Na član 9. predloženog zakona, koji nosi naziv ili naslov obavezan novinarske pažnje, mi smo predložili amandmanom brisanje ovog člana, a sada ću zamoliti i građane za pažnju, kao što vi vrlo dobro znate, „Telekom Srbije“, gde je većinski vlasnik država, je ujedno i kompanija u okviru koje posluju sledeće kompanije – Super Nova, Arena i Euronjuz.

Da li vi mislite, a malopre smo čuli informaciju od ministra Jovanovića da će postojati savet za štampu i komisija koja će kontrolisati državnu pomoć ovakvim medijima, koji će biti osnovani ili koji će biti finansirani od strane „Telekoma“.

Da li je vama potpuno to jasno, ja pretpostavljam da jeste, ali bih volela da i građanima bude jasno, da vrana vrani oči ne vadi, i da komisija koja će biti sastavljena od državnih činovnika koji su politički podobni, kao i savet za štampu koji će biti politički podoban će kontrolisati finansiranje medija i vama je to potpuno normalno, a onda će Ministarstvo za informisanje to odobravati, pa znate kako?

Pa znate kako, da smo malo naivniji, možda bi poverovali da vi želite da ispunite ovakve evropske standarde i Ustavom proklamovana načela. Niko, ali apsolutno niko nema pravo na monopol nad medijskim prostorom, ovim zakonom vi pokušavate da uvedete monopol i takvo nešto ne sme da prođe, takvo nešto, ponavljam će biti kršenje osnovnih ustavnih proklamovanih načela.

Molim vas da povučete ovaj zakon iz procedure, a to će vas, neće vas moliti, Evropska komisija vam je već jednom napomenula 2022. godine da se protiv „Telekoma“ vodi par sudskih sporova, gde je uključena i pored ostalih kompanija i „Telekom Srbija“, u kontekstu visoke koncentracije medijskog tržišta u Srbiji i vi to vrlo dobro znate. Završavam.

Izvolite.

Poštovani građani Srbije, ja ne znam odakle ideja SNS da ovaj odlazeći režim, na kraju svog mandata ovakve zakone stavi u skupštinsku proceduru. Ja ne znam uopšte odakle vam pamet da to radite i očigledno vi ne želite sebi dobro i to mi je drago.

Evo ja ću vam sada pročitati samo jednu rečenicu u vezi Zakona o informisanju – pravo svakog građanina je da bude slobodno, objektivno i potpuno informisan i njegovo je pravo da učestvuje u toku i procesu informisanja, ono predstavlja demokratsko dostignuće, kojim se malo koja zemlja u svetu kao naša može pohvaliti.

Ovo je, nećete verovati, izgovorio Aleksandar Vučić, ministar informisanja 1998. godine, 20. oktobra kada je donosio najsramotniji Zakon o informisanju u istoriji Srbije.

Taj zakon kao takav okarakterisan je kao najgori Zakon o informisanju, koji je ikada donesen u Srbiji.

Evo vidite, te zakone su dve decenije posle njegovog donošenja kritikovali strukovna udruženja, novinari, političari, poslanici, i te zakone su kritikovali svi oni koji su bili žrtve tog zakona.

Ako mislite da su te kritike bile neopravdane, evo šta kaže sam Aleksandar Vučić o tom zakonu - To je bio veoma glup Zakon o informisanju i ja sam to priznao mom narodu. Maj 2015. godine.

Što sada to radite, što istu stvar radite koja vas je jedanput koštala vlasti 2000. godine, što skačete u bunar u kome ste se već davili?

Dva minuta. Hvala.
Ne valja dva puta skakati u loš bunar. To znači da i onih 619 miliona pljačke ne događa dva ili više puta.
Na član 9. amandman je podneo Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, ova iz RTS me opet ometa. Dakle, šta su medijske slobode, upoznali smo vrlo dobro kada su dugim cevima ovi žuti nesrećnici uz pomoć policije ušli u BK televiziju i to je bila ta njihova sloboda, uzmeš pušku, pa u televiziju, jer ti se ne sviđa, njihov problem.

Takođe, videli smo šta je sloboda medija kada su sa policijskim snagama, jakim policijskim snagama upali u „Glas javnosti“ i „Kurir“.

Dakle, to smo videli, kao što smo pročitali tada da su u vazduh digli vlasnika, odnosno automobil vlasnika „Glasa javnosti“ i, na kraju, kad nisu uspeli da ga uplaše, onda su ga uhapsili i osudili.

