Reč ima Nenad Tomašević.

Hvala.

Uvaženi predsedavajući, uvaženi potpredsedniče Skupštine Mihailoviću, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, prvo pitanje ću postaviti predsedniku države. Zašto se odustalo od ideje koju je najavio, a koja se tiče uvođenja obaveznog vojnog roka? Podsetiću da se za to zalaže i srpska koalicija NADA koju čini POKS i Novi DSS. Da li to ima neke veze sa tim što će naša vojska na Vidovdan ove godine da organizuje zajedničke vojne vežbe sa državama NATO pakta, suprotno odluci koja je još uvek na snazi da dok traje rat u Ukrajini Vojska Srbije ne održava nikakve vežbe sa ni jednom stranom državom?

Da li ste odustali od ideje obaveznog služenja vojnog roka, koja nesumnjivo podstiče našu borbenu gotovost pod pritiskom stranih sila sa zapada ili je u pitanju neki drugi razlog?

Drugo pitanje postavljam Republičkom javnom tužiocu – dokle je stigla istraga protiv predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koju pretpostavljam da Tužilaštvo za organizovani kriminal vodi po službenoj dužnosti, jer je pomenut javno pred kamerama na pres-konferenciji 24. aprila ove godine, priznao da je lično naredio da se nelegalno ruši Savamala?

Govoreći o Savamali, predsednik je rekao sledeće, citiram ga: „Sa ponosom vam saopštavam, ja sam bio čovek koji je doneo odluku da se ruše protivpravne udžerice“. S obzirom da mi je ranije na saslušanju jedan od vođa kriminalnog i zloglasnog Kavačkog klana, Veljko Belivuk, poznatiji pod nadimkom „Velja nevolja“, izjavio što je ušlo i u zapisnik da je njegova grupa zajedno sa grupom Zvonka Veselinovića rušila objekte u Savamali bez ikakve dozvole, bez ikakvog pravnog osnova i u pratnji policije, predsednik države je faktički time priznao da je u to vreme bio povezan sa najvećom i najbrutalnijom zločinačkom organizacijom u državi.

Tužilaštvo lako može utvrditi da je nesumnjivo ta veza postojala u obostranom interesu, sve dok se Belivukova banda nije toliko osilila da je pomislila da je jača od predsednika i od države, kada je nastao i sukob između njih. Ako Tužilaštvo još uvek nije pokrenulo postupak, pitam – zašto to nije uradilo i da li u ovoj državi zakoni i pravda ne važi za predsednika države?

Treće pitanje postavljam direktoru BIA Aleksandru Vulinu. Šta je BIA uradila po pitanju provere tvrdnji Vojislava Šešelja, koji je javno izjavio da poseduje pouzdane podatke o tome da se Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić na sastanku u Parizu 2008. godine, u luksuznom hotelu „Ric“, u vreme osnivanja SNS, dogovorili sa predstavnicima zapadnih obaveštajnih službi, konkretno sa francuskom obaveštajnom službom i njihovim obaveštajcem Arno Danžanom da će im zapad pomoći da dođu na vlast na sledećim izborima 2012. godine, a zauzvrat da budu blagonakloni ka zahtevima SAD, Nemačke i Francuske, što se tiče priznanja lažne države Kosovo?

Obzirom da se radi o vrhunskom pitanju nacionalne bezbednosti i očuvanju ustavnog poretka naše zemlje, šta je BIA uradila da proveri ove tvrdnje i da li upravo to ima veze sa prihvatanjem francusko-nemačkog sporazuma, koji defakto znači priznanje tzv. „republike Kosovo“?

Da li je BIA utvrdila postoji li u posedu stranih obaveštajnih službi kompromitujući snimak ovog razgovora iz 2008. godine, kojim sada zapadne diplomate prete predsedniku države da će ga pustiti u etar ako ne bude primenio sporazum koji je u februaru prihvatio u Briselu, a u martu u Ohridu njegovu implementaciju?

