Hvala, predsednice.

Poštovano predsedništvo, uvaženi članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, već smo čuli, današnja sednica ima izuzetan značaj ne samo zbog važne tačke koja je pred nama, mislim tu, pre svega, na izmene i dopune Zakona o jedinstvenom biračkom spisku, već i zbog činjenice da raspravljamo o pitanjima koja se tiču poverenja u institucije Republike Srbije, ali i poverenja u društvu u celini.

Sama činjenica da o ovim temama razgovaramo ovde u Domu Narodne skupštine, u instituciji Republike Srbije, a ne na ulici, predstavlja veliki korak napred.

Upravo je Savez vojvođanskih Mađara uvek isticao važnost vođenja dijaloga i donošenja odluka tamo gde im je i mesto, u institucijama države.

Svaki predlog zakona zahteva težak i složen rad. Ovaj predlog je poseban zato što je zahtevao dogovor. Verovatno je zato i pokazana istrajnost i odgovornost učesnika, bez obzira na stranačku pripadnost.

Razgovori jesu bili dugi, sastanci ponekad i teški, ali možemo reći da smo uspeli i to zahvaljujući timskom radu, uvažavanju sagovornika, kompromisima, posvećenosti onih učesnika koji su želeli da doprinesu da se pronađu dobra rešenja koja će unaprediti naš izborni sistem. Praktično, svim onim vrednostima za koje se zalaže Savez vojvođanskih Mađara i na kojima se zasniva i naša politika.

Doprinos smo dobili i od ODIHR-a, OEBS-ove kancelarije za demokratske institucije i ljudska prava, odnosno njihovih preporuka i na dobrom smo putu da unapredimo naše izborno zakonodavstvo.

Savez vojvođanskih Mađara, na čelu sa našim predsednikom dr Balintom Pastorom, dosledno i predano doprinosi jačanju demokratije, unapređenju prava građana i poboljšanju kvaliteta njihovog života.

Ovaj predlog zakona bez ikakve sumnje doprinosi upravo tom cilju. On unapređuje izborne propise, stabilizuje i razvija izborne procese i stvara uslove za dalji napredak Srbije na njenom evropskom putu.

Postoje različiti pristupi bavljenja politikom. Naš pristup u Savezu vojvođanskih Mađara jeste odgovorno, konkretno i posvećeno rešavanje problema građana koji su nam ukazali svoje poverenje.

Ne verujemo u politiku performansa, praznih reči i populizma. Naša politika je politika dijaloga, delovanja i rezultata.

U tom duhu smatramo da je predlog zakona o kojem danas raspravljamo konkretan i kvalitetan rezultat.

Treba napomenuti, kao što je predsednica Skupštine već rekla, ODIHR od 1997. godine posmatra izbore u Republici Srbiji i nakon svakog izbornog procesa daje svoje preporuke za unapređenje izbornog sistema.

Važno je istaći da dugi niz godina, počev od navedene 1997. godine te preporuke nisu bile razmatrane na ovakav način. U to vreme unapređenje izbornih uslova nije bilo među prioritetima. Nije im se pridavao značaj, a bilo je preporuka, naravno, i tada. Tek u poslednjih desetak godina razvila se ozbiljna namera da se preporuke ODIHR-a ne zadrže samo na papiru, već i da se sistemski primene.

U tom pravcu u prethodnim periodima formirane su prve radne grupe koje su se ozbiljno i sistematski bavile preporukama. Na sličan način i sada je nastavljamo.

U februaru 2024. godine ODIHR je objavio konačni izveštaj o vanrednim parlamentarnim izborima održanim 17. decembra 2023. godine. Izveštaj sadrži 25 ključnih preporuka za poboljšanje budućih izbornih procesa. U cilju njihove analize i primene Narodna skupština je u aprilu 2024. godine formirala parlamentarnu Radnu grupu za unapređenje izbornog procesa, nastavak dobre prakse i dokaz spremnosti da se preporuke ozbiljno uvaže i ugrade u naš pravni sistem.

Savez vojvođanskih Mađara je od samog početka pokazao odgovoran pristup aktivnim učešćem na svim sastancima i konstruktivnim doprinosom raspravama. Kao rezultat tog rada pred nama se danas nalazi Predlog izmena i dopuna Zakona o jedinstvenom biračkom spisku.

Članovima Radne grupe, kao i javnosti, poznato je da su postojala dva nacrta zakona, jedan koji je predložila organizacija civilnog društva CRTA i drugi koji je pripremio član Radne grupe, naš kolega poslanik Uglješa Mrdić. Nacrt kolege je dobio veći broj glasova prilikom odlučivanja, ali je važno napomenuti da je i on u svojoj osnovi uvažavao rešenja predložena od strane CRTA-e.

U početnim verzijama nacrta zakona teško je bilo doći do kompromisnog rešenja. Zbog toga je nacrt kolege Mrdića više puta usaglašavan i približavan kako stavovima i predlozima CRTA-e, tako i preporukama i sugestijama ODIHR-a.

Organizovano je devet javnih slušanja, što jasno potvrđuje da je proces bio otvoren, transparentan i, što je najvažnije, uspešan. Rezultat tog rada je predlog zakona koji odražava istrajnost, spremnost na kompromis i zajednički cilj da se izborni proces u Srbiji učini još pouzdanijim.

Predložene izmene i dopune Zakona na sveobuhvatan način uvode mehanizme koji sprečavaju bilo kakvu zloupotrebu u materiji koju uređuje.

Birački spisak se u potpunosti izlaže na uvid građanima. Ministarstvo nadležno za poslove uprave omogućava javni uvid u podatke o biračima razvrstane po biračkim mestima, kao i podatke o broju birača po domaćinstvu, adresi i stanu.

Do zaključenja biračkog spiska ministarstvo svakih sedam dana objavljuje broj birača i sve promene u spisku sa navedenim pravnim osnovom svake promene. Time se obezbeđuje potpuna transparentnost i redovno informisanje javnosti.

Pravo uvida u birački spisak imaju članovi i zamenici članova Republičke izborne komisije. Nakon raspisivanja izbora isto pravo stiču i akreditovana udruženja koja posmatraju izbore, kao i podnosioci proglašenih izbornih lista.

Zakon predviđa i suštinsku reviziju biračkog spiska koju sprovodi tripartitna komisija sastavljena od predstavnika vlasti, opozicije i civilnog društva.

Ni jedna odluka komisije ne može biti doneta bez širokog konsenzusa, čime se jača poverenje i onemogućavaju eventualne zloupotrebe.

Osam članova komisije i njihovi zamenici imenuju se na predlog poslaničkih grupa, dok se dva člana i njihovi zamenici imenuju na predlog Udruženja civilnog društva. Sva imenovana lica moraju ispunjavati stroge, stručne i profesionalne kriterijume.

