da Odbor… Završavam. Cenim što se Odbor založio za mala poljoprivredna gazdinstva, za one koji imaju tri, pet, sedam, deset krava, na one koji imaju dva, tri hektara zemlje, da su to, svi smo procenili, čuvari naše zemlje i čuvari teritorija., da zaključim na kraju, dame i gospodo moramo voditi računa o našoj poljoprivredi. Najslađi su plodovi iz sopstvene bašte.

Hvala.

Hvala i Odboru za poljoprivredu.
Saglasno članu 27. i 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika, obaveštavam vas da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova zbog potrebe da što pre usvojimo akta koja se nalaze na dnevnom redu.
Pošto smo čuli predstavnike odbora, prelazimo na predstavnike poslaničkih grupa.
Prvi je prijavljen Milija Miletić.
Izvolite.

Zahvaljujem se, dr Orliću.

Uvažene kolege, poštovani ministri sa saradnicima, ja ću kao kolega, kao čovek da prvo čestitam Bajram svim našim prijateljima muslimanske vere i poželim da u zdravlju, sreći, miru, blagostanju provedu sa porodicama, da svi budemo i u narednom periodu zajedno, da čuvamo naša ognjišta, da čuvamo našu zemlju Srbiju.

Bajram šerif mubarek olsun! Inače, nek je plemeniti Bajram blagosloven.

To je što sam hteo da kažem kao čovek koji poštuje svakog čoveka, bez obzira koje je vere, jer je veliki broj prijatelja muslimana i poslanički klub u kojem sam ja. Radimo već drugi mandat.

I kod nas i u Tutinu i u Sjenici se ljudi bave poljoprivredom i imaju potrebe za sve ono što treba u svakom delu naše zemlje Srbije.

Ja sam malopre pažljivo slušao sve ministre koji su u okviru svog delokruga i svojih tačaka govorili, gde je prvi među njima bio ministar Mihajlo Jovanović, čovek koji vodi Ministarstvo telekomunikacija, gde smo u okviru njegovog govora i iznošenja svih onih stvari čuli i potrebu da se obezbede uslovi za širokopojasni internet, gde u okviru zakona koji je pripremljen, koji ćemo sigurno izglasati, imati potrebu i mogućnost da 2025. godine svako selo ima internet i svaki čovek može o tome sutra da radi, da završava određene poslove.

Sve to mene je apostrofiralo i na ovaj deo o kome sada govorimo, a to je poljoprivreda. Za mene je poljoprivreda nešto najbitnije, jer rođen sam u porodici koja se bavila poljoprivredom. Rođen sam u selu u kojem i sada živi moj otac, gde živimo zajedno, gde se bavimo poljoprivredom, gde sam završio srednju veterinarsku škola, to je isto vezano za poljoprivredu, gde sam počeo da se bavim politikom i formirao Ujedinjenu seljačku stranku, jer mi je cilj bio poljoprivreda, razvoj poljoprivrede, zaštita naših ljudi koji žive na selu i od sela.

Konačno, u Skupštini sam ovde i predstavljam Ujedinjenu seljačku stranku, čiji sam predsednik i gde smo ranije i na javnim slušanjima na različitim mestima, na odborima, na pododborima razgovarali o ovom predloženom zakonu i govorili sa nadležnom ministarkom gospođom Jelenom Tanasković, koju podržavam, normalno, jer ona to što radi, ona želi sigurno dobro poljoprivredi, želi da neke nove stvari uvede.

Jeste da je zakon od ranije vezano za ovaj agrar, da to do sada nije odrađeno, što ne znači da to ne treba biti odrađeno.

Inače, ja mogu samo da podsetim sve ovde prisutne, a i one naše ljude koji žive u seoskim područjima, koji imaju dosta nekih problema ne samo sa internetom, imamo veliki broj naših seoskih područja, tu je naša ministarka za energetiku, u kojima ima niži napon struje. Bandere su trule. Drvene bandere su dosta trule i tu moramo staviti mnogo više akcenat na tu niskonaponsku mrežu i tim ljudima omogućiti da imaju iste uslove, istu energiju, istu snagu, jer oni sigurno plaćaju redovnije struju nego ostali po nekim većim mestima, odnosno po gradovima.

Što se tiče poljoprivrede, poljoprivreda je neka naša egzistencija. Bez hrane, bez vode sigurno nema ništa. Tu je i naša ministarka za zaštitu životne sredine, gde smo mi kao opština Svrljig njenom ministarstvu dodelili Majsku plaketu zato što nam je pomogla i obezbedila određene kontejnere, prevozna sredstva i još puno stvari koje su bitne za zaštitu životne sredine u našoj opštini i mi to stvarno cenimo, jer znamo da mi imamo… Priroda nam je dala sve. Mi tu prirodu moramo da čuvamo i zato Ministarstvo koje vi vodite želi da svakoj opštini obezbede adekvatni uslovi da mogu da zaštite svoju životnu sredinu i ja vas pozivam da budete gosti ne samo kod mene u našoj opštini, u Svrljig, nego i u okolnim opštinama zato što je kod nas svuda slična situacija.

Sve ove stvari o kojima sada govorim tiču se svih nas, pa bez obzira da li mi živimo u Svrljigu, Beloj Palanci, Gadžinom Hanu, Babušnici, Tutinu, Sjenici, nije bitno, da li je Subotica ili bilo koje mesto, svi mi imamo iste probleme i iste potrebe.

Zato poljoprivreda je nešto na čemu ću više apostrofirati, jer je to ono za šta živim i to je ono što mislim da za moj dosadašnji rad ima nekih rezultata.

Što se tiče ovog zakona, mi smo, kao što sam rekao na prethodnim odborima i pododborima, razgovarali o određenim segmentima. Što se tiče konkretno e-agrara, to je nešto što je stvarno dobro, da ne kažem to je odlično i potrebno je da naši ljudi koji to mogu, mogu lakše da obezbede sebi da se sutra preregistruju, da se registruju, da konkurišu za određene javne pozive, da na tim javnim pozivima, u tim javnim pozivima nemaju potrebe da dolaze često do svojih matičnih mesta, da traže određene dokumente, papire kojima bi pokazivali ono za šta žele da rade. Mnogo je lakše kad to sad uradimo preko e-agrara, kada se konektujemo, napravimo sve to i, normalno, posle svega toga biće mnogo lakše.