Ako BIA proverava ove informacije, da li je uzeo u obzir i činjenicu da su predstavnici EU čestitali Tomislavu Nikoliću na pobedi za predsednika Srbije 2012. godine, čak nekoliko časova ranije nego što su se zatvorila biračka tela, biračka mesta, što je svakako neuobičajeno? Ako nisu, zašto nisu? Hvala.

Reč ima Siniša Kovačević.

Hvala vam, uvaženi gospodine predsedniče parlamenta.

Imam nekoliko pitanja za gospođu Brnabić kao premijera, odnosno premijerku, da budem rodno senzitivan u jeziku i za gospodina ministra Gašića, ministra policije.

Prvo pitanje za gospođu Brnabić je da li je tačno da ni na jednoj od ovih 17 sahrana nije prisustvovao ni jedan ministar? Dakle, ne grešim kad kažem 17 sahrana, znam da je bilo 18 mrtvih dečaka, devojčica, momaka, devojaka, jer je iz kuće Panića u Mladenovcu tog dana su izneta dva bela sanduka. Dakle, ponavljam, da li je tačno da je u takvom odsustvu pijeteta ni jedan od mnogobrojnih ministara nije prisustvovao ni jednoj od tih sahrana?

Postaviću pitanje svima nama, retoričko, naravno, gde se izgubio pijetet? Gde se izgubilo saučešće? Gde se izgubila ta potreba da se podeli bol, da se podeli tuga sa ljudima koji su do te mere i tako silno i strašno unesrećeni?

Ja zaista ne mogu da verujem da je tog dana postojalo bilo šta važnije od toga. Dakle, ne mogu da verujem da je nešto u državi tog trenutka bilo važnije od ovih, hajde da budem pomalo patetičan, skupova tuge i bola koji su dakle bili tu, poštovani prijatelji i poštovana predsednice Vlade, u neposrednoj blizini Beograda. Dakle, u neposrednoj blizini Beograda.

Ako se imalo toliko pijeteta da se pređe 4.000 kilometara do Londona i nazad da se upiše u knjigu žalosti povodom smrti jedne stare gospođe i da se, dakle, u dubokoj crnini ode na tu sahranu, ne vidim razlog da se ne ode na neku od tih sahrana u Beogradu. Čak, naprotiv, ubeđen sam da je to bila sveta dužnost svih tih ljudi koji tvore i čine temelj ili krov ove zemlje, kako god hoćete.

Dakle, da ne bih svu težinu odgovora prebacio na gospođu Brnabić, postaviću i pitanje gospodinu Gašiću, pod pretpostavkom da je to tačno, a imam informacije da jeste tačno, šta ga je sprečilo da ne ode na sahranu dvadeset jednogodišnjeg policajca, ponavljam, policajca i njegove dve godine mlađe sestre.

Tog dana su iz dvorišta porodice Panić, ponoviću, izneta dva bela sanduka, gospođe i gospodo. Dva bela sanduka.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Ako gospodin Gašić misli da svojim prisustvom ne bi bio neka uteha toj porodici, onda on sedi na pogrešnom mestu.

(Aleksandar Mirković: Stidi se.)

Dakle, ne stidim se ovoga što pitam.

Uvaženi gospodin Oriću, da li možete da umirite dame i gospodu da završim misao?

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Pomozite mi da završim, molim vas, biću vam zahvalan.

Moj pitanje, ponoviću, je bilo. Da li je to tačno, tako sam ga započeo?

Ako to nije tačno, ja ću se sa ovog mesta javno izviniti svim onim ministrima koji su tog dana bili na onom mestu gde su trebali da budu. Hvala.

Reč ima Marija Lukić.
Izvolite.

Poštovane kolege, poštovane građanke i građani Srbije, poštovani predsedavajući, pažljivo sam slušala kolege i čini mi se da su gotovo svi postavili pitanje ministru unutrašnjih poslova.

Moje prvo pitanje je, takođe, za ministra unutrašnjih poslova - zašto još uvek od decembra 2021. godine nemamo direktora policije? Uprkos čitavoj ovoj situaciji zbog koje smo i sazvali ovu sednicu, uprkos jučerašnjoj, sinoćnjoj pucnjavi u srcu Beograda na Vračaru, uprkos situaciji tragičnoj u Priboju još uvek nemamo ministra policije i ne postoje indicije da će ga uskoro biti.

