Samo polako.
Znači ovako, pročitao sam amandman na član 13, samo lakše malo da bi se razumeli, amandman na član 13. koji su podneli narodni poslanici iz poslaničke grupe „Ujedinjeni“.
Vi ste se javili za reč, ja sam vam rekao imate pravo…

Ne, ne, govorim po svom amandmanu. Ne.

Pa po amandmanu.

Po svom.

Znači, ne želite da govorite? Dobro.
Na član 14. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksić, Jovanović, Kovačević, Gajić, Rašković Ivić, Janković, Lipovac Tansković, Novaković, Stanković, Parlić, Radovanović i Tomašević.
Ovde ste vi podnosilac.
Imate reč.

Teško mi je da se izborim sa vama, gospodine Orliću, puni ste tih mahinacija da kradete, izvinite što kažem tako, ali to radite, vreme poslanicima, ovo malo vremena što imamo.

Zašto je vrlo važno da govorimo danas o ovom zakonu? Mi smo podneli, naš amandman se sastoji iz toga da svi članovi ovog zakona treba da se izbrišu, zato što je ceo zakon donet u jednoj nezakonitoj proceduri, a kao što je kolega lepo rekao, ja želim da skrenem pažnju javnosti zbog čega se i donosi taj zakon.

Taj zakon je naručeni zakon za kompaniju „Eliksir“, koja otpad iz cele Srbije, otpadne kiseline iz cele Srbije stavlja u đubrivo. To se tiče i vas, gospodine Orliću. Te proizvode poljoprivredne koje jedu svi građani Srbije, te otpadne kiseline završile su na njivama širom Srbije.

Već godinu i po dana, po dozvolama koje nezakonito daje Ministarstvo, radi kompanija „Eliksir“ i nešto što treba da bude eksperiment njima je proizvod koji stavljaju u đubrivo, a đubrivo na tržište. Cela Srbija troši to đubrivo.

Znači, to đubrivo je u prodaji širom Srbije. Otpadne kiseline iz metalcinkara, iz raznih procesa galvanizacije, završavaju u „Eliksiru“. Kasnije ću čitati te količine, a sve te količine otpada, otpadnih kiselina završile su prošle godine u đubrivu koje je na njivama širom Srbije.

Svi ste, dragi moji sugrađani i drage kolege, svi smo ugroženi takvim zakonima. Zato su ti zakoni „nezakoni“ o skladištenju opasnog otpada. To su opasni zakoni koji na ovaj način usvajamo.

Gde završava na kraju đubrivo? Završava u tanjirima svih vas i vaše dece, vaših komšija, svih vas, vaših političkih oponenata i vaših političkih saradnika. Znači završava kod svih nas, zato je važno da se ovi zakoni ne donose na ovako nezakonit način.

Da, koliko je tačno da vam kradem vreme, onda kada se sami javite za reč i ja vam dam reč, toliko je verovatno tačno i sve ostalo.
Reč ima Milija Miletić.

Zahvaljujem se, dr Orliću.

Ovaj amandman koji je predložen, uz dužno poštovanje, i Vlada je to odbacila i mislim da je to ispravno, imao je nekih pozitivnih stvari, ali konkretno mislim da ono što je Predlog zakona je nešto što zaslužuje veliku pažnju. Daće rezultate, siguran sam. Mogu da kažem, jedna pozitivna stvar od strane nadležnog Ministarstva, Ministarstva za zaštitu životne sredine, mi smo juče u mojoj opštini dobili 1.200 kontejnera od strane Ministarstva.

Pre toga smo dobili određena vozila kojim se čisti otpad sa terena, tako da, mislim da sve ovo što radi Ministarstvo za zaštitu životne sredine je veoma pozitivno. S druge strane, ono na šta moramo obratiti pažnju jeste da neke stvari kroz program koji je Ministarstvo dalo, mi smo neke amandmane prihvatili.

Još jednom, podržaću Predlog zakona i sve ove zakone, a što se tiče ovog amandmana treba ga odbaciti.

Na član 14. amandman, sa ispravkom, podneo je narodni poslanik Branimir Jovančičević.

Vezano za član 14, u trećem stavu piše „tretman opasnog otpada može da se vrši samo u mobilnom postrojenju“. Samo u jednom redu. Dakle, tri problematične reči. Opasni otpad, reč vršiti, i naravno, šta znači mobilno postrojenje.

Međutim, šta je ono što je najopasnije kada danas govorimo o životnoj sredini, a svakako treba reći i ne treba propustiti a to ne pomenuti? To je ono što se dešava danas u Boru i šta je razlog oboljenja stanovnika i ne samo stanovnika, već i radnika naravno, Bora.

Naime, u procesu proizvodnje bakra, jedan od proizvoda je sam sirovi bakar, a drugi je sumpor-dioksid. Sumpor-dioksid je taj koji stvara sumpornu kiselinu, ona je hidroskopna i pravi PM čestice i ona je odgovorna za najteža oboljenja radnika i stanovnika Bora.

Međutim, kao i u prethodnom slučaju, tako i ovo nosi jednu vrlo jaku političku osnovu sa sobom. O čemu se zapravo radi? Nosilac proizvodnje u Boru jeste kineska kompanija koja se ponaša potpuno neodgovorno i ne upotrebljava dobijeni sumpor-dioksid za dobijanje sumporne kiseline, već je ispušta u atmosferu.

Dakle, ono što bi trebalo da uradi Ministarstvo za životnu sredinu, a što do sada nije činilo, da na teritoriji grada Bora pravi jedan jači monitoring, bolje organizovan monitoring i da ukoliko ustanovi i ukoliko registruje povišene koncentracije PM čestica, da upozori kineskog partnera.

Ovako, stiče se jak utisak da su kineske kompanije u Srbiji jako privilegovane i da mogu da rade čak i ono što nije dozvoljeno našim kompanijama i našim fabrikama.

U svakom slučaju, u to smo se uverili i kada smo posetili Majdanpek. Prosto, jedan vrlo neprijatan osećaj kada vidite da se građani Srbije osećaju kao građani drugog reda i da je u neku ruku to kada govorimo i o Boru i o Majdanpeku okupirana teritorija. Zahvaljujem se.