Dakle, mi koji smo pratili u to vreme i koji smo samo na radiju Fokus imali jednog voditelja, u obavezi smo da kažemo na šta su ličile te njihove slobode.

Danas oni pod kontrolom imaju tridesetak piratskih televizija. Rekao sam piratskih, zato što su to televizije koje navodno reemituju program u Republici Srbiji, nemaju početni program i svi se oni prave pomalo ludi, od, koji direktno ide u Republici Srbiji. To je po Konvenciji o prekograničnoj televiziji zabranjeno sve da je do reemitovanja došlo, zato što Konvencija, član 24, kaže da program koji se reemituje ne može sadržinski, jel tako ministre, u potpunosti je pretežno da bude namenjen zemlji prijema i da se to smatra izbegavanje jurisdikcije.

Tako mi imamo medije koji su pod nadležnosti Republike Srbije, mediji koji stvarno reemituju program. To su SNN, BBS i tako dalje, koji stvarno reemituju program. Imamo piratske Šolakove medije koje u programu ubacuju domaće reklame, što je članom 67. Zakona o oglašavanju zabranjeno i tako narušavaju slobodu domaćih medija i nezavisnost, zato što kad uzmeš pare medijima na način na koji oni kradu domaće medije, onda ti mediji bez novca ne mogu da budu u potpunosti nezavisni.

Hvala.

Poslovnik, Tatjana Manojlović.
Izvolite.

Vi ste, gospodine Orliću, samo oficijalni spiker ovog Doma i molim vas, po Poslovniku član 100, da siđete u salu kad želite da se obratite ovom Domu, a da prepustite nekom od potpredsednika da predsedava.

Vi gospođo Manojlović, uhvatili jedan tekst i ceo saziv isti tekst i baš vas briga šta se dešava u sali, ko govori o svom amandmanu, ko o nečemu drugom.
Vi uopšte ne znate ni šta se dešava. Uvek isti tekst. Neverovatno.
Ako će to tajkun da ceni prilikom stavljanja na listu, i zaslužio je da ima takve predstavnike u Skupštini.
Na član 10. amandmane u istovetnom tekstu podneli su poslanici zajedno Aleksić, Ivanović, Novaković, Stanković, Radovanović, Parandilović, Nestorović, Nikolić i zajedno Milivojević, Jovančićević, Gavrilović i Miladinović.
Reč ima narodni poslanik Slavica Radovanović.

Poštovani predsedniče i svi prisutni, ja sam, evo, sticajem okolnosti nesretnih nažalost pre 20 dana, posle dužeg vremena, otišla na jug Srbije, konkretno Prokuplje i Kuršumlija. Moj otac je odatle i zaista u nekom momentu kad smo pustili televizor, ja sam videla koliko se uopšte ti ljudi uskraćeni za veliki broj informacija i onda, kada sam pričala sa njima da li znaju da se nešto događa, apsolutno ne znaju ništa, ni za kakvu aferu, ni za kakav događaj. Da li je on prijatan ili neprijatan, apsolutno jug Srbije je kao u nekom mraku.

Druga stvar što bih želela sada da kažem, a to je evo gospodin poslanik koji je pričao pre mene fenomenalno je objasnio kako policija, u stvari, sluša politiku, a to je jedan od osnovnih razloga zašto sam ja ovde, a to je da politika i policija ne mogu da idu zajedno.

Gospodin je objasnio da su naoružani policajci ušli u „Borbu“, „Kurir“, „Braću Karić“, više ne znam ni ja šta, ali, verujte, ušli su zato što je tada neko bio na vlasti i neko je naredio da se to ide.

Jednog dana će se isto tako pričati kako je ovde gospodin Gašić naredio da uđu policajci da štite nas ovde poslanike ne znam od koga. Ja ovde nemam neprijatelje, niti sam ja bilo kome neprijatelj.

Zamislite da neko ministru Gašiću kaže – neću da idem, neću da uradim to ili da pošalje ljude na neku intervenciju ili da kaže – nemojte da intervenišete prema nekom ko vozi „Ferari“, bahati se po gradu. Pa, taj bi policajac ostao bez posla.

Zato vas molim, dragi poslanici, nemojte policiju da mešate ovde sa politikom. Nažalost, policija je tu da zaista štiti javni red i mir i moraju da postupaju onako kako im naređuju, ali nemojte tako pogrdno i na takav način da pričate o policiji.

Reč ima podnosilac amandmana.