Zahvaljujem, predsedniče Skupštine.

Ovo je drugi put da dobijem reč danas. Govorio sam prvi put u 11.15 časova, pa evo sada. U međuvremenu je premijerka govorila osam puta i ima pravo na to po Poslovniku, ali po istom Poslovniku i ja imam pravo kao predstavnik predlagača da dobijem reč mimo redosleda.

S druge strane, gospodine Orliću, prozivali ste me kad zakasnim deset minuta u salu, a vi ste zakasnili tačno pola sata, odnosno 45 minuta. Mi sedimo ovde i čekamo vas i predstavnike Vlade da se smilujete i dođete u salu. Dali ste pauzu u 10 do dva, u 15 do dva, sad je već pola četiri. Toliko o tome ko govori, šta govori.

Ne znam da li su premijerka i ministar Gašić uopšte primetili da sam govorio, izgleda da nisu. Ja sam postavio vrlo jasna, vrlo konkretna i vrlo direktna pitanja i tiču se odgovornosti ministra Gašića, tiču se teme dnevnog reda, a to je njegova smena i nijednom jedinom rečju, ni premijerka, ni ministar Gašić, nisu odgovorili. Nijednom jedinom rečju. U međuvremenu smo čuli da je smenjen ministar Basta, a vi ste pogrešili, to je pogrešan ministar, vi ste trebali Gašića da smenite, ne Bastu. Izgleda da niste dobro čuli zahteve, a ja ću da vam pomognem i očekujem da odgovorite ponovo.

Juče je ministar Gašić rekao doslovce – mi znamo ko je ubica i tražili smo od nemačkih organa pod čijom je zaštitom u ovom trenutku taj čovek da nam daju podatke, imamo slike sa aerodroma u Tirani kad je sleteo, imamo slike kad je ušao u Prištinu, imamo slike kada je ulazio u stan. Naše pitanje je stalno bilo i našim partnerima, prijateljima našim dajte nam snimke satelitskih kamera, a oni kažu – ne može, bila je magla. Dakle, direktno juče ovde, u Skupštini, na političko ubistvo Olivera Ivanovića Bratislav Gašić je rekao da su naše službe otkrile ubicu.

Odmah je stigao demanti Savezne Republike Nemačke koja je rekla da odbacuje sve optužbe da je ubica Olivera Ivanovića pod zaštitom te zemlje. Ja sam pitao, pa ću sada da pitam ponovo. Dakle, pošto se žalite za snimke koje nisu dostavile neke strane službe, šta je sa snimcima sa kojima raspolažu naše službe bezbednosti na tom delu teritorije? Da li ima snimaka ili ne, odnosno, ako nema, da li to znači da država Srbija više ne kontroliše taj deo svoje teritorije, a tiče se Kosova i Metohije?

Drugo, šta je gospodin Gašić, kao šef BIA preduzeo, kada mu se Oliver Ivanović obratio i ukazao na probleme vezano za ugrožavanje njegove bezbednosti?

Dalje, ako već znate ko je ubica, zašto Srbija nije raspisala međunarodnu poternicu za tim navodnim ubicom Olivera Ivanovića, već ste optužili Nemačku da je saučesnik ubistva? Direktno. Direktno se optužili Nemce da štite ubicu i samim tim da su saučesnici. Zašto nije pokrenut još uvek postupak protiv tog čoveka da mu se sudi odsustvo, ako već imate dokaze i ako ste otkrili ko je ubica? Ni na jedno od tih pitanja odgovor nisam dobio.

Dalje, što se tiče odgovornosti, a imali smo prilike da slušamo od vas u pokušajima da diskreditujete ljude koji protestuju, opoziciju, da nigde nikada nije odgovarao za masakre, pa ste se vrlo često pozivali na slučaj Brejvik i Norvešku, znate tamo je na prvom mestu smenjen ministar policije i pravde zbog masakra koji se dogodio.

Dalje, tadašnji premijer i prijatelj Aleksandra Vučića Jens Stoltenberg, nakon tog masakra koji se dogodio, plakao je sa narodom i narod je plakao zajedno sa njim. U trenucima najveće nacionalne žalosti pronašao je reči saučešća i reči utehe. Tada je izjavljivao saučešće porodicama preminulih, donosio je cveće na mesto zločina, održao govor koji je bio preko potreban celoj naciji ujedinivši narod u bolu. Emocijama i gestovima pokazivao da je jedan od nekoliko miliona Norvežana.