Ali, kao što sam malopre rekao, veliki broj naših seoskih područja nemaju adekvatnu snagu električne energije, a kamoli da imaju internet. Očekujemo normalno u okviru zakona da se do 2025. godine obezbedi svakom selu da ima internet i da sutra svaki taj naš poljoprivredni proizvođač u tom vremenskom intervalu, zajedno sa nama, da mu pomognemo, da putem edukacija, sa njima razgovaramo, da ih učimo, jer da podsetim, veliki broj stare populacije, ljudi su ostali u tim našim selima, da njihovi unuci i njihova deca ne žive zajedno sa njima ili su u nekim većim mestima ili u nekim drugim zemljama. Zato tim ljudima mi moramo stvarno staviti veći akcenat da oni mogu biti dostupni, da mogu biti prisutni, da mogu konkurisati, a pre toga se moraju registrovati.

Ministarstvo i ministarka Jelena Tanasković, stvarno, ona ovo što je započela, što kaže se, to je ispravna stvar, jer ovo što sada radimo oko e-agrara, mislim da je to pozitivno, s tim što sad ponovo podvlačim da dosta veliki broj ljudi koji žive u područjima iz kojih ja dolazim i okolnih mesta, tim ljudima trebamo staviti mnogo veću pažnju.

Ja sam na sastanku i sa ministarkom a i pre toga sa ministrom Jovanovićem razgovarao i predložio čak i neku mogućnost da ta dva ministarstva iznađu neki zahtev prema Vladi, da se obezbedi još neki čovek i još neki stručni saradnik koji bi bio u tim matičnim mestima, da li je to u tim našim siromašnim, tu mogu da govorim najviše o tim siromašnim opštinama koje su sa otežanim uslovima života. To su opštine četvrta i peta grupa nerazvijenosti. To su opštine kojima treba stvarno pomoć, jer veliki broj ljudi tamo nema dovoljno znanja, nije dovoljno obučen. To je bio moj predlog da Ministarstvo telekomunikacija i Ministarstvo poljoprivrede u okviru svojih ministarstava podnesu zahtev Vladi da se obezbedi određeni broj stručnih radnika koji bi potpomagali tim naših ljudima u našim područjima.

Uz dužno poštovanje, evo još jednom velika zahvalnost Poljoprivrednoj stručnoj službi koja stvarno maksimalno radi svoj posao. Oni su i ranije radili svoj posao, bili su prisutni kod naših poljoprivrednih proizvođača, ali recimo, Poljoprivredna stručna služba u Nišu, koja pokriva Nišavski okrug, ima 11 tih savetodavaca. Tih 11 savetodavaca oni su svakodnevno od jutra do sutra na terenu, zajedno sa nama, zajedno sa ljudima iz naših opština, žele da pomognu da se svaki čovek koji ima mogućnost, koji želi da se preregistruje, da se preregistruje. I oni to rade svim srcem, punim srcem. Ali, ponovo ima problema, zato što naši ljudi u našim selima nisu dovoljno obučeni.

Evo, ja da vam kažem, to je informacija koja je sigurno tačna. Kod mene konkretno, u mojoj opštini, povećala se prodaja ovih pametnih telefona, zato što ti naši ljudi u našim selima su želeli da obezbede te telefone, da sutra, da li to njihovi unuci, da li to njihove komšije, da li to mi njihovi prijatelji koji to možemo da uradimo ili Poljoprivredna stručna služba, pomaže da se oni preregistruju. To je veliki broj njih uradio i dosta njih su sada i konkurisali za ove javne pozive.

Ali, sada ima problema, pošto kada to konačno bude odrađeno i donesen ovaj zakon, siguran sam, a to svi ljudi moraju da znaju, da kada se čovek jednom konektuje, kad se preregistruje, kada konkuriše, njemu sve informacije dolaze u elektronskoj formi. I taj čovek sutra, da li je to iz mog sela odakle sam ja, selo Plužina, da li je neko drugo selo, da li je neka druga opština, taj čovek nema internet. Taj čovek sutra kad ponese telefon u džepu ili ga ostavi kući, on nema interneta. Njegov unuk ili njegov sin, on možda ne obrati pažnju i tom čoveku prođe, recimo, mogućnost da se za nešto žali ili da stavi neki prigovor da bi ostvario neka svoja prava. To će biti jedan od problema naših sugrađana koji nemaju dovoljno znanja, čija su deca van ili ne žive zajedno sa njima. Jednostavno, ljudi iz Poljoprivredne stručne službe nema ih dovoljno da tu budu non-stop sa njima.

Opštine moraju biti mnogo agilnije da zajedno sa Poljoprivrednom stručnom službom pomažu tim naših poljoprivrednim proizvođačima. Evo, ja javnom slušanju, gde su bili predstavnici veliki broj poljoprivrednih proizvođača, bili su predstavnici iz opština oko Svrljiga. Mi smo tamo, mogu da kažem, stvarno su se svi uključili, veliki broj ljudi koji rade u opštini i volonteri su se uključili da zajedno sa Poljoprivrednom stručnom službom da maksimalno pomognu da se što veći broj ljudi preregistruje, da bi moglo da koristi ova sredstva, jer su javni pozivi u toku.

Ukoliko neki od naših, evo, čuli smo malopre ministarku koliko se ljudi preregistrovali i koliko su konkurisali za javne pozive, što je odlično, a ima i onih koji to još nisu uspeli da urade, ne zato što ne žele, nego verovatno zato što ne mogu. Da bi neki čovek iz nekog sela u mojoj opštini ili okolne opštine oko nas, da bi došao do Svrljiga ili Bele Palanke, do Babušnice, mi u našim selima nemamo prevozna sredstva, nemamo linije autobuske koje su bile ranije prisutne, zato što je to mali broj ljudi, zato što skupe su karte. Autobuski prevoznici ne žele i nemaju profita i nemaju interesa, a budžeti tih naših opština ne mogu da prate i to da se još više finansijski zadužujemo i kod tih prevoznika. Zato taj čovek sutra pozove taksi, dođe taksi i vrati ga. Njega taj dolazak, da bi se prijavio ili konkurisao za određene stvari, zato što nema mreže, nema interneta, taj čovek mora da plati najmanje 1500 do 2000 dinara i da izgubi taj dan.

Još jednom, ja sam podneo određeni broj amandmana koji mislim da daju određena olakšanja da se prevaziđu određeni problemi koji ne remete ono što ste vi sada rekli, to govorim vama, ministarka, ne remete ništa, već možda neke stvari poboljšaju i da se prevaziđe određeni problem.

Mi smo na Odboru za poljoprivredu i predložili, to je govorio gospodin predsednik odbora, naš i moj prijatelj Marijan Rističević je u ime svih nas juče na odboru govorio i predložio određeni broj predloga koji su pretočeni u amandmane, pa se nadam da ćete i vi imati mogućnost, ukoliko se to sutra ne reflektuje na nešto drugo, da se ti amandmani prihvate i da olakšamo našim ljudima kojima stvarno treba pomoći da mogu da se priviknu.