Zakon istovremeno vodi računa i o poverljivosti podataka. Članovi komisije su dužni da postupaju u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti i da sve informacije koriste isključivo u okviru svojih ovlašćenja.

Komisija je stalno telo sa petogodišnjim mandatom, kao što se moglo čuti, što obezbeđuje kontinuitet i efikasnost u radu.

Komisija ima široka ovlašćenja, može inicirati, koordinirati i nadzirati terenske kontrole birača, u saradnji sa Ministarstvom unutrašnjih poslova. Može podneti zahtev za pokretanje postupka o utvrđivanju odgovornosti ili prekršajnog postupka protiv svakog organa koji ne postupi po njenim nalozima. Svi organi javne vlasti dužni su da komisiji dostave tražene podatke i omoguće pristup relevantnim evidencijama.

O rezultatima rada komisija podnosi izveštaj Narodnoj skupštini, sa preporukama nadležnim organima za dalja unapređenja sistema.

Odluke komisije donose se uz postizanje širokog konsenzusa. Potrebna je većina od najmanje sedam članova, pod uslovom da su za odluku glasala po najmanje dva člana iz svake grupe predlagača vladajuće većine, opozicije i civilnog društva. Predsedavanje komisijom je rotirajuće, što dodatno sprečava mogućnost bilo kakvih zloupotreba.

Komisiji bez prava odlučivanja pomažu predstavnici Ministarstva državne uprave i unutrašnjih poslova, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, a po potrebi i predstavnici međunarodnih organizacija i stručnjaci iz relevantnih oblasti.

Prvi sastav komisije dužan je da u roku od devet meseci od imenovanja sprovede prvu reviziju biračkog spiska i o tome podnese izveštaj Narodnoj skupštini.

Jasno je, dakle, da je Predlog zakona kvalitetan, da komisiji daje široka ovlašćenja i da obezbeđuje punu implementaciju preporuka ODIHR-a u ovoj oblasti. Zato je važno da komisija što pre bude imenovana i započne svoj rad.

Da sumiramo, komisiju će činiti stručnjaci relevantnih nauka, imaće široka kontrolna ovlašćenja kojima će moći da zapazi sva sumnjiva kretanja birača i stane na put potencijalnim mahinacijama sa biračkim spiskom.

Posao implementacije ostalih preporuka ODIHR-a i izmena drugih zakona svakako će se nastaviti. Obzirom da će komisija biti sastavljena od stručnjaka iz predmetne oblasti, i od komisije se mogu očekivati konstruktivni predlozi svim organima koji u navedenom procesu učestvuju. Tako i Narodnoj skupštini Republike Srbije, kako bismo nastavili sa unapređenjem našeg izbornog sistema.

Nažalost, deo opozicionih predstavnika nije želeo da učestvuje u radu Radne grupe. Bilo je pokušaja da se dijalog obesmisli i diskusija skrene sa suštine. Ipak, zahvaljujući strpljenju i istrajnosti, postigli smo konkretan rezultat. Saradnja u Radnoj grupi i van nje izuzetno je važna. Samo dijalogom možemo graditi poverenje i zajedno pronalaziti rešenja u interesu građana Republike Srbije.

Savez vojvođanskih Mađara će i ubuduće ostati pouzdan partner i stabilan činilac na političkoj sceni Srbije, faktor normalnosti, odgovornosti i kontinuiteta. Naši prioriteti su jasni - očuvanje identiteta mađarske zajednice kroz kulturu, obrazovanje, upotrebu jezika i pisma, razvoj sredina u kojima pripadnici naše zajednice tradicionalno žive, njihovo ekonomsko osnaživanje, ali i istovremeno aktivno učešće u razvoju države u kojoj živimo. Naš cilj je zajednički prosperitet da se Srbija razvija, da svaka lokalna zajednica napreduje i da svaki građanin Republike Srbije oseća sigurnost, dostojanstvo i veru u institucije svoje države.

Iz svih navedenih razloga, u danu za glasanje poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara podržaće predloge zakona. Hvala na pažnji.

Hvala vama.
Reč ima narodni poslanik Branimir Jovanović. Izvolite.

Hvala.

Poštovana predsednice Skupštine, poštovana ministarko, predstavnici Vlade, koleginice i kolege, smatrao sam da bi pre godinu i po dana, kada smo ušli u ovaj postupak izrade nacrta Zakona o jedinstvenom biračkom spisku, smatrao sam tada da bi najveća vrednost ovog zakona bila da se on donese i izglasa u Skupštini konsenzusom.

Mislim da je na preporuku ODIHR-a tada zaista bio dobar početak, da je i predsednica Skupštine i vladajuća koalicija pokazala odgovornost i da su Radnu grupu činili predstavnici poslaničkih grupa vlasti, opozicije, nacionalne manjine koje nisu bili pripadnici političkih grupa i predstavnici civilnog sektora.

Nažalost, danas imamo situaciju da deo opozicije i ne učestvuje u raspravi o jedinstvenom biračkom spisku, a mislim da bi bilo lekovito da uzmu učešće i mislim da bi bilo lekovito da su uzeli učešće tokom celog ovog procesa izrade zakona. Ali, bez obzira na to, smatram da ipak ovaj zakon je donet na osnovu jedne vrste dogovora, gde su i predstavnici civilnog sektora zastupali jedan kritički stav prema predstavnicima vladajuće koalicije i oni su se na kraju složili sa ovakvim predlogom izmene i dopune zakona.

Upravo bi ovaj zakon mogao da prestavlja jedan korak ka uspostavljanju poverenja i građana i političkih partija u naš izborni sistem, a poverenje je ključna reč danas, i za rešavanje društvene krize i za održavanje nekih budućih izbora koji će se dogoditi.

Podsetiću da je pre konačne verzije ovog zakona održano devet javnih slušanja. Vladajuća većina je pokazala zrelost, jer je ispoštovala princip javnosti u radu. Svi zainteresovani su imali priliku da daju sugestije, da ulože primedbe i da ovaj zakon skrojimo po meri svih nas, odnosno po meri svih građana Srbije.

Godinama unazad se provlači priča da birački spisak nije dobro ažuriran, ali moram da naglasim da smo i ranije radili na sređivanju biračkog spiska, odnosno na tačnosti podataka. Predsednica Skupštine je malo pre navela dobar primer, a to je da do 2009. godine mi nismo uopšte imali jedinstven birački spisak, da je jedinstveni birački spisak prvi put upotrebljen u praksi tek za izbore 2012. godine. Zbog toga smo često slušali kritike da može da dođe do zloupotreba prilikom promena u biračkom spisku.

Međutim, naš princip rada je jedno od najboljih rešenja koje postoji u Evropi, a to je da kada se bilo koja promena radi u biračkom spisku, na primer, ako neko prelazi iz jedne lokalne samouprave u drugu lokalnu samoupravu, donosi se posebno rešenje, dakle, fizički rešenje o brisanju iz biračkog spiska u smislu pripadnosti jedne lokalne samouprave i donosi se posebno rešenje o novoj promeni, odnosno o upisu u birački spisak.