Dalje, Stoltenberg je govorio na glavnom trgu u Oslu pred 200 hiljada stanovnika koji su izašli na ulicu tada, pokušavajući da obuzda emocije i suze. Dok je govorio, gledao je narod kako ujedinjen plače, drži se za ruke i polaže cveće na mestima tragedije.

A u Srbiji nema ni emocija, nema ni saosećanja u bolu porodica, čak, evo već drugi dan zaredom, postavljam pitanje premijerki – da li ste se upisali u knjigu žalosti, barem, u školi „Vladislav Ribnikar“? Da li ste barem to uradili, ako ništa drugo, pošto sam vam sad pročitao kako se ponašaju premijeri koji znaju šta je odgovornost u ozbiljnim zemljama, u kojima postoji država. Vi, za razliku od takvih ljudi, nas i ljude ostale koji protestuju nazivate hijenama i lešinarima, fotošopirate vaše fotografije, smejete se, kao da se ništa nije desilo. Ali, to govori o vama mnogo više nego o bilo kome drugom.

Postavio sam pitanje, takođe nisam dobio odgovor – ko je bio u vašem sistemu, za koji kažete da nije zakazao, odgovoran kada se dečak ubica iz škole „Vladislav Ribnikar“ posle povratka sa kampa u Francuskoj, gde su deca bila na zimovanju u saradnji sa francuskim kulturnim centrom i posle prijava nastavnika da je dečak nedelju dana spavao u fotelji, da je bio sam, da ni sa kim nije razgovarao, šta su preduzele institucije, šta je uradio sistem i da li je tačno da je majka posle tog događaja, po prijavama nastavnika i drugih roditelja, vodila svog sina na pregled, upravo kod doktorke Milice Pejović?

Zašto još uvek nije razrešena direktorka škole „Vladislav Ribnikar“? Prosvetna inspekcija je to naložila pre nekoliko nedelja. Aleksandar Vučić je rekao da je ona jedna jako brižna žena i da ga je sačekala, to je izgovorio na televiziji „Hepi“ i verovatno je to bilo dovoljno da to što je naložila prosvetna inspekcija ne bude realizovano.

Pitao sam da li je škola imala akt o proceni rizika u zaštiti, lica, imovine i poslovanja, plan i projekat video-nadzora i da li je to sistem odradio kako treba u skladu sa zakonom ili ne?

Kad govorimo o oružju i oduzimanju oružja sa kojim se hvalite, imam još jedno pitanje, da li je istina da je sinoć policiji prijavljen slučaj da je član SNS i nekadašnji rukometaš, Vlada Mandić, sa pištoljem i još nekoliko napadača sinoć išao na vrata kuće jednog stanovnika Beograda? Odakle mu oružje? Postavljam pitanje, sada, odmah, da li je to rezultat velike akcije oduzimanja oružja i ako je ovo tačno, šta će se preduzeti po tom pitanju?

Očekujem da mi odgovorite na sve ovo što sam sada izneo. Hvala.

Reč ima Zoran Zečević.