Mi smo predložili, Dragan Jovanović, kolega, je to i izneo, da bi bilo dobro da našim poljoprivrednim proizvođačima koji žive u tim brdsko planinskim područjima sa težim uslovima života, da se makar u tim područjima, u tim opštinama da mogućnost da makar još godinu dana da mogu da se prilagode, da se njima to pomogne. U zakonu to postoji. I bilo bi dobro da to tako i bude, da ne bude sve putem e-agrara. Ljudi dok se priviknu, dok se obezbedi mogućnost interneta, taj prelazni period, to će njima značiti, jer ja stvarno vidim i dobro je što ste rekli da treba uraditi, da se uradi e-agrar i da je veliki broj ljudi već aplicirao i konektovao se na e-agrar.

To je ono što mislim da bi bilo dobro, da se makar tim našim opštinama koje su devastirane, demografski ugrožene, brdsko-planinske to omogući.

Isto, vrlo je bitno, vi ste malopre rekli i ja to isto pozdravljam, minimalno 6.000 dinara za zemljište, što je ranije bilo drugačije. Smanjili ste limit. Ona je više za naše ljude koji se bave proizvodnjom mleka, koji nose mleko u mlekare. Njima taj limit više nije potreban da bi koristili premiju. To je isto super.

Rekli ste vezano za premiju za mleko. Bila je po Pravilniku ili Uredbi 15, sad je 10 dinara minimalno. Ja sam i tu dao jedan amandman, ukoliko postoji mogućnost da bude 15 dinara u zakonu, što jednostavno mi tim ljudima moramo davati non-stop podršku. Verujte mi, da bi neka krava bila u mogućnosti da bude u laktaciji treba da prođe četiri ili pet godina, odnosno pet godina da bi ona mogla da daje mleko. Znači, da bi bilo kvalitetno priplodno grlo, i to je određeni proces koji traje tri do četiri ili do pet godina.

Znači, to je ono što mislim da bi bilo dobro, a sa druge strane tu su oko Pravilnika, i to smo razgovarali juče na Odboru, verovatno su to vaši saradnici vama preneli, Pravilnik bi trebalo u nekim segmentima promeniti, a vezano za one zahteve za kvalitetna priplodna grla. Pisalo je u Pravilniku avgust mesec, a vi ste rekli da će se to promeniti u jul mesec. To je jedan mesec razlika.

Sve ostalo, ono što ste govorili, ja podržavam. Mislim da bi bilo dobro, rekli ste, da se obnove naša stada. Jedan od načina jeste da se ženska telad čuva i da se u nekoliko kvartala, u četiri kvartala po 25.000 dinara, da se tim ljudima da, da bi oni to žensko tele sačuvali u kvalitetnu priplodnu kravu, da li je to prvotelka, mogla bi da bude i drugotelka, trećetelka i da bi to tele sutra bilo njegovo, da sutra povećava stočni fond, a on zna da je to iz njegovog stada, on zna kakva je bila njegova majka, zna kakva je bila, da li je bila mirna na muži, da li je davala dovoljnu količinu mleka i sve ostalo.

To je dobar predlog. Možda da se obezbede grla iz uvoza, ali mislim da mi… Kad sam bio predsednik opštine dao sam tu mogućnost, 2012, 2013. godine, gde su naši ljudi koji su želeli da se bave stočarstvom imali svoje kvalitetne priplodne krave. Oni su čuvali tu žensku telad. Mi smo njima kroz budžetski fond za poljoprivredu omogućavali finansijski i oni su tu telad čuvali. To su bile kvalitetne krave i na neki način povećali smo broj grla stoke.

To ste vi i rekli u nekim emisijama, i to je ispravna stvar. To ja podržavam, to je stvarno ispravno.

E sad, ostale stvari, konkretno oko ovog Zakona o poljoprivredi. Mi ćemo stvarno putem amandmana da neke stvari pomognemo, poboljšamo, ali u suštini znam da imate iskrenu nameru. Žena koja je bila na javnom slušanju ona vam je dala maksimalnu podršku zato što ste bili spremni. Na ovom javnom slušanju bilo je dosta naelekstrisanih ljudi, ne zato što ne podnose nekog personalno, nego baš zbog toga što ima velikih problema u poljoprivredi. Poljoprivreda je nešto sa čime moramo da živimo. Moramo da planiramo. Moramo da imamo strategiju koja mora da se zna, svake godine šta će biti i kako će biti.

Jednostavno, situacija je bila kakva je bila ranije. Imali smo koronu. Pokazali smo kada je korona šta znači kada imamo našu domaću hranu, kada imamo naše poljoprivredne proizvođače, kada imamo naša domaćinstva koja su spremna da sve podnesu. S druge strane, ovaj rat koji se dešava u Ukrajini je nešto što utiče na kompletnu situaciju i kod nas. Tako da neke stvari ne možemo sve planirati, ali tu ste vi dali određena rešenja za koja mogu da kažem da su dobra za te naše poljoprivredne proizvođače.

Još jednom, poštovane kolege poslanici i građani Srbije, uvaženi ministri, ministarke, i to i kažem, mislim da je poljoprivreda nešto na čemu moramo mnogo, mnogo ozbiljnije raditi, da pored nas i oni koji vode određene resore imaju uz njih određene ljude koji osećaju probleme u poljoprivredi. Kako se kod nas kaže – tuđa ruka svrab ne češe.

Još jednom, ja i naš poslanički klub ćemo podržati predlog zakona i sve ove zakone uz određene amandmane koji bi poboljšali ove zakone.

Hvala najlepše.
Sada poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara.
Gospođo Kovač, izvolite.

Zahvaljujem, uvaženi predsedniče.

Predsedništvo, poštovani članovi Vlade sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, kao ovlašćena predstavnica poslaničke grupe SVM planiram da u vremenu predviđenom za poslaničku grupu, od 28 tačaka koje se nalaze pred nama, pričamo o predloženim sporazumima iz Berlinskog procesa, a kasnije u raspravi, ukoliko stignemo danas ili sledeće nedelje, će kolega pričati o Sporazumu sa Mađarskom. Nisam sigurna, ali nadam se da je neko spomenuo i taj.

Izuzetno je teško efikasno iskoristiti vreme. Svi ovi sporazumi, sve ove tačke dnevnog reda su značajne, a za manje poslaničke grupe je problematično da o svakoj kažemo dovoljno. No, svesni toga da se dovoljno materijala skupilo, značajno je da imamo ovu raspravu.

