Zahvaljujem.

Mislim da bi prvi Milenko Jovanov trebalo da se pokrije ušima kada govori o privatizaciji, pošto je njegov Vladimir Galić bio direktor Agencije za privatizaciju, Vladimir Galić iz DSS, od oktobra 2006. do maja 2007. godine i samo za tih sedam meseci je privatizovan rudnik Kovin, „Srbijaput d.o.o.“, „A.D. Medifarm Beograd“, „A.D. Župa“, i što je najgore, kao direktor je potpisao još 38 kupoprodajnih ugovora koji su raskinuti zato što je još tada hteo da petlja, a onda je prešao kod vas u SNS i postao najvažniji funkcioner pokrajinske vlade, pa sada plaća 70.000 evra da se peru pare za otresišta koja vrede 300 evra po Vojvodini.

Tako da, Milenko Jovanov, ponavljam, da se pokrije ušima kada priča o privatizaciji i da se seti gde je i kome pripadao. Napominjem, Vladimir Galić, perač para u pokrajinskoj vladi, koji je za samo sedam meseci potpisao 38 štetnih ugovora, kupoprodajnih, koji su morali da se raskinu u to vreme. Hvala.

Reč ima Milenko Jovanov, replika.

Osobi koja je jedina na predsedništvu LSV imala hrabrosti da se suprotstavi većini i traži koaliciju sa SNS i u Vojvodini i na svim lokalnim samoupravama zaista sve opraštam, šta god kaže. Hvala.

Reč ima Marinika Tepić, povreda Poslovnika.

Hvala.

Čl. 27. i 108. i 104. stav 1. Ne znam kada je Milenko Jovanov bio na sednici LSV. Samo je tako mogao da dođe do laži koja se naravno nije dogodila. Znači, ili Milenko laže, ili je bio na sednici LSV, a ja nikada nisam bila niti na toj sednici, niti je tako nešto urađeno. Prema tome, ako ste privremeno bili član Lige slobodno recite ili bliski sa članicama Lige. Hvala.

Hvala i vama.
Pošto ste zloupotrebili povredu Poslovnika, oduzeću od vremena poslaničke grupe.
Reč ima Milenko Jovanov.

Ja sam blizak sa svima, poznat sam po tome. Nego je poenta u tome što nisam to rekao ja, to je rekao Bojan Pajtić. Ja sam od njega to saznao. Napisao je čovek tvit. Sada možda i ja lažem, i Pajtić laže, a videćemo, naći ćemo mi kako se to zove „Službeni list“, pa tamo imaju i zapisnike i odluke i sve ostalo, pa nađemo i taj broj, pa ćemo videti ko je kako glasao i ko je za šta bio, a ja verujem, zato što znam i imam informacije sa predsedništva koje je bilo održano, i znam ko se zalagao za to da se uđe na svim nivoima u koaliciju sa SNS, kao što znam ko je bio najkorektniji predstavnik Pokrajinske Vlade prilikom primopredaje vlasti u APV, ko se sam javio, pozvao, rekao kada može da dođe, kada će da izvrši primopredaju i sve ostalo. Vrlo dobro svega se sećam, 2016. godine, kako je to izgledalo i ko je bio vrhunski korektan i upravo iz tog razloga danas ću biti posebno tolerantan i neću da odgovaram ni na koji način. Hvala.

Hvala.
Reč ima Đorđe Stanković.
Izvolite.

Poštovani građani, sada neću da govorim samo kao narodni poslanik, nego govorim i kao arhitekta i neko ko se razume i u prostor i u nasleđe i u identitet jedne nacije. Zato želim da pitam - kakvu Srbiju ostavljamo iza sebe - Srbiju betona i džakuzija ili Srbiju dostojanstva, sećanja i kulture? Zašto to pitam?

Zgrada Generalštaba arhitekte Nikole Dobrovića nije ruševina. To je jedno od najvećih dela jugoslovenske moderne, remek delo brutalizma, simbol državnosti i arhitektonski spomenik koji je već 1984. godine uvršten među objekte od posebnog kulturnog značaja. To nije moj lični stav. To je inače arhitektonska činjenica priznata u evropskoj i stručnoj literaturi u preko 30 udžbenika iz te oblasti.

Dobrović je govorio: „Arhitektura je izraz kulture jedne nacije. Ako je rušimo, onda rušimo sopstvenu kulturu“.