Tako da, u tom pogledu ne može da bude zloupotreba da je jedna osoba glasala u dva, tri različita grada.

Podsetiću i da smo pre nekoliko godina zakonski uveli mogućnost da svaki birač ima pravo da zatraži od lokalne izborne komisije da nakon održanih izbora može da ima uvid u evidenciju biračkog spiska, odnosno ako nije glasao, ako sumnja da je neko glasao umesto njega, da može da ima uvid u to. I nakon održanih izbora 2022. godine, 2023. godine nije zabeležen nijedan takav primer. Dakle, i ova primedba otpada.

Ovim novim predlogom o izmenama i dopunama Zakona o biračkom spisku donosimo nova rešenja. Ta nova rešenja imaju cilj da otklone bilo kakvu sumnju u ispravnost biračkog spiska.

Centralna novina zakona jeste ta što se osniva komisija koja će funkcionisati kao stalno telo nadležno za kontrolu i za reviziju tačnosti biračkog spiska. Smatram da je način na koji se biraju članovi komisije i način na koji oni odlučuju veoma dobar, jer svaka odluka se donosi jednim širim konsenzusom i na taj način ćemo učvrstiti poverenje građana i u birački spisak i u sam izborni proces.

Vodilo se računa i o zaštiti podataka, pa će svako ko bude želeo da ima uvid u podatke iz jedinstvenog biračkog spiska morati pre toga da potpiše izjavu koja je u skladu sa zakonom kojom se uređuje zaštita podataka o ličnosti.

Očekujem da ćemo usvajanjem ovog zakona napraviti još jedan korak ka uspostavljanju novog sistema vrednosti u našem političkom životu, ka uspostavljanju jedne nove političke kulture, odnosno da ćemo ojačati poverenje građana u izborni sistem, a i svih učesnika koji učestvuju u izbornom procesu. Ako ne izgradimo tu vrstu poverenja, onda ćemo stalno ponavljati istu priču, a to je priča koja traje tri i po decenije a od kada se obnovio višestranački parlamentarni život u Srbiji. Postalo je pravilo da se posle svakih izbora upire prstom u pobednika i insinuira da izbori nisu bili fer i pošteni. To se dešavalo godinama unazad. Uvek je poražena strana imala primedbe i uvek je poražena strana govorila da izbori nisu bili regularni. Napravi se takva atmosfera da je uvek jedna strana, obično poražena, nezadovoljna. Ide se toliko daleko da se čak optužuje RIK da prekraja izborne rezultate, a svi dobro znamo da se na sajtu RIK-a objavljuju zapisnici sa svakog biračkog mesta i svako može da proveri i uporedi konačne rezultate i zapisnike sa konkretnih biračkih mesta.

Mi iz Socijaldemokratske partije Srbije ne smatramo da ovim izmenama i dopunama postižemo nešto što ćemo primeniti samo na prvim sledećim izborima. Mi smatramo da ćemo na ovaj način unaprediti izborni proces na duži rok i verovatno ćemo u nekom budućem periodu imati još dobrih predloga koje ćemo pretočiti u zakonske norme da bi naš politički sistem još bolje funkcionisao.

Možda nije na odmet ni da razmišljamo o promeni izbornog sistema. Mi smo pre četiri godine iz Socijaldemokratske partije Srbije izneli jedan predlog u javnost da možda treba da razmišljamo i u tom smeru. Predložili smo stepenast izborni cenzus između ostalog, predložili smo da umesto zatvorenih imamo otvorene liste, što podrazumeva da bi se ljudi na listama kandidovali svojim imenom i prezimenom, naravno uz političku partiju ili koaliciju koja ih predlaže, i na taj način bismo postigli možda da imamo, ne možda, nego sigurno, bolju zastupljenost svih regiona u Srbiji, da na taj način nateramo političke partije da kandiduju svoje najbolje kandidate za mesta u zakonodavnoj vlasti.

Smatramo da je zadatak svih političkih partija da konstantno radimo, ne samo sada nego i ubuduće da nastavimo da radimo na unapređenju izbornog procesa, da efekat takvog rada bude da, kada se završe izbori, jedni drugima pružimo ruku i čestitamo na rezultatima. Suština je da u toku izborne kampanje napravimo takav ambijent da političkim partijama ostaje samo da izlože svoje programe, da izlože svoje planove, da ukrste svoje ideje i na osnovu toga da građani biraju određene liste.

Mogu reći da smo se i mi kao koalicija godinama unazad rukovodili ovim principom i uvek smo isticali rezultate našeg rada i isticali naš program, nismo odstupali od njega i mislim da su nam zato i građani i pružali podršku i zato godinama unazad beležimo uspeh.

Važno je da stvorimo jedan stabilan politički sistem u skladu sa voljom građana i realnom snagom političkih partija. U ovom trenutku govorio sam i ranije i ponoviću i sada važno je da sve političke partije rade na tome da se spuste tenzije, da razgovaramo. Mislim da bilo kakvo inaćenje, da bilo kakvo podizanje tenzija u ovom trenutku nije dobro i mislim da je i ova rasprava o biračkom spisku bila jedan dobar poligon za sve nas, da ukrstimo argumente i da razgovaramo kako ćemo unaprediti naš politički sistem, da stvorimo jedan pristojan ambijent za buduće izbore koji će se održati. Ništa se neće rešiti na ulici, sve se rešava razgovorom tako da mislim da je parlament najbolje mesto gde treba da razgovaramo, ne samo o biračkom spisku, nego i o svim gorućim pitanjima.

Socijaldemokratska partija Srbije će podržati ovaj zakon kao i sve druge zakone koji su u cilju napretka Srbije i u cilju boljitka, odnosno većeg životnog standarda građana Srbije. Hvala.

Hvala vama.
Sledeći ima reč narodni poslanik Risto Kostov.
Izvolite.

Poštovana predsednice gospođo Brnabić, uvaženi ministri, pomoćnici ministara, dame i gospodo narodni poslanici i pre svega uvaženi građani Republike Srbije, kao što vam je poznato ime PUPS-a, Partije ujedinjenih penzionera, poljoprivrednika i proletera Srbije, najčešće je sinonim za socijalnu pravdu, povećanja penzija, uvođenje socijalne garantovane penzije i u tom kontekstu se zahvaljujem kolegi iz SPS-a što je pre nekoliko dana podržao taj naš predlog i inicijativu. Zatim, palijativno lečenje i sve ono što pripada korpusu onih prava i potreba običnih građana koji čine socijalno odgovornu državu. Od svega toga samo ću podsetiti da će za svega 26 dana, dakle, od 1. decembra ove 2025. godine, penzije biti veće za 12,2%. Dakle, poštovani i dragi penzioneri, srećno, znam da ste zauzeli niski start.