Kada pričamo o Berlinskom procesu jasno je da je on počeo još 2014. godine i zapravo je neki prvobitni plan bio da traje četiri godine, ali aktivnosti Berlinskog procesa su nastavljene i kroz sledeću, drugu fazu, nazvanu – Berlin plus. Nakon samita koji je, podsetiću sve nas, održan 5. jula 2021. godine, kao što je uvažena ministarka za evropske integracije spomenula u njenom uvodnom izlaganju, 3. novembra prošle godine, 2022. godine, su potpisana ova tri sporazuma. Dakle, Sporazum o priznavanju kvalifikacija u visokom obrazovanju, o slobodi kretanja sa ličnim kartama na zapadnom Balkanu i o priznavanju profesionalnih kvalifikacija za doktore medicine, doktore stomatologije i arhitekte na zapadnom Balkanu. Potpisivanjem ova tri sporazuma o kojima, između ostalih, danas raspravljamo potvrđuje se činjenica da je Berlinski proces zapravo priprema regiona zapadnog Balkana za pristupanje EU i ovaj pripremni proces je po modelu po kojem se i sama EU razvijala.

Naime, najmanje dva puta u protekle…

Da, zamoliću narodne poslanike da ispoštuju govornika. Zahvaljujem.

Najmanje dva puta u toku proteklih pet decenija, 50 godina, formirane su slobodne carinske i trgovinske unije. Pred kraj Drugog svetskog rata, 1944. godine, u Londonu je zaključen ugovor među vladama Belgije, Luksemburga i Holandije kojim je osnovana Carinska unija Beneluksa. Beneluks je poslužio kao uzor formiranju Evropske zajednice za ugalj i čelik, najpre, pa Evropske ekonomske zajednice, kao i same EU. Godine 1991. potpisana je Višegradska deklaracija i dogovorena saradnja po pitanju slobodne trgovine između Poljske, Mađarske, Češke i Slovačke.

Berlinski proces je zamišljen kao nešto slično. On je krovni proces koji je objedinio brojne prethodne inicijative međuregionalne saradnje, a takvih je inicijativa u proteklim godinama, ako gledamo, recimo, dvehiljadite, bilo izuzetno mnogo, preko 50.

Imajući u vidu globalni kontekst, kao i regionalne ekonomske političke i socijalne specifičnosti, nekoliko je razloga zašto će poslanici SVM podržati ove predložene sporazume, odnosno predloge zakona o potvrđivanju ovih sporazuma. Najpre,

zato što predloženi sporazumi predstavljaju važan korak u usklađivanju sa pravnim tekovinama EU, posebno sa Direktivom o priznavanju stručnih kvalifikacija, usklađivanju sa Konvencijom o priznavanju kvalifikacija u visokom obrazovanju u Evropskom prostoru, kao i obavezama Evropskog prostora visokog obrazovanja.

Nadalje, smatramo da iz ovih sporazuma imamo višestruku korist, jer ne samo da će se na mobilnost zajedničkog tržišta primenjivati kriterijumi EU, već zemlje Berlinskog procesa, regiona, imaju obavezu da nastavne planove i programe za sada, kao što smo spomenuli tri zanimanja, usaglase sa zahtevima EU.

Usklađivanje sa evropskim standardima je, složićemo se svi, izuzetno značajno. Predloženi sporazumi predstavljaju i korak napred u kreiranju zajedničkog regionalnog tržišta, kao i za eventualno otvaranje Klastera 2 - unutrašnje tržište. Klaster 2 obuhvata i poglavlja koja se tiču slobodnog kretanja robe, radnika i kapitala i on je ključan za pripreme Srbije da se prilagodi zahtevima tržišta EU.

Sloboda kretanja na zapadnom Balkanu ima potencijal za stabilizaciju regiona i smirivanje tenzija, što je takođe izuzetno značajno, a u idealnom scenariju slobodno kretanje profesionalaca u okviru većeg zajedničkog tržišta, tržišta gde pričamo o 18 miliona ljudi, može smanjiti odliv stručnjaka sa kojima se nažalost sve ove zemlje, činjenica, suočavaju u proteklim godinama. Ne manje značajno je da mogu doprineti smanjivanju međuetničkih tenzija, pa i pomirenja.

Previđeno je da Sporazumom o priznavanju visokoškolskih kvalifikacija, kao što je uvažena ministarka u uvodnom izlaganju rekla, on se za sada odnosi, primenjuje na javne univerzitete sa tendencijom, odnosno planom da se proširi i na privatne. On bi trebao da stupi na snagu tri meseca nakon ratifikacije. Dobro je što su već mnogi pitali kada će biti na dnevnom redu ratifikacija ovih sporazuma.

Sporazum o priznavanju profesionalnih kvalifikacija stvara temelj za pregovore o preostale četiri regulisane profesije, jer sećamo se da su to babice, medicinske sestre, farmaceuti i veterinarski hirurzi. Znači, to je neki sledeći korak i plan.

Koliko je značajno priznavanje visokoškolskih kvalifikacija iliti nostrifikacija i njeno pojednostavljenje, što je takođe ministarka objasnila, znači ranije je bilo, odnosno trenutno još uvek za ovu nostrifikaciju vremenski treba nekoliko meseci, pa i do godinu dana. Sada to neće trajati duže od dve nedelje. Razumemo i mi, dakle predstavnici različitih nacionalnih manjina pa i Mađarske, ima raznih programa Nacionalnog saveta Mađarske nacionalne manjine koji finansiraju, odnosno pomažu studentima zapravo da im pomognu u smanjivanju troškova, a i ovim ENIC/NARIC centrom je došlo do ubrzanja tog procesa.

Ali, kada pričamo o ovom regionu, jasno je iz primera pregovora Beograda i Prištine. Još pre više od 10 godina, 2011. godine, Beograd i Priština su se dogovorili da omoguće diplomiranim studentima obe strane da nostrifikuju diplome. Nostrifikacija se dakle odnosila na priznavanje diploma kosovskih univerziteta u Srbiji i srpskih na Kosovu, a prema dostupnim podacima u proteklom periodu. 13 diploma iz Srbije nostrifikovano je na Kosovu, dok je 374 diploma sa Kosova priznato u Srbiji. Dakle, jasno je ko ovo primenjuje i nažalost od 2020. godine na Kosovu je taj proces obustavljen.

Ključne reči za ova tri spomenuta sporazuma o kojima danas raspravljamo je jednakost i nediskriminacija. Odredbama sporazuma štite se i poštuju osnovna ljudska prava na obrazovanje i na slobodu kretanja, a pravo na rad, kao što smo malopre objasnili, znači postaje jednostavniji pristup pravu na rad u celom regionu. Složićemo se da putovanje samo sa ličnim kartama znači poštovanje prava na slobodu kretanja građana celog regiona.