Poštovani predsedavajući, poštovana predsednice Vlade, poštovani ministre, poštovane koleginice i kolege, poštovani građani Republike Srbije, ja se vama izvinjavam, građanima, što ste imali priliku da ovih dana slušate stvari od vladajuće koktel naprednjačke vlasti, koja ni u ovim teškim trenucima nije u stanju da prilagodi svoja osećanja trenutku u kome se nalazimo.
Teško je odgovoriti, poštovani građani na vaša pitanja, a posebno na pitanje jednog mog prijatelja, Dušana Gavrilovića, koji stalno ponavlja i pita se – koja ih sila tera da sve rade naopako?
Poštovani građani, vi u kontaktu sa aktivistima patriotske opozicije postavljate različita pitanja. Jedno od pitanja koje najčešće postavljate jeste – šta smo to mi Bogu zgrešili kada nas vode Aleksandar Vučić i Ana Brnabić?
Poštovani građani, mnogo toga smo zgrešili, a najveća naša greška je što smo dozvolili da dođu u poziciju, Aleksandar Vučić i Ana Brnabić da krčkaju naše Kosovo i Metohiju, da smo došli u poziciju da naš patrijarh ne može da ode u Pećku patrijaršiju, da smo dozvolili da se naša deca na Kosovu i Metohiji tuku, ubijaju, prebijaju, a da država mirno daje saopštenja i da moli svoje prijatelje u zapadnoj Evropi da prestanu sa terorom nad našim narodom. To smo mi svi krivi, poštovani građani i vi snosite ogromnu krivicu, ali ima vremena, mnoge stvari će se popraviti u budućnosti i ispraviti.
Ja bih želeo jednu moju diskusiju da započnem sa jednim delom stiha Desanke Maksimović koji kaže: „Srbija je velika tajna, ne zna dan šta noć kuva, niti noć šta zora rađa.“ Ovo sed uklapa, poštovani prijatelji u ono što smo naprednjačku koktel vlast upozoravali, Srpska stranka Zavetnici, da povedete računa i da ne dozvolite da vam se desi narod.
Kao što vidite, da, hajde, desio vam se narod, ja ne bih želeo da vam se desi ono što se naprednjačkoj vlasti još davne 1881. i 1888. godine desilo i moramo da vodimo računa o tome da vam se to ne dogodi, jer ja ne bih želeo nikome da se dogodi ono što se naprednjacima dogodilo. Velika je sličnost između toga šta se desilo, velika je sličnost i uklapa se u one stvari koje su se desile. Velika je stvar da će ako tako nastavite da će vam se ponoviti istorija, što ne bi bilo dobro, jer mi iz Srpske stranke Zavetnici ne želimo nikada da jedna jedina kap krvi padne zbog ovih stvari.

Zečeviću, da vas podsetim samo da govorite na sednici zbog nasilja do kog je došlo u našoj zemlji, a upravo se kroz aluzije bavite pozivanjem na obračune, na prolivanje krvi i na likvidaciju drugih ljudi.

Poštovani građani, vi znate dobro kako je došlo, poštovani građani, vi jako dobro znate šta se odigralo, kako je SNS uspela da dođe na vlast.

Znate li šta izgovarate Zečeviću? Jeste li svesni šta izgovarate?

Uspela je tako… (Isključen mikrofon)

E ovako, pošto očigledno nećete da slušate, da vam pomognem da me čujete malo bolje. Ne radi vam mikrofon, Zečeviću, vičete u prazno Zečeviću, ne radi vam mikrofon.
Znači ovako, govorite na sednici koja je sazvana zbog toga što se dogodilo teško nasilje. Govorite na sednici…
(Zoran Zečević: Niste vi moj vaspitač.)
Nemojte da vičete, Zečeviću.
(Zoran Zečević: Nemojte vi da vičete na mene. Niste vi moj tata.)
Da li imate neki problem sa elementarnom pristojnošću, Zečeviću?
(Zoran Zečević: Ja sam za vas gospodin.)
(Boško Obradović: Nemate pravo da ga isključujete.)
Da, imam pravo. Znači, neću da dozvolim nikome da smatrajući da je mnogo pametan poziva na krvoproliće, jeste. Primirite se.
Biće Zečeviću ponovo uključen mikrofon kao što je bio i Ćuti Jovanoviću, ali da se razumemo oko nečega.
Vi verovatno smatrate da je to jako duhovito, ali da prizivate na krvoproliće, da govorite o tome šta se desilo onda kada su ljudi ubijani zbog toga što je to bila neka vrsta političkog obračuna u to vreme, ali krvavog obračuna, Zečeviću, dakle, to je sve samo nezanimljivo. To je sve samo nezanimljivo.
(Boško Obradović: Javite se za reč.)
Ako možete da se suzdržite od toga i vi, Obradoviću, da se suzdržite od dobacivanja.
(Boško Obradović: Niko ne dobacuje.)
Ako možete da se suzdržite od toga Zečeviću, prijavite se za reč ponovo, uključiću vam mikrofon i trudite se da ne pokušavate da budete ni vickasti, ni duhoviti na taj način, jer to je sve samo ne smešno i sve samo ne prikladno, bilo kada Zečeviću, a pogotovo na ovakvoj sednici.
(Zoran Zečević: Za vas sam gospodin Zečević.)
Vi kada zaslužite poštovanje drugih ljudi možda ga i dobijete. Jeste li se prijavili za reč? Hajde da pokušamo ponovo.

Jeste dozvolili? Jeste.

Hvala vam puno.

Samo da vas podsetim, vi niste moj vaspitač, niste moj učitelj, niste moj nastavnik, niste moj profesor, jer ste sva ta prava nastavnicima i učiteljima i profesora oduzeli, a sebi ste dali prava. Dobro. U redu je. Hvala puno.