Danas ću posebno sa posebnim osećanjem odgovornosti komentarisati put do Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o jedinstvenom biračkom spisku koji je upravo na dnevnom redu.

Samo 71 dan od početka plovidbe trebalo je mornaru Kristofera Kolumba da uzvikne „tjera, tjera“ kada je ugledao kopno. Nama je trebalo čitavih 19 meseci da ugledamo kopno i stignemo sa predlogom u najviše zakonodavno telo Srbije. Ako je sinoć, kada sam ga konsultovao, pogrešio kolega Uglješa Mrdić, onda i ja grešim, ali mislim da je toliko – 19 meseci. Tu smo da razgovaramo, polemišemo, da otklonimo sumnje, i to sve u interesu građana Srbije.

Lično sam u ime PUPS-a redovno i aktivno učestvovao u svih devet javnih rasprava koje su održane u Nišu, Kragujevcu, Novome Sadu i Beogradu. Bile su konstruktivne, a posebno u Nišu. To se kolega Nikolić posebno seća, bilo je i neprijatnih scena, jel tako, a pre toga u radu Radne grupe za unapređenje izbornog procesa. Činili smo to moja malenkost, kao član Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, i koleginica doktorantkinja Kristina Antić, član glavnog Odbora PUPS-a.

Ponosni smo što je jedan od mojih, odnosno predloga PUPS-a postao deo ovog Predloga zakona. Konkretno, u članu 22g – uslovi za imenovanje u komisiju, prihvaćeno je da pored drugih ograničenja za člana i zamenika člana komisije ne može da bude predloženo, odnosno imenovano lice koje je pravosnažno osuđeno za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci.

Jedan od predloga PUPS-a, koji doduše nije uvažen, podrazumevao je da primenimo posebne mehanizme za zaštitu podataka ličnosti, posebno kod navođenja jednočlanih domaćinstava koje najčešće čine stara lica, a kako ne bi došli u poziciju da im lična bezbednost bude ugrožena na najrazličitije načine.

Dug put do današnjeg teksta Predloga zakona započeo je u demokratskoj atmosferi uz uvažavanje kulture dijaloge u okviru Radne grupe za unapređenje izbornog procesa, a čiji sam član od početka. Tome su doprineli autor današnjeg predloga dr Uglješa Mrdić, za koga verujem da ćemo ga uskoro videti u ovim klupama, zatim predsedavajući te Radne grupe Nemanja Nenadić, Bojan Klačar, izvršni direktor CeSID-a, ali i mnogi od nas. Činjenica je da je tom Radnom grupom predsedavao prvi čovek nevladine organizacije Transparentnost Srbija sama po sebi dovoljno ilustruje da Srbija uvažava civilno društvo.

Sve je bilo tako nekako bajkovito, čak da prosto čovek ne poveruje, do trenutka kada su predstavnici opozicije napustili Radnu grupu nezadovoljni dinamikom napredovanja u radu Radne grupe, ali i delimičnim neuvažavanjem njihovih zahteva. Deo opozicije je u korist dijaloga ipak učestvovao u javnoj raspravi. Svojim kritikama, često konstruktivnim, prednjačila je gospođa Ana Jakovljević, mada je bilo još nekoliko aktivnih opozicionih koleginica. To je dobro za ovaj zakon.

Javnost Srbije podsećam da smo na stolu imali predlog CRTA koja je beskompromisno insistirala da budu prihvaćeni svi njeni predlozi. To je bio svojevrsni ultimatum.

U jednom trenutku predstavnik CRTE je povodom tadašnjih najnovijih korekcija Mrdićevog predloga izgovorio nešto što potvrđuje da je bilo reči o ultimatuma, a ne dogovor ili konstruktivnoj raspravi. Rekao je, parafraziram, promenili ste, ali nedovoljno, vaš predlog još uvek nije isti, kao predlog CRTE. Zar to, gospodo, nije uvredljivo?

Kada je reč o ODIHR-u, OEBS-ovoj Kancelariji za demokratske institucije i ljudska prava, mi smo današnjim Predlogom zakona ispoštovali ključne preporuke ODIHR-a. Ali, da li je ODIHR u skladu sa svojim imenom uputio evropskoj javnosti i šire makar jednu jedinu preporuku povodom najgrubljeg kršenja osnovnih ljudskih prava na Kosovu i Metohiji, da kaže Krtiju da to što oni njegovi saradnici rade Srbima u srpskoj južnoj pokrajini ne da nema nikakve veze sa demokratijom i ljudskim pravima, već predstavlja očito ponavlja ili najmračnije istorije iz Drugog svetskog rata?

Nameće se prosto pitanje - da li je ODIHR zabranjen u južnoj srpskoj pokrajini na Kosovu i Metohiji?

U tom kontekstu, današnji Predlog zakona je veliki demokratski iskorak Srbije i ne samo to, smatram da smo uvažavanjem preporuka ODIHR-a došli do crvene linije. „Basta“ rekli bi Italijani. U tom procesu uvažavanja preporuka došli smo do tačke kada treba, pre svega da poštujemo činjenicu da je Republika Srbija nezavisna država i da vodi samostalnu politiku.

Naravno, naš put vodi ka Evropskoj uniji, ali to mora da bude relacija uzajamnog uvažavanja i širenja horizonta demokratije.

U tom smislu, posebno ističem član 14. u okviru Odeljka Četiri - izlaganje biračkog spiska na uvid građanima.

Naime, reč je o mogućnostima da svako ustanovi da li je upisan u birački spisak, da proveri podatke o broju prijavljenih lica u domaćinstvu i stanu, kao i o tome da li ova lica glasaju po mestu prebivališta ili mestu boravišta. Takođe, od momenta raspisivanje izbora Ministarstvo za državnu upravu će biti dužno da na svakih sedam dana objavljuje broj birača razvrstan po opštinama broj izvršenih promena u biračkim spiskovima, kao i pravni osnov za te promene.

U sličnom pravcu izvršene su dopune i o aktuelnom članu 21. Najobimnije dopune predviđaju se dodavanjem novih 18 članova u postojeći zakonski tekst, kojima se uspostavlja revizija biračkog spiska. Predviđa se da taj posao obavlja komisija za reviziju, verifikaciju i kontrolu tačnosti ažuriranja podataka od 10 članova sa zamenicima. Osam članova biralo bi se na predlog poslaničke grupe u Narodnoj skupštini, od kojih bi poslaničke grupe vlasti predložile pet, a opozicija tri člana, dok bi dva člana predložilo nevladine organizacije.

Sada preskačem jedan deo, jer je bilo puno obrazloženja o sastavu te komisije, samo bih rekao još da za svaku odluku komisije biće potrebno najmanje sedam glasova, od kojih po dva moraju biti iz sve tri kategorije predlagača.