Da li MUP misli da stvari funkcionišu u policiji sasvim dobro da direktor policije uopšte nije potreban sve ovo vreme, tj. od decembra 2021. godine?

Drugo pitanje ću postaviti Ministarstvu pravde - koliko je lica koja trenutno prolaze kroz krivični ili prekršajni postupak ili koji su krivično ili prekršajno osuđivani po krivičnoj i prekršajnoj evidenciji, a da imaju dozvolu za oružje, ako postoji takva evidencija, a verujem da postoji?

Nažalost znam i lica koja su osuđivana, a imaju i oružje u posedu, imaju i dozvolu za nošenje oružja, tako da me zanima koji je broj tih lica koja isto poseduju?

Ekspertska grupa Saveta Evrope za borbu protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici jasno je sugerisala izveštajem da Srbija mora da poveća kapacitete institucija za borbu protiv nasilja, ali se to nije dogodilo. Nema ni materijalnih ni ljudskih kapaciteta, a stope osuda kod istih krivičnih dela su jako niske.

Zato se moje sledeće pitanje odnosi upravo na to. Godine 2021. Srbija je usvojila Strategiju za suzbijanje nasilja nad ženama i nasilja u porodici o kojoj ne znamo ništa. Da li se Strategija i dalje sprovodi? Ako se sprovodi, dokle se stiglo sa tom Strategijom?

Za isto ministarstvo, Ministarstvo pravde, takođe, postavljam pitanje - da li će Visoki savet sudstva i Visoki savet tužilaca povesti disciplinske postupke protiv sudija i tužilaca koji su svojim činjenjem, tj. svojim ne činjenjem doveli do tragedija koje smo imali priliku da vidimo, a koje su prethodile ovoj sednici? Da li će i same sudije i tužioci, koji bi trebalo da budu visokomoralne osobe, podneti individualnu odgovornost, kao što sam rekla, za svoje činjenje i ne činjenje?

Sledeće pitanje se odnosi na Kopaonik, tj. Nacionalni park Kopaonik. Pitanje za Ministarstvo građevine, saobraćaja i infrastrukture. Izveštajem od 17.3.2023. godine o javnom uvidu u nacrt prostornog plana Nacionalnog parka Kopaonik se implicira da će se, između ostalog, objekata koji su privremeni objekti u ovom nacionalnom parku, legalizovati, tj. na mala vrata, kroz rupe u zakonu i objekat na Pančićevom vrhu.

Moje pitanje je kakav je status privremenih objekata na Kopaoniku, koji su bili tema poslednjih godina, zato što nisu u skladu sa zakonom ni postavljeni, uključujući i objekat na Pančićevom vrhu?

Sledeće pitanje je za Ministarstvo poljoprivrede - da li i na koji način planira da zaštiti proizvođače malina, kupina i višnje konkretno, koji je u Brusu jako puno, kojih je u Zapadnoj Srbiji jako puno, a da ni prošlogodišnji rod im nije isplaćen? Ljudi primarno ili sekundarno žive od proizvodnje i prodavanja maline, kupine, višnje i drugog voća. Kako ni prošlogodišnji rod nije isplaćen, a ovogodišnji evo je na pragu, zanima me - kako ministarstvo planira da reguliše to? Da li postoje neki dogovori sa udruženjima malinara, sa hladnjačarima, a da se ispoštuju ti ljudi kojima se duguje od prošle godine?

Još jedno pitanje za premijerku Srbije i za Vladu - da li ovim postupanjem i ne postupanjem svesno žrtvuje i sopstvene građane i sopstvenu stranku, članstvo, kadrove, Vladu Srbije na kraju, krajeva, a zarad odbrane Televizije „Hepi“ i Televizije „Pink“, zarad odbrane onih televizija koje generišu nasilje sve vreme? Hvala.

Reč ima Tatjana Jovanović.

Poštovani građani Srbije, poštovani predsedniče Skupštine, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, izražavam najdublje saučešće porodicama nastradalih u nezapamćenim masakrima koji su se dogodili početkom maja meseca u Beogradu i okolini Mladenovca i Smedereva.