Sada da budemo vrlo jasni. Mi danas nismo u prilici da popravljamo jednu zgradu, mi smo u prilici da popravljamo istorijsku nepravdu. Bombardovanje 1999. godine je bio zločin, ali još veći je zločin kada zločinac ostavi ruševinu, a žrtva sama uklanja sve to i još na njoj pravi spa centar. E, pa ovako. Ova lokacija je mogla da bude najveća šansa za civilizovano pomirenje i zato je predlog mogao da bude da NATO i Evropska unija o svom trošku finansiraju obnovu zgrade Generalštaba u originalnom obliku, ali je to trebao neko da predloži. Zašto to niste predložili? Mogli ste da pokažete poštovanje prema Srbiji i njenim ranama i njenoj istoriji. Mogli su takođe time da pokažu da finansiraju, između ostalog, i sanaciju zemljišta od osiromašenog uranijuma. Zašto to naša država za ovih koliko godina nije predložila? Zašto to vi niste uradili?

Između ostalog, mogli su da izgrade i bolnice i vrtiće i parkove i sve to u znak pomirenja, jer tako rade narodi koji žele mir, tako rade države koje imaju čast. Vi šta radite? Vi tu istorijsku lokaciju predajete za stanove, džakuzi i spa centre uz osmehe, kamere i tapšanje američkih partnera i nazivate to napretkom. To nije napredak. To je poklonjena teritorija i to je poklonjena memorija.

Neka se zna hotel može da se izgradi bilo gde, stambena zgrada može da se izgradi bilo gde, ali Generalštab mora da bude samo tu. To je identitetska tačka Beograda, kao što su u Varšavi obnovili Stari grad, kao što su u Mostaru obnovili Stari most, kao što su u Drezdenu obnovili crkvu Frauenkirhe i narodi sa samopoštovanjem obnavljaju ono što je srušeno, ne brišu ga, a vi ste na žalost odabrali da to brišete.

Zato želim da pitam da li želite Srbiju koja gradi džakuzije na mestu bombardovanja, umesto da gradite memorijale, muzeje iliti novu zgradu Generalštaba ili mislite da je evropska vrednost izbrisati arhitekturu Nikole Dobrovića i napraviti luksuzne apartmane.

Moj predlog kao arhitekte je rekonstrukcija zgrade Generalštaba u duhu originalnog projekta Nikole Dobrovića, međunarodni arhitektonski konkurs, a ne privatni dogovor. Treći predlog je lokacija da ostaje državno i javno dobro, a ne privatna renta. Četvrti predlog je da objekat postane simbol ponovne izgradnje, a ne betonizacija ili amnezija. Peti predlog je prva faza finansiranja iz međunarodnih fondova za obnovu ratom oštećenih kulturnih dobara.

Završavam jednom rečenicom. Narod koji ruši svoje zgrade, ruši svoje sećanje. Narod koji proda svoje sećanje prodao je svoju budućnost. Ja u tome neću da učestvujem.

Želim da se obratim svim građanima koji danas, nažalost, protestuju jer imaju autokratski režim koji u ovom slučaju očigledno zanemaruje sve njih na ulici. I ono što je rekao gospodin Jovanov, ako ga možemo tako nazvati, jednostavno, on se obraćao onim ljudima koji možda i ne znaju koliko je ljudi na ulici, koliko je mladih ljudi, na neki način, na protestu, a ja smatram da je svako od njih jako hrabar i da ova trenutna godina ili ove godine koje su iza, ispred nas pripadaju toj mladoj generaciji, pripadaju hrabrim ženama, među kojima je i Dijana Hrka, koja je tu i protestuje sa njima i sada, da kažem, sa štrajkom glađu pokušava da skrene pažnju, a ona je samo jedna od mnogih koje su hrabre.

Duboki naklon imam prema svim tim ljudima i mi smo uvek tu za njih i samo mogu da kažem da verujem da se svi zalažemo, a trebalo bi i vi svi da se zalažete za izgradnju modernog, demokratskog i evropskog društva bez diktature. Borba ove nove generacije i pobuna koju imamo na ulici neće stati. Ono što sada znamo je da ovo nije samo pobuna u Srbiji, već je pobuna koja se događa u celom svetu. Juče je jedan mlad čovek izabran za gradonačelnik Njujorka, i to ga je upravo izabrala ta nova generacija Z. Želim da nastavim da se borimo i da shvatimo da je politika dobra ako se njome bave dobri ljudi, ali da imamo u vidu da bitke dobijamo samo ujedinjeno. Nova generacija, hrabre žene i svi ti građani na ulici pobeđuju ovaj režim i vodiće, ne samo Srbiju, nego će pobediti svakog autokratu u svetu. Nas je ipak više. Hvala puno.

Neka smo se dotakli i gradonačelnika Njujorka po ovom amandmanu. Ne bi čovek verovao da čuje, iznenadio bi se živ.
Reč ima Dušan Nikezić.
Izvolite.