Dobar dan.

Mi smatramo da je ceo ovaj set zakona i predloga zaista vrlo loš i da uopšte nije dobar i nije po demokratskim principima, tako da smatramo da ukoliko se ovaj predlog zakona usvoji, Srbija će biti u totalnom medijskom mraku, jer bi se na taj način eliminisali preostali nezavisni elektronski mediji.

Mi smo svakako i sada u mraku jer, naravno, kontrolišete sve medije i prave informacije do ljudi jako teško dolaze, ali na svu sreću, eto, RTS prenosi ova naša skupštinska zasedanja, tako da je ovo prilika da građani bar na ovaj način čuju i vide ono što mi imamo da im kažemo i ono što je zaista slika i prilika realnog dešavanja.

Što se tiče gospodina koji je na početku sednice izjavi da je zemunski klan formiran 2003. godine i da je tada naš predsednik stranke Miroslav Aleksić imao 20 i nešto godina, ja hoću da ga podsetim da je zemunski klan likvidiran 2003. godine, ali da je nastao mnogo pre, 10 godina pre i kako mu samo ime kaže, u Zemunu je stvoren.

Takođe bih gospodina koji je otišao, koji je ovde 20 godina narodni poslanik i ništa drugo u svom životu ne radi nego na osnovu lažnih informacija o sebi obezbeđuje mesto u svakom mandatu, obavestila bih ga ovako – da se zemunski klan nije stvorio u Trsteniku, nego u Zemunu, a najveći prosperitet je imao u periodu od 1996. do 1998. godine, kad se zna ko je bio na čelu zemunske opštine i ko je bio u Zemunu, a to je bila SRS.

Ta ista zemunska mafija je već 1997. godine rešenjem Izvršnog odbora opštine Zemun, i to rešenjem 06-2365/97, od 21. februara 1997. godine, dodelila rešenje Spasojeviću da mu se daje na trajno korišćenje parcela 1245551246.

To je bilo vreme za amandman.
Reč ima podnosilac.

Poštovani građani Srbije, pošto nas je ovako precizno ovaj stečajni upravnik u parlamentarnom životu u Srbiji, Vladimir Orlić, prekida, ja ću nastaviti.

Ne samo da je Miroslav Aleksić imao 17 godina kada je Zemunski klan izvršio prvo ubistvo, nego nije ni znao da postoji Zemunski klan, nije ni znao ko su Mile Luković i Spasojević, a prvo ubistvo Zemunski klan je izvršio u Kliničkom centru Srbije 1994. godine, ubrizgavajući pacijentu smrtonosni koktel od koga je naprasno dobio infarkt, zdrav i prav čovek povređen u sukobu.

Kada već govorimo o medijskim zakonima, podsetiću vas građani Srbije da ove medijske zakone donosi isti onaj režim koji je doneo najsramotniji Zakon o informisanju 1998. godine. Aleksandar Vučić je bio ministar informisanja. To je isti čovek koji je kazao – kad tad osvetiću se Slavku Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje „Dnevni telegraf“. To se završilo ovako na Uskrs 1999. godine kada su svoje gazde pozvali da bombarduju Srbiju.

Opet vi Milivojeviću imate napad.

Samo se ti Orliću opusti.

Danas ti isti prizivaju sve te sluge zla u borbi protiv Srbije. Danas su se ujedinili sa svim tim ubicama, mafijašima pod imenom svog gazde Kurtija kome su položili zakletvu i sada ne samo da hoće da mu budu verni na Kosovu i Metohiji, nego i u Srbiji.

Ovde ima jedan poslanik koji je u politiku ušao noseći Slobinu lutku u zatvorskom odelu, a očigledno hoće da izađe noseći Vučićevu sliku sa kravatom. Pošto vraćaju Tomislava Nikolića u politički život, evo šta je kazao Tomislav Nikolić – Vučić i ja smo zajedno došli na vlast, zajedno ćemo i otići. Svaka čast na odluci da Tomislava Nikolića vratite u SNS.

Kao i uvek, veoma mudro.
Sada će taj poslanik koga ste pomenuli da vam odgovori, ali samo da znate, po mišljenju novinara, najgori Zakon o informisanju, ikada, bio je onaj vaš iz 2009. godine koji je polupan na Ustavnom sudu na svakom članu. Sećate se. To je ono vreme kada ste krali 619 miliona od vlasti. To je bilo to vreme.
Izvolite.

Poštovani predsedniče, javljam se po amandmanu. Svojih pet minuta koristim kao narodni poslanik. Gospodine Milivojeviću, toliko ste puta bili u Skupštini. Mogli ste bar toliko da naučite na šta imam pravo kao samostalni narodni poslanik.