Nažalost u danima koji su za nama na najteži način uvideli smo koliki je značaj mentalnog zdravlja, kako pojedinaca, tako i društva u celini. Tragedije koje su se desile teško su traumatizovale one koji su ih neposredno doživeli, ali intenzitet i karakter samih događaja imao je teške reperkusije na gotovo sve građane Srbije, proizvevši kolektivnu psihotraumu.

Činjenica je da je najhitnije reagovalo Udruženje psihologa Srbije, Instituta za mentalno zdrave u Beogradu, stavivši na raspolaganje državi sve svoje resurse. Kredibilitet eksperata ovih institucija se nipošto ne može osporiti, obzirom da se radi o stručnjacima, priznatim i cenjenim i van granica naše zemlje.

Pokušaj jednog od lidera opozicije da ospori kredibilitet direktorke Instituta za mentalno zdravlje prof. dr Milice Pejović Milovančević je bez ikakvog utemeljenja. Radna grupa za podršku mentalnom zdravlju i sigurnosti mladih formirana odlukom Vlade reagovala je vrlo brzo nakon masakra sa ciljem koordinisanja kriznog odgovora na potrebe traumatizovanih lica na bazi iskustava zemalja koje su doživele slične tragedije.

Pored usvojenih procedura desilo se da je jedna od lekarki odstupila od istih, sprovodeći nepriznate i neadekvatne forme psihološkog delovanja nepodobne situaciji i primeni kroz neposredno traumatizovanih sa simptomima posttraumatskog stresnog poremećaja sa visokim rizikom retromautizacije dece izložene ovom tretmanu, o čemu se mora voditi računa u budućem radu.

U dugoročnim merama koje moraju uslediti podsećam da je zaštita mentalnog zdravlja u zajednici prepoznata kao strateški cilj još 2007. godine, potom i 2013. godine kada je Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, na čijem je čelu bila uvažena profesorka dr Slavica Đukić Dejanović, vodeći ekspert psihijatrijske struke, donelo Pravilnik o vrsti i bližim uslovima za obrazovanje organizacionih jedinica i obavljanje poslova zaštite mentalnog zdravlja u zajednici, a programom o zaštiti mentalnog zdravlja za period od 2019. do 2026. godine ponovo je prepoznat značaj deinstitucionalizacije kao koncepta pružanja podrške mentalnom zdravlju građana van psihijatrijskih ustanova, što bi omogućilo i njihovu destigmatizaciju.

Benefiti ovakvog koncepta osim podizanja kvaliteta zdravstvenih usluga i ekonomske isplativosti jesu i u širokom dijapazonu zdravstvenih usluga pruženih od strane multidisciplinarnih tima u saradnji sa lokalnom zajednicom i njenim institucijama radeći i na promociji, edukaciji i različitim oblicima psiho-socijalne podrške kako pojedincima tako i grupama i pored adekvatnog zakonskog okvira centri za mentalno zdravlje u zajednici formirani su u svega par lokalnih sredina.

U vezi sa ovim, želim da postavim pitanje uvaženom ministru finansija Siniši Malom i uvaženoj ministarki zdravlja, profesorki Danici Grujičić - da li je moguće hitno izdvojiti dodatna sredstva rebalansom budžeta ili iz budžetskih rezervi za tekuću godinu za formiranje centara za mentalno zdravlje u zajednici i planirati sredstva za ovu namenu u narednim godinama, jer smatramo da bi implantacija ovog modela značila dostupnije i kvalitetnije usluge građanima i podizanje nivoa svesti o značaju mentalnog zdravlja.

I na kraju, ponovo bih apelovala, kao i tokom svog prvog obraćanja u ovom Domu, na kolege narodne poslanike da u stanju dubokog bola i tuge u kome se nalazimo i kao pojedinci i kao nacija, svojim ponašanjem u Skupštini, parlamentarnim govorom pokažemo građanima Srbije da smo dorasli ovoj situaciji i javnoj funkciji koju obavljamo. Na to nas obavezuje i kodeks ponašanja i zakletva koju smo položili u ovom Domu pred građanima Srbije. Hvala,

Hvala vam.
Reč ima Milenko Jovanov.