Iako članstvo u EU nije eksplicitni cilj Berlinskog procesa nažalost nije obećanje, predložene sporazume ipak poslanička grupa SVM vidi kao važan korak ka jačanju, doduše ne volimo spektakularnu reč, evropske perspektive, ali u nadi neke zajedničke evropske budućnosti regiona.

I kao što sam u prethodnom izlaganju tada u svojstvu predsednice Odbora za evropske integracije spomenula, svi mi vidimo da je evidentno da pristupanje prati obostrani zamor, neizbežni pravac je i pesimizam. Dakle, da li ćemo mi ikada postati članica EU. Vrlo često čitamo istraživanja, značajno je, istraživanje organizuje i samo Ministarstvo za evropske integracije da vidimo kakvo je raspoloženje građana.

Kada uporedimo podatke sa celog zapadnog Balkana, broj ispitanika koji očekuju integraciju u EU sa celog zapadnog Balkana je dostigao nažalost istorijski nizak nivo. Svega 22% ljudi očekuje integraciju do 2025. godine, a sećamo se da je to nekada bio cilj, pa se približavanjem te godine to izgubilo i to više niko ne spominje.

Trideset i sedam posto građana očekuje do 2030. godine, dok jedna trećina 28% građana ne veruje da će njihova zemlja ikada postati deo Unije, a ovo istraživanje je ne tako staro. Dakle, iz 2022. godine, tj. prošle godine.

Kažem, spomenula sam u prethodnom izlaganju da ću napraviti paralelu. Najviše optimizma ima još uvek u Albaniji. Podrška građana je tamo najviša i postoji neki optimizam i na Kosovu, a najveći pesimisti smo mi, građani Srbije, nažalost. Jasno je da smo najdublje u procesu i da smo više očekivali, a da on zbog geopolitičke situacije najpre stoji u poslednje vreme.

Iako su vidljivi konkretni benefiti, dakle koristi i pozitivne stvari iz Berlinskog procesa, ukida, konkretno ono što svi osećamo i vidimo je ukidanje rominga konačno, formiranje energetske i transportne zajednice, zajedničkog fonda za Balkan, regionalne Kancelarije za mlade „Rajkom“, zajedničke privredne komore, dobar primer tzv. „zelenih koridora“ koji su omogućili slobodan protok robe kamionima tokom pandemije.

Činjenica je da će Berlinski proces bez isticanja možda ne obećanja konkretnog konačnog rezultata da mi, da će ceo region postati, da će sve zemlje postati punopravne članice EU, ali bar nekako ubrzani pristup EU, dakle bez toga kao najvažnijeg cilja i dalje će se Berlinski proces nekako doživljavati kao jeftina zamena za članstvo u EU, a podrška evropskim integracijama nažalost padati.

Postoje jako velike dileme između „Otvorenog Balkana“ i Berlinskog procesa. Mislim da građani koji to ne prate detaljno ni ne razumeju razliku ili negde je nepopularno pričati o „Otvorenom Balkanu“, što je nepravedno. Mi smo pokušali i u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope i u raznim evropskim forumima da objasnimo i da razjasnim sada stav SVM je da regionalnu inicijativu „Otvoreni Balkan“ i sam Berlinski proces treba harmonizovati i da ne treba uopšte da na te dve regionalne inicijative gledati kao konkurentne i da jedna isključuje drugu.

Tužno je što oni koji ne učestvuju u „Otvorenom Balkanu“ namerno ga blokirajući ili izostavljajući sami sebe to rade isključivo zbog toga što je to inicijativa Aleksandra Vučića, pa ga ne vole, ali ne radi se ovde o tome, već o benefitima za same građane regiona. Dakle, mi smo stava da je jedna druga inicijativa jako dobra i treba da se dopunjuje, trebalo bi svi da učestvuju u njima.

Rezultat do sada dogovorenog u okviru Otvorenog Balkana, sada malo o drugoj regionalnoj inicijativi, je da građani Severne Makedonije, Srbije i Albanije mogu da rade u bilo kojoj od tri zemlje bez dobijanja posebnih radnih dozvola, znači, bez komplikacija, bez prijave i čekanja, bez administrativnih troškova, a uvodi se i jedinstveni matični broj.

Ratifikacijom predložena tri sporazuma o kojima razgovaramo jača se konkurentnost, jer će kompanije moći nesmetano da računaju na radnu snagu iz celog regiona, lakše će se otvarati nova radna mesta i lakše zapošljavati radnici sa visokom stručnom spremom.

Zašto je značajno sve ovo? Zato jer mi svi živimo u ovom regionu i kada pričamo o ekonomskim pokazateljima, ukupna robna razmena Srbije sa zemljama članicama Otvorenog Balkana u 2022. godini iznosila je 1,7 milijardi evra i povećala se za skoro jednu trećinu, 29% u odnosu na 2021. godinu. Izvoz Srbije u prošloj, 2022. godini, beleži povećanje za 17%, dok je uvoz porastao za 61,5% u odnosu na godinu ranije. To su sve zvanični podaci Privredne komore Srbije.

Ne mogu da izostavim da u svojstvu zamenika predsednika poslaničke grupe Savez vojvođanskih Mađara ne spomenem i godišnji izveštaj Evropske komisije, u kojem, dakle, u samom Izveštaju Evropske komisije, u strategiji proširenja za 2022. godinu, se podcrtava značaj Berlinskog procesa i svih inicijativa pokrenutih kroz Berlinski proces, regionalno zajedničko tržište, Zelena agenda. Napravljen je pregled investicija i finansijske podrške Zapadnom Balkanu i Srbiji.

Pošto sam najavila da ću konkretno spomenuti i Intereg projekte prekogranične saradnje u periodu od 2014-2021. godine, Evropska unija je podržala projekte prekogranične saradnje sa nekoliko zemalja. U nemogućnosti i manjku vremena ne mogu o svima da pričam, ali je logično da spomenem bar Srbiju-Mađarsku, kao neko ko živi u Zrenjaninu, Srbiju-Rumuniju. Dakle, za projekte prekogranične saradnje Srbija-Mađarska vrednosti od 65 miliona evra, a projekti prekogranične saradnje Srbija-Rumunija u vrednosti od 75 miliona evra.

