Hvala, gospodine predsedniče Narodne skupštine. Dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se što sada malo remetim ovu dinamiku postavljanja pitanja i odgovora koji su upućeni ministru Vesiću, ali mislim da bi bilo dobro i korisno da se malo podsetimo kada je u stvari počela istorija nasilja u Srbiji. Obraćam se onima koji nam svakoga dana drže moralne lekcije, koji kažu da su građanska opozicija, da su za Evropsku uniju, da su protiv nasilja, da su protiv „Pinka“ i „Hepija“, da su protiv rijalitija, itd.
Dosta dugo se bavim politikom i u dosta mandata sam bio poslanik u Narodnoj skupštini, pa dozvolite da imam i malo bolju memoriju od nekih koji su danas u opoziciji, a koji su nekada bili na vlasti, ali su u međuvremenu zaboravili da su bili na vlasti i zaboravili su šta su radili kada su bili na vlasti.
Da li se sećate, dame i gospodo narodni poslanici, ko je osnovao ogranak DS u Republici Srpskoj? Ljubiša Savić, zvani Mauzer.
(Srđan Milivojević: Svaka mu čast.)
Svaka mu čast, kaže Srđan Milivojević. Šta kažete?
(Srđan Milivojević: Nije bio izdajnik kao Aleksandar Vučić.)
(Predsedavajuća: Bez dobacivanja.)
Nije bio izdajnik, ali je bio vođa jedne paravojne formacije. Dakle, bio je pripadnik DS. Pa je onda došao 5. oktobar 2000. godine. Da li se sećate, vi veliki moralisti, vi veliki protivnici nasilja, vi veliki mirotvorci, vi veliki građanisti, vi veliki evropejci, šta ste radili 5. oktobra i neposredno posle 5. oktobra 2000. godine? Niste radili ništa. Ja ću da vam kažem da ste radili svašta. Između ostalog, 5. oktobra je vas više od 50 linčovalo Dragoljuba Milanovića, direktora RTS-a.
(____________: Na koje pitanje odgovarate?)
Odgovaram na pitanje vas koji kažete da ste protiv nasilja, a ja vas podsećam da ste vi u stvari promovisali nasilje u Srbiji. Vi svi danas koji protestujete protiv, navodno, zločinačkog, nenarodnog, diktatorskog režima Aleksandra Vučića. Ja sada koristim svoje pravo kao ministar u Vladi Republike Srbije da vas podsetim da ste nasilje u Srbiji generisali vi i sada vam ilustrujem određenim primerima. To što vi imate političku amneziju…

Da li je realno da ne možete ni minut da ostanete mirni, da pustite ministra da govori?

To što vi imate političku amneziju…

Nije vaše da razumete kako je postavljeno pitanje i da vi formulišete odgovor.

Bez vikanja, Lazoviću. Lazoviću, zašto uvek morate da pokažete koliko ste nekulturni i nevaspitani? Ja vas molim, nije na vama da formulišete i pitanja i odgovore.

(Boško Obradović: Onda vodite sednicu.)

Ja je vodim, onako kako treba da je vodim.

Molim vas da se strpite toliko.

Nastavite, ministre.

Gospođo Božić, ne smeta meni što oni meni dobacuju. Ja imam obavezu da podsetim narodne poslanike i građane Srbije da su oni u stvari bili promoteri najgoreg mogućeg nasilja u Srbiji.

Gospodine Obradoviću, ja vas molim da ne dobacujete i ne vičete sa mesta. To je praksa, to vi u poslednje vreme non-stop činite. Ja vas molim da se smirite.

(Boško Obradović: Šta je obaveza ministra poslednjeg četvrtka u mesecu?)

Da odgovara na pitanja, i to čini. Ja ne znam šta je vama sporno da čujete malo istine.

(Boško Obradović: Šta on radi sad?)

Znam da vas boli, ja vas sve zaista razumem, ali moraćete da se smirite i da saslušate do kraja. Zahvaljujem, gospodine Obradoviću, sve smo vas čuli. Molim vas da nastavimo sednicu u miru.

(Boško Obradović: Da li ga je neko od nas pitao nešto? Vi recite da li ga je neko nešto pitao ili nije.)

Mislite da on samo odgovara na vaša pitanja. Da li mislite da vi treba da formulišete i odgovore i pitanja? Ne želim s vama da polemišem, baš zato što pokušavam da vodim sednicu po Poslovniku.

(Boško Obradović: Da li ga je neko nešto pitao?)

Molim vas da ovaj deo sednice na miru nastavimo.

(Boško Obradović: Ne može da se iživljava.)