Podsećam i ovom prilikom da je najviše nesporazuma u radu Radne grupe za unapređenje izbornog procesa izazvao upravo sastav komisije. Predlog opozicije je, verovali ili ne, bio da to bude tri tri tri. Tri člana vladajuće koalicije, tri opozicije i tri civilnog društva. To je taj Trojanski konj, koji sam pominjao u tim trenucima, zato što praktično to znači šest tri za opoziciju i nevladin sektor, s obzirom da u najvećem broju slučajeva i jedni i drugi imaju slične ili istovetne stavove. Tako je bar dosadašnja praksa pokazala.

Zato je dobro što se u predloženom tekstu predlaže 10 članova komisije sa opisanom zastupljenošću vlasti, opozicije i nevladinog sektora. To je pošteno, jer mehanizam donošenja odluke komisije nikoga ne favorizuje, ne postoji mogućnost nadglasavanja, već sporazumnog donošenja odluka.

Dakle, PUPS, Partija ujedinjenih penzionera, poljoprivrednika i proletera Srbija, podržaće Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o jedinstvenom biračkom spisku ne samo zbog toga što smo i mi kao državotvorna partija učestvovali u kreiranju teksta, već što smatramo da zakon donosi sasvim zadovoljavajuću meru demokratije.

Sada mi dozvolite da sa vama o građanima Srbije podelim jedno moje nedavno iskustvo. Ne mogu da imitiram glas, verujem da to niko od nas ne može, Duška Radovića, ali ću pokušati bar u njegovom stilu da to bude izrečeno.

Jedna Anja i jedna Janja, učenice osmog razreda Osnovne škole „Zmaj Jova Jovanović“ u beogradskom naselju Braće Jerković neutešno su plakale kada su napuštale Istraživačku stanicu Petnicu pored Valjeva. Varaju se oni koji su pomislili da ih je neko uznemiravao, ne dao Bog maltretirao. Plakale su jer im se završilo osmodnevno prvo veliko životno naučno istraživanje. Imale su, verovali ili ne, od 11 do 14 časova dnevno. Nedostajaće im Istorija, Geografija, Hemija, Fizika, Geodezija, ali sa mnogo mnogo praktične nastave. Anja i Janja nisu jedini primer radoznale dece, gladne nauke i novih saznanja. Cela Srbija puna je takve dece.

Pošto svet zaista ostaje mladima, ima nade za Srbiju. Zahvaljujem.

Hvala vam.
Sledeći reč ima narodni poslanik Mitar Kovač.
Izvolite.

Hvala poštovana predsedavajuća.

Dame i gospodo, prvenstveno od ovih zakona nešto ću reći o Predlogu zakona o posebnim postupcima radi revitalizacije i razvoja lokacije u Beogradu između ulica Kneza Miloša, Masarikove, Birčaninove, Resavske. Takav je pun naziv Predloga zakona, što unosi sumnju i građanima, ali i običnom posmatraču koji dođe u kontakt sa ovim zakonom. Trebalo je reći pravo ime koje jeste te lokacije, ali načelno na početku ističem da se u zakonu ne vide osnovni elementi koja površina se otuđuje, jer ovaj prostor koji je omeđan ovim ulicama je veoma veliki prostor, zahvata i druge objekte koji se ne podvode pod pojam Ministarstva odbrane i Generalštaba.

Sporne su i reči koje se koriste u ovom nazivu zakona – revitalizacija i razvoj lokacije. Da ne trošim vreme na tom, ali nijedan ni drugi termin, pa i pojam ne određuju smisao i suštinu. Ovde se stvaraju povoljni uslovi za predaju, nije ni prodaju, za nikakvu nadoknadu ovog prostora upravo onoj državi ili ljudima iz te države koja je bila predvodnica agresije NATO pakta na našu zemlju.

Sporan je i čitav proces vezan za korumpiranost pojedinih ljudi i priznanje da su učestvovali u krivotvorenju informacija za skidanje oznake da je taj objekat kulturno dobro ove zemlje.

Takođe, 14.11.2024. godine doneta je odluka Vlade na podacima koji su dati sa krivotvorenim podacima. Dakle, i jedan i drugi momenat su sporni i trebaju se imati u vidu pri predlaganju ovog zakona.

Iskren moram biti da nije mi jasno ko je došao na ideju da se predlaže ovakav jedan zakon koji će, siguran sam, u budućnosti biti razdor u društvu. Nastaviće rastakanje i polarizaciju u društvu, čak verujem i u redovima vlasti biće puno ljudi koji su u partijama, a i onih koji su glasači, simpatizeri koji neće blagonaklono prihvatiti ovakav čin.

Nije Generalštab i ministarstvo bilo koji objekat koji su agresori razorili uništili. Ipak to je simbol države, simbol nacije. Tako to prihvataju i u toj Americi i u tom kolektivnom zapadu i obično ako gledaju na nas kao na neke posebne

Đavole, onda gledaju da svoje simbole postave na ta mesta. Nije slučajno Maršalat kod prošle vlasti izabran za lokaciju gde će pobosti prvi Glogov kolac i ovoj je drugi Glogov kolac između institucija državnih da večno ljudi imaju simbol pred sobom pobede te Amerike i ostvarenih ciljeva agresije.

Po tome, oni sude da jedan deo agresije kada su podobili vlast i vladine institucije da prihvate izgradnju takvog objekta između Vlade, između starog Generalštaba, između Ministarstva spoljnih poslova i dela ministarstva gde se nalazi sada Ministarstvo odbrane Srbije. Zašto se u nazivu koristi pojam Srbija i Crna Gora? Ovde možemo od izvora krenuti, to je bio Savezni sekretarijat. Korektnije je uzeti to prvo ime ili zadnje ime. Zadnje ime nije ni Ministarstvo odbrane Srbije i Crne Gore, nije ni državne zajednice Srbija i Crna Gora, to je vlasništvo države Srbije, odnosno i dalje katastarski se vodi u Ministarstvu odbrane Srbije.

To su sve neki sporni momenti koje moramo imati u vidu, jer će one naneti dugotrajne štetne posledice u našem društvu. Narod će se pitati za koga se ovaj zakon tako hitno spremio, zašto su u njemu predviđene tako hitne i kratke mere, rokovi 15 dana, toliko kvadrata, odrednice. Zato što se zna unapred investitor. Niko ga i niko ne može ubediti da to nije tako. Onda se pitamo jel to projekat koji se spominje u Nacrtu zakona naše Vlade ili Ministarstva odbrane i Generalštaba, ili je to predsednički predlog, ili je to zahtev nekog iz institucija SAD da bi se napravili povoljni društveni uslovi za investiciju pojedinca iz Amerike?

Mislim da to nije trebalo u ovom momentu, da će to biti kamen spoticanja i da će to produbiti ovu političku krizu u Srbiji. Imaćemo sigurno i dalje tu šatore, kao što ih imamo ovde, s jedne ili s druge strane, ili s obe strane, ali nasilno se neće moći stvoriti povoljna društvena klima da investitor nesmetano izvodi tu svoje radove.