Kroz program IPA prekogranične saradnje Srbija-Mađarska, od 2008. do 2014. godine je realizovano 204 projekta u vrednosti od više od 50 miliona evra. U realizaciju ovih projekata je bilo uključeno više od 330 hiljada ljudi. Izgrađeno je, između ostalog, za Subotičane jako značajan i „Opti bajk“, biciklističke staze, više od 30 kilometara biciklističkih staza je sprovedeno, više desetina akcija u oblasti zaštite od poplava, organizovano je više desetina raznih događaja koji su imali za cilj unapređenje ekonomske saradnje. Skoro 200 hiljada ljudi je posetilo kulturne i istorijske atrakcije, takođe značajne, a blizu 500 istraživača iz AP Vojvodina i Mađarske je bilo uključeno u istraživačko-razvojne projekte.

Evropska komisija je sredinom oktobra prošle godine odobrila sprovođenje novog Intereg IPA programa prekogranične saradnje između Mađarske i Srbije, što je vrlo aktuelno pitanje ovih dana. Od strane EU biće obezbeđeno 63,5 miliona evra za ovaj period. Prioritetni ciljevi su zeleni region, koji obuhvata više podciljeva, prilagođavanje klimatskim promenama, značajno aktuelno sprečavanje rizika, biodiverzitet i smanjeno zagađenje, jako značajno unapređenje ljudskih i kulturnih vrednosti, obrazovanje i tzv. „lajf long larning“, celo životno učenje, kultura i turizam, prekogranična institucionalna i civilna saradnja, bolje upravljanje saradnjom, bezbednija i sigurnija Evropa.

Stoga, srećni smo da se sporazumi, odnosno ratifikacija potvrđivanja sporazuma iz Berlinskog procesa nalaze na dnevnom redu, u nemogućnosti da pričamo i o ostalima, ali, da spomenem samo jedan, sa Mađarskom i ubrzanju, ali o tome će više Žombor, prelasku granice i pojednostavljenju i jačanju ove saradnje, nastavku infrastrukturnih projekata.

Savez vojvođanskih Mađara daje podršku za sve predložene tačke dnevnog reda. Zahvaljujem.

Hvala vam.

Sada Zeleno-levi klub, reč ima Biljana Đorđević.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, narodne poslanice i narodni poslanici, građanke i građani Republike Srbije, poštovani gosti iz izvršne vlasti, danas je na dnevnom redu nekoliko veoma važnih zakona, baš za život građana Srbije. Ja ću se fokusirati na dva – na bezbednost i zdravlje na radu u zemlji u kojoj godišnje prosečno 45 ljudi izgubi život na radu, i drugi zakon na koji ću se osvrnuti su izmene i dopune Zakona o upravljanju otpadom.

Mi se inače u otpadu gušimo, smeće je svuda oko nas, na našim ulicama, u našim rekama i jezerima, divljim deponijama, sa industrijskim otpadom ilegalno zakopavanim i skladištenim godinama.

Bilo je ovde reč i o nekom političkom otpadu. Ja nisam mislila to da spominjem, ali, kada je već kolega spominjao, mi kao Zeleno-levi klub, Zeleno-levi front, a pre toga i „Ne davimo Beograd“, uvek smo se zalagali pre svega za recikliranje otpada. Mislim da nije baš tačno hvaliti se time da vi reciklirate, vi više volite da spaljujete. Mi nećemo spaljivati čak ni politički otpad, borićemo se za adekvatan tretman i skladištenje, ima načina kako se to radi.

Šta je zajedničko za ova dva zakona? Dakle, jedno je svakako ta prevencija, sprečavanje s jedne strane da do povrede na radu i bolesti uopšte dođe, i to je delimično i fokus ovog zakona i to je pohvalno, ima nekih drugih problema sa Zakonom o bezbednosti na radu, a sa druge strane prevencija kada je reč o upravljanju otpadom jeste reciklaža. Dakle, svega onoga što je moguće da se reciklira, što smo mi utvrdili a vi ne radite, pogotovo ne u Beogradu.

Druga stvar je nadzor. Koliko je za primenu ovih zakona važna dobra, kontinuirana i fer kontrola privrednih društava, i to kako od radnih inspekcija, tako i ekoloških inspekcija, za ona privredna društva koja se, recimo, bavi preradom i skladištenjem otpada.

Treća stvar je vrednovanje, odnosno eksploatacija. Radnike najpre treba tretirati kao ljude koji imaju svoje dostojanstvo, vrednovati njihov rad, u njih ulagati, osigurati njihova radna prava, pa tako i pravo na slobodno vreme, odmor, nadoknadu za prekovremeni rad, između ostalog, bezbednost na radu.

Umesto toga, nažalost, mi u ovoj zemlji veoma često svedočimo radnoj eksploataciji, kako naših radnika, tako sve više i stranih radnika. O tome verovatno drugom prilikom, na nekoj od sledećih sednica.

Kada je reč o pitanju uređenja otpada, mi se zalažemo za to da otpad tretiramo kao jedan resurs. Međutim, otpad je svakako ekološki rizik. U ovoj zemlji, nažalost, otpad sve više postaje biznis, stvar profita, a ekološki rizik se svaljuje na građane. To što mi priznajemo da svakako postoji potreba za skladištenjem i tretmanom, kako opasnog tako i neopasnog otpada, ne znači da svako ko kaže da se bavi tretmanom ovog otpada to radi na ekološki prihvatljiv način, uz adekvatan nadzor i kontrolu nadležnih službi, kao i uključenje javnosti, jer je to jako važno prema Arhuskoj konvenciji. Dakle, mi moramo imati strožije zakone da se ovo adekvatno reguliše.

Ukoliko imate postrojenja koja planiraju da skladište ogromne količine otpada, 40 hiljada tona godišnje, kao što je recimo slučaj sa kompanijom „Junirisk“, to ima neke nužne rizike poslovanja i zahteva adekvatne odgovore na takve rizike. Svakome je jasno da takva postrojenja ne smeju biti u naseljenim mestima, da li Barajevo, Šabac ili neki drugi grad u Srbiji, jer se rizik po ljude i njihovu fizičku bezbednost, kao i zdravlje, drastično uvećava.

Šta u svemu tome radi država? Nažalost, to je još jedna stvar koja je zajednička za ove zakone. Država se ponaša kao sluškinja kapitala, domaćeg ili stranog, a u cilju bogaćenja i uvećanja bogatstva jedne privilegovane kaste. To bogaćenje ide na štetu eksploatisanih radnika, neretko njihove bezbednosti, pa i života, koje plaćaju na radnim mestima za koje retko ko snosi krivičnu odgovornost, ide u zatvor itd. Ponekad neka nanogica, tu i tamo, ali najčešće ništa. Ide i na štetu građana koji se bore za bezbednost i zdravlje svoje životne sredine.