Svaki nastavnik ili profesor koji ne radi u skladu sa vašim pravilima koje vi namećete, on automatski dobija otkaz u školama, a kao potvrda toga jeste i jedan profesor u Prokuplju koji je dobio otkaz ovih dana samo zato što mu je brat u Srpskoj stranci Zavetnici, radi se o bratu Marka Ristića, i želeo bih da premijerka proveri to što sam ja sada rekao da ne ispadne da sam i to slagao.

Želim, gospodo, nešto drugo da vam kažem. Kada ste trebali da dođete na vlast kao SNS istorija je potvrdila da niste uopšte trebali, jer sve ovo što danas vi radite mogli ste da uradite i kao SRS, jer sada se dokazalo da tu nema neke velike razlike, jer i sve ono što vi sada radite to aktuelna radikalska vlast podržava, sve te stvari.

Kada ste trebali da dođete na vlast imali ste dva zadatka. Prvi zadatak je da dovršite državnost Kosova kao države i kada su dušmani srpskoga naroda birali ko će to da uradi oni su jednostavno odabrali vas su odabrali iz mnogo razloga.

Da biste tada, ja sam svedok toga, da biste tada zadovoljili onaj deo naroda koji je nacionalno opredeljen, šta ste vi tada uradili na čelu sa Aleksandrom Vučićem i mnogi od vas? Otišli ste u severnu Kosovsku Mitrovicu i tamo ste se u crkvi zakleli da ćete poništiti takozvane Borkove Briselske sporazume. Na taj način ste obmanuli jedan ogroman broj patriotskih opredeljenih ljudi koji su shvatili šta vi radite, pa vas boli što sad svi ti isti ljudi prelaze u ovu našu patriotsku opoziciju. To je vaš problem.

Drugi problem koji je bio za vas problematičan jeste ta grupacija ljudi koji su ostali bez posla kroz takozvane privatizacije i koji su očekivali od vas, jer ste im obećali da ćete da završite 24 pljačkaške privatizacije. Umesto toga da rešite 24 pljačkaške privatizacije i da ljudi dođu do svojih poslova i do novca, zarada i da im se poveže radni staž, vi ste uradili sledeću stvar - sve aktere tih privatizacija među kojima se najviše isticao vaš ministar, gospođo Brnabić, koji je kod vas ministar finansija, u to vreme kreator tih pljačkaških privatizacija, Siniša Mali, i tu ste obmanuli ljude i dobili ste ih za svoje potrebe za glasanje. Međutim i ti ljudi su shvatili da ste ih obmanuli i da ste ih prevarili, a onda ste krenuli sa vašim pričama i sa vašim frazama.

Ja želim građane da podsetim da ste 2014. godine izašli sa parolama vašim, evo ja ću i da vam pročitam - budućnost u koju verujemo. Zamislite, 2014. godine je, poštovani građani, naprednjaci govore o budućnosti u koju verujemo. Današnja sadašnjost je tadašnja budućnost i sada jako dobro vidimo kakva je budućnost.

U poslednjih 10 godina vaše vladavine toliko se našem narodu desilo tragedija, toliko nesreća, posebno sa ove dve nesreće 3. i 4. maja koje su nam se desile, da su u srcu i duši svakog normalnog čoveka napravili teške duboke rane koje teško mogu da zarastu, a vi te rane sa vašim ponašanjem i sa vašim diskusijama i sa vašim smehom i sa vašim cirkusom svaki dan produbljujete i produbljujete i produbljujete.

Doživeli smo to što nikada nismo doživeli da je dete od 13 godina pobilo decu. Koju decu? Svoju decu. Gde? U takozvanoj elitnoj školi. I to je pobilo dete od elitnih roditelja. Vi ste proglasili tu školu elitnom, vi ste proglasili te roditelje elitni. Mi ostali smo obični. Naša deca mogu da idu u toalete sa čučavcem, a vi ste pravili elitne škole, pravili ste elitna društva, elitnu decu. To je vaša politika.

Još nešto da vam kažem, gospodo naprednjaci, to dete, nesrećni Kosta imao je dve godine kada ste vi došli na vlast. On je rastao i razvijao se u sistemu koji ste vi gradili. Taj sistem je doveo do toga da je dete od 13 godina…

Poštovani ministre Gašiću, pitam vas – da li je moguće da dete od 13 godina izvrši toliko profesionalan zločin ili je možda u pitanju nešto drugo? Ja neću da aludiram na bilo šta, ali za mene kao čoveka je nemoguće da je dete došlo na tu ideju i da je dete moglo na takav način. Ko stoji, gospodine Gašiću, iza tog deteta? Da li roditelji, da li društvo, da li mafija, da li sekta, da li neki vaši prijatelji iz inostranstva? Ko stoji iza toga?