Takođe je sporno zašto se 110 poslanika pojavljuje kao predlagač ovog zakona. Zašto to nije predložila Vlada, a u okviru Vlade Ministarstvo odbrane i Generalštab? Onda bi i narod bio načisto da li iza ovog predloga stoji Generalštab, načelnik Generalštaba, ministar odbrane, Ministarstvo, jedna i druga agencija koje su sad u komšiluku te lokacije, a mislim na Vojno-obaveštajnu i Vojno-bezbednosnu službu. To bi onda bila kompletna informacija, da iza toga u celini stoji vlast. Ovako, 110 poslanika ne znam da li imaju saglasnost nadležnih državnih organa da se donosi ovakav zakon. Da li se u razgovorima došlo do toga da su saglasni sa ovakvim predlogom zakona i Ministarstvo odbrane i Generalštab Vojske Srbije?

Zašto praviti izuzetak u okviru Zakona o planiranju i izgradnji, kad se mogao sprovesti postupak normalno tamo? Čemu ubrzavati proces? Ovo me sve dovodi negde u sumnju da li smo to pomalo zvanično zapadna kolonija? Maršalat je prodat za neke pare koje su znatno manje od vrednosti koja je bila za tu lokaciju. Šta sad, ovo treba sad da damo investitoru za nula dinara? Postavljao sam ovo pitanje u dva navrata, jednom na odboru, a jednom ovde na Skupštini ministru odbrane. Naravno, nikada nije dobijen nikakav odgovor. Ovaj prostor ovakvog odnosa prema zakonu dovodi sumnju kod običnog naroda da se zakonom ne želi štititi korupcija i neki organizovani kriminal.

Zašto se daje ovaj prostor bez nadoknade? Ako je bila ideja da je ruglo gledati one zgrade, zašto se nije dalo domaćem investitoru? Pa, ne mora da se gleda Sutjeska, nek se obnove simboli iz Kraljevine Srbije. Valjda bi trebali vrednosnom sistemu da se vraćamo, tim vrednostima, ako nam smetaju te ideološke granice ili takvi simboli nekog minulog vremena.

Takođe, pored te spomen sobe koja se pominje u samom kompleksu, niko za sada javno nije rekao gde bi se to nalazilo u tom hotelu, u toj zgradi, kolika će spratnosti biti zgrada. Nema nikakvih dodatnih elemenata, ne u zakonu, nego radi informisanja javnosti. Svako zna da je ovo ciljano usmereno na određenog investitora kome je to namenjeno. Još bi samo falila slika Havijera Solane i Klarka, pa bi komplet i ta zgrada bila simbol beščašća agresora iz tog vremena.

Moram jednu informaciju da podelim sa svima, NATO-vci su obeležili kabinet načelnika Generaltšaba, u kome su bili tri meseca pre na sastanku, obeležili koordinate. Prva raketa je pogodila taj kabinet. Onda, naravno, u ta dva dana nanete su grozne slike, prvenstveno prema predstavnicima medija koji su se našli ispred već bombardovane zgrade.

U noći između 29. i 30. aprila bombardovane su mnoge zgrade, pre svega Generalštab, Ministarstvo, Savezni SUP i jedna stambena zgrada na Vračaru. Pri tome su ubijena tri lica i ranjeno 40 lica. Za 26 godina mi veoma brzo zaboravimo svoje žrtve. To nam u moralnom i svakom drugom smislu ne može služiti na čast. Ne radi se o bilo kom privrednom objektu, pa da se sad ta zgrada otuđi. Verujem da se vojnici i oficiri neće nikada složiti sa ovakvim zakonom i odlukom i biće ti koji će braniti taj prostor, bez obzira iako zakon bude usvojen.

Dovodimo ponovo u problem deljenje tih ljudi i veterana, kao što je nažalost i sada napravljena deoba, pa imamo one koji jesu uz vlast sa beretkama, a imamo nažalost i one koji jesu s druge strane. Ja kažem, u nekom momentu, to je zlokobna situacija, kada se dele ljudi koji su ustavom i zakonom bili nadležni i trebali da brane samo ovu državu. Dakle, ne podržavam takvo prisustvo veterana ni na jednoj ni na drugoj strani. Beretke jesu tu u onom momentu ako država pozove u rat ili treba da se brani od nekog agresora ili da izvršava zadatak od nacionalne važnosti.

Dalje, nije istaknut problem ovde još dva objekta u neposrednom susedstvu starog Generalštaba, a to je upravo zgrada starog Generalštaba ili Kamena zgrada iz 1928. godine, koja bi bila tu tik uz ovaj novoizgrađeni hotel, kao i zgrada Sedmog puka kao kulturno dobro koje je izgrađeno 1895. godine. Šta sa njima? Hoće li oni biti tu negde kao pomoćne zgradice tog visokoetažnog hotela i da uvek gledaju prema tom hotelu, ili će morati da se isele iz starog Generalštaba i VOA i BIA, ali takođe i Ministarstvo odbrane u onom krilu visokom koje je stradalo neposredno uz rušeni objekat?

Sledeće, nije ovo jednokratan posao. Ipak, ovo će ostati za sva vremena. Iako se investicije te vrste daju na neki ograničen rok, ali znamo da tolike investicije u takvu vrstu objekata ostaju trajno, da ne kažem decenijama, vekovima. Ne treba nam takav simbol beščašća ove generacije i vlasti i opozicije. Mislim da treba povući ovaj zakon iz procedure. Ako se usvoji ovaj zakon, on će sigurno dodatno podeliti, nastaviti podelu društva, kao što je to učinila nadstrešnica, a ne želim da se to desi. Voleo bih da grešim u nekoj svojoj prognozi, ali, eto, vreme je pred nama. Nažalost, mislim da ću biti u pravu. Hvala vam.

Hvala vama.
Reč ima Milenko Jovanov.
Izvolite.

Samo nekoliko opaski. Naravno da neću da povučem Predlog zakona, naprotiv, niti smatram da bilo ko od predstavnika poslaničke grupe kojoj pripadam i 100, 110 poslanika koji su formalno predlagači ovog zakona, treba bilo kome bilo šta da se pravda i objašnjava zato što hoće da Srbija ide napred, da se dalje razvija i da se dalje gradi.

Za mene je nepojmljivo i ne mogu da prihvatim ni pod razno da je ruševina simbol države Srbije, što nije, nije ni bio simbol naše zemlje, ove sadašnje. To je možda bio simbol neke prethodne države u kojoj smo živeli, ali to ni ta država nije definisala kao sopstveni simbol.