Građani koji nisu deo te kaste mogu da se pozivaju na zakone i za njih će oni važiti onda kada se ne zameraju nikome, ali ako se sukobe sa nekim moćnijim od sebe, odjednom zakoni ne važe jednako. Institucije ćute ili se otvoreno stavljaju na stranu moćnih, pristup pravdi nije jednako dostupan, u pitanje se dovodi njihova bezbednost.

Država sa stanovišta građana koji su u ovom riziku, bilo na radnim mestima, bilo kada je reč o bezbednosti i zdravlja njihove životne sredine se često osećaju kao da je država za njih suprotstavljena strana, a ne u njihovoj službi kao strana koja direktno zastupa interese kompanija, umesto da bude zastupnik javnog interesa.

I, moram da kažem da ima razloga za takvu vrstu brige i takvu vrstu sumnje, da vladajućoj većini i ovde, ali i u Vladi jeste zaista stalo za stvari poput bezbednosti na radu ili zdravoj životnoj sredini. Jer, da vam je stalo, kolege iz vladajuće većine, dakle, zašto do sada ne bi bilo reči npr. o jednom prvom predlogu koji je predat ovom Sazivu još 1. avgusta. 2022. godine, a to je zahtev baš Zeleno – Levog kluba za formiranje anketnog Odbora za utvrđivanje činjenica i okolnosti u vezi sa pogibijom osam rudara u Rudniku “Soko“ 1. aprila. 2022. godine?

Jel to toliko strašno, da se neki poslanici ovde, svaki od naših poslaničkih grupa nađu u jednom anketnom odboru i potraže odgovore na pitanja šta su nadležni organi preduzeli? Da li je pre nesreće vršena kontrola ispravnosti sistema za detekciju metana i drugih opasnih gasova i da li o tome postoje dokazi koji su bili na raspolaganju nadležnim organima prilikom utvrđivanja odgovornosti za nesreću?

Da li su već sa tim preduzete sve mere za utvrđivanje odgovornosti rukovodstva rudnika, kako je reagovala Rudarska inspekcija, ministarstvo, kako su postupala nadležna tužilaštva? Ovde je poenta da vi izbegavate da se o takvim stvarima govori. Na svaki pomen nečega o čemu se vama ne govori obično kreću bestidne optužbe na račun onih koji bi da govore, buka je svrha da se niko ne čuje, da ništa ne shvati i da se prestane da se išta pita, ali prosto to ne prolazi. Ljudi se pitaju, ljudi traže pravdu i mi u njihovo ime govorimo.

Kako sa druge strane, takođe, ako vam je stalo da upravljate otpadom, možete objasniti da je u isto vreme kada je vođena Javna rasprava o Zakonu o upravljanju otpadom, vođena je javna rasprava i o jednom drugom zakonu koji je morao biti danas ovde pred nama, ako ne i ranije, a to je Zakon o kontroli opasnosti od velikih udesa koji uključuje opasne supstance. Njime bi se recimo evropske tri direktive implementirale u naš pravni poredak. Nekome bi se moglo učiniti da činjenica da se odlaže usvajanje ovog zakona koji je spreman više od godinu dana, dakle, da se s tim odugovlači, jer to odgovara nekim kompanijama koje će onda po mnogo lakšim uslovima dobiti integrisane dozvole, da li je to „Eliksir“, „Junirisk“ neka druga kompanija, ne znam, ali u svakom slučaju šta je problem u tome da imamo stroži je uslove, tiče se bezbednosti svih nas.

Dakle, važno je da preveniramo velike udese, da ograničavamo posledice tih udesa pri planiranju prostora. Već sam rekla, važno je da postoji bezbednosna distanca od naseljenih i drugih ranjivih mesta za ovakva mesta gde se skladišti i tretira opasan otpad. Važno je da se prepozna da kada se u njima nalazi jedna ili više opasnih materija, u jednakim ili većim količinama propisanim to jesu seveso postrojenja i takva treba da budu tretirana i važno je da se građani za to pitaju, da budu uključeni kao javnost u odlučivanju u postupku procena uticaja na životnu sredinu.

Umesto toga, dakle, tog zakona još uvek nema, pred nama su izmene i dopune Zakona o upravljanjem otpadom koje oduzimaju nadležnosti lokalnim samoupravama i daju Vladi nadležnost donošenja regionalnih planova otpada.

Mi kao Zeleno – Levi front se zalažemo za decentralizaciju, tako da principijelno smo protiv oduzimanja nadležnosti lokalnim samoupravama, ali isto tako moramo da ukažemo i na perfidne mehanizme pojeftinjenja korupcije. Sve centralizujete i direktno se dogovarate sa vašim omiljenim kompanijama. Toliko vam se žurilo sa ovim Zakonom, pa ste nešto menjali u poslednjem trenutku, sigurna sam da ni sami ne znate u kojem interesu, koji član koji ste ubacivali u poslednjem trenutku.

Dakle, postoji ogromno, zbog svega ovoga nepoverenje građana, da vam je stalo do bezbednosti na radu, da vam je stalo do zaštite životne sredine, ali isto tako, da u ovu zemlju uopšte vlada zakon, da su zakoni ne ono po čemu se upravlja u ovoj zemlji, već da su zakoni neki ljudi koji vedre i oblače od čijih odluka sve zavisi, bili oni lokalni šerifi ili Republički, bili oni poslodavci za koje su radnici samo faktor proizvodnje, a ne ljudska bića sa svojim radnim pravima ili direktori ili uopšte kompanije koje ne samo da izigravaju zakone, već ih i pišu ili sprečavaju usvajanje nekih, kao da je to u interesu ostvarivanja profita.

Jasno je zašto mnogi građani misle da u Srbiji ne vlada zakon, pa da nije ni važno šta u njima piše. Znate ono, vrlo često se kaže da je postalo ofucano – naši su zakoni dobri, ali se ne primenjuju. Nije to baš istina, nisu svi naši zakoni dobri, neki su i katastrofalni, ali istina je da se ne primenjuju jednako za sve. To da ljudi žele da se makar i loši zakoni jednako primenjuju i jednako poštuju govori o tome koliko su im očekivanja niska. Isto tako, da temeni zahtev koji kod ljudi nikada nećete izbrisati, poništiti jeste zahtev za ravnopravnošću.

Dakle, da zakoni ne važe jednako za sve, vidimo da na građevini umiru radnici u biznisu u kome su samo oni odabrani, koji retko ako ikada krivično odgovaraju, kao za nelegalnu gradnju, tako i za smrt radnika ili za teže povrede na radnom mestu. To vidimo i onda kada radnici fabrike namenske industrije poginu u eksploziji i kada lokalni gospodar i direktor fabrike „Milan Blagojević“ ne dočeka pravdu. Kakve, takve osuđuje presude koje smo nedavno u prvostepenom postupku imali prilike da vidimo za dvojicu rukovodioca fabrike, na po tri godine, makar priznaju odgovornost nadređenih za to, da ovaj objekat, gde se ova nesreća dogodila, nije imao ni upotrebno dozvolu niti je ispunjavao bezbednosne standarde.