Ako ćemo o iživljavanju, ja mislim da to samo iz vaše poslaničke klupe možemo da čujemo, jer ne prestajete da vrištite, da urlate, da vičete, da vređate. Molim vas prestanite i vi, Milivojeviću, vas svi najbolje čujemo.

(Boško Obradović: Na osnovu čega ste mu dali reč?)

Gospodine Obradoviću, imate upozorenje, kao i vi, gospodine Milivojeviću. Ja vas molim, dopustite da nastavimo sednicu u miru. Vodim je upravo i neću se uopšte libiti da vam dam opomene.

Nastavite, gospodine Martinoviću.

Zahvaljujem se, gospođo Božić.
Petog oktobra 2000. godine su, dame i gospodo narodni poslanici, upali u više policijskih stanica u Beogradu, upali ste se u više policijskih stanica u Beogradu i iz tih policijskih stanica otuđili veću količinu oružja. Dobar deo tog oružja posle je završio na crnom nelegalnom tržištu.
(Boško Obradović: Ovo je naše vreme, a ne njegovo. Ovo je vreme da mi postavljamo pitanja.)
Sa mitraljezima ste upadali…
(Boško Obradović: Šta je ovo?)

Gospodine Obradoviću, ja razumem da se vama ne sviđa odgovor gospodina ministra Martinovića, ali morate da se smirite i da budete strpljivi i da saslušate.

(Boško Obradović: Ovo je vreme za naša pitanja, a ne za njegovu priču.)

Dobićete i vi priliku da pitate, ništa se ne sekirajte. Strpite se da saslušate odgovor. Ne znači da odgovor svaki može i mora da vam se svidi.

(Boško Obradović: Ovo ga niko nije pitao. Zašto mu dajete pravo na reč?)

Nemojte to da radite, zaista, već nekoliko dana uzastop, ja vas molim. Dajte malo strpljenja i da nastavimo sednicu.

Možete, gospodine Martinoviću.

(Boško Obradović: Ne može.)

Dok ja vodim sednicu može, a vi možete da dobijete opomenu. Ako vam se ne dopada, možete i na vrata. Ja ne. Možda gospodin Orlić bude imao više razumevanja za vas.

Zahvaljujem se, gospođo Božić.
Dakle, 5. oktobra 2000. godine su sa mitraljezima upadali u Narodnu banku Srbije, u Saveznu upravu carina, upadali su u javna preduzeća. Posle 5. oktobra 2000. godine, dame i gospodo narodni poslanici, ošišali su do glave ćerku doktora Milovana Bojića, koji je danas direktor KBC Dedinje. Dakle, ošišali su devojčicu koja je bila maloletna, samo zato što im nije odgovarala politička orijentacija njenog oca.
(Narodni poslanici opozicije lupaju o klupe.)
Možete vi i jače. Možete vi i jače.
(Boško Obradović: Vreme je za postavljanje pitanja. Niko ga ništa nije pitao.)
Da vas podsetim, ja mislim da nekima mnogo smeta istina. Ja mislim da nekima mnogo smeta istina i da se mnogo uzbuđuju.

Boško Obradoviću, upozorenje poslednje za danas. Upozorenje je da ne vičete, ne ometate sednicu, da se ne ponašate na sličan način. Jeste li me razumeli?
(Boško Obradović: Jeste li vi mene razumeli?)
Izričem vam opomenu, Boško Obradoviću.
(Boško Obradović: Ne znam po kom osnovu. Zašto? Niste bili u sali, a izričete mi opomenu. Ovo je poslednji četvrtak u mesecu.)
Sada molim vas, budite toliko pristojni, da saslušate odgovore, posle toga vi imate reč.
Stvarno ne znam šta vi mislite da postignete takvim ponašanjem? Ovo je nasilje. Ovo što sad radite je nasilje.
(Boško Obradović: Ovo je kršenje Poslovnika.)
A što ste došli na sednicu posvećenu postavljanju pitanja Vladi, ako ne želite da slušate ministra? Ne da vičite iz klupa i vama kao dami to posebno ne priliči. Ne da vičete iz klupa, saslušate, posle toga vaša poslanička grupa kao što znate izvesno dolazi na red, dobićete priliku da kažete šta god hoćete.
I, za vas kao damu važi isto, ne priliči vam to.
Saslušajte odgovore do kraja. Svako od ministara u Vladi ima pravo da zatraži reč, da kaže šta ima da kaže.
(Boško Obradović: Ovo je sramota.)
Vi ste tražili da Vlada dođe.
Vas sam gospodine Obradoviću nekoliko puta ljubazno zamolio, mnogo puta upozorio. Molim vas da nastavimo.