Ja vas pitam, kao čovek vas pitam. Za mene je to nemoguća misija da je dete moglo to sve da uradi. U formiranju svakog čoveka ima dva faktora. Dva faktora postoje. To je jedan genetski ili genotip i jedan fenotip. Genotip je ono što svi mi nasleđujemo od svojih predaka i kada budem drugi put imao malo više vremena objasniću vam šta znači genotip, objasniću vam šta znači deda, objasniću vam šta znači nasledstvo. Sve ću da vam objasnim i vi ćete to kao bistri ljudi da shvatite.

Ono drugo što se zove fenotip to je ono, poštovani građani, što društvo čini. Vi ste napravili sistem bez sistema. Znači, sistem bez sistema ste napravili i zato ja moram da vas pitam – da li će, gospodine Gašiću, vaše službe, ja se nadam, da će vaši inspektori uraditi pravi i profesionalni nalaz povodom svih ovih stvari?

Znači, ja želim u to da verujem, ali, gospodine Gašiću, da li će posle veštaci, da li će posle politika da utiče na promenu nalaza, odnosno činjenica u tim nalazima kao što se mnogo puta do sada dešavalo, gospodine Gašiću, da pojedini nalazi završavaju u fiokama, da pojedini veštaci ispravljaju određen stvari i da to sve dobija sasvim drugi tog.

Da bi to potvrdio ja mogu da vas pitam kao čoveka – da li ste znali, da li ste, gospodine Gašiću, kao direktor BIA znali da postoji klan Belivuk – Miljković koji radi to što radi? Da li ste znali? Ako ste znali, šta ste čekali da ga hapsite tek posle pet, šest godina od maksimuma njihovog dejstva?

Ako niste znali, gospodine Gašiću, šta je druga varijanta, onda je to problem. Onda ja vas pitam kao čoveka – ako niste znali, a svaki klinac u Beogradu je znao i u kafićima se pričalo šta radi taj klan i šta se sve dešava, da ja sada ne prepričavam oko toga, onda se postavlja pitanje – za šta nama služi BIA? Za šta nam služi BIA?

Da li je možda njen osnovni zadatak BIA da prati nas opozicione poslanike i opozicionare da ulazi u naše živote i u naše kuće, naše stanove, jel to zadatak? Ako je zadatak, evo pitajte mene sve što vas interesuje ja ću vam reći. Ne treba da me prisluškujete, ne treba da me pratite, sve ću da vam dam. Sve što treba da vam dam.

Gospodine Gašiću, sve to nije smešno. Ja cenim sve što ste uradili vi za vaš Kruševac, ja to cenim, ali samo da vam kažem samo jednu stvar. Malopre ste rekli da ste se borili da vaša deca ostanu u Kruševcu. To je lepo. Ali za razliku od vas, recimo ja se borim i da moja deca i da tuđa deca ostanu u Aranđelovcu i da se vrate oni koji su pobegli zbog Mikice Milojevića i vama sličnih koji se vodili politiku, e ja se za to borim i tu je neka razlika. Znači, molim vas…

(Tamara Milenković Kerković: Šta je ovo ovde, jel ovo ludilo negujete ovde?)

(Ivan Kostić: Šta je ovo predsedavajući?)

(Boško Obradović: Tišina bre.)

(Tamara Milenković Kerković: Hoćete da prekinete više?)

(Ivan Kostić: Šta se derete? Smirite se malo ljudi.)

(Boško Obradović: Pa, smirite se. Ima li pravo jednom da govori da ga ne ometate. Šta ti nije jasno?

(Boško Obradović: Ćuti malo čoveče.)

(Tamara Milenković Kerković: Jel umete da prekinete da ne urlate?)

Šta vam je bre? Alo? Šta vam je ljudi?

(Tamara Milenković Kerković: Jeste vi šef te grupe, ili šta ste?)

Predsedavajući, jel dozvoljavate da se normalno radi ovde?

(Narodni poslanici viču u glas.)

Jel možete da nastavite?
Ako mogu svi da dozvole da se nastavi.