Dakle, kada pričamo o zakonu o informacijama, mogu samo da kažem da je ovaj predlog zakona problematičan očigledno samo Đilasovim sledbenicima, jer očigledno ne može da zarađuje dalje na tim televizijama, reklamama i tu je samo sporan taj deo. Kada pogledate poslanike koji tako žustro brane Dragana Đilasa, njegove milione, njegove zarade na grbači građana, onda vam je jasno šta je problematično sa tim zakonom.

Kada je gospodin Milivojević pomenuo lutku Slobodana Miloševića, da uzgred kažem da poznajem čoveka iz 1996. godine. Zajedno smo bili u nekoliko aktivnosti tih 90-tih, bili smo čak i u duelu na televiziji „Pink“ 2007. godine. Već tada smo imali nekoliko nejasnih momenata i nije mi samo jasno šta mu je sad trebalo da priča o lutki Slobodana Miloševića kada zna tu nepravdu koju sam doživeo posle 5. oktobra. Morao sam da napustim Srbiju i bio izvan Srbije 10 godina. Nije mi jasno kako sad to da pominjete kada dobro znate šta ste uradili.

Godine 2000. sam rekao vrlo jasno dr Zoranu Đinđiću da Srbija ne ide dobrim putem, da će Srbija zglajznuti, da će on biti žrtva toga, mnogi ljudi su mu govorili da je već tada imao u svojim redovima mnogo neprijatelja koji su se krili i pokušavali da realnost u Srbiji predstave na sasvim drugi način.

Doktor Zoran Đinđić je bio čovek koji je zaista bio demokrata. Želeo je Srbiji dobro i pokušao da Srbiju zaista uvede u jedan dobar tok, ali mnogo je ljudi bili kao „kamen u cipelama“ i jednostavno su taj put sprečili. Godine 2000. je krenula jedna opasna ofanziva na Srbiju. Nekoliko godina kasnije je ubijen premijer Republike Srbije. Imali ste ministra unutrašnjih poslova, gospodine Milivojeviću, koji nije tad hteo da podnese ostavku.

(Srđan Milivojević: Replika.)

Nije čak hteo da podnese ostavku, a ubijen je premijer Republike Srbije i sada vi ovde dođete i kažete – ne valjaju zakoni, ne valjaju ministri, a šta ne valja tačno? Šta ne valja tačno? Znate šta ne valja? Zloupotrebljena je velika energija naroda posle 5. oktobra. Izigrali ste staj narod. Narod je jednostavno potučen do nogu. Ono što smo svi verovali, što smo sanjali 90-ih, sanjali smo san da ode jedan režim, a da dođu novi ljudi koji će Srbiju uvesti u EU.

Srđane Milivojeviću, vi niste uveli Srbiju u EU, niste uradili posao za koji smo ginuli, za koji su mnogi stradali i nije mi jasno da vi posle 10 godina i posle 20 godina nama pričate, kao narodni poslanik, kao da ste juče pali sa Marsa. Gde je vaša odgovornost? Vi ste bili narodni poslanik. Bili ste nosilac te ideje, pa gde ste bili?

Ja sam bio u Francuskoj. Ja sam pobegao odavde da me ne ubijete na ulici. I šta sad? Vi sada građanima pričate – ja ću sada da menjam Srbiju, a kako ćeš to, prijatelju, da menjaš? Tako što ste pustili one zlotvore iz zatvora i posle ih vratili na Kosovo, pa jedan od tih je sad i Aljbin Kurti. Ko je podneo odgovornost za to? Kako ćete to da opravdate narodu? Kako ćete da opravdate one silne privatizacije koje ste imali? Kako ćete to da opravdate?

Zar vas nije sramota da je Aleksandar Vučić više uradio za Srbiju u Evropi, da je više izgradio tih fabrika, tih puteva, da je Aleksandar Vučić taj koji je Srbiju usmerio na put koji smo mi sanjali, protestanti 90-ih, koji smo u Beogradu ginuli na ulicama? Aleksandar Vučić upravo tu Srbiju uvodi na način, na trasu kako je Zoran Đinđić zamislio, a vaše kolege, gospodine Milivojeviću, Zorana Đinđića su sputavali u celoj toj priči. Ko je odgovarao za to? Gde je politička odgovornost? Gde je odgovornost DS? Čoveka ste pustili na vetrometinu i on je izgubio život i danas taj Aleksandar Vučić ispunjava one ideje koje je dr Zoran Đinđić nekada želeo i kada je vodio Srbiju na pravi put.

To je bilo pet minuta.

I vas nije sramota i sve vas koji ste u to vreme bili pokraj Zorana Đinđića da i danas pričate o Zoranu Đinđiću! Sram vas, bre, bilo!

Može, ali da vam kažem unapred, biće još jedan krug najviše.