Dakle, ta država SFRJ ili FNRJ ili kako se već zvala u vreme izgradnje, nije to definisala kao sopstveni simbol, nije ga zaštitila kao kulturno dobro i nije ništa uradila od onoga što se od nas danas traži da radimo sa ruševinom. I ubeđuju nas da je zapravo ruševina simbol države i zbog toga treba da ostane ruševina narednih ne znam koliko. Pa nije to, ljudi, koloseum. Nije to nastalo u antičko doba, pa sad mi rušimo to. Ja bih razumeo da rušimo Kalemegdansku tvrđavu. Nije ni to, doduše, iz antičkog doba, ali ima neku vrednost iz nekog davnašnjeg perioda. Mi pričamo o zgradi koja je nastala sredinom prošlog veka od strane ideološki podobnog arhitekte i koju ni ta država nije zaštitila kao takvu. Dakle, apsolutno ne mogu da prihvatim da je to simbol države.

Da je u pitanju korupcija, takođe. A kakva korupcija? Ništa se još nije desilo. Da se nešto desilo, pa da čovek i kaže, ništa se nije desilo, ko je korumpiran i zašto je korumpiran. Neko će da brani. A šta da brani i od čega da brani? I pritom, prihvatam kao dobronamerno upozorenje, ali mi smo zaista već na to navikli. Mi imamo ljude koji su protiv bilo čega da se gradi u ovoj zemlji. Šta god spomenete, oni su protiv. Most – protiv, auto-put – protiv, tržni centar – protiv, i uvek iste priče.

Imamo ljude koji jednostavno žele da konzerviraju stanje takvo. Ne diraj ništa, ne radi ništa, neka sve stoji i naricaćemo nad svojom tužnom sudbinom što nemamo ništa. Mi to ne prihvatamo. Za nas je to neprihvatljivo. Mi hoćemo da guramo stvari napred, da se promene, da se poprave, da nemamo ruševinu u centru grada.

Opet da ponovim, zašto je obnovljen toranj na Avali? Toranj na Avali je simbol Beograda koji se vidi iz aviona, koji se vidi 50 kilometara daleko od Beograda. Ako je nešto simbol Beograda, simbol ovog grada, to je taj toranj na Avali, između ostalog, Pobednika, ovog, onog. Pa što je to obnavljano? Što nije ostavljeno kao ruševina, da služi za naredne generacije, da vide kako nas je NATO bombardovao? Još je bila akcija, sećam se kao danas, na RTS-u, da narod učestvuje, pa ono – gradimo toranj na Avali, kad narod srpski navali da daje šakom i kapom, tako je išla neka pesmica.

Kompletna država se uključila u to. Ne samo Vlada, nego i građani. Davali donacije, pravili neke emisije na tu temu, da se ponovo digne toranj na Avali. Pa što smo ga dizali, što ga nismo ostavili kao simbol nečega? Što je prodata zgrada CK? Srušena jednako bila, evo, potpuno uporediva sa ovom zgradom. Jedno dizala ona država za svoje potrebe, drugo dizala ona država za svoje potrebe. Vojska i partija su u onoj državi bilo jedno. Nisi mogao da budeš oficir Vojske, ako nisi bio član Komunističke partije.

Što smo dizali zgradu CK? Što nismo ostavili ruševine da se vide? Što su Kinezi napravili novu ambasadu? Što nisu ostavili srušenu ambasadu i rekli – evo, to je simbol. Ako je nešto simbol države, to je ambasada. I to je i po međunarodnom pravu i kako god hoćete simbol države. Kada uđete u ambasadu, kao da ste ušli u stranu državu. Pa što je Kina svoj simbol sravnila sa zemljom, pa pravila novu? Što nisu ostavili da kažu – evo, vidite kako su nas ovde tri put slučajno, kako su oni cinično govorili, gađali?

Da li će neko da brani? Pa hoće, branili su i most da se gradi, branili su sve živo da se gradi. Ali nije to od juče. Mi imamo čitav niz, mi imamo istoriju toga da smo protiv nečega. Bili smo protiv toga da se izgradi Beograđanka. Dakle, pisan tekst u „Politici“, izašao tekst u kome piše da je predlog da se zove „crnograđanka“, jer će da naruži centar grada, to će da bude ovo, to će da bude ono, to će da bude ovako, to će da bude onako. Bili smo protiv izgrade Palate Albanija, jer je tu zemljište takvo da tone, pa će onda ta zgrada da potone i povuče za sobom sve zgrade koje se tu nalaze. I protiv toga smo bili. Bili smo protiv toga, inače leks specijalisom je donet okvir, da može da se gradi Gazela. Šta će Beogradu šest traka? Megalomanija da li Branka Pešića ili ko je već bio gradonačelnik. Šta će šest traka? Pa sad da ima 66 traka, bilo bi malo. Ali neko treba da razmišlja malo u budućnost, a ne samo da se okrećemo u prošlost i kažemo – hej, znaš, tu je nekad nešto bilo. Pa bilo.

Na kraju, ljudi, mi smo imali sputavanje izgradnje i odbranu, kako se kaže, izgradnje auto-puta da bi se sačuvao hrast. Hrast. Kao u ono vreme, kako se zove ona serija, „Igra prestola“, pa se tamo mole ispod hrasta? Pa jesmo li mi hrišćani ili nismo hrišćani? Ako smo hrišćani, ako nismo ateisti. Ateistima je hrast ko hrast. Ako nisu ekolozi, nešto i ne smeta. Ali mi smo ovde imali religijsko objašnjenje zašto hrast ne sme da se dira. Pa šta je sledeće, ne smemo da diramo ljubičicu? Ne razumem. Gde je kraj tome? Gde je kraj zaustavljanju bilo kakvog napretka Srbije, bilo kakve gradnje u ovoj zemlji?

U Novom Sadu krenuli da grade mostove – ne sme most da se gradi. Zašto? Nemamo pojma, ne sme. Krenuli da grade tamo onu, kako se zove onaj tržni centar, „Promenadu“, to će da potone. Evo, pumpe, ispumpavaju, gotov. Pa jel potonuo? Pa nije potonuo. Beograd na vodi, to tone. To tone sigurno. Da ne pričamo o tome, to je posebna tema, Beograd na vodi. Pa protiv svega smo bili. I sada, ko god ode u taj Beograd na vodi, kaže – u, pa vidi kako ovo izgleda. Meni je to onako jedan simbol koji mi pokazuje da mi možemo mnogo bolje od onoga kako smo navikli, jer u tom Beogradu na vodi je trava uvek uredno pokošena, to je prosto neverovatno da se korov čupa iz onih travnjaka, da nema nijednog grafita, da nema nikoga ko ostavi auto nasred raskrsnice i nasred ulice uključi sva četiri i ode malo da popije kafu. Nema toga. Pa mi možemo, znači, i tako da živimo. Jel se mi plašimo toga da budemo bolji, pa nam je super da imamo ruševinu i kažemo – e, to je naš simbol, ruševina? Nije. Nije i ne može da bude.