Mi se pitamo – hoće li to sada biti poruka da se mogu nonšalantno ubijati radnici i da to prolazi nekažnjeno, da se mogu ponižavati porodice stradalih kada se bore na pravdu na sudu ili će to biti šansa da u buduće zapravo imamo nešto veći udeo sankcionisanih u odnosu na broj krivičnih prijava za krivična dela iz oblasti bezbednosti na radu koje su opet sramno male u odnosu na broj poginulih na radu.

Tu su i fabričke radnice koje su osim što padaju u nesvest na radnim mestima, na kojima rade prekovremeno bez klime, razvijaju posebne tipove profesionalnih bolesti, a vi u ovom zakonu ne predviđate registar profesionalnih bolesti. Dakle, poput radnica fabrike „Leoni“ u Kraljevu, fabrici „Aster“ u Nišu koje su poginule na radu iako poslodavci negiraju da je to bilo na radu ili profesionalnih bolesti radnica u „Aptiv“ u Leskovcu.

Dakle, to su žene i ljudi koji smrtno stradaju, poput takođe radnice Ministarstva odbrane koja je pala kroz prozor sa sedmog sprata i nismo kasnije više ništa čuli o tome. Dake, poslodavci kao što sam rekla, tvrde da to nisu vrlo često povrede koje su u vezi sa radom, koje su na radu, ali njihove koleginice i kolege pričaju drugačiju priču. Neretko ne smeju o tome da govore javno. Plaše se da će ostati bez posla. U drugim slučajevima, poslodavci pričaju da su za povrede na radu krivi sami radnici. Oni su neodgovorni, oni su pili, oni su sa nekim mentalnim problemima, poslodavci su uradili sve što je do njih.

Vi ćete pričati o poboljšanjima u Zakonu o bezbednosti i zdravlja na radu i kao što sam rekla, ima nekih poboljšanja, to je u redu, ali jednako svi sumnjamo u sprovođenju zakona ovog, kao što je postojao problem i sa prethodnim. Ne može da postoji jednakost pred zakonom, ako ne uložite resurse da se on adekvatno sprovodi.

Dakle, kako ćete obezbediti da se evidencija o povredama na radu zaista vodi, a ne da se prikrivaju. Kako ćete obezbediti kompletni nadzor nad primenom ovog zakona, ukoliko nemate značajno povećanje broja inspektora rada, njihovu tehničku opremljenost i bolja primanja kako bi uvećanja nadležnosti zaista pratila njihova veća odgovornost.

U Srbiji 400.000 privrednih subjekata kontroliše oko 250 inspektora za rad. Vi planirate da se taj broj uveća na 250. Apsolutno je jasno da je to nedovoljno. Takođe, nedostaje i poseban zakon o osiguranju od povrede na radu i profesionalnih bolesti. To bi takođe doprinelo preventivnom duhu ovog zakona, ali ništa vas nije sprečilo da se i taj zakon takođe danas ne nađe na dnevnom redu ovde pred nama.

Na kraju, još jedna stvar, koja je zajednička za ova dva zakona, a i za mnoge druge. U obrazloženjima se uvek pozivate na to da se samo radi o usklađivanjima sa direktivama EU, a ne da zapravo mi imamo neke interne probleme koje takođe treba da rešimo.

Kada bi to bio slučaj da vi priznate, morali biste da priznate da mi imamo neke probleme i da mi živimo u paralelnim realnostima, jer u vašem svetu Srbiji ide jako dobro, radnici nisu jeftini, pa zato odlaze investicije, to je svojevremeno govorila ministarka Brnabić, ili sasvim drugačiji argument, zato što nam tako dobro ide, nema više nezaposlenih, pa imamo deficit radnika i onda nam trebaju strani radnici za neke poslove koji naši neće da obavljaju, umesto, na primer, da povećate plate ili minimalne zarade.

Dakle, mi ćemo sada postati Zapad, dok istovremeno u sebi imamo nekoliko svetova i ogromne paralelne svetove nejednakosti. Ponešto ćemo uraditi da unapredimo zakonske okvire, ali ne i toliko da se oni stvarno sprovode. U toj paralelnoj realnosti u vašim će domovima raditi domaće radnice ili sve češće Filipinke kao kućna posluga, ali za njih neće važiti Zakon o bezbednosti na radu. Hvalićete se rodnom ravnopravnošću, a nećete prepoznati rodnu dimenziju bezbednosti i zdravlja na radu od seksualnog zlostavljanja i ucenjivanja na radnim mestima u ovom sistemskom zakonu.

Vi ćete svoje kuće praviti tamo gde neće raditi fabrike koje se bave tretmanom i skladištenjem opasnog otpada, poput beogradske ekološke opštine Barajevo, u kojoj posluje kompanija „Junirisk“. Hvalićete se najboljim dostupnim tehnikama za preradu otpada, a zapravo te kompanije kojima ćete davati dozvole niko u Evropi ne koristi za toliki broj količine supstanci koje se nalaze u otpadu. I naravno, vaše će službe mesecima donositi ove odluke o dozvolama, a na primedbe građana nećete odgovarati.

Pozivaćete se na evropske direktive 10 i 20 godina stare, umesto da gledate šta se danas debatuje u EU. Pitanje novih formi rada. Umesto da nove forme rada regulišete u Zakonu o radu, vi uvodite samozaposlene, a pod njima ne prepoznajete platformske radnike u Srbiji, radnike „Glova“, „Volta“, „Kargoa“, „Mister Dija“, koji su angažovani preko nestandardnih ugovora, često samozaposleni prinudno, jer platforme izbegavaju da se ponašaju kao zvanični poslodavci ili rade preko agencije koja retroaktivno odjavljuje radnike pre povreda, kako ne bi ostvarili pravo na osiguranje. Dakle, zapravo ne prepoznajete njih kao problem.

Dakle, kod vas takvih ambicija da zapravo rešavate probleme onih koji nisu deo kaste nema, da se bavite javnim interesom – nema, da zaista budete u procesu evropskih integracija, radi demokratizacije i zaštite ljudskih prava, a ne štikliranja kućica za pojedina poglavlja i ekonomske nagrade ili ozakonjenja svojih štetnih ekonomskih politika ili koruptivnih dilova. Zahvaljujem.