Moje pitanje će biti usmereno ka, pre svega Tužilaštvu za visoko tehnološki kriminal, a odnosi se na to da li ovo tužilaštvo i samostalno bez prethodnih prijava vodi računa o onome što se dešava na društvenim mrežama u poslednjih 15 dana, posebno na društvenoj mreži "tviter".

Dakle, kao po nekom pravilu, isti ljudi u dva različita perioda rade iste stvari. Prvi period se desio tokom onih protesta koji su se zvali „Jedan pet miliona“, drugi je sada u ovim opozicionim protestima i očigledno da kada opozicija i mediji koji su im naklonjeni, podignu atmosferu u tom delu našeg društva, usledi nešto što su pretnje, uvrede, pozivanje na obračun na ulicama i sve ostalo.

Budući da je nadležnost ovog tužilaštva da vodi računa kada je u pitanju javni red i mir, zaista se pitam da li oni prate sve ove naloge i da li išta rade da preduprede ono što je očigledno da jedan broj ljudi u ovoj zemlji radi, a to je da uvlače ovu zemlju i vode je korak po korak ka građanskom ratu.

Dakle, juče se desio napad na Dejana Vuka Stankovića u centru Beograda. Junački su mu prišla trojica momaka, pretila mu, vređala ga a onda je na "tviteru" sledila salva podrške ovome. Naravno, dovođenje u pitanje da li se išta i desilo i kakva je to uopšte pretnja, a onda je jedna od perjanica ovog dela naše političke scene koja ima mnogo veći uticaj preko društvenih mreža, nego neki od njih preko svojih političkih stranaka, postavila pitanje i citiraću, s tim da neću govoriti ime, bez obzira na sve, jer mi nije želja da neko drugi krene u kontra pravcu onoga što ona traži. Kaže – neviđena mi je enigma kako oni hodaju Beogradom, da li komšije pljuju na njih, sva ta Krletova, DJV-ovi i ostale kreature.

Sada se postavlja jedno drugo pitanje – da li bi i kako reagovali isti ovi da neko od ljudi koji podržavaju vladajuću koaliciju poziva na pljuvanje političkih protivnika? Dakle, da mi pozovemo svoje pristalice kojih je mnogo više uzgred, da ih pljuju gde god stignu? U šta bismo pretvorili zemlju? Ne vidim stvarno razlog za cerekanje Vladeta Jankovića, mada znam da on uživa u ovakvim stvarima da se cereka, jer to njegovo licemerje beskonačno valjda sada treba da dođe do izražaja, ali se stvarno pitam šta bi se desilo da vas neko pljune na ulici kada vas vidi da šetate kroz Svetogorsku? Kako biste se poneli? Ili, da kada budete šetali kroz Svetogorsku priđu vam tri bilmeza i krenu da vas vređaju? Jel bi ste se i tada cerekali? Nestao osmeh sa lica i to mi je drago.

Dakle, važno je da ove ljude koji su možda labilniji, na koje njihovi tvitovi, politički poklici, TV emisije, javne ličnosti mogu da utiču tako da u njima probude nekakvu agresiju, budu u skladu sa zakonom i procesuirani.

Dakle, mislim da su ti ljudi najveće žrtve onoga što oni rade, jer ih stalno drže pod određenom tenzijom, stalno im obećavaju evo sad ćemo, evo samo što nismo, evo dođite da blokiramo Gazelu, evo dođite da spavamo na Gazeli, evo samo što nismo rešili sve, preuzimamo vlast, sutra ulazimo u Skupštinu, prekosutra pada RTS itd. To su stvari koje oni govore svojim biračima. Ti ljudi to očekuju od njih zato što im nažalost veruju. Onda se posle razočaraju, sada ih upućuju da pljuju po ulici itd.

Molim nadležno tužilaštvo da radi svoj posao, da reaguje u svim ovim situacijama kako ova zemlja ne bi otišla putem koji nije put, nego stranputica, jer onda nam svima zajedno spasa nema, jer to gde će se završiti sam Bog zna. Hvala.