I na kraju, što se tiče tog NATO bombardovanja, odnosno NATO agresije, pa tamo će biti memorijal. To je predviđeno zakonom, da se izgradi memorijal. I sad pogledajte paradoks. Mi sami kažemo za to – znate, to je naš simbol, to je simbol države i to je simbol otpora NATO-u i NATO agresiji na Srbiju, a onda sami nismo memorijal napravili ispred te zgrade ili bilo gde na tu temu, ništa nismo uradili u vezi sa tim. I to nam je uvek isti način ponašanja. To je modus operandi stalno. Milion razloga zašto nešto ne može. I tako nam funkcioniše državna uprava kompletna skoro, tu je i ministarka i nadam se da će to da menja, mada je tu potrebno, to je čišćenje Augijevih štala, jer kod nas konačno ljudi moraju da shvate kad nešto treba da se radi, mi treba da objasnimo kako nešto može, a ne zašto sve nešto ne može. Šta god da se kaže, milion razloga – e, ne može zbog ovog, ne može zbog ovog, nemoj zbog ovog, nemoj zbog onog, nemoj ovako, nemoj onako.

Ako ćemo tako da gledamo, mi ništa živo gradili ne bismo u ovoj zemlji jer je sve bilo u nekom ratu razrušeno, porušeno, spaljeno, uništeno. Ceo Novi Sad bio spaljen, ceo grad bio spaljen 1848. godine, kad je već bila ta situacija. Hajde sve da ostavimo u ruševinama, pa da živimo u ruševinama kao miševi i da kažemo, eto to je simbol kako su nas sve uništavali.

Neće time što će da se izgradi zgrada prestati sećanje o tome da nas je NATO divljački bombardovao 78 dana i 78 noći, da su ubili dete na noši. Ne ostaje to u sećanju jednog naroda tako što se jedna zgrada koja je inače ruševina skloni i tamo se izgradi nešto drugo, nego tako što ćete da organizujete događaje kojima ćete da posvetite pažnju tom periodu. To se nije radilo, nego su se koristili eufemizmi.

Nije NATO bombardovanje, nego NATO intervencija, NATO operacija. Kao da je medicina u pitanju a ne ubijanje ljudi. Mi to bombardovanje, to ubijanje srpskog naroda 78 dana i noći nosimo u sebi, to nam je u DNK. I ova država zahvaljujući Aleksandru Vučiću je počela to da obeležava. Pre toga nikada niko. Na dostojanstven način da iskažemo da smo svesni toga. To se tako radi.

Hajde da se vratimo čak u taj period kada je ta zgrada građena, pa da vidimo kako se tada ponašala država. Na srušenim zgradama su gradili nove zgrade, ali su i za Dan borca i za Dan ustanka i za „29. novembar“ i Dan Republike i sve ostale dane podsećali na neke vrednosti koje su smatrali da su bitne za tu zemlju. Mi danas kažemo ne, nećemo da organizujemo ništa, nećemo da napravimo memorijal, nećemo da se sećamo tih ljudi, nećemo da organizujemo godišnjice, ali ćemo da držimo ruševinu i to će da nam bude simbol kako su nas bombardovali.

Ljudi, to je neozbiljno. Mi smo onda kao narod neozbiljan. Ja verujem da nismo. Zato treba da napravimo taj iskorak, da se ne plašimo promena i da ne budemo stalno protiv promena. Subotički jedan odbornik, time da zaključimo, kada je trebalo da se gradi, odnosno da se postavlja ulična rasveta je rekao, pošten čovek u to vreme spava, a onaj ko se smandrlja u mraku i treba da razbije glavu. To se onda i u Beogradu koristilo kada je Beograd postavljao javnu rasvetu. I protiv toga smo bili.

Ne možemo biti protiv bilo kakvog modernizma. Mi moramo još više da grabio napred kada su te stvari u pitanju. Četvrta industrijska revolucija ne sme da nas zaobiđe. Imamo pametne ljude, uradili smo mnogo oko tih DATA centara. Nisam protiv toga da pokažemo na kraju, krajeva pripadamo organizaciji koja je to i započela, da pokažemo pijetet prema stradalima u NATO agresiji, ali ne možemo zbog toga što je nešto razrušeno u toj agresiji da kažemo, e sada konzerviramo stanje, ništa ne diramo, jer smo to već narušili. Ako smo to hteli da radimo, onda je trebalo staviti tačku i ništa što je uništeno u NATO agresiji ne sme da se dira, ne malo hoćemo, malo nećemo.

Nema to veze, cela ova priča sa bilo čijom ambicijom da očuva nekakvo sećanje na NATO agresiju. Oni ili većina onih koji nas danas napadaju i govore bilo šta loše o ovome što radimo, tu agresiju ne smeju da spomenu kao agresiju. Nikada ništa nisu uradili da osude ono što se desilo njihovom sopstvenom narodu kome bar po rođenju pripadaju. Prema tome nije to, nego jednostavno ako je Vučić rekao da je nešto dobro, mi smo onda protiv. Šta god da je rekao, da je danas rekao da je zemlja okrugla oni bi rekli nije nego je kvadrat ili kockasta. To je tako.

To da se mi pravdamo, da mi objašnjavamo zašto hoćemo da vučemo stvari napred, mislim da nema nikakvog smisla i nema nikakve potrebe. Stvari moraju da se popravljaju, da se poboljšavaju, da idu napred. Neko će da razume, neko neće, neko će da podrži, neko neće. Da li će izazvati neku podelu, neće, jer ništa ni ono što su napadali do sada nije napravilo ne znam ni ja kakve podele.

Na kraju evo šta se desilo, sklonjen most, evo to je poslednje. Rekli su, svet propada ako se skloni. Evo, sklonjen je i šta se desilo? Nije se ništa desilo. Svaki put je isto. Taj most vam je simbol, isto kao što je i ova rezolucija Evropska parlamenta od prethodnog zasedanja, od pre dve nedelje. Napravi se priča od nečega, to će biti i evo ga sada i opet ne bude ništa. Nema veze, sada je novo, sada je Generalštab tema. Došao je onaj isti Miketić nesrećni da brani Generalštab pošto je odbranio most. Sačuvao je most, sada će da sačuva Generalštab. Šta je sledeće što će da sačuva ne znam. Najbolje bi bilo da predsednik da planiramo nešto da radimo na Marsu, pa da ode na Mars da mitinguje i da luduje. Pošto je ovde prešao igrice otprilike, od svega što je radio.

Tako da u svakom slučaju memorijal za NATO žrtve će biti, i ako ima nekakve kosmičke pravde za one koji su ateisti, ili za nas koji smo vernici da kažemo da neko to vidi sve i tako treba da bude, red je da taj memorijal naprave baš oni koji su to stradanje izazvali. E, to je pobeda Srbije. Hvala vam.

Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Pavle Grbović.